! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Ако наставите овакву човекоугодну  послушност људима – Епископи Милутине и Никаноре – Где ће Вам душа ?!?

„Стид ме једе и стид ме изједе због греха народа мојега“

(речи Светога Саве из Небеске Литургије –Св. Владике Николаја)

Где ће мени моја душа јесте најважније питање мени лично, али, управо стога ово и пишем, јер, ево, светионици Христови светлост Његову собом утуљују остављајући многе слабовиде да тумарају за њиним трагом.

Свештеник Цркве Божије отац Жељко Марић, бивши вишегодишњи парох Чудотворне Цркве Грачаничке (од 1996-2006 г.) који је силом прилика (страшних прилика, за многе и разобличујућих – ако буде неопходно и њих ћемо обнародовати) прешао код Владике Никанора са парохијским местом богослужења у Борчи, ових дана је од стране Синода услед оптужнице Владике Милутина лишен свештенодејства, те, додатно од стране Владике Никанора и, са роком, за исељење избачен из парохијског стана – хришћански, са „благословом“ – право на улицу.

Чувши да се у Његовом бившем Храму Грачаници  ваљевској поново покрећу судбоносни дани Њени и да се 20.08.2011 код Светиње одржава скуп за одбрану (сада) манастира Грачанице похрлио је да молитвом и присуством приложи своју лепту своме миломе бившем Дому и души му Утешитељу.

Монах-немонах  Антоније кога је СПЦ казнила као  да је сам вођа јеретика, а не обични грешник који је два пута молитвено Протествовао пред Патријаршијом против доласка папе римског у Србију, али, такође, молитвено протествовао и због организоване криминалне Синодске смене владике Артемија и ширења папизма у врху Синода СПЦ,  је, „сам на своју руку“ истога дана Грачаничког Сабора организовао и малтерисање олтарског дела Светиње Грачанице, тј. малтерисање оних рана Грачаничких које јој је безакони „Завод за заштиту споменика“ нанео још 2002 г. Дакле, и току тог молитвеног Сабора бранитеља Светиње, са једне стране Цркве (Олтарске) је неколицина радника малтерисала, а са друге стране мноштво других се молило Богу.

Није  било никаквог организованог плана  и програма окупљања Православаца сем  молитве и мобе око малтерисања. У једном тренутку једноме брату, који је вишегодишњи борац за Грачаницу, паде на ум да предложи свима да се понешто окупљенима и пробеседи о важности ове велике Светиње наше. Тако се, спонтано, и отац Жељко понуди да и сам посведочи о чудима која је доживео у Грачаници током свог десетогодишњег служења. После дивне беседе свештеника о чудесима којих се уживо нагледао овде док је био настојатељ, сви га замолисмо да заједно са нама прочита акатист Светом Архангелу Михаилу. Нити је тада ,као свештеник, вршио какав богослужбени обред, нити је носио свештенички епитрахиљ, али, као што ћете уочити, све више и више, „злоба говори сама против себе“, а „страх човеку каља образ често“…

Садашњи настојатељ манастира отац Серафим, који се посведневно дружи са скрнавитељним истраживачима из „Завода“ који, иначе, свакодневно преоравају манастирску порту, скрнаве гробове и болесно страсно меркају докопати се и самог скрнављења Цркве; отац Серафим који окупљене вернике не рачуна у хришћане (који свакодневно молитвено и мирно стражаре у порти манастира да „Завод“ не би насрнуо на Цркву); отац који, нити ишта прима од нас – као да смо проклети, нити нам одговара на поздраве „Помаже Бог оче“, отац који нам је раскопао столове и клупе да не би имали где седети; који бранитељима Грачанице закључава Цркву, а не отвара је ни случајним пролазницима све док нама не види леђа; отац Серафим коме се одавна већ и видно не живи овде и који је од раније већ бирао места свог будућег премештаја – тај Отац  Серафим је нашао свог сагласника у намеснику ваљевском Зорану Јаковљевићу (погледати њихове и неупућенима очигледне клевете под категоријом Најважније Вести – текст: Интриге по „савести“), те су обојица притисли на Владику Милутина под изговором да су им за све недаће у њиховим животима криви „рашчињени монах“ и група верника која се окупља у одбрану Грачанице, клеветно су пријавили,  притом, и оца Жељка који је само једном присуствовао минулом једином већем скупу народа за  одбрану манастира.

И, ево, „благословеног“ јада и „благословеније“ беде: Уплашен због папске процесно-немилосне процедуре Буловићевог Синода – Владика Милутин пријављује невиног богољубивог оца Жељка Синоду – Синод наређује Владици Никанору да, за почетак, забрани оцу Жељку сва свештенодејства, а владика Никанор на то додаје да му отац Жељко „и не треба када већ не може да служи“, а кад му већ не треба – наређује му и да се са породицом исели из парохијског дома у року од месец дана!!

Благословене  ли машинерије!? Кад би се свештеници плашили Бога Живога колико свога Епископа, а Епископи колико Иринејевог  (Бул.) Синода – Србија би се у рај светитељски преобразила.

Оца двоје  неишколоване деце, сина и кћер Цркве  који немају родбине своје где  би главе заклонили, дугогодишњег примерног  свештенослужитеља свога шутнути на улицу са „благословом“ и „вером“ у Бога…

Не, не одричемо се ми наших Владика Милутина и Никанора, али им морамо вапајно  урликнути на домаку провалије – ако  ли их имало волимо. Владике Свете  Благословите и Светоотачки проговорите, да нас мутавост не би вечно осудила као саглашаваче са опште раширеним овоземним неправдама и човекоугодништвима незнабожачколиким.

„Стид ме једе и стид ме изједе због греха народа мојега,

Зато плачем мој Предраги Спасе – вечност ми је кратка за плакање

Волео бих и у паклу бити само Срби Богу да се врате“.

(речи Светога Саве из Небеске Литургије –Св. Владике Николаја)

монах-немонах (по вољи Вам) Антоније

Православно братство „Истинољубље“