Објављено од стране: ИстиноЉубље | 12. јануара 2015.

О Светом новомученику Харитону – блаженопочивши архимандрит Лука цетињски

Вести са Грачаничке страже:

Понедељак, 12.1.2015.г. Данас нисмо у стањуда Вам поудано кажемо о стању код Грачанице, јер један је брат на путу а другоме у манастиру недостаје телефон. Вероватно је и даље мирно и тихо… Сутра смо оба у манастриру…

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Из беседе блаженопочившег архимандрита Луке (Анића) игумана Цетињског о светом новомученику Харитону:

„МУЧЕНИЦИ ЗАДОБИЈАЈУ ОД БОГА ТАКАВ МИР, ДА ЈЕ СТРАДАЊЕ ЗА ХРИСТА ЗА ЊИХ — РАДОСТ“

Желимо да поразговарамо са Вама о мученику Харитону, Ви сте га познавали…?

О.Лука: Сви смо ми познавали о.Харитона, као и многе друге монахе Рашко-Призренске епархије. Недавно се појавила књига о њему. Једино што ја могу да испричам о о. Харитону — то је о њоговој мученичкој смрти и о томе како сам се са њим упознао. За време рата на Косову о. Харитон је био монах у Призрену на Косову. Он је покушавао за заштити људе од суровости албанаца, да их сакрије, спасе од смрти. Албанци су то сазнали, ухватили су га, и следећих 7-8 година, не сећам се тачно, ми ништа нисмо знали о његовој судбини. На крају су, специјалци Међународних снага, нашли његово тело, и ми смо сахранили о. Харитона у манастиру Црна Река.

о. Харитон није дуго био монах, он је примио монаштво само годину пре мученичке смрти. Али са мном се догодио један догађај о коме бих хтео да вам испричам.

Са мном се догодило нешто, што ја тада нисам разумео, и за шта нисам ни био спреман. То се догодило на хиротонији владике Захумско-Херцеговачког Григорија у Требињу. После хиротоније је био ручак. За нас игумане великих манастира, било је припремљено место у врху стола. Али један игуман из неког разлога није дошао, и на његово место су случајно сместили о. Харитона, за кога се није нашло друго место. Њега су поставили међу игумане, а он тек годину дана како је постао монах.

Али, чим је он сео поред мене, он њега се ширило такво осећање мира, да сам ја био у чуду. „Како је могуће, — помислио сам — да за само годину дана монашког живота човек стекне такав мир“. То је био потпуни мир, који прелази и на друге и који надахњује. Сећам се да су му руке биле покривене неким малим огреботинама. Он је изгледао тако, да се стицао утисак, као да је монах већ 30-40 година. Поред њега сам се осећао као мало дете, као поред старијег брата, који има иза себе деценије монашког живота, који је прошао све проблеме и искушења и који се удостојио мира. Такав мир сам већ осетио поред неких људи, великих подвижника, и тај исти мир се ширио и од о. Харитона. Био сам потресен. Чак нисмо ни нешто нарочито разговарали током тог ручка, таквим миром је он просто сијао. После неколико дана он је мученички погинуо…

Да ли се спрема канонизација о. Харитона?

Народ се већ моли о. Харитону, као светом, испевана је једна песма, која подсећа на тропар: „И када моја душа тоне у мору тегоба, помози ми, помози ми, свети Харитоне“. Ја сам разговарао са неким епископима. „Ти можеш да му се молиш као светом. Он је свет јер је примио мученичку смрт зато што је хтео, друге да заштити“, — рекли су ми они. Потпуни и свеобухватни мир, који је исходио од њега, био је такав, да очигледно: он је достигао врхунац духовног живота и био је спреман да заврши свој земаљски пут.

У Српској Православној Цркви, као и у Руској, много је новомученика…

Да, много је људи који су погинули. Ко је од њих мученик? Мученици су и они који су погинули за време бомбардовања (1999 године): мала Милица Ракић, коју је шрапнел бомбе расекао напола, чији се лик већ слика у црквама, на фрескама. Сликају и свештеника Миливоја из Варварина. Када је после празничне Литургије на Педесетницу, на улици експлодирао „Томахавк“ и ранио једну девојчицу Сању, он се са својих 70 година притекао да јој помаже, и следећа ракета је њега убила. Њих по дефиницији можемо сматрати светим.

Канонизација свих тих људи: мале Милице, војника Саше, који је био прва жртва бомбардовања („Томахавк“ га је убио на улазу у касарну у Даниловграду), деце из поправног дома за малолетне деликвенте, — свих без изузетка који су погинули под бомбама НАТО — канонизација свих тих жртава ће се десити. Све укупно од бомби НАТО је погинуло око 2500 људи, и сви они су у неком смислу мученици. Када ће бити формална канонизација, тешко је рећи. Црква је канонизовала мученике из Другог светског рата, који су пострадали у српским земљама. Отприлике 700.000 људи је заклано у страшним конц-логорима Јасеновац, Стара Градишка, и другим и они су канонизовани, као свети. Недавно су прослављени 40-торо деце и 2 свештеника, које су турци живе спалили још у XIX веку.

Очекује се канонизација мученика из Превлаке у Црној Гори. Мошти тих мученика шире миомирис јаче, чини ми се, него мошти свих других мученика у Православној Цркви. Они су примили мучеништво још крајем XVI века, и у схватању Цркве они су — свети, али се десило тако да није било фактичке канонизације. И то ће се засигурно десити, али Црква не жури, ми чекамо, када ће их Архијерејски сабор објавити мученицима. Ми се сећамо и новомученице Јаглинке из времена Другог светског рата. Немачки војници су спалили кућу у коју су сатерали целу њену породицу, сем ње — њу су војници оставили себи за забаву. Да би спасла своју девственост, она се отргнула из њихових руку и скочила у ватру. Црква је сматра новомученицом, као и једну девојку из Крушевца, која је, да би заштитила своју девственост од разбојника, скочила са 11. спрата. Они још нису канонизовани али се сматрају мученицима, који су пострадали за своју веру. Али је, после Другог светског рата, највише мученика који су погинули под бомбама НАТО пакта, на Косову и у другим српским земљама.

Постоји таква изрека: “Крвљу новомученика се спасавамо“. То значи да се новомученици моле за народ, и народ се њиховим молитвама спасава. Јел то тако?

То је тако. Нас спашава молитва новомученика. Српски народ је пролазио кроз неиздржљива искушења. На пример, у Првом светском рату је погинуо сваки трећи мушкарац, у Другом светском рату је погинуло више од милион људи. То су огромни губици за народ који је тада имао око 6 милиона људи. Тако да, једино на шта се ми надамо — су молитве новомученика.

Ми често употребљавамо термин „Небеска Србија“, подразумевајући под тиме на првом месту новомученике, који су пострадали за своју веру. Ми се надамо, да се они сада моле за нас, у овом тешком периоду кроз који наш народ пролази. Надамо се да ће нам они помоћи да се очистимо њиховом крвљу и да постанемо хришћани, како су нам завештали свети кнез Лазар и косовски мученици, који су још у XIV веку пострадали за Христа. Њима је било предложено да приме ислам, да пређу на страну турака и тиме да сачувају живот или да погину али да сачувају веру и да се удостоје Царства Небеског.

Да ли личе животни путеви новомученика Руске Цркве и Српске Цркве?

Вероватно. Мени се јако допало велико поштовање новомученика које постоји у Белорусији. На једном месту сам видео портрете свих свештеника, који су пострадали за веру. То је дивно, то је истинско памћење Цркве и томе треба да учимо нашу децу. И још путујући по аутопуту, приметио сам поред пута крстове, тамо где су погинули људи. Знате, тако може да поступа само народ, који схвата важност новомученика. У Европи и Америци то данас не раде. Они заборављају, за њих је мртав човек — мртав заувек, а за нас новомученик — није мртав човек, већ човек који је живљи него сви ми живи.

иеромонах Василий Нассара

На пример, пре 2-3 месеца у Сирији је убијен јеромонах Василије. О томе се не говори, међутим, тај човек је пострадао за веру, и у сазнању Цркве, он треба да буде новомученик, као и о. Данил Сисојев, који је такође дао свој живот за веру. Али свакодневне бриге у нашем животу нас заокупљају и не дозвољавају нам да запамтимо важне моменте у историји, који нам служе као путокази у Царство Небеско.

Чудно је да се све то дешава у такозваном цивилизованом свету. Вероватно, данас се води рат на неком другом нивоу?

Постоји једна интересантна прича индуса који се звао Сундар Синг. Он је умро одавно. Тај човек је пришао православљу на чудесан начин. Он није био православни, тада у Индији уопште није ни било православних. Али он је нашао тајне хришћане на Тибету и придружио се њима. Он је причао о томе да су будисти ухватили једног хришћанина и осудили га на смрт. Привезали су га за дрво, намазали медом и пустили на њега пчеле, стршљане и осе. Ако се одрекнете од вере, они вас неће убити, али ако ви сачувате веру — чека вас сигурна смрт. Много народа се скупило да гледа погубљење. Тада им је тај мученик рекао: „Ви сте данас дошли да видите како умире хришћанин. Ви то нећете видети. Ви ћете видети, како умире смрт“. То је истински хришћански мученик.

Шта покреће таквог човека?

Ми понешто заборављамо. Када је реч о новомученицима а и уопште о мученицима, ми мислимо само о мучењима, о томе како су они страдали. Али ми заборављамо на то, да им Бог у том моменту даје такву благодат, која их чини потпуно спремним за мучеништво. Како, је на пример, о. Харитон, носио у себи такав мир, да је он заиста, био спреман за Царство Небеско. Бог даје мученицима благодат да осете Царство Небеско још овде, и муке су им радост, њихове муке — нису само оне, које ми видимо.

Постоји једна прича из Другог светског рата, када је у Јасеновцу била егзекуција српских затвореника. Међу усташким џелатима је чак организовано такмичење, ко ће заклати више срба за једну ноћ. Један је заклао те ноћи 1800 срба, а други 1200. Један од њих је после полудео и у нападу лудила испричао о томе шта су учинили.

Он је испричао, да је у том сулудом убијању дошао до човека који се звао Вукашин из села Клепци. Џелат му је предложио да се одрекне од Православља и да спасе живот. Вукашин је то одбио, и џелат му је отсекао уво. Затим је опет предложио да се одрекне — и опет одбијање, џелат му је отсекао и друго уво, затим нос, ископао очи … Али, причао је тај џелат у бунилчу, тај човек, Вукашин, ширио је око себе необјашњив мир и само је понављао: „Само ти, дете моје, ради свој посао“. Мученици, добијају од Бога такав мир, да је страдање за Христа за њих — радост. Спољашњи, физички човек страда, али унутрашњи човек се радује, обнавља се и сусреће Христа.

Али мучитеље и њихову децу очекује Божија казна, зашто људи не мисле о томе?

Знате, у том тренутку, у коме мученик прима венац, није тако ни важно казнити убицу. У првом реду, ни сами мученици то баш и не желе. Свети архиђакон Стефан у моменту свог мучеништва је рекао: „Боже не урачунај им ово у грех, опрости им јер не знају шта чине“. Дивно о томе говори свети владика Николај (Велимировић) у једној црквено-народној песми о томе како је Пресвета Богородица стојећи под Крстом, питала Господа, да ли га боле ране. А Он је одговорио: „Све моје ране боле, али више од тога се бринем за судбину оних, који су доле, оних који ме муче. То што су учинили одвешће их у пакао и то ме боли, јер не желим да их лишим Царства, желим да их спасем, желим да им Бог опрости“. Тако да, ако се говори о казни, она наравно постоји, али мученици не размишљају о томе, већ се просто радују Лицу Господњем.

За време Другог светског рата, немачки војници су стрељали људе и када су извели на стрељање учитеља са ученицима, како је потом то овековечила песникиња, учитељ, није молио да га ослободе, већ је рекао: “Пуцајте! Ја и сад држим час, час не овога света, већ Царства Небеског“.

беседио Димитриј Артјух
текст припремила ин. Јоана (Пањкова)

Извор: Јелисаветискиј манастир (Минск)

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: