Објављено од стране: ИстиноЉубље | 28. новембра 2014.

ДУВАН – ПУТ КА ПАКЛУ (др. Слободан Лутовац)

Вести са Грачаничке страже:

Власти у Ваљеву једино Бог може да уразуми

Петак, 28.11.2014.г… Код Грачанице мирно… А, испред општине Ваљева, јутрос, окупило се нас двадесетак као опомена одборницима због упорно наметаног пројекта бране Ровни који уништава највеће капацитете изворских вода Србије и Светињу Грачаницу из доба Немњића.
PB280004 PB280011PB280009Радни дан, пре подне, без неке посебне организације дочекали смо одборнике само да их подсетимо на одговорност у случају упорног злочиначког пројекта бране Ровни. Док се исти бусају Ваљевом обнављајући цевовод са бране кроз град који им је мајска поплава умногоме разорила. А теренски део банде на самој брани Ровни је паркирао на свој плац машине, чекајући нову сезону најављену за фебруар-март… Једини њихом проблем је Бог наш, Који уколико нама који верујемо опрости грехове – од свих њихових маштарија и насиља над Светињама и изворима, неће бити ни камен на камену. Како и колико се кајали, тако нам Бог и помагао…
Већина ваљевских одборника је, изгледа, само да не би видела ни слику Грачанице, алтернативно ушла на споредни улаз. Потом су гласали 30 према 21 да се монаху-немонаху Антонију данас забрани пријављено обраћање са говорнице. Антоније је, потом, скицу свог говора доставио одборнику Љубомиру Брадићу, као могући подсетник који би овом познатом борцу за Грачаницу можда био од користи у расправи са локалном мафијом којастоји иза пројекта Ровни. Међутим, брат Љубомир Брадић, иначе, члан УГ Победа, пре свега, законски основано критиковао је власти и опозицију да су нелегитимно онемогућиле председника Победе – Драгољуба Крстића, који је недавно дао оставку на  место заменика градоначелника Ваљева и иступио из владајуће коалиције, дакле, неким новим прегласавањем онемогићили су Крстића да буде и обичан одборник, што се по закону подразумева. Тако је дошло до веће расправе због овог кршења закона, и седница је прекинута и нова најављена за уторак. Ми нећемо протестовати испред општине у уторак, из простог разлога -што немамо потребно време да пријавимо скуп, а из истог разлога не можемо захтевати ни ново обраћање посланицима.
Како чујемо, уколико наредна седница буде одржана, биће и велике расправе о брани Ровни. Подсећамо да је ова скупштина у септембру донела закључак да се рушење комплекса манастира Грачанице одложи до потпуног завршетка бране Ровни – и тај допис послала Влади РС. Међутим, иста ова скупштина упорно одбија да покрене иницијативу да се изради Студија процене утицаја бране Ровни на животну средину коју захтева сва србска еминентна а независна србска наука.
ИстиноЉубље свима Вама!

+++

ПРАВОСЛАВНО СХВАТАЊЕ И ЛЕЧЕЊЕ НИКОТИНСКЕ ЗАВИСНОСТИ, пише др Слободан Лутовац
 

ДУВАН – ПУТ КА ПАКЛУ

„Неки турски продавац имао је стару икону Пресвете Богородице коју је користио као даску за обрађивање меса. Један православни, запазивши то, решио је да прекине то изругување над светињом,  и заједно са месом купио је икону као обичну даску. Доневши је кући, очистио је и окачио на зид у гостинској соби. На несрећу био је пушач. Кроз неколико дана у сну му се јавила Пресвета Богородица и упозорила га, ако не престане да скрнави Њену икону димом цигарета, онда боље да врати икону Турчину. Богородица је сматрала за боље да Турчин сече месо него да је православни хришћанин окађује смрадом ђаволског кађења. Православни хришћанин постао је свестан свога греха и више никада није пушио.“

                Пушење  је тихи убица душе и тела. То је смртоносна мина са одложеним дејством, самоубиство на рате, то је гнојна рана на души која стално заудара и влажи. Не постоји ни један ваљани разлог за конзимирање тог безумља, а човек намерно уноси тај отров у тело своје, зарада неког лажног задовољства. Није непознато да сваки пети човек у свету умире од последица пушења. Пушачи у просеку умиру 10 до 15 година раније него непушачи. У породицама где одрасли пуше сва деца су болесна. Један час боравка у задимљеној просторији одговара једној попушеној цигарети. Стручњаци тврде да се никотин по отровности може упоредити са цијаном водоличном киселином, који су нацисти користили за убијање логораша. Смртоносну дозу никотина садржи само једна кутија цигарета. Па, питате се, шта је са пушачима, како уопште живе? Живе зато што дуван делује споро, тај се отров споро упија у тело, што се временом створи отпорност на никотин, и то спасава главе. Разуме се привремено.
                Многобројна су оштећења која изазива пушење дувана. То и сами пушачи добро знају како им он загорчава живот. Довољно је нагласити да пушење проузрокује и поспешује многобројна обољења, као што су: хронична обољења органа за дисање, изазива сипњу, кашаљ, промуклост, хронични бронхитис, рак плућа и других телесних органа. Подсетимо се, да  је карцином бронха 70 пута чешћи код пушача него код непушача. Следеће што загорчава живот пушача је закрчивање крвних судова. Због тога најчешће страда срце, јавља се ангина пекторис, инфаркт, аритмије разне. Ако су захваћени, а јесу, и крвни судови на мозгу, тада се јавља превремена старачка излапелост, затим пушачка нога, то су тзв. хладне ноге, отежан ход, онда разне очне сметње, оштећење вида, чир на желудцу и дванестопалачном цреву, горушица, бол у трбуху, оштећење жлезда са унутрашњим лучењем, код жена поремећај месечног циклуса, код мушкараца губитак потенције, често су компликације у трудноћи. Деца родитеља пушача се углавном рађају са мањом телесном масом, а нису ретки ни спонтани побачаји.
                Врло жалостан аспект имају школска деца која пуше. Она неретко добију недостатак кисеоника у крви услед дувана, па се, онда, пројаве знаци сличној морској болести: вртоглавица, бледило, мучнина, знојење, главобоља, не зна ни само дете шта му се догађа.
А још жалоснију слику дају жене хронични пушачи. Оне изгледају старије од својих вршњакиња за једну деценију. Последице пушење су дубоке боре на кожи, лице им је суво, опуштено, често и збрчкано, а боја лица је неприродно жута.
                О смраду из уста пушача да и не говоримо. То је прави ђаволи кад. Право је лицемерство гнушати се, на пример, мириса белог лука, који има доказано лековито својство, а да нам притом  ни најмање не смета никотински смрад којим трујемо себе и своје ближње. О штетности дувана је писано много, написани су читави томови књига, и оне су свакоме доступне. Али, на жалост, у данашње време људи као да су изгубили осећај за душу, изгубили су навику да читају књиге. Књиге су заменили телевизијски екрани, компјутери, и разне јеретичке ревије, а озбиљне ствари се сада ретко читају.
                Рекох мало пре да код мајки пушача и те како пати беба. Ем што трују себе, они трују и још нерођену бебу. Шта нам је она скривила да јој понудио отров пре него што је угледала светлост дана? Не само што се рађају бебе са мањом тежином, већ оне имају и убрзани рад срца, оне примају мање хранљивих материја, зато су и мале, и то се веома одржава на нервни систем детета. Таква беба кад се роди не може у потпуности бити здрава личност. Морају дуго родитељи да се потруде око ње не би ли створили једну здраву личност касније када одрасте.
С обзиром да је хронични никотинизам својеврсна поробљеност душе, онда заиста више простора за ову тему треба препустити духовним лекарима, манастирским оцима, јер нам је узалудно свако здравстено просвећивање, ако се живи без Бога, и мимо Бога. Само у оквиру Цркве се може начи прави ослонац у борби са овим порочним склоностима, па и никотинизмом. Пушачима би требало усрдно помагати у борби против овога великог зла, али им треба и отворено рећи, да то задовољство, ако не престану да пуше, доводи до многобројне болести и патње. Наши Свети оци кажу да пушачи после смрти одлазе право у понор пакла! Свети старци, Тадеј Витовнички и Гаврило многострадални, говорили су у својим беседема, да сви који пуше не смеју да се причесте. По њиховим речима боље је вечерати месо и прићи Светом Причешћу, него пушити и кренути на причешће како би примили ову Свету Тајну. Месо није добро ради блудног искушења, али дуван је никао из утробе Јудине, када се обесио, и због тога пушачи немају право на причест, проповедали су Свети србски старци, Тадеј и Гаврило.
Пушење дувана је бесмислено и недопустиво, а најстрашније је то што пушење носи печат незнабожачких обреда и доводи до опустошења душе. Ево шта у вези  с пушењем каже ректор Атинске богословије, епископ Хризостом са Свете Горе Атонске:
„ Из Северне Америке у Европу донео га је посланик у Португалу и предао Катарини, краљици Француске, због чега је дуван постао познат као краљевска биљка.Свети Никодим објашњава да је пушење противно хришћанским врлинама и традиционалним моралним начелима хришћана. Ни пошто не доликује свештеницима да пуше зато што то вређа високо достојанство свештенства, да се и не говори о штети по здравље.“
                На крају нека свима нама остану урезане следеће речи епископа Хризостома. Он је у цитираном разговору испричао веома занимљиву и поучну причу.  „Неки турски продавац имао је стару икону Пресвете Богородице коју је користио као даску за обрађивање меса. Један православни, запазивши то, решио је да прекине то изругување над светињом,  и заједно са месом купио је икону као обичну даску. Доневши је кући, очистио је и окачио на зид у гостинској соби. На несрећу био је пушач. Кроз неколико дана у сну му се јавила Пресвета Богородица и упозорила га, ако не престане да скрнави Њену икону димом цигарета, онда боље да врати икону Турчину. Богородица је сматрала за боље да Турчин сече месо него да је православни хришћанин окађује смрадом ђаволског кађења. Православни хришћанин постао је свестан свога греха и више никада није пушио.“
 
Свети Оци о пушењу
 
Пушење је природи непознато наслађивање прахом и димом рђавих биљака.
 Светитељ Филарет, митрополит Московски (1783–1867.)
 
Човек је изопачио и саму чулну насладу. За мирис и укус и делимично само дисање, он је смислио и дими скоро непрестано љут и смрадан дим, приносећи то као сталну кадионицу демону, који живи у телу, заражава овим димом ваздух свог стана и спољашњи ваздух, а пре свега се напаја овим смрадом сâм – и ово стално огрубљивање својих осећања и свог срца које стално гута дим не може да не делује и на тананост искреног осећања, оно му даје телесност, грубост, чулност.
…Горење твоје цигарете или цигаре врло добро приказује труљење твог срца у ватри страсти: као што ти цигара гори у устима, тако твоје срце гори у ватри разних страсти. И као што су страсти стално и велико подсмевање јадним људима, тако је пушење дувана његово ново подсмевање.
Пушење је, заиста, противприродна ствар. Уста уопште нису дата човеку да би њима јео дим. Дим није хранљив, питајте кога хоћете и не помаже варење. Дисање уопште не постоји да бисмо удисали дим.
Не сме се стално јести, пушити, људски живот се не сме претворити у стално једење и пијење и пушење (иако има и таквих који скоро стално једу, пију, пуше), и ево, лукави дух је живот претворио у пушење, и од уста која треба да благодаре Господу и да Га славослове, начинио је пећ која се дими. Што лакше и мање узимаш и храну и пиће, тим тананији и лакши постаје дух.
Дуван је заслађена пилула ђавола, коју је он дао телу, кријући се иза привидне потребе, њене бесмислене похоте. Четири зла ђаво одједном чини кроз дуван: убија драгоцено време, скраћује живот, изазива најглупљу жељу и сиромашнима одузима насушну храну.
Пушећи своју цигару и удишући њен дим, усађуј у своје срце мисао да ћеш сâм једном постати вечни угарак, ако на овом свету будеш препуштен само задовољствима чулности.
Свети праведни Јован Кронштатски (†1908.)
 
На богослужењу се пали тамјан и како слуге греха да не смисле неко своје кађење – пушење? Прво је пријатно Богу, друго треба да буде пријатно Божијем непријатељу – ђаволу.
Свети Никодим Светогорац
 
Пушење је неразумна ствар; нема ту ничег моралног већ постоји само празна пристрасност и штета које је човек није свестан. Последње две црте тешко могу да буду свесни сами пушачи и тешко се могу разјаснити непушачима. Много је непристојног, али пристојност и непристојност се мењају исто као и људи. Потрпите рђаву навику, али не хвалите грех.
Молитва да се ваша кћерка одвикне је добра ствар. Али, нема потребе да се то заодева у посебну форму. У сваком молитвословљу вапите Богу. И Он ће уредити како је Његовој светој вољи угодно. (Изд. 8, пис. 1230, стр. 12).
…Добро је оставити пушење. Оно не само да је израз доконости, већ помало подрива здравље, кварећи крв и прљајући плућа. То је постепено тровање себе. Али, нема и не бива другог савета, осим да човек донесе чвршћу одлуку. Нема другог начина. Пушити или не пушити, јесте ствар која нема неку вредност, барем наша и општа савест сматра да је то тако. Али, кад се непушење повезује с обећањем оно ступа у морални поредак и постаје ствар савести, чије неиспуњавање не може да је не узнемирава. Ево, непријатељ вам је напакостио. Тачно, добро сте постили. Непријатељ вас је наговорио да одлучите, а онда вас је гурнуо у то да прекршите дату реч. То је читава прича! Изволите се учити да убудуће пазите на себе. Због чега везивати себе заветом? Треба говорити: стани, дај да пробам да оставим. Бог ће дати и успећу. Да ли сте наилазили на савет код светих стараца: не везивати себе заветом? Ево, отприлике то се тиче таквих ствари. (Изд. 2, пис. 369, стр. 240).
Светитељ Теофан Затворник
 
 „Пре него што запалите, помолите се”
Савет преподобног Силуана Атонског
Године 1905. атонски старац Силуан је провео неколико месеци у Русији, често обилазећи манастире. На једном од таквих путовања у возу је заузео место преко пута трговца, који је с пријатељским гестом отворио пред њим своју сребрну табакеру и понудио му је цигарету. Отац Силуан је захвалио на понуди, одбивши да узме цигарету. Тада је трговац почео да говори: „Да ли ви то, оче, одбијате зато што то сматрате грехом? Али, пушење често помаже у активном животу; добро је прекинути напетост на послу и одморити се неколико минута. Приликом пушења згодно је започети послован или пријатељски разговор и уопште, у животу…” И даље, покушавајући да убеди оца Силуана да узме цигарету наставио је да говори у корист пушења.
Управо тада је отац Силуан одлучио да каже: „Господине, пре него што запалите цигарету помолите се, реците једно „Оче наш”. На ово је трговац одговорио: „Нешто ми баш не иде да се молим пре него што почнем да пушим.” Отац Силуан је у одговор приметио: „Дакле, свако дело пре којег не иде непомућена молитва боље је не радити.”
Пушење тако одваја човека од вишњег духовног света, служи као једна од озбиљних препрека на путу спасења сопствене бесмртне душе, наводећи је на грех и потчињавајући самовољи трулежног тела.
„Ако приступаш неком делу и не видиш за то вољу Божију”, саветује свети Григорије Богослов, „нипошто то немој чинити. Не остављај вољу Божију да би испуњавао вољу људи.” Дакле, драги читаоче, пре него што поново запалиш, сети се савета преподобног Силуана и размисли да ли би прво могао да прочиташ прво „Оче наш” или да у мислима узмеш благослов за ово, несумњиво важно дело за тебе.
 
Савет преподобног Амвросија Оптинског
„Пишете да не можете да оставите пушење. Немогуће за људе је могуће уз помоћ Божију; само треба чврсто да одлучите да оставите, пошто сте свесни да је то штетно за душу и тело, јер дуван раслабљује душу, умножава и појачава страсти, помрачује разум и уништава телесно здравље лаганом смрћу. Раздражљивост и туга су последице болести душе због пушења.
Саветујем вам да против ове страсти употребите духовни лек: детаљно се исповедајте за све грехове, од седам година и за цео живот, и причестите се Светим Тајнама и читајте свакодневно, стојећи, Јеванђеље по главу или више; а кад вас нападне туга, читајте поново док туга не прође; опет напада, и опет читајте Јеванђеље. Или уместо тога чините, насамо, по 33 метаније у сећање на земаљски живот Спаситеља, и у част Свете Тројице” – такав одговор је од преподобног Амвросија добио један мирјанин, окорели пушач, који се обратио по савет Старцу, не успевши да сâм изађе на крај с овом погубном страшћу. Након читања писма запалио је цигарету, али је одједном осетио главобољу и истовремено одвратност према дуванском диму – и ноћу није пушио. Следећи дан је махинално неколико пута покушао да запали, али се бол враћала и није му дозвољавала да увуче дим. Тако је оставио. После извесног времена овај човек је дошао код Старца да би му се лично захвалио. Преподобни Амвросије га је палицом благо ударио по глави – и бол се више није враћала.
Обраћање за помоћ Свецима у различитим потребама у Русији има огромну праксу. Свеци се моле за нас, помажући нам да избегнемо последице грехова које чинимо у чијој самој природи је – непослушање воље Божије, и као последица – неминовна казна. Не кажњава Бог, него нас греси наши кажњавају, одвајајући нас од Божијег благослова и Божије помоћи. Зато што је јача наша жеља да добијемо помоћ од Бога, тим упорније треба да је тражимо у молитвама упућеним Господу, Пресветој Богородици и угодницима Божијим. На пример, издавачима су познати конкретни случајеви исцелења од болести пушења по молитвама испред Казанске иконе Мајке Божије, као и чудесно исцелење познатог православног издавача С. А. Нилуса, који је пушио нештедимице 33 године, по молитвама испред иконе Мајке Божије Одигитрије Смоленске. Исцељивали су се пушачи по молитвама блаженој Ксенији Петербуршкој, светим царским Мученицима, као и по молитвама побожних блиских непушача, који за њих заказују читање Псалтира за здравље и молебане у манастирима.
 
Тропар преподобном Амвросију Оптинском, глас 5:
Као лековитом извору, притичемо теби, Амвросије, оче наш! Јер, ти нас на пут спасења поуздано упућујеш, молитвама од несрећа и напасти чуваш, у телесним и душевним невољама тешиш, а најпре учиш трпљењу и љубави. Моли усрдно Човекољупца Христа и Заступницу да се спасу наше душе.
 
Кондак, глас 2:
Завет Пастиреначалника испунивши, наследио си благодат старчества, патећи срцем због свих који ти прибегавају. Зато и ми деца твоја с љубављу кличемо ти: Оче, свети Амвросије, моли Христа Бога да се спасу душе наше!
 
Молитва за избављење од пушачке страсти преподобном Амвросију Оптинском
Преподобни оче Амвросије, ти имајући смелост пред Господом, умоли Владара богатог даровима да ми пружи брзу помоћ у борби против нечисте страсти.
Господе! Молитвама угодника Твог, преподобног Амвросија, очисти моја уста, срце учини га целомудреним и насити миомирисом Духа Твог Светог, нека побегне од мене далеко зла дуванска страст, тамо одакле је дошла, у утробу пакла.
 
АРХИЕПИСКОП АВЕРКИЈЕ СИРАКУСКИ И ТРОЈИЦКИ (ТАУШЕВ)
ПИТАЊА И ОДГОВОРИ О ЦРКВЕНОЈ ПОБОЖНОСТИ И БРИЗИ ЗА ДУШУ
79. Питање (Да ли је смртни грех за јереја кадапуши после 12 сати ноћу, или одмах након употребеСветих Дарова? О пушењу уопште): Греши ли смртнојереј који себи дозвољава да после поноћи пуши, или пакпуши одмах након употребе Светих Дарова, како топрактикују војни свештеници?
ОдговорМи не допуштамо могућност да је код свихвојних свештеника постојала таква недолична „пракса“.Уосталом, нису сви војни свештеници обавезно пушачи.
Јереј који себи дозвољава да пуши пре служењаБожанствене литургије (после поноћи), или да пуши одмахнакон употребе Светих Дарова, свакако смртно греши. Овотим пре што пушење никако не представља природнупотребу организма, него вештачки усвојену греховнустраст, за коју код свештенослужитеља уопште не битребало да буде места. У извесном смислу пушење је гореод пијанства и блуда, јер ове две ствари проистичу иззлоупотребе природе, док је пушење противприроднастраст, која нема никакав основ у људском организму. Иако је пре служења Литургије и причешћа Светим Тајнама(односно после поноћи), прописано нарочито уздржање којеиде дотле да је забрањено и узимање хране, онда је тимпре недопустиво наслађивање греховном страшћу пушења.
Пастир је дужан да својој пастви показује примерборбе против греховних страсти, зато је за њега пушењеуопште – недопустиво и неопростиво. Никотин који сеналази у дувану, има отупљујуће дејство на пушача иразара његово здравље, а страст према том несумњивомотрову чини човека својим заточеником, јадним робомдувана, без кога он не може чак ни да живи, без кога губиспокојство и душевну равнотежу, што само по себи већпредставља тежак грех, јер хришћанин, будући ослобођенод ропства греху искупљујућом Жртвом Христовом, не смепоново да се везује греховним страстима и тако губивелики дар слободе који је стекао драгоценом КрвљуХриста Спаситеља, проливеном за нас на крсту.
Свака греховна навика или страст код хришћанинапредставља духовно идолопоклонство – идолопоклонствосрца. Јер ко робује некој греховној навици или страсти, онстално мисли само на њу, на њено задовољење, самоњоме се наслађује, заборављајући на Бога, па тако овагреховна навика или страст постаје његов идол, његовлажни бог, коме се клања уместо да угађа истинском Богу.
Нарочито је таква склоност ка дувану: та глупа навика,која је штетна за самог пушача и неподношљива за оне којига окружују, не даје ни тренутка мира ономе ко је стекне – онвише мисли на дуван, него на Бога, и дувану приноси жртвукао идолу свога срца, јер је спреман на свако лишавање, пачак и на преступ, само да би удовољио својој страсти.
Да ли је такво погубно духовно стање допустиво заједног свештенослужитеља?

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: