Објављено од стране: ИстиноЉубље | 19. маја 2012.

Свети ЈУСТИН Ћелијски – О ОДНОСУ ЦРКВЕ ПРЕМА ВЛАСТИМА

Свети ЈУСТИН Ћелијски

О ОДНОСУ

ЦРКВЕ ПРЕМА ВЛАСТИМА

Богу се треба већма покоровати него људима (Дела Ап. 5, 29)

            То је душа, то је срце Православне Цркве; то је њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мерилима.

            То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичким режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.

            Покоравати се Богу већма него људима – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (Дела Апостолска 5, 29); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшног Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супроставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе тзв. црквеном икономијом је просто напросто – издајство Цркве Христове.  

            Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек (Јевр. 13, 8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равнало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Боговечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, човечје Богочовечјем. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: Господ Христос да буде у свему први (Кол. 1, 8).

            Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

            Власти се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије“, и као слуге Божије. Покоравати се властима зато што као слуге Божије носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божије, „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добром делима, када власти гоне Божије добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

            Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби – од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље и тиме преноси себе под власти противбога – ђавола.     

            Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроз све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, отац царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко они били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: Богу се већма покоравати него људима. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

* * *

Свети Владика Николај

ОХРИДСКИ ПРОЛОГ (6. мај)

Беседа о сили коју Бог даде речима пророчким

Ево ја ћу учинити да ријечи моје у устима твојим буду као огањ,а овај народ дрва, те ће их спалити (Јерем. 5, 14)

Видите, браћо, да је дејство речи Божје различито како према коме! Реч је Божја као огањ, коме се радује праведник, озебао у хладноћи овога света; и реч је Божја као огањ, који спаљује неправедника, кога је овај свет материјални сувише загрејао. Искусни духовници оставили су нам сведочанство да само име Исус, које верним доноси силу, радост и освежење, — да то име пали зле духове као живи огањ. Тако је са сваком речју Божјом. Код једних она ствара утеху, код других раздражење, код једних утишава гнев, код других појачава; код једних изазива страхопоштовање, код других подсмех. Здравима је мед, а болеснима је мед пелен.

Но зашто народ да буде као дрва, која ће се спалити? Зар је народ крив, ако га безбожне старешине и лажни пророци заводе странпутицом? Није крив народ у оноликој мери као његове старешине и лажни пророци, али је ипак крив у извесној мери. Јер и народу је Бог дао да зна прави пут и кроз савест и кроз проповед Божје речи, те народ не би требало да слепо следује својим слепим вођама, када га ови воде путевима лажним и удаљују од Бога и Божјег закона. Бог је, браћо, праведан, и Он зна меру свачије кривице, и неће дати, да неук и мален пострада колико учен и велик.

Господе Свевидећи, спаси нас, да не будемо ни слепе вође нити слепо вођени. Укрепи нам срце, да и као вође и као вођени будемо вазда слуге Твоје, и само Твоје слуге. Теби слава и хвала вавек. Амин.

 


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: