Објављено од стране: ИстиноЉубље | 15. јануара 2014.

НЕСТРПЉЕЊЕ – НАЈВЕЋИ СРПСКИ ГРЕХ…

– Увод уредништва у текст непознатог аутора –

Овај текст непознатог православног аутора опомиње на велики, а несхваћени српски свенародни грех – НЕСТРПЉЕЊЕ.

Другим речима нестрпљење се може упоредити са самопоуздањем, уздањем у себе, а не у Бога. Свети оци кажу „има време кад се говори, и има време кад се ћути“. Добра је намера бранити Веру и отаџбину када су нападане, али то треба чинити са надом на Божију помоћ – а не са самопоуздањем. Јер Свети цар Лазар кренуо је на Косово, али је претходно исповедио и причестио војску у Самодрежи цркви. Кренули су тада на много моћнију силу, али са надом на Христа, кренули су спремни на страдање, али су се и Причестили да би издржали до краја.

Добро је дело пружати отпор данашњим властима у Србији, али само ако је са надом на Бога. Другим речима, ко није побожан – неће истрајати до краја. Поколебаће га мучења и порази, а ако притом подигне за собом многе, и погибија ће бити многострука. Јер, ко у невреме подиже устанак, повлачећи за собом многе – ради то против воље Божије, са самопоуздањем, те и погубиће многе. Данас јесте време обавезног исповедништва и отпора јереси и масонима, али само са надом на Бога.

Сам, са вером својом а ради своје савести, испуни дужност служења Истини, а ако Бог усхтне покренуће се и други. Помози свачије исповедање – колико можеш, јер ово је данас време суда над нашим народом. Мало је оних у народу, који су православно и национално будни, стога је обавеза будних ревносно испунити обавезу свог исповедања, брањења истине и државе – они су путокази осталом очајаваном делу народа ка Христу. Другим речима, треба исповедати Православље и родољубље превасходно као обавезу душе своје, испунивши то, Бог ће преко нас будити друге и руководити лађом спасења народнога.

Данас је нестрпљење – својим снагама самопоуздано борити се против масонских марионетских српских власти. Такође, не ваља ни проповедати ћутање, онда када су основи Православља народног и отаџбине наше угрожени. Свако је у обавези пружити отпор свим безакоњима и издајама које нас заплахњују са врхова лицемерних власти, али – по својим моћима, тј. складно снази своје Вере и родољубља. А оно добронамерно, што је побожно и одлучно, Бог ће објединити и организовати, када и како буде најбоље за све, и са најмањом духовном штетом по многе…

По својим моћима са надом на Бога подржимо свачији хришћански отпор лажно-хришћанским масонским властима данашње Србије! Јер, ко по својим моћима, не буде бранио Веру своју и није Њен истински поклоник, те може изгубити вечну отаџбину своју на Небесима, а ко не буде бранио државу своју, ни своју породицу на земљи неће сачувати од физичког и духовног страдања.

НЕСТРПЉЕЊЕ – НАЈВЕЋИ СРПСКИ ГРЕХ

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо…

Једном приликом сам седео са својим дугогодишњим пријатељем, изузетно образованим и духовно искусним човеком, владиком Српске православне цркве. Као и увек, читав наш разговор је имао тих и свечан карактер. Без много речи, са дугим периодима ћутања, у заједничком осећању тежине времена у коме живимо. Пред зидовима испуњеним књигама и иконама, под пригушеним вечерњим светлом, читав овај несвакидашњи разговор свео се на заједнички покушај нашег одговора на једно подједнако компликовано колико и тајанствено питање. Рекли бисмо питање свих питања: који је то највећи, онај првородни српски грех?

Да, заиста, који је то највећи наш грех? Из кога се касније шире и умножавају сви остали наши грехови, мане и недостаци. Који претходи сваком српском страдању, сваком нашем паду и свакој пропасти.

И разговор се тако претворио у велико и страшно подсећање на све оно што нам се дешавало. Пред мирним погледом мог ћутљивог саговорника, ја сам полако набрајао ужасне сцене нашег пада у историји. Једну по једну, као на исповести, ређао сам страшне сцене крвавих стратишта и народних збегова. Сећао сам се свега оног, што мрзне срце и леди душу.

Сећам се кумовске секире; сећам се официрске сабље која сече дојке српске краљице; сећам се крвавог ножа, како се у Топчидерској шуми немилосрдно забија и касапи лице најплеменитијег владара наше модерне историје; сећам се просјака и богаља са највишим војним одликовањима после сваког српског рата; сећам се будућег српског војводе Живојина Мишића, како залаже код поверилаца све што има, чак и свој шињел (пошто је као обреновићевац избачен из војне службе); сећам се највеће јунакиње Солунског фронта, бесмртне Милунке Савић (носиоца Карађорђеве звезде са мачевима, медаље Обилића и два ордена француске Легије части), како после Првог светског рата ради као чистачица и клечи поред кофе са прљавом водом, само да би исхранила своју породицу – у истој оној краљевини у чијем је ослобођењу онако славно учествовала, прерушена у мушкарца, вишеструко рањавана…

Сећам се православних цркава подигнутих у ваздух српском руком; стрељања Христове иконе; угашених крсних слава; забрањене ћирилице; прећутаног Јасеновца… Сећам се свега што иначе покушавамо да заборавимо, свега оног што нас прати као демонска сенка, удобно смештена између редова наше историје…

Требало је поднети сав овај одједном оживљени ужас.

Дуго ћутање. И једва савладан, тешки уздах покајања за све оно, што су најгори међу нашим прецима радили својој рођеној браћи, својим кумовима, пријатељима, вођама, владарима…

Господе Исусе Христе, сине Божји, помилуј нас грешне! Помилуј нас, Благи!

А после молитве, покушали смо да некако растумачимо овај језиви хаос безумних, нељудских грехова нашег народа. И пробао сам, набрајајући редом: грех оцеубиства; издају; самовољу; себичност; похлепу; непоштовање свега великог и заиста вредног…

Мој ћутљиви, мудри саговорник подсетио ме је да су ово „само одблесци нечег старијег од свега набројаног“. Да постоји праузрок читаве ове тужне хронике наше срамоте и бешчашћа. И да је „овај страшни грех вешто прерушен у један наизглед сасвим безазлени облик“. У нешто што нам се и не чини као грех.

Открио ми је, у једној јединој речи, суштински разлог свих разлога нашег поновљеног страдања. Изрекао је решење: „Највећи српски грех, онај из кога касније произлази све зло, сва страва и ужас наше историје и свакодневице јесте – нестрпљење.“

Обично, мало, свакодневно, тобоже безазлено нестрпљење. Оно је наш највећи, најтежи, онај оригинални грех. Праузрок свега што ћемо касније упропастити, издати, уништити, оскрнавити, одбацити, заборавити…

Као и увек, најкомпликованија питања захтевају оне најједноставније одговоре. Који су, показало се, често и једини прави.

Јер нестрпљење није супротност „стрпљењу“, већ мудрости.

Нестрпљење је очито показани недостатак вере у Бога и у себе. Нестрпљење је малодушје и маловерје. Нестрпљење је узрок сваком разочарању. Нестрпљење је побуна против онога „нека буде воља Твоја“. Нестрпљење је почетак сваког краја. Нестрпљење је оно самоубилачко српско „бунтовништво без разлога“. Нестрпљење је безбожни отпор свему ономе што не разумемо.

Није ми остало ништа друго него да се сложим са својим мудрим, стрпљивим пријатељем. И да сада овде и вама, драги моји, пренесем сећање на овај давни разговор, са надом да ћете ме разумети. И поверовати речима српског епископа, надахнутих хиљадугодишњом мудрошћу православне цивилизације.

Зато, молим вас, немојте бити нестрпљиви. Колико год да вас боли. Колико год да вам се чини неиздрживо.

+++

ПОСЛЕДЊА ПОРУКА СРБИМА

Свети Владика Николај

Света Жичо, Студенице бела
И Лелићу моје дивно село,
Роде српски и Србијо цела,
Туђа земља држи ми опело.

О Јавору а и Медведнику,
Дрино бистра и ти Колубаро,
Стојте моме роду на бранику,
Да очува Светосавље старо.

О Науме с’ Охридског језера
Кога више никад видет нећу,
Знаш најбоље да је српска вера,
Победила и зло и несрећу.

Мој Опленцу, слободарски храму,
Усред срца лепе Шумадије,
Не остави Отаџбину саму,
У вртлогу нове тираније.

Браћо моја, жички калуђери,
Појте песму и Сави и Богу,
Јер је само љубав према вери
Сачувала наш народ и слогу.

Ја сам с’ тобом роде српски цели,
Више сада него за живота,
Буди стрпљив, дан ће да забели,
То нам каже Христова Голгота.

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: