! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

У 19-ом веку Преосвећени Епископ Никанор Ружичић, који се у животу бавио и историчарским радом, испитујући стародревне летописе монаха представља нам могућност да су ове три светиње градила три старија брата светог Симеона (Стефана) Немање – Страцимир, Радомир, и Мирослав. Митрополит Михаило у својој књизи «Србска Православна Црква у Кнежевини Србији од 1874. године» говори о овој цркви «сазиданој у старо доба када је била манастир».

Овдашње јасно народно предање исто то сведочи причом која се, без било каквих додатака и измена, хорски једногласно може чути у разним пределима овога краја. Она отприлике иде овако:

У старо доба три брата Немањића се заветују да сваки од Њих подигне Господу на дар по један Свети манастир, али, договоре се, притом, да један другога не гледају како зидају, већ да се када сви заврше, саберу да виде који је од њих најлепши. После неколико година, када завршише дела у славу Божију, пођоше заједно да виде дело свакога. Притом се сложише да је најлепша на око манастир Пустиња, те Њу посветише Пресветој Богородици, други по лепоти, ова наша, Грачаница – коју посветише Архангелу Михаилу и свим Небеским силама, а трећи преостаде манастир Јовање кога Светом Јовану у заштиту поверише. Три су храма настала у исто време, три се Храма налазе у најпрецизнијој геометријској правој линији, и три се Храма невероватно, по стиловима, разликују један од другог, али и од свих познатих Храмова у Православљу, Три су Храма, највероватније, Богу посвећена од тројице стричева Светога Саве.

1925. године Црквени часопис «Глас  Цркве» доноси опширан текст  старог проте Алексе Д. Јеремића  који је у овој светињи неко  време службовао, где се каже  да «народ Грачаницу сматра за место где Бог нарочито показује своју моћ и своју милост према онима који му се обраћају, и да тешки болесници нарочито посећују ту цркву и многи налазе исцељење».