Објављено од стране: ИстиноЉубље | 7. марта 2015.

Куликовска битка као симбол мистичног јединства Руса и Срба – Ранко Гојковић

Вести са Грачаничке страже: Субота, 7.3.2015.г… Надамо се да је сем снега који је јуче код Грачанице био нападао око 30 цм, и данас мирно код манастира…

Foto aparat 231 Foto aparat 224Foto aparat 228

…Јер ми смо данас некако успели да ипак допремо до Београда ради наших традиционалних петогодишњих Молитвених протеста за очување Вере и побожности древне Цркве Православне у Србији коју многи званичници данас урушавају својим лажиучењима, самовољом и саблазним несветоотачким (не)делима…

ИстиноЉубље свима Вама!

https://istinoljublje.files.wordpress.com/2013/06/12.jpg?w=145&h=34

Ранко Гојковић:

Куликовска битка као симбол мистичног јединства Руса и Срба

f3770d279726dd1729b3eaa5b55У својој величанственој историји, Русија у последњих 1.000 година практично није успела да састави 50 година, а да није била приморана да ратује за своју слободу. Небројена ратна попришта руског народа сведоче о високим квалитетима и непобедивости руског православног војинства. Међутим, у читавом том огромном броју величанствених ратних победа, једна битка се посебно издваја у историји Русије. То је чувена Куликовска битка и у серијалу “Ризнице Свете Русије”, у овом тексту ћемо говорити пре свега о Куликовској бици као симболу Православног јединства Руса и симболу мистичног јединства два истородна и истоверна народа – Руса и Срба…

* * *

Куликовска битка као симбол руског јединства. Куликовска битка се одиграла 08. септембра 1380. године, на десној обали Дона у близини ушћа реке Неправде у Дон, на месту познатом као Куликово поље. Предводник руског војинства био је Велики кнез Владимирски и Московски Димитрије Иванович Донски, а јединице Златне орде предводио је Мамај. Одлука Димитрија Донског да управо ту заметне бој са Мамајем сведочи о његовом војничком генију. Управо тај терен је испресецан воденим, шумским и блатним преградама, које су стешњавале маневре чувене ординске коњице. Огроман духовни полет руског војинства после добијања благослова од преподобног Сергија Радоњешког, који је пред полазак у битку благословио војску и рекао Великом кнезу Димитрију: “Иди кнеже, победићеш!”, унапред је определио карактер битке. Преподобни Сергије осим свог пастирског благослова, шаље и своја два инока-витеза – Ослабу и Пересвета, у бој са кнезом Димитријем.

Руски витез Пересвет ухватио се у коштац са тадашњим степским Голијатом, чудовишно јаким Челубејем и у дивовској борби обојица гину. Био је то велики подстрек за руско војинство и велики ударац за ординце, руски витез је учинио нешто што је сваком учеснику боја изгледало немогуће. На почетку битке ординска коњица успева да потисне руске јединице до реке Неправде, када са бока на ординску коњицу стиже страшан удар – руски пук војводе Боброка-Вољинског који је чекао у заседи, свом силином удара на непријатеља. Комплетна руска војска прелази у незаустављиви контранапад, долази до колебања непријатеља и ординци почињу да беже, а руска војска их прогони. Руско војинство односи потпуну победу, а сам Мамај је покушао да се сакрије у Кримском ханству, али тамо бива убијен. То је кратка војна историја о овој руској епопеји, а сада нешто више о њеном духовном значају.

Куликовска битка је представљала сама по себи више духовну победу и пројаву руског јединства, него што је имала тако велики чисто војнички значај. Јер недуго после победе на Куликовом пољу, Москва бива спаљена од стране истих непријатеља. Чак и у XVI веку кримски Татари су вршили упаде на Московију. Тек у време Ивана Грозног, после Молодинске битке када је уништена војска од 120.000 припадника Орде, заувек су прекинути упади Орде у Московију. Ова битка по својим размерама превазилази и Куликовску битку, али ни приближно није ушла у историјску свест руског народа као Куликовска битка. Разлог томе је један – Куликовска битка јесте била та прекретница у руској историји, прекретница духовна пре свега, где су после дуго времена скоро сва руска књажевства (23 руске кнежевине су учествовале у овој бици) стала под један барјак са знамењима Спаситеља, у јединству Православног исповедања вере, заједно са својим великим пастиром, “игуманом све Русије” – преподобним Сергијем Радоњешким. Летописци наводе сведочења монаха, да је преподобни Сергије Радоњешки све време битке вршио непрекидан помен, како је који крштени војник падао у боју, Сергије је изговарао његово име, узносећи молитву Господу за спасење његове душе. Када је битка окончана, преподобни Сергије је завршио помен, из даљине је духовним очима видео победу руског оружја и рекао братији о победи Великог кнеза Димитрија над Татарима. А Велики кнез Димитрије, после победе вратио се код преподобног Сергија у манастир и изразио велику благодарност за помоћ која му је указана усрдним молитвама Сергијевим.

Каква дивна слика хармоније духовне и световне власти Свете Русије! Била је то прекретница која је постала камен темељац свих будућих руских војних победа и која је постала образац руске војне стратегије – јединство духа војсковођа, народа, војинства и свештенства, јединство које је своје духовно оваплоћење недуго после битке нашло у можда највеличанственијој уметничкој пројави људског духа за сву историју човечанства – у икони Света Тројица Андреја Рубљова. По неким агиографима, сам Андреј Рубљов је био учесник Куликовске битке. Та битка је постала зачетак духовног јединства руског народа, почетак оваплоћења начела – Православље, Самодржавље, Народност – које је омогућило и помињану сјајну Молодинску победу и све велике будуће победе руског војинства. (Рачунајући и Други светски рат, јер тек са знамењима Православља и повратком РПЦ у живот народа и војске, била је могућа величанствена победа против Хитлера). Та битка је представљала остварење оних тежњи за јединством које су биле изражене у једном од најлепших споменика руске древне књижевности, у Слову о полку Игоровом.

* * *

Куликовска битка као симбол мистичног јединства Руса и Срба. Сам назив поља (по птици кулик, што у преводу значи кос, па практично у буквалном преводу Куликово поље значи Косово поље), указује на мистичку повезаност наших народа. Само Промисао може учинити тако нешто, да два народа која су током читаве своје хришћанске историје била приморана да своју слободу (и физичку и духовну) скоронепрекидно штите са мачем у руци, имају Куликовску = Косовску битку као најзначајнију битку своје историје, имајући у виду њен духовни значај за два братска народа.

Мноштво је Промислитељских подударности у историји Руса и Срба и поред Куликовске битке. Да поменемо најзначајније. У време српског краља Мутимира Срби почињу озбиљније да примају хришћанство, а то се истовремено догађа и у неким руским кнежевинама. Два Владимира истовремено учвршћују хришћанство и код Руса и код Срба – Владимир Крститељ Русије и Владимир (крштено Јован) кнез Приморја и Диоклије. Није без Промисли Господње српски принц Растко пострижен у монаштво, управо у руском манастиру на Светој Гори. У периоду пре Куликовске битке, када руски народ скоро два века проводи под Татаро-Монголским ропством, Србија Немањића, Света Србија, помаже поробљени братски православни народ и сви српски цареви и краљеви у време Татаро-Монголског ига руске браће, помажу руски манастир на Светој Гори (Цар Душан је био и ктитор руског манастира светог Пантелејмона на Светој Гори а српски краљ Драгутин се посебно истицао великом помоћи многим црквама и манастирима у Русији). Никоновски летопис назива Србином Митрополита Московског св. Кипријана (Цамблака), који је почетком XV века управљао руском црквом. Не може бити случајно да је у том истом XV веку Србин Пахомије написао три житија управо Преподобног Сергија Радоњешког.

Само девет година после Куликовске битке која је означила почетак ослобађања руског народа из ропства, Косовска битка у историји Србије означава почетак пада у ропство српског народа. И тада гледамо обрнуту слику, Русија помаже поробљени српски православни народ и српске светиње. Русија је постала уточиште и утеха многим Србима а многи, од стране Турака опљачкани и разорени српски манастири и цркве, добијају честу материјалну помоћ из Русије. Српски патријарх Гаврило је у 17 веку провео 6 година у Русији и чак је учествовао у Московском Црквеном Сабору. Кроз вене првог руског цара, Ивана Грозног, текла је српска крв, његова бака Ана Глинска Јакшић, била је кћер српског племића Стефана Јакшића из чувене српске племићке породице Јакшића. Херцеговачки Србин и руски гроф, Сава Владиславић, доводи деду највећег словенског песника Александра Пушкина на двор Петра Великог. Могли би набрајати још дуго, али врхунац руско-српских, можемо слободно рећи мистичких, Промислитељских веза, представља велика жртва Цара Николаја за Србију. И свети владика Николај Српски је повукао паралелу између Цара Николаја IIи кнеза Лазара и о новом Видовдану, руском Видовдану рекао је следеће:„Свети Цар Николај се, ради једновернога му народа Српскога, није колебао да пође на Голготу сам и да за собом поведе и своју породицу и народ руски. Он је свесно изабрао Царство Небеско уместо царства земаљскога, као што је то некада учинио наш благочестиви Цар Лазар. Трагедија и подвиг Цара Николаја су неизмерни. Нови Цар Лазар. Ново Косово“.

И тако, мистична веза између Руса и Срба, између Куликовске битке и Косовске битке је несумњива свакоме ко има и трунку духовног вида. Прва је од Руса направила велики народ, друга је од Срба направила велики народ. Куликовска битка је вододелница руске историје, симбол који је у свим будућим биткама давао надахнуће и увереност у непобедивост руског војинства, кад се оно бори у духовном јединству, под православним знамењима. Куликовска битка је непресушни извор инспирације и није чудо да је управо после Куликовске битке Андреј Рубљов насликао величанствену икону Свете Тројице. Косовска битка је вододелница српске историје, жртвеник српског народа, лек за сваку духовну муку Србинову, неисцрпни извор надахнућа за сваку српску православну душу. Свети владика Николај у свом величанственом тексту “Косово”, каже да у историји хришћанских народа нема таквог случаја да цела једна војска, цео један оружан народ, драговољно иде у смрт за своју веру. Због тога безумни српски неверници који се “боре за земаљску Србију”, за које је Христово Распеће победа смрти а Косовска битка српски пораз, треба да знају да је Косово заиста грдно судилиште и да је клетва светлог кнеза “Ко не дош’о у бој на Косово, oд срца му ништа не родило, рђом капо док му је колена” и данас на снази. Безумни неверници из “вуковског табора” треба да се запитају зашто су и после 623 године мошти светог кнеза Лазара нетрулежне и помажу и данас сваком невољнику који им прилази са вером и љубављу, а гробу њиховог претка Вука Бранковића, који се такође “бринуо за земаљску Србију”, нема ни помена. Они други Срби, којима Косово није мит, него Завет са Богом, знају да је Христово Васкрсење победа живота и да је Косовска битка српска победа.

У једној у Русији веома познатој песми, за Куликово поље се каже да је то “поље руске Славе, поље руске битке, поље руског живота – које је победило смрт”! Зар се то све дословце не односи и на српско Косово поље? Поље српске Славе, поље српске битке, поље српског живота – које је победило смрт. Због тога свега, Куликово поље је и српска светиња као што је и Косово поље руска светиња. Овде не могу да се не сетим речи Владимира Воропајева, познатог гогољисте, професора Ломоносов универзитета у Москви и носиоца ордена светог Александра Невског, које је у јуну 2011. године изговорио у мом присуству, у свом стану у Москви (извињавам се због примера из личног живота, али сам сигуран да професор није уопште желео да ласка својим српским гостима, него да је то његово дубоко уверење): “Руски народ данас, међу свим народима на планети, рачунајући и православне народе (наравно, изузимајући Белорусе и Украјинце који представљају корпус руске цивилизације), има само једног истинског пријатеља. Нису то ни Бугари, ни Грци, ни Румуни, ни Грузини – то су само Срби…”. Сигуран сам да то није усамљено мишљење професора Воропајева, сигуран сам да то осећа и сваки верујући руски човек, да то осећају и у врху руске државе и да Србија није сама у овом невиђеном суноврату Запада, у коме је, мислим да се то може рећи без имало претеривања, читава Западна цивилизација кренула у потпуно уништење српског народа.

“Врата! Узвисите врхове своје, узвисите се врата вечна! Иде Цар Славе”. Управо су Руси у Куликовској и Срби у Косовској бици као народ узвисили та врата вечна како би припремили долазак Цара Славе. Само кад би српски властодршци престали да куцају на врата Вашингтона и Брисела и покајнички покуцали на врата Пећке Патријаршије, Богородице Љевишке, Високих Дечана,… – врло брзо би могли попут великог псалмопојца да запевају благодарност Господу за избављење своје: “Избави ме од непријатеља мојега силнога и од мојих ненавидника, кад бијаху јачи од мене”…

ИстиноЉубље – свима Вама!

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: