! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Свети Владика Николај

ЈЕДИНСТВО И ЈЕДИНСТВЕНОСТ ЦРКВЕ

Јер је троје што сведочи на небу:

Отац, Ријеч и Свети Дух;

и ово је Троје – Једно.

И троје је што сведочи на земљи:

дух и вода, и крв; и троје је заједно.

                                                            (I Јов. 5,7-8)

Кад читамо Свето Писмо треба будно да мотримо на сваку реч. Брзом читаоцу, на пример, неће пасти у очи разлика коју Јеванђелист повлачи између небеског тројства и земаљског тројства. За небеско тројство он кажe: и ово је троје једно, а за земаљско: и троје је заједно. Огромна је разлика између бити једно и бити заједно. Отац, Син и Дух Свети су једно, док су, дух и вода и крв само заједно, а не једно. Јер и непријатељи могу бити заједно али не и једно. Сви су људи на земљи заједно али нису једно. Вода и крв чине тело, а дух је дух. Тијело пак жели против духа, а дух против тијела (Гал. 5,17); нису, дакле, једно, али су пак заједно. И кад човек умре, заједница се кида и престаје: крв и вода иду на једну страну, а дух на другу. Дочим је божанско тројство на небесима не само заједно него и једно.

Но има једно тројство у унутрашњем небу човековом, које треба да буде не заједница него јединство. То је јединство ума, срца и воље. Докле је ово троје само у заједници, дотле је човек у рату са самим собом и са небеским Тројством. Када пак ово троје постане једно, тако да ниједно не влада и ниједно не робује, онда човек бива испуњен једним миром који превазилази сваки ум (Фил. 4,7), сваку реч, свако објашњење, сваки страх и сваку жалост. Тада мало небо у човеку почиње личити на велико небо Божије, и образ и подобије Божије бива тада јасно у човеку.

Господе троједини, помози нам личити бар на оне који личе на тебе. Теби слава и хвала вавек. Амин.

Свети Владика Николај овом беседом чисто и прецизно говори шта је једно, а шта је заједно, шта може и на који начин, а шта не може да буде у јединству (потребно је постићи јединство у истом духу – Божијем, јер оно једино спашава). Све ово он сведочи и у мисионарском писму под редним бројем 127 и називом:                                   

ПЕНЗИОНЕРУ П.Н. О ЈЕДНОЈ ВИЗИЈИ

Јављате, како сте имали необичну визију, у цркви на молитви. Видели сте како Христос изађе из олтара и стаде. Потом изађе неко као јеврејски рабин и стаде са леве стране Христу. Најзад изађе опет неко са чалмом на глави и стаде Христу са десне стране.

Онда обојица са стране пружише руке Христу и с Њим се руковаше. Такву сте визију имали. А као тумачење од надри-тумача саопштавате следеће: Бог жели, да се све вере измире, и да се створи једна вера у свету!

Свакo ко је посвећен у тајне Царства Божијег може вам рећи, да је и визија лажна и тумачење лажно. Утвар коју сте видели пред собом није од Бога, него од оног који од увек диже своје рогове против вере Христове. Оче наш се завршава молитвом Богу да нас избави од њега – „но избави нас од лукавога“. Човече Божији, ко се може руковати са Христом? Ко може стати напоредо са Богом? Није ли Христос рекао Јеврејима: Ето ће вам остати ваш дом пуст (Мат. 23,38)? Пророчанство се испунило. Јевреји немају ни жртве ни свештенства. Обоје прешло је на крштене оног часа, када се завеса на храму раздрла од врха до дна. Ни муслимани немају ни жртве ни свештенства. Не говори ли Јеврејима, Јеврејин Павле, апостол Божији: Христос је свршетак закона (Рим. 10,4)? И још: укида (Христос) прво да постави друго (Јевр. 10,10). Како, дакле, оно што је опустело, што је свршено, што је одбачено и замењено другим, новим, може да се уједначује, и рукује, са живом вером Христовом? А и сам Мухамед, поред све своје ненависти према хришћанима, признаје и ставља у Коран, да ће Исус, син Маријин, судити свету, следствено и самом Мухамеду. Какво онда уједначење и поравнање?

Откуд таква визија, питате? Од искушача. Разгледајте свој живот и расудите, па ћете увидети. У наше дане много се говори – од слабоверних, наравно, о измирењу и уједначењу свих вера. И Ви сте се подали тим мислима и жељама. Дато Вам је, да своју субјективну визију видите уствари објективирану. И Ви се томе радујете, као милости Божијој.

Ја не бих рекао, да је то милост; пре, опомена. Извините, али Ви сте збркали појмове. Једна је ствар мир друштвени и политички, а друга, измирење вера. И једна је ствар изједначење у грађанским правима и дужностима, а друга, уједначење вера. Хришћанима је строго заповеђено милосрђе према свим људима, без разлике вере, али у исто време и строго држање Христове истине. Као хришћанин, Ви можете жртвовати за иноверне и имање и живот свој, али никако и истину Христову, јер оно јесте, а ово није Ваша својина. Ту је Ваш камен спотицања, у томе неразликовању. Од тог неразликовања дошла је збрка у души. У ствари Ви нисте видели ни Христа ни Мухамеда. Видели сте само душу своју, односно своје унутрашње душевно стање. Бог нек Вам је на помоћи.

Ово писмо Светог Владике Николаја пензионеру П.Н. може се и данас упутити свим екуменистима и онима који мисле да може да се буде у спасоносном јединству без благодати Духа Светога, односно, жртвујући оно што није наша својина тј. Истину.

*  *  *

А да не би била збрка и у нашим душама Свети Јустин Ћелијски нас учи:

Попут светих Апостола, свети Оци и Учитељи Цркве, херувимски богомудро и серафимски ревносно исповедају јединство и јединственост Цркве Православне. Стога је појмљива пламена ревност светих Отаца Цркве, и њихов строги однос према јересима и расколима. У том погледу од изузетне су богочовечанске важности свети Васељенски и свети Помесни Сабори. По њиховом христомудром духу и ставу, Црква је не само једна него и једина (од педесетнице до данас, и не само до данас, него до краја света, па и у сву вечност). Као што у Господа Исуса Христа не може бити неколико тела, тако у Њега не може бити ни неколико Цркава. По Богочовечанској природи својој, Црква је једна и једина, као што је Богочовек Христос један и једини. Отуда је раздељење, деоба Цркве, ствар онтолошки, суштински немогућа. Раздељења Цркве никад није било, нити га може бити, а бивала су и биће отпадања од Цркве, као што добровољно бесплодне лозе отпадају сасушене са вечноживог Богочовечанског Чокота – Господа Христа. Од једне једине нераздељиве Цркве Христове у разна времена одвајали су се и отпадали јеретици и расколници, и тиме престајали бити чланови Цркве и сутелесници Богочовечанског тела њеног.

Тако су најпре отпали гностици, па аријанци, па духоборци, па монофизити, па иконоборци, па римокатолици, па протестанти, па унијати, па … редом и сви остали припадници јеретичко– расколничког легиона (Православна црква и екуменизам, стр. 53).

А када нас је то Господ, све позвао у јединство и на који начин, опет можемо бити у њему заједно, сведочи један од ученика Аве Јустина: Назив БаВеЛ=Вавулон је од глагола (балал)=мешати, смешивати (ст.9;Ос.7,8). Отуда су LXX превели са Σύγχυοις=Смутња, Пометња.

Вавилон је у Откривењу символ сваког зла (Откр.14,8) – богоборства, које је истовремено и човекоборство. Пометња језика је био знак да људи и народи без Бога, Слова=Логоса=Речи, постају без-словесни, а-логосни (каже о. Јустин), смућени, једни другима неразумљиви; и кад говоре исти језик не могу се истински разумети (чега је сведок наше нововавилонско доба).

„Вавилон је символ гордости цивилизације без Бога и против Бога, чиме је она и против самог човека и рода људског – Господ је спасао род људски од вавилонске смутње језика и неспоразума у дан Педесетнице – силаском Духа Светога у виду огњених језика на Апостоле и на свако тело тј. на Цркву и на сав род људски, када су сви људи и народи позвани у благодатно јединство, са Богом и међусобно, у Христу богочовеку. А то јединство је само у Духу Божијем и Духом Божијим – у Цркви као Богочовечанској Заједници и Цивилизацији“ (Дап.гл.2 и кондак педесетнице).

* * *

Из свега овога јасно се види да јединство није могуће ван Православне Цркве и да сви ти учестали позиви на једнакост и јединство ван православља немају основа. У том контексту уредник листа „Православље“ М. Поповић, у тексту под насловом „Јесмо ли заиста једнаки“ ( Православље, 01-15. август 2005. год) између осталог каже: „Како сачувати душу у свету у коме је лицемерје нарасло до таквих размера да чак ни у смрти не можемо да будемо једнаки?

Први корак је ослобађање од свих илузија везаних за испразне повике о слободи, братству, једнакости и осталим њиховим варијацијама које одјекују светом од 18. века остављајући крваве трагове свуда куда прођу.

Приче о рају на земљи оставимо псевдохришћанским сектама, а ми, православни хришћани, послушајмо шта на ту тему вели наш Господ: „У свету ћете имати жалост; али не бојте се, Ја сам победио свет“ (Јн.16,33). Ма колико изгледало да су протагонисти двојних аршина моћни и успешни у свом деловању, ваља имати на уму да је њихово “за малена царство“. Претрпети до краја (в.Мт.10,22) у непристајању на дволичност и дочекати вечно, Небеско царство без мрље лицемерја на сопственом образу.

После свега изнетог, запитајмо се браћо Срби, шта је са нашом савешћу, са нашом свешћу, са нашом памећу. Зар смо тако олако заборавили сва искушења која смо имали од истог тог католичког крста, муслиманског месеца и јеврејске звезде. Ако смо и то заборавили, не смемо заборавити да се не може спајати неспојиво – разне религије са правом вером (што би хтео масонски екуменизам, тј. екуменизам без истине).

МОЛИТВА

За спас нашег православног народа од насртаја непријатеља православља

Царе и Господе наш, Исусе Христе, Боже спасења нашег, милостиво услиши и сада смирену молитву нас недостојних слугу Твојих.

Сагрешисмо Ти – опрости нам, Господе.

Падосмо у кал безакоња – очисти нас, пречисти.

Прогњевисмо Те – смилуј се, преблаги.

Ево падамо на колена пред Тобом и молимо Те са сузама покајања: не спомињи грехе наше и избриши безакоња наша, чуј и услиши вапај грешне деце Твоје. Узми нас у заштиту, о Свемоћни; заштити цркву Твоју Православну, јер ево дрски јеретици, вековни одступници од истине Твоје, подмукло саставише план и грозно ударише на народ Твој и на светињу Православну. Још једном пролише крв деце Твоје; још једном отворише потоке суза верних Твојих; још једном обукоше цркву Твоју у црнину туге и жалости и исплетоше јој трнов венац од лажи и насиља и неправди својих.

Помози нам, Боже Спаситељу наш, ради славе имена Твојега. Ако ми нисмо достојни Твоје помоћи, сети се отаца наших који Ти кроз векове верно служише, и за име Твоје и за Крст Твој часни муке и гоњења и смрт претрпеше, па због њих, Господе, пружи помоћ своју и нама и помилуј нас.

Због праведних отаца наших и мученика за Веру праву, избави нас од напасти која нас је снашла. Посрами злоковарне непријатеље народа Твога, одби јеретике од стада Твога и уразуми и покај помагаче њихове у земљи нашој, земљи освештаној часним Крстом и мученичком крвљу. Не допусти, да гонитељи наши ликуја над нама. Но духом уста Твојих одагнај их далеко. И ако се не раскају, суди им по вечној правди Твојој, Господе и Боже отаца наших. Цркви Твојој Светој даруј мир, уплаканој деци њеној поврати радост, а браћи нашој пострадалој у одбрани свете народне Цркве отвори двери рајске у царству Твоме бесмртном.

Да Те сви ми на земљи славимо и хвалимо скупа са небеском црквом Твојом, Тебе, Оца и Сина и Светога Духа, сада и на век века. Амин!