Објављено од стране: ИстиноЉубље | 1. марта 2013.

ВОЈНИК У ЦРВЕНОМ ПЛАШТУ – Јелена Григоријева

i

Јелена Григоријева

ВОЈНИК У ЦРВЕНОМ ПЛАШТУ

Готово у сваком новчанику, међу руским војницима у Чеченији, може се наћи иконица са ликом деветнаестогодишњег војника Јевгенија – „Када нам је најтеже, ми се у његову молитву пред Богом надамо“

После сто дана чеченског заробљеништва, расплет је дошао на Јевгенијев рођендан. Двадесет трећег маја 1996. године, напунио је деветнаест. Заједно са осталим војницима извели су га у шуму под Бамутом. Прво су му убили другове са којима је био на последњем дежурству. Потом су му последњи пут предложили: „Скини Крст! Алахом се заклињемо да ћеш остати жив“. Није га скинуо. Хладнокрвно су га убили. Да му скину Крст нису се усудили. И баш по њему, по том скромном Распећу, мајка је препознала свога сина.

Љуба Васиљевна ми је пружила малу икону: „Узмите, за сећање на мога сина …“ На икони је био изображен младић у црвеном огртачу и са штитом. Десном руком је чврсто стискао Крст. На икони натпис: НОВИ МУЧЕНИК ЗА ХРИСТА – ВОЈНИК ЈЕВГЕНИЈЕ. Кроз прозоре скромног стана у подмосковском насељу Курилово, где је Јевгеније проживио свој кратки живот, јарко је сијало сунце.

evgenije-rodionovЈединац син Љубе Родионове, Јевгеније, родио се у рано јутро 23. маја 1977. године. Када се младенац огласио својим првим плачем, Љуба Родионова је погледала кроз прозор. По ноћном пролећном небу лагано је падала звезда, остављајући за собом дугачки, светли траг. „То је добар знак“, умирила ју је бабица, која је приметила њен узнемирени поглед. „Бићеш срећна, твој дечак такође…“ И заиста, жељено дете унело је у кућу огромну радост. Миран, умиљат, с милим, озбиљним лицем, он готово да није боловао. Ретко је плакао, увече. Добро јеј ео. Само их је једно бринуло: касно је проходао. И то тек када су га родитељи, по савету баба и дедова, крстили у оближњем храму. Јевгеније је поново доспео у цркву тек у љето 1989. године. И опет захваљујући бабама. Две Марије, мајке Јевгенијевих родитеља, лепо су се дружиле. Заједно, по старом православном обичају, одвеле су унука да се исповеди и причести пред школску годину… Испоставило се да момак нема нателесног крста…

Крст

Шта је баћушка (свештеник) рекао Жењи на његовој првој исповести, нико не зна. Неће ни знати. Могуће да му јс испричао стару причу првих хришћана, из времена тешког гоњења: „Крстић – то је звонце на врату овце. Да би пастир могао боље да је чује када је у невољи“. Дечак је почео да носи крст и никада га није скидао. Мама је била у недоумици: „Смејаће ти се у школи.“ – „Нека, одлучио сам, и тако ће бити.“

Али нико није ни помислио да се смеје Јевгенију. Недуго потом, постепено, његови другови су почели сами да праве крстиће. Деца су почела да одливају распећа у специјалним калупима. Данас је израда таквих масивних крстића веома распрострањена у Чеченији. Тамо их праве војници. Гледају да им буду што тежи. Нашој деци је веома тешко у том рату. И просто им је неопходно стално осећање присуства православног крста на своме телу.

Света Тројица

Тешких година, почетком деведесетих, Љуба Васиљевна, технолог намештаја, да би прехранила сина школарца и себе, радила је на три радна места. Тако је Жења растао сасвим самостално. Сам је себи припремао храну, сам радио задатке… Сам је ишао у храм, најчешће у Тројицки сабор у Подољску. У четрнаестој години схватио је, и прихватио, суштину Свете Тројице. Након што је завршио деветогодишњу школу, Јевгеније је одлучио да напусти даље школовање и да почне да ради у фабрици намештаја. Испоставило се да има златне руке. Почео је добро да зарађује и у кућу је ушло изобиље. У осамнаестој години позвали су га у армију. Није хтео да служи цивилни рок. Као и други момци из његовог окружења, знао је да постоје неке ствари о којима се не расправља. Јевгеније је из насеља Курилово, Подољски рејон Московске области, отишао 25. јуна 1995. године. Регрутовали су га у граничаре. Десетог јула положио је војничку заклетву.

Служба

Зачуђујуће мало знамо о томе како је Јевгеније служио војни рок. Његова јединица у градићу Лесној под Каљининградом давно је расформирана. Нема чак ни спомен плоче. Мама, Љуба Васиљевна, од сина из армије редовно је добијала писма. И у њима стихове: „… Ја Ти желим пуно среће. Да ми дуго живиш мила. Да увек будеш млада, да би вазда са мном била …“ До прекоманде на Северни Кавказ мајка и син видели су се само једном. У септембру ’95. Ево како је то било: „Командант јединице у којој је служио мој син, испрва је био непријатан“, прича Љуба Васиљевна. „Дошла још једна мамица са молбом, да јој сина не шаљемо на ватрене линије“. Када је Љуба казала да ће бити онако како одлучи Жења („Он је мој мушкарчина“), официр је променио однос према њој. Не само што јој је помогао да дође до центра за обуку, где је служио Јевгеније, већ му је дао и осам дана одсуства… Последњих. Жења је био поносан што је граничар, што ради посао потребан отаџбини. Приликом тог последњег сусрета, рекао је мајци: „Из наше јединице све шаљу на борбене положаје, па сам и ја написао захтев…“ Видевши како је побледила, покушао је да је умири: „Од судбине још нико није побегао. Могу изаћи на пут, па да ме удари ауто… А заробљавање… Заробљавање – то ти је као да те још повезу.“

Заробљавање

Ове његове речи показале су се – пророчким. Тринаестог јануара 1996. године редов Јевгеније Родионов прекомандован је у Назаренски погранични одред. У заробљеништво је пао након месец дана. То се догодило овако: Група у саставу четири човјека – Александар Железнов, Андреј Трусов, Игор Јаковљев и Јевгеније Родионов ступила је на редовно дежурство. Дежурали су на контрол ном пункту, на административној граници између Чеченије и Ингушетије. Туда је пролазио јединствени планински пут којим су чеченски војници провозили похватане људе, оружје, муницију… Ово значајно место тада је подсећало на жељезничку станицу. Стајали су, незаштићени, насред друма који је врвио од бандита… Пала је ноћ. До контролног пункта дошао је комби на коме је писало „хитна помоћ“. Из њега је искочило петнаест до зуба наоружаних бандита. Момци се нису предали без борбе. На асфалту су остали трагови крви. Јевгенијеви саборци, који су се налазили буквално двеста метара од пута, јасно су чули крик: „Помозите“!!! Ко зна зашто, нико није прискочио да помогне. Многи су спавали! Нико није објавио никакву жалост. Није било потере. Нису их тражили. Уствари, тражили су их, али не у Чеченији, већ у далеком и мирном Подмосковљу! Бандити су Јевгенија ухватили 13. фебруара, а већ 16. фебруара Љуба Васиљевна је добила телеграм из којег је разумела, да је њен син напустио јединицу самовољно. Тада је нагрнула милиција. Пребискали су стан тражећи дезертера. Љуба Васиљевна је знала да њен син није самовољно напустио јединицу, па је сама пошла у Чеченију да га тражи. Тамо су јој само потврдили: „Да, била је грешка, ваш син је нестао без трага…“

Ход по мукама

Љуба Васиљевна је дошла у Ханкалу, тамо где су се, у нади да ће пронаћи своју изгубљену децу, окупљали очеви и мајке из свих крајева Русије. „Нема тога засеока где нисам била“, прича Љуба. „Запало ми је да прођем све муке, све кругове пакла. Сада ми је јасно да ме Господ водио тим стазама: иако је тамо било више мина него камења, нисам одлетела у ваздух. Господ ме заштитио, да бих испунила свој дуг, дуг мајке. Да нађем сина и да га сахраним у отаџбини, по хришћанском обичају. Молила сам се: „Господе, помози му, не остави га, па он је још дечак… Он никоме није дужан, осим мени, својој матери, и Теби, своме Творцу и Спаситељу. Помози му, не остављај га!“ Чеченски војници су јој све време говорили: „Твој син је жив. Сасвим жив. Али је у затвору.“ Онда би значајно заћутали. Вероватно су процењивали колико би могли оглобити несрећницу. На крају, видевши да се неће овајдити, донели су страшну одлуку. Љуба Васиљевна је нашла сина. Али тек након девет месеци и то – мртвог. За Јевгенијеве посмртне остатке бандити су од несрећне мајке, самохране жене, узели четири милиона рубаља (око четири хиљаде долара). Све те паре исплатила је сама. Нико јој није помаго ниједном копејком. Покушајте замислити: самохрана жена, без икакве заштите, сама преговара са окорелим бандитима. И у затвору је била, три дана је провела међу таоцима. Од Чечена са којима је разговарала чула је причу о крстоносном путу свога сина.

Погубљење

Од првог дана његовог стодневног заробљеништва, видевши му на врату Крст, бандити су се трудили да сломе Жењу и да га приморају да прихвати њихову веру – ислам. Страсно су желели да га принуде да мучи и убија такве као што је он, војнике-дечаке. Јевгеније је то категорично одбијао. Тукли су га говорећи: „Скини Крст и живећеш!!!“ То није била празна прича. Главешине банди су касније уверавали Љубу Васиљевну: „Да је твој син пристао да постане један од нас, не бисмо га убили.“ Можемо само нагађати о чему је Јевгеније, са својих непуних деветнаест година, мислио у тим страшним данима заробљеништва. Вероватно је веровао да ће њега и остале младиће пронаћи и спасти. Нама, који нисмо преживели такав пакао, тешко је разумети шта се дешавало у његовој души, док је одбијао да скине крст и постане „брат“ чеченским војницима. Али, ми знамо да Господ не оставља своје. Можда га је Анђео Чувар крепио у смрадној тами подрума, како је то бивало са мученицима у раном хришћанству, па се он, свакодневно исповедајући Христа, својим духом уздизао – не у смрт, него у живот. Расплет је дошао на Јевгенијев рођендан. Двадесет трећег маја 1996. године Жења је напунио деветнаест. Заједно са осталим војницима извели су га у шуму под Бамутом. Прво су му убили другове са којима је био на последњем дежурству. Потом су му последњи пут предложили: „Скини Крст! Алахом се заклињемо да ћеш остати жив!“ Није га скинуо. Хладнокрвно су га убили. Да му скину Крст нису се усудили. И баш по њему, по том скромном Распећу, мајка је препознала свога сина. Видео-касету са снимком Јевгенијевог погубљења бандити су дали Љуби Васиљевној.

Чудо

Да би откупила Јевгенијево тело, Љуба Васиљевна је продала све: ствари, стан, део гардеробе. Жењу је довезла кући 20. новембра, сахранила га и – остала сама. Без уточишта, без средстава за живот, без моралне подршке. Људи су бежали од несрећнице као од прокажене. Чак и орден Храбрости уручили су јој некако нечујно. За то време у разним крајевима Русије почеле су да се догађају невероватне ствари. Још ’97. године, у тада новом рехабилитационом православном дечјем прихватилишту, једна девојчица ми је причала о неком војнику: „Висок оволико, у црвеном огртачу, зове се Јевгеније. Узео ме за руку и одвео у цркву.“ Збунила сам се. У војсци нема црвених огртача! Онда сам крикнула: „Да, то је плашт мученика!“

У многим црквама чуле су се приче о „Божанственом војнику у огњеном плашту“ који у Чеченији помаже заробљеним војницима да пронађу пут до слободе, указујући им на мине и опасности… О њему су ми причали и родитељи у Комитету мајки војника у мају ’99. године: „Постоји Свети војник Јевгеније, мученик. Помаже заробљеницима. Ми се његовим молитвама пред Господом надамо.“ У болници Бурденко рањени војници су тврдили да знају неког војника Јевгенија који им помаже, „нарочито када наступе болови“… Многи се куну да су га видели на икони када су били у посети Храму Христа Спаситеља. „Војника у црвеном плашту“ знају и затвореници. У здању храма Светог Николаја, по благослову Свјатјејшег Патријарха Московског и Целе Русије Алексеја II, 1997. године објављена је књига „Нови мученик за Христа војник Јевгеније“. Убрзо је од свештеника Вадима Шкљаренка стигао извјештај: „Фотографија на корицама књиге мироточи. Миро светле боје, са лаким мирисом четинара…“ И сама сам осетила овај непоновљиви мирис када сам у кући Љубе Васиљевне пришла икони њеног сина, Светог војника Јевгенија…

Мама

Не знам како, али сва та чудеса о којима се говорило по парохијама дуго су остала непозната Жењиној мами. Али, Промисао Божији покрива све. Када се Љуба Васиљевна, одбачена од целог света, дошавши до крајње тачке очајања, одлучила на страшни, неопростиви корак, смртни грех самоубиства, нека светла и радосна сила буквално ју је подигла на ноге. Оетила је присуство сина. „Ти си сада потребна многима“, пројурило јој је кроз свест. Наједном се све изменило. К мајци за веру убијеног војника кренули су људи. „Дарују ми иконе и говоре: „Хвала, мени је ваш Јевгеније помогао“. Показују ми како његов лик мироточи… А ја, ја просто како знам и умем помажем људима. По вољи мога сина, онако како би он урадио, прикупљам пошиљке и сама их одвозим нашим војницима у Чеченију. Сама обилазим војне јединице, болнице… Моја пропусница је моја молитва. А тамо, скоро у сваком војничком новчанику су Жењине иконе…“, прича Љуба Васиљевна Родионов. Јевгенијева мајка, која је уистину прошла крстоносни пут, сада је кадра да без мржње размишља о мучитељима свога сина. Није се радовала када је сазнала да је Јевгенијев убица, вођа банде Руслан Хојхоројев, пре три године погинуо од руку својих бандита: „Како да се радујем што је још једна душа пропала!?“ На Жењином гробу, посебно на дан његовог рођења и мученичке смрти, 23. маја, сакупљају се стотине људи. Сваке године на тај дан на небу се појави дуга. Прошле године појавила су се четири бијела крста од облака. Долази и пуно свештеника. Неки од њих Жењи не служе парастос, као мртвоме, већ молебан. Долазе православни из целе Русије. Помажу Љуби Васиљевној како ко може. Сакупили су новац и купили јој онај стан у којем је растао Жења, којег је Љуба Васиљевна морала да прода да би откупила његове посмртне остатке. На гробу су поставили високи дрвени Крст и написали: „Овде лежи руски војник Јевгеније Родионов који је бранио Отаџбину и који се није одрекао Крста.“ Јевгенијевој мајци пишу мајке чију су децу одвели у Чеченију, родитељи који се плаше да своје синове пошаљу у армију, Девојке које прижељкују да сретну доброг, верујућег човека… Једна из Саратова, која је три године долазила, сада се удаје за свештеника.

Љуба Васиљевна већ одавно не чита ове поруке: „Оне и нису написане мени, него њему, Жењи, моме дечаку. Верују у њега. Воле га. Надају се. Недавно, у храму су ми додали листић са молитвом: „Услиши нас слабе и немоћне; с вером и љубављу поклањамо се пресветлом твоме лику…“ Сада знам да је у праву била она бабица која ми је у породилишту рекла да ће живот мога сина бити блистав као звијезда .“

Превод са руског Марија Живковић

Свети Евгеније (Родионов)

СТО КОРАКА КА НЕБУ

* * * * *

СВЕТИ МУЧЕНИЦИ – Анатолиј и Евгениј

* * * * * * * * * * * *

ИстиноЉубље свима Вама!


Responses

  1. Помаже Бог,

    Уз овај користан текст бих приложио и два линка везана за тему:

    1. Канонизован свети Далмат Исетски:

    http://pravoslavie.ru/srpska/59263.htm

    2. Свети мученици Анатолиј и Евгениј (цијели филм):

    Желим ви души корисно!

  2. […] ВОЈНИК У ЦРВЕНОМ ПЛАШТУ – Јелена Григоријева […]

  3. […] ВОЈНИК У ЦРВЕНОМ ПЛАШТУ – Јелена Григоријева […]


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: