! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

СРБИЈА – ЗЕМЉА ГАДАРИНСКА

А кад изиђе он на земљу Гадаринску, срете га један човек из града у коме бијаху ђаволи од много година… Исус заповеди духу нечистоме да изађе из човјека… Тада изиђоше ђаволи из човјека и уђоше у свиње; и навали крдо с бријега у језеро, и утопи се… И моли га сав народ из околине Гадаринске да иде од њих. А он уђе у лађу и отиде натраг. (Лк. 8, 26-39)

* * *

Нико, па чак ни они највећи песимисти, несрећници и злослутници, нису могли ни наслутити, колике ће размере захватити колективна несрећа и иудес српскога народа. Сматрало се и веровало, да смо дотакли само дно нашег посрнућа и пада. А оно из дана у дан испод нас се отварају све дубљи подруми и сутерени, амбиси и провалије нашег пада. Сваки наш дан има своје дно које се јутром отвара и у коме дан по дан нестајемо.

Срби су данас, у то више нема сумње, најнесрећнији народ на свету. Не само зато што живи у опустошеној земљи чије обале запљускују таласи крви и суза ратног безумља; не само зато што смо изложени подсмеху и порузи целога света – ама баш целога – без остатка; не само због тога што нам се догађа оно што се  нигде догађало није – већ пре свега зато што смо доживели Хирошиму и Чернобил српске свенародне свести, колективне памети, достојанства и људскости и постали крдо без компромиса, без орјентације, без смисла за живот и што је најопасније – без изгледа и наде да се из овога пакла може изаћи.

Има ли иједног Србина данас, најзад, има ли иједног разумног људског бића на планети, који уме дефинисати ову драму у којој се српски народ данас налази? Да успостави озбиљну дијагнозу и измери све димензије општенародне несреће и трагедије. Несреће и трагедије чије чељусти злокобно цвокоћу у похлепи за новим жртвама.

Србија је земља у којој је атмосфера до те мере наелектрисана да је само питање када ће неко неопрезан и неразуман изазвати трагичан спој, који ће изазвати апокалиптичку експлозију у којој ће нестати и народ и држава. Србија је буре барута око чијег фитиља се крајње неодговорно и хазардерски играју ватрм тобожње српске националне и политичке вође. А само мала несмотреност, мала варница може изазвати катастрофу, која се може проширити на целу планету.

Изгунљена је свака мера, нестао је сваки ауторитет. Настало је бесудно доба – трагично међувреме. Једна реч, само једна довољно неизмерена реч, може изазвати ужас. А потежу се тешке речи. Витла се њима као са распаљеним буктињама у барутани. Људима понестало савести, нема најелементарније одговорности и бриге над народном судбином. Нестала је свест о светињи људског живота. Згажена је светиња права на егзистенцију. Све нечастиве силе испод неба као да су се населиле у земљу народа Светога Саве. Легион легиона се увукао у најситније поре народног, породичног и личног живота, и споља и изнутра раскива и растаче, гризе и руши све оно што је вековима грађено, зидано и назиђивано. Све војске зла су ту, међу нама, у пуном ратном замаху и налету, харају и односе највеће светиње које овај народ има – српску народну душу и православну веру.

ИЛИ, ИЛИ ЛАМА САВАХТАНИ! – узвикнуо је Спаситељ са крста – БОЖЕ, БОЖЕ МОЈ, ЗАШТО СИ МЕ ОСТАВИО?! Тај вапај се чује и данас из срца и душа многих Срба. Да ли нас је Бог оставио? Да ли се над нама, као над ловћенским очајником, небо затворило па не чује и не прима плача ни молитве? Да ли Христос отишао из Србије? Да ли Србија постала земља Гадаринска?

Ваистину јесте! Зашто? Не зато што је Бог из неког свог пика решио да казни и уништи један народ, већ, авај, због тога и само једино због тога, што смо ми као некада безумни Јевреји и Гадаринци, Њега протерали најпре из наших срца, из наших душа, а потом из наших домова, наших школа и универзитета, наших судова и скупштина, наших цркава и манастира, коначно – из целе наше земље бесомучно гонили и протерали. И, Он је окренуо своја леђа Србији, окренуо своје лице и своје благе очи пуне суза и бола у жалости за будућим нараштајима нашег народа. Због неверства нашег, због тешког греха нашег – оцеубиства, кумоубиства, небројеног чедоморства, злобе, мржње, зависти, обмане, лажи, богоборства, сујете, гордости, лажне самодовољности … Смрад греха загадио је целу српску земљу. Спаситељ је само једном сишао у пакао да ослободи старозаветне праведнике. У српски пакао неће више крочити Његове чисте и свете ноге. Из тога пакла морамо изаћи ми сами. Он са радошћу чека наш повратак.

Досадисмо и Богу и народу и Светом Сави причом – како смо народ Светог Саве. У сличној прилици Христос је плануо гневом на фарисеје који су исто тако говорили и заклињали се у свога праоца Аврама. Бог и од камења може направити децу Авраму – укорио их је Спаситељ. Неће Свети Сава остати без деце, Бог ће му их од камења направити. Тај цинизам и дрскост позивања и заклињања у Светога Саву и у све свете претке наше, нема сумње, изазива гнев и револт у Небеској Србији. И српски светитељи на челу са Светим Савом због те наше дрскости постају наши тужиоци пред Богом.

Постали смо народ празне приче. Највише личимо на Христове савременике, Његове највеће непријатеље, који су га осудили и распели – фарисеје и садукеје јеврејске. Споља окречени гробови а изнутра пуни смрада и костију. Та шминка пред очима света је пала. Али, што је најгоре, очи нашег духовног вида нису још у стању да се отворе и да сагледају сву ругобу, коју је на српском бићу оставила вековна оргија порока и безбожја. Ваистину, нигде није било толиког и таквог сировог, вулгарног, простачког, српски дрипачког богоборства, као на просторима где Срби живе. Из простог разлога, што нико под небеском капом, не може бити толико упоран и истрајан у богоборству као Србин. Не, није у питању никакво претеривање. Нађите једну земљу или један народ где се толико име Божије псује и омаловажава као у Србији, и као у српском народу. Срешћете људе у Србији на сваком кораку коме је узречица, свака друга реч, баш буквално свака друга реч – псовка имена Божијег. У највишим и у најнижим слојевима друштва. Да не набрајамо даље.

Оглувесмо слушајући позиве, апеле, вапаје на слогу. О потреби слоге причају сви – од најмањег до највећег, од неуког до најученијега. Чак смо и оцила на нашем грбу прогласили за иницијале позива на слогу. Слога, слога, слога … На све стране прича о слози. А нико не говори око чега треба да се сложимо. Шта је то што ће бити предмет наше слоге. Који је то врховни ауторитет, који ће одредити око чега се морамо сложити. Не само свака политичка партија, научна или културна институција, него сваки појединачни Србин сматра и заценуто тврди да баш он поседује кључеве општенародног спаса и да он има једини спасавајући програм, који су дужни нсви да прихвате. Уколико то сви остали неће – он ће игнорисати и бојкотовати сваки други програм. Дакле, Срби још увек не знају око чега се треба данас сложити. Лако би било успоставити слогу, кад би се имао заједнички програм и циљ. Србија је земља без националног програма. А то значи земља без компаса, без орјентације, без циља. Земља очаја, несреће и агоније. Једини циљ који се у пакленом мраку Србије може назрети је највулгарнија борба за власт и превласт над другима, над својима у кући, над ближњима у комшилуку, селу, граду, општини … Та сатанска пожуда је уништила и искидала изнутра васцело духовно-национално биће српског народа и српске државе. Кад год је до тога, у нашој историји долазило, Срби су доживљавали страшне националне и државне катаклизме. Сетимо се доба после смрти цара Душана, затим после доба Првог и Другог српског устанка, Другог светског рата, па све до дана данашњег.

Где је онда врховно мерило, и шта може бити највиши ауторитет и најпоузданији стожер око кога се сви морамо окупити? Ваистину, нема другога до онога око чега су се окупљали свети преци наши у свим бурама и недаћама кроз историју. Врховна вредност и врховно мерило била је света вера Православна и Српска православна црква. Не само по себи и од себе, владике и попови у њој, како то неко мисли. Не то! Већ као чуварка и носилац највеће светиње у свим Божјим световима – Јеванђеља Спасова и Његове етике, живота по Богу и, најзад, самога Бога – Христа Спаситеља који је сишао у овај свет да људима постане компас и орјентација, смисао и циљ живота. Без Њега све је царство смрти, греха и порока сваке врсте. Са Њим сваки трен људског живота добија свој пуни смисао и све недаће и горчине у овом суровом животу претварају се у светињу и сладост живота и живљења.

Време је да поново скупљамо делиће и да склапамо мозаик. Небудемо ли успели да поново васпоставимо тај разбијени светосавски мозаик, нема сумње, нестаћемо као и многи неразумни народи пре нас. Око васпостављања тог прволика, српског, народног, светосавског – у Цркви и кроз Цркву – са Христом и за Христа морамо постићи највећи могући степен јединства и слоге. А онда све долази само по себи. Онда ћемо поново бити народ кога свет поштује и којему се диви.

Није остало много времена за то. Живимо дане који ће бити уписани у историју. Каквим словима – то зависи од нас самих.

Извор: Часопис ГЛАС ЦРКВЕ, Епархија ваљевска, 1993.