Објављено од стране: ИстиноЉубље | 11. децембра 2012.

Шта мислимо под речју „Православан“?

vinjeta aaa

Свети Јован Шангајски:

Шта мислимо под речју „Православан“?

Убрзо након што је учење Христово почело да се проповеда незнабошцима, следбеници Христа у Антиохији, почели су да се називају Хришћанима (Дела 11:26). Реч „Хришћанин“ означава оне, који носе ово име које је припадало Христу – припадало у смислу оданости Христу и Његовом Учењу.

Следбеници Христови радо су себе називали именом свог вољеног Учитеља и Господа; а непријатељи Христови, називали су Његове следбенике Хришћанима, преносећи на њих злу вољу и мржњу којом су дисали против Христа.

Међутим, прилично ускоро, појавили су се људи, који, док су себе називали Хришћанима, нису били од Христа у духу. О њима је Христос раније рекао: „Неће сваки који Ми говори: Господе! Господе! Ући у Царство Небеско; но који чини по вољи Оца Мог, Који је на Небесима.“ (Матеј 7:21). 

Христос је такође прорекао да ће се многи представљати за Самог Христа: „Јер ће многи доћи у Име Моје говорећи: Ја сам Христос.“ (Матеј 24:5). Апостоли у својим посланицама су указивали да су се лажни носиоци Имена Христовог већ појавили у њихово време: „Као што чусте да ће доћи Антихрист, и сад многи антихристи посташе“ (1 Јован 2:18). 

Указивали су да они, који су одступили од Христовог учења, не треба да се сматрају својима: „Од нас изиђоше, али не бише од нас“ (1 Јован 2:19). Упозоравајући против свађа и неслагања у мањим стварима (1.Кор. 1:10-14), Апостоли су у исто време строго заповедали својим ученицима да избегавају оне који не доносе истинско учење (2 Јован 1:10). Господ, кроз Откровење дано Апостолу Јовану Богослову, строго оптужује оне, који се називају вернима, а не понашају се у складу са својим именом; јер у таквим случајевима то би била лаж за њих…

Од какве користи је било да човек себе назива Јеврејем, Старозаветним следбеником истинске вере, ако то није био у стварности? Такве Свето Писмо назива синагогом сататнином (Откр. 2:19). На исти начин је Хришћанин, у строгом смилу те речи, само онај који исповеда истинско учење Христа и живи у складу са њим. Ознака Хришћанина састоји се у слављењу Небеског Оца сопственим животом. „Тако да се светли видело ваше пред људима, да виде ваша добра дела, и славе Оца вашег, Који је на Небесима.“ (Матеј 5:16).

Истинско слављење Бога, могуће је само онда када човек исправно верује и изражава своју истинску веру у речима и делима. Према томе, истинско хришћанство и само оно, може бити названо „право-слављењем“ (орто-доксија). 

Речју „Православан“ ми исповедамо нашу чврсту убеђеност да је управо наша Вера, та која представља истинско учење Христово. Када зовемо некога или нешто Православним, самом овом чињеницом указујемо његово не-лажни и не-искварено Хришћанство, одбацујући у исто време, оне који лажно присвајају име Христово.

 Свети Јован шангајски

П.С. Овде смо мислили придодати и пар речи Светог Пимена Великог, али уз пар речи увода…

Православна Вера једина у целости чува једино-спасоносну истину Христову ниспослату људима. Одлика људи који истински живе у Правој Вери се, прво, пројављује по беспоштедној борби када су Истина Вере и Њено Предање угрожени од стране јеретика и сл., и друго, по унутарњем смирењу и милости према ближњима. Ревност за одбрану Истина Православне Вере су Свети оци сматрали свеврлином, али су знали и да се онај други аспект испољавања Вере не сме никако занемаривати. Јер, ова два вида дејстава Вере у човеку Правоверујућем су нераздвојни, тј. не могу постојати раздвојени, и ревносна борба против непријатеља Истине Божије и смерна милоствост срца притом.

Онај први без овога другога – ничему не користи јер је високоумно прелестан и мисли да се Вера може схватити и применити само умом, а овај други без првога је отворено лицемерје, јер занемарује догматску Истину Вере покривајући је лажном спољашњом „побожношћу“ пред људима.

Ревновање у одбрану истине Вере Православне је печат исправности наше унутрашње Вере само ако се наша унутрашња Вера испољава смерном љубављу ка Истини Божијег Православља, те, унутрашњем смирењу и милостивости према ближњима.

Свети Пимен Велики поручује искључиво Православнима, онима који већ верују исправно у Господа, следеће:

Вера се састоји у пребивању у смирењу и чињењу милости (Алфавитни Патерик), односно у смиривању пред ближњима и праштању свега чиме су нас ожалостили и увредили, свих сагрешења њихових. А будући да неразумни ревнитељи као почетни узрок своје ревности наводе веру, нека знају да се истинита вера (овде се има у виду делатна, а не догматичка вера; о разликовању њиховом в. Добротољубље, део 2. Инока Калиста и Игњатија гл. 16), а, сходно томе, и истинита ревност, морају изражавати у смирењу пред ближњима и милости према њима…

Укратко: „Почетак премудрости Божије у човеку јесу благост и кротост“ – али, само у Православној Вери, никада и нигде ван Ње! А исповедање и брањење Православне Вере јесте – Свеврлина – али само када је храњена Светим Тајнама Цркве благодаћу учвршћена унутрашњим смирењем и милостивошћу срца!

ИстиноЉубље свима Вама!


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: