Објављено од стране: ИстиноЉубље | 5. марта 2015.

Како се борити са депресијом ? – свештеник-духовник отац Павле Гумеров

Вести са Грачаничке страже:

GOPR4448Четвртак, 5.3.2015.г. Мирно а под снежном мећавом… иначе, боља је свака мећава од оне безбожничке са СПС акумулације „Ровни“…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Свештеник-духовник отац Павле Гумеров:

pavle

Како се борити са депресијом ?

Као и свака страст, туга има сасвим природно порекло. Несрећа, туга, плач – то су обичне емоционалне реакције човека на неке тешке околности у животу. На пример, када умире блиски човек, ретко ко остане равнодушан к том догађају.

Ми не можемо да останемо равнодушни при тешким ударцима. Наше емоције нам помажу, као прво, да преживимо стрес, као друго, да мобилишемо своје силе у борби с тешкоћама, оне нас покрећу к некаквим активностима. Али је лоше када емоције овладају нама. Када дођемо у дуготрајно стање туге, онда смо већ близу депресије. Шта је то страст туге, депресија?

То је продужено, болесно стање душе. Од туге постајемо зависници, почињемо да јој служимо, и она, као и сваки идол, захтева жртве. Човек који се налазио у депресији, и који је потом, с Божијом помоћи, успео да превазиђе то стање, потом се с ужасом сећа ње, као кошмарног сна. Све што га је тада узнемиравало, изгледало као чудовишни проблем, потом је изгледало смешним и апсурдним. И уопште говорећи, туга – то је лако лудило, помрачење ума и душе…

За време депресије, човек је неспособан да адекватно оцењује животне околности, људе и себе самог. Какве се мисли врте у глави човека, који страда од туге: „Све је лоше, у мом животу нема ничег доброг, мене нико не воли, не разуме, мој живот је бесмислен“. И наравно, самобичевање: „Ја сам најнесрећнији човек, губитник,глуп и безвредан, људима доносим само страдања“. У целом том монологу, оно што највише узбуњује и брине, то су категоричка осуђивања: „Све, ништа, нико, нај“ итд. Било којој здравој, нормалној особи, која се не налази у стању продужене депресије, је јасно, да не може све бити лоше. То је апсурд, бесмислица. Сваки човек има могућност за живот и срећу. Једноставно, човек у депресији то упорно не жели да прихвати. Сигурно да постоји здравље (у мањој или већој мери), руке, ноге, глава, чула, постоји некакво занимање, посао, постоје вештине, навике, блиски људи, рођаци и другови, значи, постоји могућност да се воли и да будеш вољен. И свако то схвата. То је јасно, као два пута два: у човеку који страда од туге, не говори његов разум, већ неко други. Ко? Његова страст! Она је овладала његовом душом и свешћу. Али страсти нису део наше душе, оне долазе споља, ми их само пуштамо у душу. Сада је јасно, ко нам шапуће мисли о бесмислености живота и нашој потпуној неспособности. Бес туге. И ми га мирно слушамо, примајући његове поруке као сопствене мисли. Неопходно је почети борбу с њима: не сматрати их својим и не допуштати да бораве у нашој души. А ако су оне већ овде, терати их прљавом метлом и што пре уселити на њихово место друге – светле и добре мисли. 

Опасност туге, депресије, је у томе, што се она појављује у виду страсти, а значи, делује као било која од 8 страсти. С једне стране мучи човека (страст – значи страдање), а с друге стране доноси масу пријатних осећања, иначе се нико не би упецао на ту ђаволску удицу. И страдајућем од туге се, такође, ма колико то чудно било, у нечему свиђа то слатко робовање тој страсти.

Зато је веома тешко изаћи из тог стања, зато тако лоше утичу утехе блиских; човек не очекује исцељење, већ пријатан осећај самосажаљења, он уопште не жели да га теше. Туга заиста може да опије, као вино, као наркотик, и налажење у том топлом пријатном блату за депресивног је пријатно, иако, наравно, такво стање приноси страдања и води к саморазарању. Поред тога, понављам, изаћи из тог стања није лако, то је труд, и за многе је лакше препустити се тој „речној струји“. Баш зато веома често од депресије и меланхолије страдају лењи људи, који нису навикли на рад.

Иако, туга може бити изазвана некаквом жалошћу, тешки догађаји нису узрок туге, они само могу да је испровоцирају. Узрок је увек у самом човеку. У томе, како он доживљава догађања у животу. Зато што је то апсолутно познато, то је доказани факт – депресија не зависи од околности у животу и од животне средине, разлог је увек, не спољашњи, већ унутрашњи, то је болесно стање душе. То потврђују статистички подаци. Највећи проценат депресије и самоубистава није у бедним земљама трећег света, већ у најразвијенијим и најбогатијим, где је веома висок ниво живота и људи више немају чему да теже и шта да желе. Сваки пети представник „златне милијарде“ пати од депресије. И што је најчудније, међу бескућницима, скоро да нема самоубица. То јест, чини се да им је живот испуњен очајем и безизлазношћу, а самоубистава практично нема. 

Зашто је страст туге, узбуне, узнемирења, тако распрострањена у савременом свету? Због губитка вере. Запад стрмоглаво губи веру.У нашој земљи се такође, на жалост, примећује сe пад интереса к Цркви. Када у човеку нема праве вере у Бога, јер и „И длака с главе ваше неће погинути“ без воље Божије (Лк. 21,18), у његовом срцу се појављује узбуна, узнемирење, а то је већ почетак депресије. Човек почиње свега да се боји и размишља: „Шта ће се са мном десити сутра, а шта ако се разболим, пензију нећу дочекати, шта ако ме убију, ето какве ужасе на телевизији приказују. Шта ако изгубим посао и умрем од глади, а ту још ако додаш економску кризу…“ Због страха, узнемирености, људи се боје да верују једни другима, да формирају породице, да рађају децу. Верник добро зна: ако помажеш другима, сам никада нећеш остати без парчета хлеба, – то је закон духовног живота.Још једно пројављивање неверја – губитак смисла живота, а управо он лежи у основи депресије: „Нема смисла живота, ја никоме нисам потребан“ итд. 

Хришћанин увек има смисао живота. Тај смисао је у љубави к Богу и ближњем, он зна, верује, да га Бог никад неће оставити, с Богом он никада неће остати сам у невољи. Тако победити тугу и депресију, човек може само уколико сву наду усмери на Господа. Да Му повери своје туге и проблеме, измоливши од њега помоћ и подршку. Нашу узнемиреност за будућност и садашњост треба положити на Бога. Тако ће се много лакше победити узнемиреност и туга.

С спадом вере, повезан је, код депресивног човека, и губитак интереса к животу. Њега све престаје да радује, он ништа не цени и мало на шта обраћа пажњу. А живот је, у свим његовим формама, најглавнији дар Бога човеку и тако се односити према њему је велики грех. Ето зашто је туга смртни грех. Човек ће бити срећан само онда, када сам то пожели, када почне да се радује животу. „Радујте се свагда. Молите се Богу без престанка. На свачему захваљујте“, – говори нам апостол Павле (1 Сол. 5, 17-18). Управо захваљујте. Кроз захвалност Богу се учимо да ценимо дар живота. А радост и срећу доноси само то, што се цени. Један свештеник је саветовао својим духовним чедима да на крају сваког дана записују најмање 50 тачака: „За шта да захвалим Богу“. Други баћушка је дошао за савет старцу протојереју Николају Гурјанову на острво Залита. Дошао је тужан и о. Николај, саслушавши га, рече: „Радуј се!“ Свештеник је помислио, чему овде да се радујем? И о. Николај је продужио: „Радуј се, што си се родио, радуј се што си се крстио, радуј се што си православне вере, радуј се што си још увек жив!“ Палим у депресију, онима који су изгубили радост и укус живота, можемо да посаветујемо да пажљиво прилазе сваком дану. Све што радите, радите с пажњом и смислом. У свему се трудите да видите нешто добро, пријатно, учите се да се радујете и најмањој радости. Апостол Павле говори: „Ако дакле једете, ако ли пијете, ако ли шта друго чините, све на славу Божију чините.“ (1Кор. 10, 31). То јест, све радите за спас душе, захваљујући и славећи Бога. На пример, узимање хране. Ми се молимо пре јела да нам да „хлеб насушни“ и једемо с захвалношћу Творцу, не просто уносећи у себе храну, већ једући с радошћу, знајући да је то дар Божији. А. И. Солжењицин описује, како једе затвореник у логору специјалне намене. С каквим задовољством он то ради! А једе храну, која би код нас вероватно изазвала повраћање. За затвореника је и та храна велика радост. И ето он једе ту кашу, с задовољством поједе свој комад црног хлеба, а потом до блеска обрише свој тањир остатком од хлеба. И он памти, да му је за вечеру остало још једно парче хлеба, зарађено и сакривено с великим трудом, негде испод душека. И заиста, сиромашан човек, лишен многих задовољства, може добијати од живота много више радости, него онај ко је обезбеђен свим земаљским благом.

Човек који хоће да се избави од туге, мора да се учи да види смисао и радост у сваком дану, часу и минути живота. Идемо у шетњу – трудимо се да на све обраћамо пажњу, да посматрамо, разговарамо с неким, тежимо да у њему видимо нешто лепо, да нешто научимо. Читамо књигу – не да просто „гутамо странице“, већ се замислимо, вадимо белешке, потом анализирамо. Тако ће наш живот да постане осмишљени и испуњен.

Одлично је, уколико је рад заиста за душу, уколико доноси задовољство. Али чак и ако није такав, било какав рад може се обављати с радошћу, ако се научи да се у њему виде оне пријатне стране. Чак и такав примитиван рад, као што је чишћење, прање посуђа итд. може да донесе задовољство, ако је одрађен добро и по савести.

О томе да туга може бити изазвана невољама, тешкоћама, већ смо причали раније. Али неког невоље повлаче у понор очаја, а други часно излазе из њих, страдања их притискају, али их не ломе. Овде је све, заправо, у самом односу према невољама. Уопште узев, било коју ствар лошом или добром чини наш однос према њој.

Хтели ми то или не, страдања су неизбежна у нашем животу. Ни један човек на земљи није их избегао. Патње, болести и смрт су дошли на свет с грехопадом Адама. Изменила се људска природа, изменио се и цео свет. Али понављам, према патњама и невољама се може односити на различите начине. Као прво, треба памтити, да Бог никада и никоме не шаље искушења више него што може да поднесе. Он је наш Отац и боље од нас зна шта могу, а шта не, да поднесу његова деца „…веран је Бог који вас неће пустити да се искушате више него што можете, него ће учинити с искушењем и крај, да можете поднети.“ (1 Кор. 10:13). Као друго, после периода патњи увек долази утеха. Ако се негде од човека узима, значи, на другом месту му се даје.

У нашем животу се ништа не дешава случајно, сваки догађај има свој значај. И бесмислено Бог не допушта страдања. Ми страдамо или ради очишћења наших грехова, да не би страдали у вечном животу, или нам се невоље шаљу да би нас оградиле од грехопада и других опасности. Још један смисао невоља је у њиховом очишћујућем дејству, које они производе на нашу душу. Патње, (уколико имамо исправан однос према њима) нас чине бољим, чистијим, смиренијим. Оне нас принуђују да другачије погледамо на себе, да укажемо помоћ ближњем, да почнемо да саосећамо с њим. Понекад, тек кроз многе године видимо да искушења нису била послата случајно, она су нам тада била потребна. Протојереј Николај Гурјанов је много година одседео за веру православну у логорима. И ето он је говорио, да ни мало не жали за године проведене у затвору. Многи људи, који су прошли кроз пакао логора, затвора, изгубивши здравље, нису жалили због тога, и сећали су се касније тог периода с захвалношћу према Богу. А другачије ни бити не може, јер ако би имали други прилаз к животу, једноставно не би преживели та страшна искушења.

Сам човек не зна на шта је способан, неко издржава нељудска страдања, а неко због малих непријатности пада у депресију, очај, и спреман је да одузме себи живот. Када се човек одлучи на самоубиство (уколико, наравно, није изазвано психичким болестима), то је увек слабост, малодушје и маловерје. Самоубица хоће да оде о привремених, земних страдања, не може да их трпи, али он не зна шта га чека тамо, где ће га та страст мучити вечно.

Све што ради Господ – све води к бољитку, такав наш став треба да буде сваки дан. Врло често нас оптерећују и узнемиравају, не само реалне, већ и претпостављене, хипотетичке невоље и искушења. Преживљаваћемо непријатности по мери њиховог доласка. Против панике и бриге постоји веома добро средство – МОЛИТВА. Не једном сам је користио, бринући за децу. Сваки пут, када сам с бригом мислио о њима, налазећи се далеко од дома, читао сам кратку молитву о здрављу и спасењу и забринутост је пролазила. 

Већина људи, који су код мене исповедали грехе туге и очаја, нису имали стално занимање или посао. Веома је добро, када човек у депресији нађе посао који може да га заинтересује. Али чак и када таквог посла нема, треба себе принуђивати к обављању неких простих послова, који не захтевају умно напрезање. Сваки сат, или чак минута, у дану мора бити нечим испуњена, да не би остало места за мрачне мисли. Човек не може истовремено да мисли о две ствари, зато је неопходно негатив заменити позитивом, мислити о добром.

Некакав ручни рад, хоби или просто рад у кући – то је то, чиме се увек може попунити време, чак и при одсуству сталног посла. Колико год да је тешко принудити себе на неки посао, то је неопходно радити. Прочитао сам некад још један одличан савет: „Ако сте тужни, у очају, и чини вам се да вас нико не воли, – укажите помоћ ближњем, учините неко добро дело, пожељно је некоме коме је још горе него вама“. Радећи тако, ми „једним ударцем убијамо 2 муве“, одвлачимо се од туге и осећамо да смо некоме потребни. Такође ћемо схватити, да нисмо ми ти којима је потребна помоћ, већ наши ближњи.

Туга и униније могу бити изазвани и грешним животом, често, неисповеданим и неокајаним гресима. Јер савест, тај глас Божији говори у сваком човеку. И ако човек не зна како да се ослободи грехова, како да се покаје због њих, он онда често пада у депресију. Овде је, наравно, неопходна детаљна исповест, пожељно за цели свој живот и дела, која су достојна покајања. Депресивни човек мора да се труди да се често причешћује. Пожељно, сваке недеље.

Посете психотерапеута и антидепресанти могу да дају само привремени ефекат, али истински се туга лечи само духовним животом и личним радом. 

Изведимо закључак. Изборити с тугом, се може помоћу јачања у себи вере у Бога и полагањем наде на Њега. Требамо научити да видимо Његову безграничну благодат према нама и да будемо захвални за њу. Депресиван човек сам одбија да живи, не цени дар Божији. И још, наравно, борба с том страшћу је непрестани труд. И то наш лични труд. Зато што је „спасење дављеника – дело руку оног ко се дави“. Туга, очај – то је слабост воље, а васпитавати вољу може само сам човек. „Бог нас не може спасити без нас самих“, он нам шаље помоћ и средства, а ми их морамо искористити.

Разговори о породичном животу – сајт свештеника Павла Гумерова

Превод са руског: С.Л.

Извор: Манастир Лепавина

http://pavel-gumerov.ru/

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: