Објављено од стране: ИстиноЉубље | 17. маја 2012.

М-нм Антоније: Молба за ревидирање и поништење „размонашења“

Монах-немонах Антоније: Писмо – Молба С.А. Сабору СПЦ по истеку одређене му двогодишње казне одлучења из Цркве (и то, због „неприкладне“ борбе за Светињу Грачаницу, против доласка папе, саблазног екуменизма, безаконог уклањања и понижавања Владике Артемија…)

Молба за ревидирање и поништење „размонашења“

Преосвећени Епископи,

Васкрсли Господ Христос по среди нас! Благословите!

Како после сваке епитимије следи проматрање стањa душе кажњенога од стране духовника, да би се увидело каквог је плода у души она донела, тако Вам се и ја сада, Христа ради, у покорности јављам, и прилажем своју исповест. Нажалост, не у форми Свете Тајне исповести, јер ми није дозвољено до било кога од Вас физички допрети, нити пак тајно, јер у овом мом случају као духовник ми се поставио, ваљда, цео С.А. Сабор СПЦ. С Божијом помоћу издржао сам две године Вашег казненог духовног упутства које сте ми наложили, стога Вас молим, да и Ви истрпите дужину ове моје, добронамерне и послушне исповести, како би, као прави Лекари, после одређене ми терапије, успоставили ми и садашњу дијагнозу – све, како не би душа моја погинула.

Искрено, не надам се неком велеобрту у мом случају, највише стога што (са разложном тугом ово константујем), СА Сабор СПЦ је у последње време непредањски уобичајио да своје одлуке, уместо у једномислију Духа Светога, доноси парламентарним надгласавањем – али, ипак Вам пишем са доличним поштовањем, да са моје стране испуним оно најмање што сам пред Богом дужан чинити.

Наиме, моја грешност је „размонашена“ и одлучена од Цркве на 2 год., 17. маја 2010., на предлог епископа Атанасија, тада неканонског (од Св. Синода, а не од Светог Арх. Сабора, каубојски наметнутог) „администратора Епархије рашко-призренске“ Великом Црквеном суду, да овај сам мој случај преузме. Велики Црквени Суд је, опет, надлежност у процесуирању мог случаја проследио Црквеном суду Епархије будимљанско-никшићке. Нису услишене моје писане молбе ни Црквеном суду будим.-никш. Епархије, ни Великом Црквеном суду, да будем уживо саслушан – чему сам се надао, тако да се у „поштанску одбрану“ нисам детаљно ни удубљивао. Тешком пресудом ми је пресуђено за грех – неприличног исповедања истине, и то све је, рецимо, иницирано углавном од стране епископа бачког, који сам са предањском истином Светоотачке побожности има много несугласица. Ни једном речју, ни у Оптужници, ни у Пресуди, се не спомињу три кључне речи мојих „злодела“, због којих сам се унеколико пожртвовано трудио. Те табу- речи за моје судије су: прва реч- Чудотворна Црква Грачаница (коју, ево, опет без конкретне одбране од стране свештенства, теже порушити и потопити), друга реч- папа римски (јер сам 2003. организовао протест пред Патријаршијом против, од појединих Синодалаца уговореног, доласка самртно болесног папе Војтиле у Србију), и трећа реч је неканонско Синодско свргавање епископа Артемија (које је данас де факто произвело чињенични страшни раскол у Србији). Антоније је желео само да подигне прашину, да би се екуменски немирници Цркве Божије повукли, и да не би произвели оволико зло, које је сада на делу, и које данас сви додатно продубљују. Нажалост, нисам успео. Да је то успело, и да данас влада мир и послушање Светоотачком Предању Цркве, верујте, ја се сада не бих жалио, већ би у радости трпео. Међутим, пошто многи данас не схватају њихову сопствену улогу у настанку раздора и немира у Цркви, користим могућност да Вас позовем да истински сагледате мој случај, како би Вас он покренуо на покретање многих других случајева стварања раздора у Цркви, прво – зачетих једино непослушањем Светим Оцима…

Молим Вас, да ми се јавно суди, јер нисам успео да изнесем своју одбрану како ваља, јер нисам знао да ће ми, на брзину, бити дата само једна реч, и то на невиђено, поштом. Није само Антоније „узрок немира и групашења у Цркви“, како се претенциозно наводи у пресуди – већ, управо, неколико епископа, који су у многим сегментима кренули за својом вољом а коју су подвукли под плашт своје епископске власти. Све ово супротно је Светом Предању Цркве, које се, по Светом ави Јустину – Духом Светим развија унапред, освећујући оно што сва Црква прими, а никада враћајући се уназад (што је чисто људска реформа, којом ревнују данас неки реформисти у СПЦ). Оптужен сам, и осуђен, нарочито због – „протеста испред Патријаршије 2003.г.“ (и не помиње се да је је протест уследио због, од стране Синода, утаначеног доласка папе у Србију, а још мање, и због рушења Чудотворне Грачанице код Ваљева, одобреног лично потписом епископа Лаврентија); оптужба: „позивања Патријарха Павла на тв дуел“ (како је жута штампа пренела моју реченицу: „…да се не плашим јавне расправе са свим епископима који данас траже повода да довуку папу у Србију“); даље, због „иницирања сукоба монаштва пред Грачаницом (косовском)“ – превиђајући чињеницу да су Дечански монаси дрско бранили улаз у други, не свој, манастир, и то својој рођеној сабраћи, монасима, који су били ради посетити, тада, заједничког нам притвореног духовника. Ово све је спроведено уз организациону сарадњу са многим службеницима ДБ-и, који су дечанским монасима на капији Грачанице групно стајали иза леђа, и који су све тамо и осмислили, кавгу заподенули, експресно све у медије проследили. И, то све, изгледа, у дослуху са епископом Теодосијем, коме су прве речи након гужве биле „Што сте тукли моје монахе и ово ће се додатно приписати Артемију на оптужницу“!?

За ове тврдње имам много конкретних чињеница – ако ли истина о овоме икога интересује (а требало би свакога да интересује како и зашто је настао страшни раскол у Цркви Божијој). Једино што једним делом признајем је моје, кад-кад театрално, иступање у јавности (мада, понављам, план ми је био да подигнем прашину како би епископи, који су сва ова безакоња и осмислили,  повукли свој план). Театралност моја тада не може се искрено сагледати, ако се не узме у обзир да је узрок томе било наношење тешких рана Цркви Српској од стране појединих, а не моја самореклама. Зар бар данас не сагледавате дубину рана Цркве Српске, коју Јој нанеше неколико епископа својом самовољом… Мир Цркве је у послушању Светим Оцима, јер су Они једногласно говорили у Духу Светом, а не под утицајима кретања духа свога времена, као данас кроз неке епископе. Стога је онима који су послушни Богу – пут јасан, још само да смирењем својим уразуме заблуделе ближње – нарочито оне који власт у Цркви имају.

Да ли сам се после ове непроцесуиране пресуде уразумио, покајао? Хајде да то погледамо кроз дела, без много речи.

ЗА излечење страшног раскола, који су, не неко други, већ сами поједини епископи, створили први пут у Светој отаџбини Светог Саве, а Против пропагандног саблазног екуменизма и проунијатског довођења непокајаног папе у Србију од стране самих епископа – молитвено, са брижном љубављу, појимо под прозором Патријаршије, ево 2 године сваке суботе, нити коме леђа окрећући, нити се, пак, са лажима и безакоњем, који се одавно не лече и раздиру Цркву, саглашавајући; Против пропаганди разврата у лику пошасних „геј парада“ – двократно организовао и припремао Крстоносне литије улицама Београда; За одбрану Светиње Грачанице Ваљевске од скрнављења и потапања у планираној непотребној и погубној хидроакумулацији „Ровни“, и одбрану темеља древне митрополије Градац из 10 в., у Ваљеву, од шина поново повампирене „ратне пруге“ Ваљево – Лозница, али и још једног манастира прегаженог носећом стопом железничког моста пруге Бгд-Бар подно манастира Ћелија.  Организовао вишемесечно стражарење код Светог манастира Грачанице ваљевске, по цену лишавања своје слободе, вршио обимне преписке са надлежним министарствима која су се безаконо ка Светињама односила, покретао судске процесе – а све ово се могло и може решити само једним Вашим храбрим ставом у одбрану Светиња, или бар стаменим ставом надлежног епископа Милутина… Шта од овога поменутог подлеже трајности Ваше казне одлучења ми из Цркве на две године, и новосмишљеном термину трајног „размонашења“…? Шта је то у свему овоме и даље „секташко, фанатично и незнабожачко“, те подлеже Вашим тако екстремним казнама – како ми стоји у оптужници „размонашењу и искључувању из Црквене заједнице МАКАР НА ДУЖИ ПЕРИОД“? Ако би Ви, како доликује следбеницима Светог Саве, иступили из саблазног чланства у „Светском Савету цркава“, и тиме показали своје одрицање од насилних реформи(које спроводе они који не врше реформу побожности своје у себи самима) и лажних учења, тако залечивши садашњи страшни српски раскол – ево ја ћу признати сваку Вашу оптужбу, и претрпети сваку Вашу казну – чак ћу и мантију видљиво скинути! Али, ако ли и даље допуштате некима да упорствују у посветовњачењу Светог Предања СПЦ, тада се никада не могу помирити ни са овом Вашом безаконом пресудом, и то, после 17 година монашког ми живљења.

Не желим се хвалити нити оправдавати, али Вашим екстремним казненим мерама према мојој грешности – Ви ме на то натерасте, јер, кроз ово што следи, ипак, не браним себе, већ свето расуђивање Цркве Божије, како и други не би овако пострадали. Наравно, не мислим да себе сврставам у икаквог страдалника, јер највећи страдалници су управо они који Богу и ближњима криво чине, те, кривим путем Христово стадо заводе. И још, ради саосећајности свих нас према Богу и ближњима, све ово Вам пишем не потребујући ништа себи лично од земаљских звања и угодности.

Елем, ако сам, од 1995. г. до протеста против довођења папе 2003 г., био куд и камо солидан монах, који је, ако ништа, оно бар видео какав монах се мора постати- кроз незаборавни лик старца, архимандрита троношког Антонија(где сам живео три године)… Ако сам у време најжешћег рата са шиптарским терористим, потом, и Нато- бомбардовања, могао живети на линији фронта у манастиру Зочиште, и свуда где су ме надлежне духовне вође слале (плус још и годину и по дана живота у Ораховачком гету, са страдалним народом тамошњим)… Ако сам се 2003. год., сада – као заменик црноречког игумана, супротставио рушењу, моје родне, Светиње Грачанице Ваљевске (одакле сам и пошао у монашки живот), тј. супротставио се антиканонској самовољи епископа Лаврентија, а све то сам чинио по тајном ми благослову тадашњег администратора жичког, еп. Атанасија (о, парадокса, – који ме на крају, са еп. Иринејем – и „размонаши“). Епископа Лаврентија нико од надлежних Црквених органа није желео опоменути- да не греши и себи и Цркви ( од тада до данас), иако је заповеђено канонима 7. Васељенског Сабора да сваку Светињу Божију (а не епископову) – нико не сме и нема власт предати или продати у руке рушитеља. У овом Грачаничком случају, рушитељи екстазно теже да над Њом створе беспотребну, и еколошки катастрофично- штетну, водену акумулацију „Ровни“. (Овде бих Вас, све Преосвећене, замолио да бар сада помогнете епископу Лаврентију који ми је лично пред сведоцима у манастиру Лелић, марта месеца о.г., рекао да он свој потпис, којим се одрекао Светиње Грачанице, и на основу кога  једино и прете порушити Је, и потопити, ЖЕЛИ ПОВУЋИ!)… Ако сам потом организовао молитвено супротстављање погубној самовољи неких житеља Патријаршије да, пошто-пото, довуку Србијици њеног вековног душманина и унијаћивача, у конкретном обрису злохудог папе-Војтиле… Ако сам се потом 7 година повукао из видокруга јавности у испосницу манастира Црне Реке – ништа ми то није помогло. Моја епитимија се једноставно ни тада није рачунала, јер је епископ бачки Иринеј упорно тражио моје размонашење (термин који је сам он и изумео, као и многе друге неправославне технике којима опсено делује, што по Патријаршији, што по факултету, што по својој и туђим јурисдикцијама, и свим расположивим му медијима). Дакле, г. Иринеј је, како је и сам изјавио, неодступно тражио моје размонашење „и 2003, и 2006, и 2009, те, завршно, и 2010.“ – када је за испуњење своје намере искористио моје конкретно супротстављање Синодском, антиканонском, каубојском процесу уклањања епископа Артемија са Косова, и из епископске власти. (Дакле, овај преосвештени човек никада не одустаје од својих намера, иако су му неколики ранији покушаји да ово оствари пропали, међу којима је нарочито осмишљен и планиран покушај уклањања  епископа Артемија 2006.г., од чега је у последњем тренутку тада одустао.) Да су Артемија сменили неки неекуменисти, нереформисти, они који према њему немају подозривости – ја се не бих никада побунио.

Ако је судити по поступцима, у структури Црквене власти свудаприсутног, епископа бачког Иринеја, и ако су ти његови поступци према мојој грешности непогрешиво у складу са Вољом Божијом, тада мени нема спасења, јер се моје покајање већ сада коначно не прима сВише. Али, ако ли није воља Иринејева усаглашена са Вољом Божијом, онда сви Ви скупа сносите одговорност, са све братом Иринејем, што га не опомињасте, нити зауздавасте, у Цркворушитељној самовољи његовој, шаролико пројављиваној- од склоности ка диктатној владавини Црквом Божијом, па, преко промо-папофилства, све до отвореног унијатства.

Свака правоверна молитва може да васкрсава мртве, и није суштина у самом поретку речи, већ у јединству у Истини Вере. Али ако наметањем измена поретка молитвених речи саме Свете Литургије (на коју је цело стадо Христово вековима навикло, и спасавало се у миру Христовом) нарушавамо мир јединства Цркве своје, јер се са реформом неки не мире – ко смо то онда ми!? Ако ли се поред разумног разговора, још и јавно дружимо са вековним зловерним непријатељима Вере – ко смо то онда ми!? Ако само уснама зовемо аву Јустина Светим, а Духоносне изворе дела његових уклањамо од жедног Христовог стада – ко смо то онда ми!? Ако дозивамо и љубазно примимо непокајаног папу, чији нас папићи и даље унијате по новој НДХ-а – ко смо то онда ми!?… Биће касно ако дочекамо да нам Свето Небо одговори ко смо то ми постали! Јер, само они који немају мир унутрашњи траже самооправдање у реформама спољашњим – несвесно расејавајући и другима своје немире.

И, још, молим све српске екуменофиле да обрате пажњу на овај пасус:

Залудан је и великогрешан покушај умиривања народа нашег због промо-унијатског довлачења лукавих папа у Србију. Још узалуднији и грешнији су покушаји изједначавања Православља и застрањеног (зловерног) католицизма. Не варајмо себе саме, и не варајмо ближње своје, већ пред очима душе имајмо увек на уму речи Светог Старца Пајсија Светогорца, које је свакодневно по неколико пута (лично сам испитао у манастиру код Солуна) знао понављати сестрама, монахињама у Суротију: „Ако која од Вас преживи Антихриста – сви ће Вас народи света вући за рукав где год се појавите да им речете нешто о Христу!!!“ Елем, ето, то ће бити испуњење Православног екуменизма, али, Промислом Божијим а не умећем људским. Само тако ће се „проповедати Јеванђеље ово целоме свету“, и то, онда када Господ припреми терен за проповед свим народима, и када куцне час за то, када и ми за то довољно узрастемо а и народи отворе уши своје. То је Благословено, а не овај триклети саблазни протестантско-папски екуменизам, који, ево, нам урушава јединство бића Цркве Христове данас. „Проповедаће се ово јеванђеље по свему свету и онда ће доћи крај“, рече нам Господ наш. Наиме, после патњи под Антихристом, када га Сами Господ јавно пред лицем свих народа сатре „дахом Уста Својих“ – то чудо ће уразумити народе а не овај саблазни екуменизам. Тада ће се дати последња шанса народима да се оправославе преко неколицине најпобожнијих правоверних, које ће Господ тога ради једине сачувати од канџи Антихристових. Да, народима света овог ће се дати још једна велика шанса Спасења, али то важи само за иноверне, а не за и једнога Православца (уколико би се поклонио Антихристу, или примио жиг Његов, одрекавши се Христа). Јачајмо стадо своје за невоље које стижу, а туђа стада оставимо Промислу Божијем, који неће одоцнити. Увидите кобну разлику- Верни се свакодневно припремају за антихристовска времена ( јер верују да ће проповед Православног Јеванђеља  незнабожном свету бити после антихриста, и то од малобројних изабраних), а екуменисти мисле да ће се само њиховим људским трудовима, на организациони и дипломатски начин, нешто „благословено“ постићи у питањима Цркве ( какво се то „јеванђеље“ преко њих проповеда свету, и за колико ће векова за то своје успети придобити све народе? Схватимо на време: Екуменизам припрема собом сједињење антихристовских вера у једну, а проповед Православља свим незнабошцима ће бити после антихриста, пред сам Страшни Суд Божији. Свети Пајсије моли Бога да се уразумимо!

Дакле, Преосвећени оци, ако сте ме „размонашили“ да ли сте ме разрешили завета нестицања, девства и послушности Цркви (Њеном Предању и духовнику) на које сам се заветовао Богу нашем? Како сте ме то „размонашили“, ако ја нисам променио Православно исповедање вере своје (тј. нисам постао јеретик), нити сам чинио нешто што је уперено на рушење поретка Цркве, већ управо беспоретка, који у Њу, наметањем својих иновација, уводе поједини реформаторски окупатори Светог Предања Њеног. Да је среће да сте неки, 2010., устукнули од својих тврдоглавих намера према Владици Артемију, после мог подизања прашине у јавности, мене би већ како-год казнили, али ја Вам данас не би ово писао, јер бих пребивао у великој радости – што раскола у Цркви не настаде. Међутим, многи од Вас, нисте допринели, нити хтели мира Цркви већ страстима својим, (ваљда) у страху за своја звања или животе. Плод свега тога је све дубље, и дубље, дељење стада Србског, које данас сви гледамо, за које ћемо сви комплет одговарати, а у коме предњаче лжепастири и новотарци. Приликом данашњих раскола нема више непогрешиве стране као у време Светих Отаца.

Ако овако наставимо са кршењем Предања Светитеља Цркве (нпр. ћутањем пред Расколом Цркве, позивањем Србског вековног душманина папе, јер он инсистира да га позовете и помпезно угостите, ћутањем пред саблазнима пропагирања порока коцке, дроге, алкохола, суицида, блуда… и, најгоре од свега, екуменским, празнословним, богопротивним дружењем са представницима осуђених јереси, али, и данашњих масонских антисрбских власти у нас) – мира у душама нећемо имати, па ма и „поразмонашавали“ и „разхришћанили“ свакога ко подигне глас у одбрану Православне побожности од разноразних реформатора, који немир своје унутрашње непослушности Богу покушавају самооправдавајуће одогматити, под присилом наметања нових „закона свога немилосрђа“. Лако је умишљати да волимо оне који далеко живе, али хајде да заволимо оне који су нам близу, јер: „Ако ли ко о својима а особито о домаћима не промишља, одрекао се вере и гори је од неверника.(Тим. 5,8)“

Да ли сам ја исповедао Православну веру своју, речју и делом, до у танчине исправно по духу Светих – нисам засигурно? Али, зар је подизање бучнијег гласа у заштиту Светог Предања и Вере наше – прекршај за избацивање из Цркве!? Ако сам и избачен из Цркве, зар не треба и са мном разговарати, јер сам Вам до јуче био син покорни, као што се неки искидасте разговарати са древним расколницима и јеретицима. Овако би требало према мени, као јединки, али у многоме више према неканонски збаченом Владици Артемију. Ако раскол постоји у СПЦ, онда исправна страна тежи пошто- пото излечити га превијањем рана мелемима Истине, прво на себи самоме, па онда и ка супарничкој страни, а расколничка страна тежи самодовољности, самоизабраности, и секташком упорствовању да је само она у свему у праву, а да су безблагодатни супарници у свему у криву. Овако, свештени предстојатељи из Вашег окружења ме малају етикетама „секташ, верски фанатик, артемијевац“, а са стране неканонски кажњеног епископа Артемија кажу ми „ти си њихов (можете  ли само замислити – ВАШ) јер поштујеш њихове пресуде“. Свети Оци су наше Огледало, и преко њих су Богом откривене Истине.  Свачија лепота или ругоба се ту може кристално јасно увидети, и искористити за улепшавање душе покајањем, али, НЕ – само огледањем само у једном ћошку Огледала, или покривањем, или разбијањем Светог Огледала тога.

Зар није свака душа у Јеванђељу представљена као непроцењива вредност, а у животу савремене српске побожности се, кат-кад, са највиших духовних престола, исповеди чак и: „Што виси нек и отпадне“. Ако је цена за излечење раскола у СПЦ – Ваше иступање из заједнице сатанистичког „Светског савеза цркава“, зар је то велика цена, зар је то неправославна цена, зар је њено неплаћање какво оправдање пред Богом Живим? Неће нас Бог питати за комшијино двориште, већ за своје; не за туђе стадо, већ за наше; не за самовољне у разноразним белосветским зловерјима, већ, првенствено, за наше раслабљене, тумарајуће овчице, али, овчице послушне Вери Светитеља, и зову свога Господа Христа. Не може се без погубне штете, не испунивши први ступањ духовне лествице, опсено заносити магловитим вишим ступњевима.

Сви ми „све знамо“, и све смо прочитали у књигама Светих, али је основни проблем што то знање складиштимо у логико-филном уму, а не у скрушеном бескрају радосно-побожног срца. Хвала Вам што сте ме Вашим епитимијама раније отерали у шуму, да схватим дубину своје страсне грешности, али ми је жао што ми казне не одмеравате по дубини мојих душевних страсти, већ, јаох, као казну, Светоотачки обавезујућем, уделу свакога Хришћанина у делу исповедања и брањења угрожених темеља Православне побожности Цркве Божије.

Две године Вашег одлучења од Цркве сам, по савести својој, провео трудећи се колико-толико кориговати своје грешне жеље и прохтеве, али и испуњавати општеобавезујуће заповести Љубави Божије према Јединоспасоносној Вери Цркве своје. Дакле, пре свега, нисам НИГДЕ ишао на Богослужења у минуле две године, нити штогод од Светиња души својој допуштао – јер сте ме низринули у ранг (ваљда) незнабошца… Господ зна… Организовао сам свакодневна стражарења ради очувања велике чудотворне Светиње Грачанице код Ваљева – што је, за сада, унеколико допринело томе да манастир и даље буде у Богослужбеној употреби, а природа унаоколо манастира сачувана од тешких машина, које би да чисте корито будућег језера (као прилог Вам предлажем текст са сајта „Истинољубље“: „У Ваљеву подељени летци о „локалним питањима“ од националног значаја“ са поднасловом „Брана погубна по читав ваљевски крај“. Овом приликом молим Вас и за ургентну помоћ чудотворној Светињи Грачаници против погубне и непотребне бране „Ровни“, уз коју су стали многи људи струке и науке до сада.)… Организовао сам једну, и припремио другу Православну Литију улицама Београда, против пропагирања разврата у лику тзв. „геј-парада“, уз оца Жарка Гавриловића… Написао сам неколике текстове на бесплатно формираном сајту www.istinoljublje.co.nr, ради излечења страшног раскола који се данас све више продубљује инсистирањем на, Православљу- противном, реформаторском духу појединих црквених великодостојника. (Понављам, Свети авва Јустин сведочи да се Предање Цркве развија Духом Светим само унапред, ка будућем освећујући оно што је примљено, а да је враћање уназад само безбожна људска реформа.)… Обнародовао сам чињеницу да се темељи древног Манастирског комплекса већ погаженог стадионом Фк „Крушик“ у Ваљеву намеравају додатно прегазити и новом трасом пруге „Ваљево-Лозница“, и то без икаквог заштитног истраживања тамошњег археолошког локалитета „Црквиште“. (Темељи Храма, који је био величине 24х18м,  широки су били до 2м, а сада су већим делом разрушени изградњом фудбалског стадиона „Крушик“. Пронађен је гроб монаха Јефрема Ђурђа из 1312 г. Претпоставља се да је ово онај митрополијски манастир, који се помиње у књигама еп. Никанора Ружичића да је из 10. века, из доба кнеза Часлава. Насумице сам при истраживањима око ове запуштене и поругане Светиње, од мати Гликерије извукао и једну њену болну тајну, за коју готово нико није знао сем ње – да се и испод железничког моста у манастиру Ћелије налази, прегажена носећим бетонским стубом, друга једна Светиња (вероватно првобитни манастир Ћелије). Све сам ово, као и преписке – захтеве  надлежним министарствима да се ове Светиње под хитно заштите, покушао на даље  вођење поступка доставити епископу, г. Милутину, преко Његовог Саветника за поменута питања, о. Никодима (Богосављевића), игумана манастира Рибница, али сам, са све спремљеном документацијом, одбијен као последњи „секташ“ – како ме иначе именују многи садашњи рушитељи Светиња ваљевских, али, на жалост, и многи међу свештенством нашим.)… На крају, оно што је најважније, организовао сам мирна, добронамерна, Црквоградитељна окупљања пред Патријаршијом (првих 7 месеци сваким радним даном а, потом, до ове наше двогодишњице сада, сваке суботе) под називом „Молитве за Православну Патријаршију без екуменизма, без унијатства, без папизма и без зилотизма“, на добро Цркве своје, која се небригом многих налази у све већим и већим искушењима. Нисам никоме окренуо леђа, већ са погледом наде на помоћ сВише, молим оце и браћу своју да се сјединимо у Предању Цркве, у једином благословеном Миру у Христу. Када ме је једном приликом Митрополит Амфилохије прекорно упитао: „Зар још стојиш пред Патријаршијом ? “, одговорио сам му да ми је савест само ту мирна, и да ћу се „уклонити одатле чим Сабор почне једнодушно решавати све болније ране Цркве Србске“, наравно, у духу Светог Предања Њеног. Дакле, нисам се окренуо леђима и оделио од Вас, већ непрестано Вас молио да не грешите више против јединства Цркве Божије у Православној Истини Христовој, и правилима побожности Њене.

Јесам ја најгрешнији, али Вам не допуштам да ме ословљавате именима секташа и незнабошца, јер моја јавна дела са тим терминима немају                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                                  додирних тачака. Епитимија је горки лек, а не оружије против брата, не оружије којим ћемо раставити грешног брата од Бога и ближњих. А шта је ово Ваше „размонашење“, да ли епитимија или новосклепано смртоносно оружије? Ако је ово епитимија – бар саслушајте ме, ако ли је оружије – и не морате.

Сигурни сте да сте ме лишили мог монашког завета Богу!? Ако је тако, није лепо да останем без духовног руковођења, сада када сам после две године Ваше казне – „поново“ Хришћанин. Кога ћу другога питати за савет осим онога ко је брижљиво мојој души на корист налагао горке лекове и тешке терапије!? Чињеница, нисам био баш добар, али сам се трудио Веру своју исповедати онако како су ме књиге Светих као Хришћанина саветовале. Стога, сада када сам „поново“ Хришћанин, молим Вас, да ми, или поништите непостојећу, иновативну, казну „размонашења“, или, пак, да ми предложите где да живим, и од чега после 15 година  иоле послушног монаштва, да ли ме то упућујете да се женим и да ми Ви сви будете кумови!? Или, можда ћу једини ја имати Саборног Кума који ме је и досад крштавао и раскрштавао, верио са Христом и разверивао!? (Овде се ваља присетити да је монаштво, по Светим Оцима – „друго крштење“ али и веридба душе са Јединим јој Жеником Христом.)

Је л’ да  да је смешно кад се духовник уплиће у оне најтананије односе између личносне душе, која не престаје да правоверује, и Њеног Творца, и то не као посредник, већ као судија. Питам Вас, ко је то још икада у Цркви размонашен ако сам не жели да се размонаши, ако жели да слуша Предање Цркве своје и ако није јеретик? Праведне, или неправедне, казне Ваше ја, ево, испоштовах, јер ово ми је већ други Велики Четвртак (када ово пишем) како ћу Васкршње празнике провести без икакве Богослужбене утехе. Дакле, нисам душу своју утешивао икаквом Светињом… Делао сам само оне већ поменуте 4 за Хришћанина обавезујуће дужности пред Богом, при том се представљајући као монах, немонах, Антоније,  Драган, Давид, Давидовић – тј. како се коме свиђа… Поштовао сам све Ваше казнене мере које сам могао да схватим, а мантију нисам могао скинути од срамоте, не од људи, већ од Бога… Никоме се нисам представљао као духовни учитељ, чак никоме ни од људи који, Вере своје и Цркве своје ради, две пуне године молитвено одстојавају пред Патријаршијом, и који би тамо били и да мене није…

Стога Вас молим, да и Ви испоштујете ово писмо моје Вама, и удостојите ме каквог било одговора – а на моје питање да се поступак у мом Црквено-судском случају преиспита и обнови (пошто сам већ једном, пре две године, био осуђен без саслушања). Добра воља Ваша у овом мом случају нека би се прелила и на решавање свих суштинских проблема Православља Србског, јер док смо сви једно тело сједињено у Христу, и све нам је заједничко, и Благодат и искушења. Благословите!

                                                                                         Понизан свима  Богу понизнима,

                                                                                     а добронамеран свима осталима:

„размонашени“, монах, немонах, Антоније, Драган, Давид, Давидовић

Напомена: Ово писмо нико у многобројним патријаршијским канцеларијама није хтео званично да прими и овери, не зато што су били упознати са његовим садржајем већ због самог имена аутора (Ово сведочи брат Иван Д. који је сате и сате пробдео у Патријаршији од врата до врата, чудом се чудећи да и такво што може бити). Тако да сам ово писмо, ипак, разаслао што по електронским, што по поштанским адресама свих епископа. Потом смо сазнали да су сви радници Патријаршије под диктаторским „Буловићевим уговорима“, тј. под претњом отказа за најмању ситницу „непослушности“…


Responses

  1. E Antonije, nece im pasti na pamet da te pomiluju, vec ce gledati da te jos gore kazne. Pa njime smeta svako ko i malo razmislja o opasnosti papizma, a kamoli ko otvoreno govori i bori se protiv toga.

    • Антоније, да је хтео да га помилују, не би певао пред Патријаршијом. Ово је само логичан след мог исповедања вере. Дакле, после издржане казне, ред је да кроз редовну процедуру, изложим своја и њихова дела и недела на пријемчив им начин. Следећи пут прочитај писмо па онда коментариши, јер да си прочитао, схватио би да нити сам кога шта молио, нити што себи очекивао, већ искористио још један легалан им начин да посведочим шта имам и захтевам оно шта су дужни чинити, не за себе, већ за Веру, Еп. Артемија, Грачаницу, Градац…

      • Procitao sam pismo, do duse ne u celosti, ali dovoljno da sam shvatio da naslov nije u skladu sa sadrzinom 🙂 … Mislim naslov pisma je „Молба за ревидирање и поништење „размонашења““. Znaci oce Antonije, ako nisi nikoga nista molio u pismu, onda pismo nije u skladu sa naslovom :-). Prokomentarisao naslov jer mislim da gospoda sinodalci nece citati nista osim naslova, i da ce u skladu sa njim i dati odgovor. Oni ce verovatno misliti da ti trazis pomilovanje. Ali opet ko zna, mozda stvarno i procitaju… Vidis da tesko i primaju pisma a kamo li da ih citaju. Mozda bi bilo efektnije da im se posalje neka slika… Oni se jako boje pisama, potpisa… kao da su ozraceni… nedodirljivi gospodin Irinej Bulovic i njemu slicni. Iz backe sam eparhije i odlicno znam kako se taj covek odnosi prema narodu ako ga uopste i vidi kroz onu neverovatnu dioptriju.

        • Слабо ми иде тактика. Мислио сам да их насловом само привучем да читају даље. Ево данас сам поново скроз оголио слабашну „моју тактику“, дневни лист Правда:

          „Због рушења Грачанице у Ваљеву и екуменизма у Српској Православној Цркви протестовао је рашчињени монах Манастира Црна Река Антоније Давидовић, који каже да је од Сабора (епископа) направљен парламент.
          – Никада у православљу нису се смеле доносити одлуке прегласавањем, јер у Духу Светом сви морају да буду једногласни. На најгори начин се реформише СПЦ, мењају се православна учења и богослужење старо већ 1500 година – указује Антоније.
          Он највећим грехом сматра раскол у Цркви који, тврди, постоји већ две године.
          – Српски народ од 15. века нема православну власт (у држави) и требало би рашчинити 70 одсто епископа (када она дође) – каже Антоније и додаје да ће се он и његове присталице (реч присталице нисам рекао) окупљати испред Патријаршије све док СПЦ не иступи из „Светског савеза цркава“, због којег и реформишу Цркву.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

Категорије

%d bloggers like this: