Објављено од стране: ИстиноЉубље | 11. јануара 2015.

Како је убијен Небојша Крстић (!?) – анализа тајанствених догађаја од Павла Божића

Вести са Грачаничке страже:

GOPR4221Недеља, 11.1.2015.г. Недељна Литургија у страдалној Грачаници – незаинтересовани народ за стање своје вечне душе, а камо ли чување Светиња Божијих, наноси веће боли Светињама и Светитељима похрањеним у Њима и од самих рушитеља Светиња који су се окомили на ову немањићку задужбину. 

ИстиноЉубље свима Вама!

+++

Хронолошки, на јучерашњи текст о једном од највећих србских родољуба последњих деценија пострадалом под крајње сумњивим околностима, природно се надовезује аналитички текст од г. Павла Божића о чињеницама и претпоставкама његове тајанствене смрти, или боље – тајанственог погубљења. У наставку Вас подсећамо и на Петицију знаменитих србских родољуба са захтевом да се истражи истина о страдању овог величанственог светионика у данима мрачног растакања свега онога чојственог и јуначног што је од памтивека била идеја водиља овог СветоСавског народа… У светле дане Божића да се подсетимо сведочења:

Павле Божић:

Како је убијен Небојша Крстић (!?)

Последњи дан овоземног живота Небојша Крстић провео је у Нишкој Бањи, надомак родног града. Око поднева је на састанку са општинским челницима. Садржај разговора није нам познат. После састанка Небојша Крстић остаје, све до увече, у Бањи. Било је то уобичајено за њега кад се нађе у тој драгој вароши крај Ниша, где је имао много пријатеља. И тог дана ручао је у ресторану са њима и задржао се у дугим разговорима. Из ресторана је током поподнева позвао свог дугогодишњег блиског пријатеља Милана Живковића да им се придружи. Увече се растаје са бањским пријатељима и са Живковићем одлази у Ниш, у један рибљи ресторан (било је време поста) на вечеру. По свој прилици, ту им се придружује Споменка Ђурић.

Око 20 сати тог последњег дана свог живота њих троје су на вечери у рибљем ресторану у Нишу. Милан Живковић обавештава особље ресторана да ће сутрадан ту за Небојшу и још десетак људи приредити ручак. (Небојша је сутрадан поподне, после ручка, требало да крене натраг у Београд.)

Око 22 сата, по свој прилици, изашли су из ресторана. Зашто су се, уместо кућама, како су планирали, упутили ауто-путем ка Лесковцу? Да ли их је неко позвао на хитно виђење негде на аутопуту, односно „заказао им последњи састанак”? Ако је то био неко познат и наизглед од поверења, толико да се на касни сусрет са њим на ауто-путу може повести и једна жена, ко би то могао бити? Ако није био довољно познат, дакле без претходно изграђеног односа поверења, зашто су кренули тако касно, изненада променивши одлуку, и то још са једном дамом?

Поуздано је једино да већ око 22.30 мобилни телефон Небојше Крстића више није био доступан. И да никада више неће бити. Према доцнијој званичној верзији, у 22.50 догодиће се фатална саобраћајна несрећа, а Небојша Крстић преминуће у 23.30. Његова породица биће о томе обавештена, и то незванично, тек сутрадан око 10 сати…

Ту начас напуштамо терен строго доказивих чињеница.

Фантомски пратиоци 

Облачно и прохладно вече уочи Ваведења Пресвете Богородице, прве године у новом миленијуму. Без падавина, без магле. Нешто после 22 сата, „шкода октавија” приштинских регистарских таблица одмицала је друмом од Ниша ка Лесковцу. (Тај аутомобил Милан Живковић је купио од свог блиског рођака Драгољуба Добрића – некада полицајца у Косову Пољу, у време овог дешавања већ једног од највиших функционера нишке полиције – и никада власништво над возилом није превео на себе.) Вози двадесетосмогодишњи Живковић, на месту сувозача је Небојша Крстић, на задњем седишту Споменка Ђурић. Друм је раван, широк 10 метара, три траке у једном смеру.

Можемо претпоставити да се разговарало о изненада заказаном састанку, за нас загонетном. Или је, у складу са духом чисте радости који је Небојша ширио око себе, све окренуто на смех и ведрину.

Петнаестак минута вожње од Ниша. Ту се прича рачва у неколико могућих верзија.

Верзија прва:

Код оближње бензинске пумпе зауставља их полиција, легитимише, контролише да ли поседују оружје, прегледа гепек. Детаљно. Нису нашли ништа, јер ни Живковић ни Крстић не само да нису носили, него нису никада ни имали никакво оружје. Недалеко, група полицајаца, већ на први поглед чудних по нечему, претаче некакво гориво. „Октавија” креће даље, али слутимо однекуд да се у њене путнике увлачи необичан немир. Нису више сигурни да је то била добра одлука. У ретровизору се наједанпут, однекуд, појављује тај чудни аутомобил који се приближавао великом брзином. Милан Живковић се померио мало удесно, ка зауставној траци, да би омогућио још шири пролаз онима иза. Али фантомски аутомобил затамњених стакала је вић тик уз њих и неколико десетина метара иду напоредо. Иза црних стакала, готово материјализовано и опипљиво, избија онај прастари поглед Ништитеља. Кроз чије очи? Осетили су први удар у лева врата. „Октавија” се опасно заноси, као у неком злокобном друмском плесу. Живковић покушава да прикочи и наглом променом брзине „откачи” фантомског пратиоца, али он је још ту, напоредо с левим вратима. Нови удар, па још један. Живковић нагло додаје гас, мотор урла. Покушај чупања. Фантом је, међутим, опет ту. Демонски хладно контролише ситуацију, увежбано изнова хвата ритам, кратко вреба и брзо опет напада. Ово више није удар, него гурање ка ивици пута, ка оној линији до које допире светло и иза које зјапи тама.

„Октавија” нестаје са коловоза у мрак. Чује се гребање растиња по каросерији, стругање о земљу, мањи удар. Живковић брзо успева да врати аутомобил на коловоз, али губи контролу над њим. Аутомобил се заноси, окреће и зауставља уз металну ограду на средини ауто-пута. Наставак напада је још увежбанији. Муњевит. Четворица их је, са фантомкама, пети остаје за воланом, иза затамњених стакала. Рефлектор уперен у очи људи у „октавији”.

Нападачи нису очекивали отпор. Поверовали су својевременом доносиоцу приче да „Образ” чини „група надобудних, цмољавих православних интелектуалаца и гомила заведених клинаца”. А отпор је, упркос неповољним околностима и неравноправности борбе, био јак. Путници из „октавије” успели су да изађу из аутомобила. Споменка Ђурић, која је вероватно почела да вришти, добија јак ударац и пада на тло иза аутомобила; губи свест. На Небојшу Крстића и Милана Живковића остају по двојица. Небојша, стари свеборац, под борбом покушава да узмакне ка силуети неке куће у тами, Милан Живковић натраг, у правцу из којег су дошли. Фантоми ваде оружје и пуцају. Шта је то? Мали калибар? Игле са отровом који брзо делује, попут оних којима се успављују тигрови? Милана Живковића смртоносна рука или хитац стиже педесет метара иза аутомобила. Небојша најпре пада на колена, намах нетремице гледа своје убице, те прорезе за очи иза којих пулсира хладно зло, затим се полако окреће на другу страну. Зашто сада користе штангле?Слатки понор, тело као да нагло губи тежину, чују се анђеоски хорови.

Да ли је у његовим очима проминула и згасла неверица? Да ли их је препознао? Да ли им је нешто рекао? Да ли је помислио како одлази без последње исповести и без причешћа (толико пута је у себи, пред иконом Пресвете Богородице чијем се сутрашњем празнику радовао, изговорио молитву да га таква смрт мимоиђе)?

Двојица нападача, држећи га за ноге, довлаче бећ беживотно тело Небојше крстића и постављају га поново на седиште сувозача.

„Завршавајте, примиче нам се гужва!” упозорава глас онога који је остао у фантомском аутомобилу. Четворица убица се повлаче, остављају тело Милана Живковића педесетак метара даље и бесвесну Споменку Ђурић непосредно иза аутомобила. Ван траке светлости коју просецају ретки аутомобили возећи кроз ноћ.

У присуству власти?

Верзија друга:

Када је „октавија” прошла полицијску контролу код бензинске пумпе, недалеко одатле, код напуштеног ресторана „Јадран” и контроверзног постројења за прављење бетона, у висини насеља Пуковац, пут је препречен огромним шлепером пуним шљунка. Полицајци са пумпе, прави или камуфлирани, они који су претакали гориво и ништа нису видели ни чули, јавили су да се „птице примичу кавезу”. Они остају на пумпи да зауставе и задрже свако возило које у том правцу крене док се посао не обави. „Октавија” се зауставља пред препреченим шлепером, Крстић и Живковић излазе да виде о чему се ради… Никада се више нису јавили на мобилни телефон.

Верзија трећа:

Обе претходне верзије, сувише компликоване, нереалне су. То кажу они који, не без искуства, стоје иза треће верзије. Рад смрти по правилу је врло једноставан. Нема вишка потеза, нема губљења времена. Поступци су кратки, није то Xоливуд. Дакле: полицајци, прави или лажни, недалеко од бензинске пумпе на запустелом ауто-путу од Ниша према Лесковцу заустављају речену „шкоду октавију”. Захтевају од путника да изађу, због контроле и претреса. Окрећу их лицем према аутомобилу, затим им на уста и нос, уз снажан притисак, стављају омамљујуће марамице. Тела омамљених на брзину убацују у комби и возе још напред, до бетоњерке и сабласно напуштене куће у којој је некада био ресторан „Јадран”. „Октавија” је намерно оштећена и остављена насред пута. Врата су исечена, тобоже приликом ослобађања повређених. Тела која износе из комбија више нису омамљена него беживотна. Жену, која је лакша, односе и спуштају на земљу иза слупаног аутомобила. Тело Небојше Крстића полажу на леђа и вуку двадесетак метара до аутомобила (што указује на то да су задужење да исценирају удес добили двојица, највише тројица злочинаца).

Истрага која скрива

Зашто су ове реконструкције само у домену претпоставки? Зато што званична истрага практично није озбиљно ни вођена, односно вођена је тако да сакрије, а не да открије шта се десило.

„Чињеница да је направљено неколико прилично лоших фотографија места трагичног догађаја и неколико лоших фотографија Небојше, Милана Живковића и аутомобила не могу се назвати истрагом. Управо због тога, да ли намерно или случајно, направљен је низ пропуста. Из записника о увиђају ни данас се не може поуздано утврдити како је дошло до саобраћајне несреће нити су се јавни тужилац и истражни судија имало потрудили да дају икакав озбиљан одговор. Управо због тога ми смо по добијању фамозног записника о увиђају ангажовали вештака који нам је на основу анализе места догађаја, услова пута, стања возила после несреће и положаја настрадалих дао реконструкцију удеса”, каже адвокат Мирјана Кузмановић, супруга почившег Небојше Крстића.

„Вештак је изричито констатовао да превртање, што је званична верзија, ниуколико није могло да буде узрок несреће. Аутомобил је по свему судећи намерно скренут/гурнут са пута, на шта указује сам изглед возила које није претрпело чеони удар, већ су највећа оштећења на левом боку (са возачеве стране). Такође, трагови указују да је покојни Милан час кочио, час убрзавао, као да се са неким тркао или, још тачније, као да је покушавао да од некога побегне.

Положај у коме су се налазили Небојша, Милан Живковић и Споменка Ђурић, онако како то описују записник о увиђају, фотографије и изјаве очевидаца, указују на то да узрок њихове смрти никако није могла бити пука саобраћајна несрећа, или бар не само она.”

Према расположивим подацима чак и у штурим материјалима званичне истраге, апсолутно је искључено да је Крстић у тренутку смрти био у аутомобилу, иако је званична верзија да је пронађен у возилу на месту сувозача. Узрок његове смрти је, према цитираном налазу обдуцента, „континуиран притисак на грудни кош”. На фотографијама начињеним приликом увиђаја јасно се види да је испред њега празан простор, неоштећена командна табла аутомобила и да га ништа не притиска. Обдукциони нелаз, са фотографијама направљеним приликом обдукције, у међувремену је нестао из судског досијеа. „Грешком”. Једини преостали примерак налази се на Судској медицини у Нишу, али ни две године после догађаја, упркос низу ургенција, тај примерак није прослеђен суду и тужилаштву, наводи Мирјана Кузмановић. Увидом у документацију суда испоставило се да предмет чак није ни заведен у службени уписник.

Заменик јавног тужиоца уопштено наводи да је узрок смрти саобраћајна несрећа, а узрок саобраћајне несреће превртање аутомобила. Доказа о превртању, међутим, нема. Напротив, постоје озбиљни докази да никаквог превртања није било. Темељно службено вештачење аутомобила није рађено. Штавише, само неколико дана после трагедије аутомобил је, у чудној хитњи, продат.

Иако се без обдукционог налаза не може ваљано утврдити узрок смрти, иако се без прецизне реконструкције не може утврдити стварни узрок наводног саобраћајног удеса, то није сметало заменику јавног тужиоца да само два месеца након несреће утврди да „нема места покретању кривичног поступка”.

Није се заменик јавног тужиоца обазирао ни на бројне нелогичности у званичној верзији догађаја, није се много трудио ни да он сам звучи логично. Није се поколебао ни доцније кад је истражни судија Радомир Вујачић (који је потписао симулацију истраге у случају смрти Крстића, Живковића и доцније Ђурићеве) суспендован у Лесковцу и против њега вођена истрага због фалсификовања службених података и веза са онима који су били на удару у време „Сабље”. Нису га пренули ни јасни трагови борбе на месту догађаја. Није му сметало ни то што у предмету није имао изјаву повређене Споменке Ђурић, смештене у нишкој болници. Изгледа да „истражитељима” није ни био циљ да узму њену драгоцену изјаву, него да спрече ма кога другог да то учини. И породица Небојше Крстића била је спречена да са њом ступи у контакт. (Споменка Ђурић, званично, подлегла је повредама 33 дана након несреће, и то тек пошто је пребачена у Београд, на наставак лечења.)

Зачуђујући је и податак да је породица Небојше Крстића обавештена о несрећи само посредно, и то сутрадан у 10 сати пре подне, када је обдукција већ била завршена. Такође, нико није званично од породице затражио сагласност да се обдукција ради, нити је објаснио разлоге због којих се обдукција предузима.

И личне ствари Небојше крстића враћене су породици незванично, преко посредника, без записника и потврде. Кожне рукавице Небојше Крстића никада нису враћене. Изнета је полуслужбена претпоставка да су остале негде на путу и да нису нађене. Како – ако је Небојша Крстић, према тврдњи истраге, остао у аутомобилу и преминуо на месту сувозача?

Истрага је наводно утврдила да је Милан Живковић испао из аутомобила приликом удеса и да је нађен 50 метара иза. Поуздано је утврђено, међутим, да су врата приликом наводног удеса остала затворена и да кроз шофершајбну није могао испасти, јер чеоног удара, то тврди и званична истрага, није било.

Нико, ни званично ни незванично, није објаснио чињеницу да се потпуно исправни ваздушни јастуци у „октавији” нису активирали, а тврди се да је Небојша Крстић преминуо на месту сувозача „услед континуираног притиска на груди”.

Након прегледа и вештачења картице мобилног телефона, полиција није навела од кога је Небојша Крстић примио последње телефонске позиве у животу, или кога је сам звао. Понављамо, поуздано се зна да је од 22.30 кобног дана, иако је место догађаја покривено пуним сигналом мобилне телефоније, број Небојше Крстића био „недоступан”.

„Небојшу сам видела у мртвачници, ал ија нисам стручњак, нити су ми омогућили да га прегледам”, каже адвокат Мирјана Кузмановић, супруга покојног Небојше Крстића. „Обукла су га службена лица у мртвачници, а не најближа фамилија. Приметила сам да му десна нога у доњем делу потколенице стоји неприродно, као да је била поломљена. Нисмо никако могли ту ногу да исправимо, увек је ишла ка унутра. Такође, детаљно сам у мртвачници прегледала његову одећу. Била је у таквом стању да је апсолутно искључено да је настрадао у аутомобилу (на месту сувозача). Небојша је носио америчке фармерке (купују се у продавницама војне опреме), зимске и изузетно чврсте. Те панталоне су биле исечене, поцепане са стране, као да је вучен по путу. Имао је нову кожну јакну; она је била на леђима сва као изгужвана, са видљивим траговима налик на крв. И по јакни се могло закључити да је Небојша вучен по путу.”

Загонетан Соланин оперативац

Отачаствени покрет „Образ”, који је основао и предводио Небојша Крстић, заснован је на светосавском национализму, православној философији живота, на најбољим традицијама европске духовне деснице и древном отаџбинском завету. Вођен је његошевским висинама и дубинама речи Светог владике Николаја Жичког. Одликује га морална (не: моралистичка) строгост према себи и другима, бескомпромисна борба за српску идеју и национални интерес. Крајем деведесетих „Образ” је нагло јачао, а на прелазу у нови миленијум, нарочито после 5. октобра 2000, за многе неочекивано израста у битну институцију националног и политичког живота. У низу критичних ситуација испоставило се да је „Образ” једина национална организација с доволјно храбрости и организованости да изађе на црту неким субверзивним параполитичким групацијама, нарочито оним финансираним из иностранства и познатим по антисрпском деловању. Зна се да је управо „Образ”, званично обезбеђујући Скупштину Удружења књижевника Србије, спречио мондијалистички револуционарни „кризни штаб” да преузме ову важну националну институцију. За „Образ” се везује и спречавање јавне бласфемије, односно циничне провокације, у форми „велике геј-параде” у најстрожем центру српске престонице. Зна се, такође, да институцијама уз које је стајао „Образ”, „Отпор” са свим својим инструкторима и тренерима и консултантима није смео ни да примирише.

„Зналци сматрају да је основни грех Небојше Крстића – о чему говори и његово име – то што се, у време када је постреволуционарни систем устројаван на страху, није бојао”, пише Милош Анђелић, у досад можда најбољем тексту написаном о смрти Небојше Крстића, под насловом Убиство с предумишљајем. „Када су се многи разбежали (плашећи се поистовећења свога српства са Милошевићевим или било којим другим режимом), када су се одрекли својих снова и уверења, извршили „пластичну операцију личности”, Небојша Крстићћ је храбро газио својим путем. Нису га интересовале моде, калкулације, „дилови”. Од почетка до краја, следећи Светог владику Николаја Велимировића, тражио је, политику са поштењем, школу са вером, војску с родољубљем и државу с Божјим благословом”. У раздобљу идеолошког терора денацификатора, он је зналачки предводио свој покрет заснован на светосавском национализму и, према свим показатељима, нагло стицао велики број нових присталица…”

Да л ије све то било уочено? Да ли су центри моћи желели Крстића за саговорника, да ли су му стављали на сто политичке и друге понуде? Да ли је опомињан да такво јачање изворне и исконске духовне деснице у Србији „не може бити по вољи Гувернеру”?

„Један од главних праваца у истрази води сигурно ван граница наше земље”, отворено је још јесенас изјавио потпредседник „Образа” Ненад Јовановић. „Доказ за то је чињеница да је само месец дана пре убиства Крстић био на информативном разговору у Београду са изаслаником Xавијера Солане, извесним Xенриком Лунденом. Тај човек је у Србији познат као најпоузданији Соланин оперативац, што му пише и на визит-карти. Небојша је најближим сарадницима рекао шта му је Лунден нудио и због чега му је претио.”

Небојша Крстић је ликвидиран из политичких разлога, додао је Јовановић. Неопрезно би било уперити прстом у било кога, чак и у оне који су током „Сабље” осумњичени. Али, вели, зна се ко је обављао те послове и за Милошевићев и за ДОС-ов режим. Изгледа да је постојала и међународна клијентела.

Павле БОЖИЋ

Извор: Информациони центар „Коментар“

+++

Петиција за објављивање истине о погибији Небојше М. Крстића

„Спознаћете Истину,
и Истина ће вас ослободити“
Јеванђеље по Јовану 8:32

О Ваведењу Пресвете Богородице 2001. године, у наводној „саобраћајној незгоди“, мученички је пострадао Небојша М. Крстић, Председник Отачаственог покрета Образ, истакнути православни публициста, философ и геополитички аналитичар, члан Удружења књижевника Србије и добитник Светосавске награде Његове Светости Патријарха Србског Господина Павла за 1991. годину. И поред тога што је прошло више од пет месеци од погибије овог истинитог Србина са Образом и политичара са Крстом, као и његових сапутника, Милана Живковића и Споменке Ђурић – надлежни органи и даље ћуте.

Тим поводом, Отачаствени покрет Образ је 21. јануара 2002. упутио србској јавности десет питања под насловом Зашто убијају родољубиве Србе:

1. Зашто се прикрива истина о правом узроку смрти Небојше М. Крстића?
2. Зашто се прикрива истина о правом узроку наводне „саобраћајне незгоде“?
3. Зашто није извршено детаљно вештачење возила?
4. Зашто истражни судија није изашао на место погибије, иако је био упознат са чињеницом ко је Небојша М. Крстић на србској политичкој сцени?
5. Зашто се ћути о пореклу онога што је, према полицијском записнику, „траг црвене боје, налик на људску крв“, а који је нађен на лицу места?
6. Зашто је полицијски записник постао доступан тек након смрти јединог сведока, Споменке Ђурић, која је подлегла повредама 6. јануара 2002, односно 33 дана након наводне несреће?
7. Зашто још увек нису доступни резултати обдукције Небојше М. Крстића?
8. Зашто је вест о погибији Небојше М. Крстића стигла до породице посредним путем, и то тек 11 часова након наводног удеса?
9. Зашто личне ствари Небојше М. Крстића нису враћене породици преко овлашћеног лица и са пратећом документацијом?
10. Зашто је читав случај плански маргинализован и поред његове велике национално-политичке важности и значаја?

До дана данашњег, међутим, нико од надлежних није нашао за сходно да на ова питања пружи одговор.

Због свега наведеног, ми, доле потписани пријатељи и поштоваоци блаженопочившег Небојше М. Крстића, тражимо да надлежни органи изнесу истину о погибији Председника Отачаственог покрета Образ и његових сапутника.

ПОТПИСНИЦИ ПЕТИЦИЈЕ ЗА ОБЈАВЉИВАЊЕ ИСТИНЕ О ПОГИБИЈИ НЕБОЈШЕ М. КРСТИЋА:

1. Протојереј др Жарко Гавриловић, председник Српске светосавске странке 2. Протојереј Божо Бакајлић 3. Протојереј Голуб Митровић 4. Протонамесник Драгиша Никодијевић 5. Јеромонах Серафим, настојатељ манастира Светог Саве у Либертвилу, САД 6. Јереј Велибор Џомић 7. Јереј Петар Велимиров 8. Ђакон Бобан Миловановић 9. Др Ратибор М. Ђурђевић, оснивач ИП „Ихтус – Xришћанска књига“ 10. Лука Караџић, брат др Радована Караџића 11. Проф. др Коста Чавошки, председник Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу 12. Мирослав Тохољ, секретар Међународног одбора за истину о Радовану Караџићу 13. Академик Веселин Ђуретић, књижевник 14. Никола Каваја, командос 15. Проф. Борислав Пелевић, народни посланик, председник Странке српског јединства 16. Александар Вучић, народни посланик, генерални секретар Српске радикалне странке 17. Момчило Трајковић, народни посланик, председник Српског покрета отпора 18. Срђан Фуртула, функционер Демократске странке Србије 19. Никола Шобат, члан Главног одбора Нове Србије 20. Павле Станојевић, председник Извршног одбора Српског народног покрета „Светозар Милетић“ 21. Ђорђе М. Србуловић, један од оснивача Српског народног покрета „Светозар Милетић“ 22. Др Јован И. Деретић, председник Странке србског просперитета 23. Зоран Новаковић, председник Извршног одбора Странке србског просперитета 24. Стеван П. Котараш, четнички барјактар, председник Динарског четничког покрета „Војвода Момчило Ђујић“ 25. Др Бранислав Ж. Вешовић, председник Српског монархистичког покрета – Беране, уредник листа „Србобран“ 26. Срећко В. Ђорђевић, потпредседник Српског монархистичког покрета – Беране 27. Проф. др Драгољуб Збиљић, председник Извршног одбора Удружења за заштиту ћирилице српскога језика „Ћирилица“ – Нови Сад 28. Милован Дрецун, председник странке Препород Србије 29. Мирослав Цветковић, председник Економске странке и члан Савета Монархистичког покрета Србије 30. Слободан Патаковић, оснивач Европског блока 31. Ненад Чопорда, председник Српске странке за Србију 32. Слободан Станчић, потпредседник Српске странке 33. Павле Лалатовић, председник Српског ројалистичког покрета 34. Радован Димитријевић, председник Народних радикала – Чачак 35. Драган Милић, оснивач Народних радикала – Чачак, координатор Изворног равногорског покрета 36. Славиша Младеновић, председник Народне радикалне странке Србије 37. Слободан Јовић, председник Уједињене радикалне странке Србије 38. Слободан Љ. Јончић, потпредседник Либерално-демократске странке 39. Бранко Коренић, члан Председништва Радикалне странке Србије 40. Xаџи-Радимир Милић, секретар Православног отаџбинског покрета 41. Др Михајло Михајловић, оснивач Лиге за повраћај имовине и људска права 42. Блажо Поповић, члан Савета Покрета за заштиту људских права 43. Мр Мирослав К. Костић, председник Свесрпског савеза и Краљевског књижевног клуба „Карађорђевић“ 44. Милован Радисављевић, председник Српског родољубивог савеза „Илија Гарашанин“ 45. Др Владимир Д. Љубичић, председник удружења грађана Коло српске слоге 46. Берислав Станојловић – Мајор, председник Равногорског покрета ДМ 47. Ђорђе Недељковић, в.д. секретар Равногорског покрета ДМ 48. Драгољуб Марјановић, секретар Удружења студената „Свети Јустин Философ“ 49. Ненад М. Јовановић, директор Центра за истраживање православног монархизма 50. Петар Ђуровић, адвокат 51. Предраг Р. Драгић Кијук, потпредседник Удружења књижевника Србије 52. Предраг Богдановић Ци, секретар Удружења књижевника Србије 53. Проф. др Мирко Зуровац, књижевник 54. Момир Лазић, књижевник, уредник листа „Збиља“ 55. Антоније Ђурић, књижевник 56. Миодраг Јанковић, књижевник 57. Радослав Братић, књижевник 58. Проф. др Мирољуб Јоковић, књижевник 59. Лабуд Драгић, књижевник 60. Ранко В. Ђиновић, књижевник 61. Милорад Р. Блечић, књижевник 62. Мома Димић, књижевник 63. Срђан Опачић, књижевник 64. Бранислав Вељковић, књижевник 65. Проф. Владимир Максимовић, главни уредник Књижевног друштва „Слободна књига“ 66. Добрислав Ђуровић, директор ИП „Добрица књига“ 67. Крсто Миловановић, издавач 68. Александар Сенић, публициста 69. Милета Ј. Солујић, члан уредништва листа „Српска борба“ – Чикаго 70. Милослав Самарџић, уредник листа „Погледи“ 71. Огњен Пушац, заменик главног уредника листа „Ново видело“ 72. Бошко Обрадовић, члан уредништва листа „Двери српске“ 73. Бошко Р. Маринков, члан уредништва листа „Србско преображење“ 74. Александар Ђорлука, оснивач Информационог центра Коментар и уредник интернет часописа „Глас деснице“ (www.komentar.net) 75. Српски интернет парламент (www.komentar.net/sip) 76. Оливера Милетовић, новинар 77. Марко Јанковић, новинар 78. Светлана Петрушић, новинар 79. Проф. др Вељко Ђ. Ђурић, историчар 80. Проф. Никола Кулић, историчар 81. Милан Тимотијевић, историчар 82. Лепа Павловић, историчар 83. Горан Давидовић, историчар 84. Зоран Маринковић, историчар 85. Радивоје Поповић, историчар 86. Проф. Новак Говедарица, философ 87. Мр Оливер Томић, историчар уметности 88. Драгослав Бокан, редитељ 89. Небојша Пајкић, редитељ 90. Драган С. Танасијевић, уметнички фотограф 91. Милинко Б. Стефановић, уметнички фотограф 92. Данило Лазовић, драмски уметник 93. Ивана Жигон, драмски уметник, председник Друштва српско-руског пријатељства 94. Ивана Ђуровић, уметнички конзерватор 95. Драган Млађеновић, оснивач ансамбла „Ренесанс“ 96. Миодраг Обрадовић, композитор 97. Ивица Стојановић, композитор 98. Саша Лакетић, народни гуслар, првак Србије 2001/2002. 99. Милосав Гудовић, гуслар 100. Игор Перовић, кошаркаш 101. Ђорђе Гајовић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 102. Љубица Гајовић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 103. Ђулинка Солујић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 104. Лука Просеница, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 105. Мики Просеница, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 106. Слободан Милићевић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 107. Мира Милићевић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 108. Драгомир Солјуић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго 109. Емина Солујић, члан Српског културног клуба „Свети Сава“ – Чикаго

Advertisements

Responses

  1. Увек се растужим када прочитам текст. Читао сам га и ранијих година. Шта је остало после тога? „Образ“ је постао примитивнији и не тако далековид. Да ли случајно? Наравно да не. Неко је имао добру калкулацију са убиством Крстића да ће тај чин да нас уназади и био је у праву. Нажалост.

    • Брате Милораде, немој тако! Ми верујемо у Христоса васкрслога чији други долазак чекамо и вечну победу. Народ живи у непокајању и овакви свети мученици надомешћују оно што ми Богу дужни остајемо. Када се народ сажали на своје Свете мученике и сети свога Јединог Спаситеља, послаће нам Бог православног владара (преко Русије која треба да прво да постане царевина и тада и нас ослободи масонског ропства ), а када дође православни владар међу Србе правда, вера и благостање васкрсавају за пар сати, ајде-де, пар дана…


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: