Оспораван текст: „o. Жељка на улицу!?“

Од стране Eпископа Г.Г. Милутина оспоравани текст, после кога следи и извињење Истинољубља Eпископу ваљевскому:

Отац Жељко на правди Бога избачен на улицу

Ако наставите овакву човекоугодну  послушност људима – Епископи Милутине и Никаноре – Где ће Вам душа ?!?

„Стид ме једе и стид ме изједе због греха народа мојега“

(речи Светога Саве из Небеске Литургије –Св. Владике Николаја)

Где ће мени моја душа јесте најважније питање мени лично, али, управо стога ово и пишем, јер, ево, светионици Христови светлост Његову собом утуљују остављајући многе слабовиде да тумарају за њиним трагом.

Свештеник Цркве Божије отац Жељко Марић, бивши вишегодишњи парох Чудотворне Цркве Грачаничке (од 1996-2006 г.) који је силом прилика (страшних прилика, за многе и разобличујућих – ако буде неопходно и њих ћемо обнародовати) прешао код Владике Никанора са парохијским местом богослужења у Борчи, ових дана је од стране Синода услед оптужнице Владике Милутина лишен свештенодејства, те, додатно од стране Владике Никанора и, са роком, за исељење избачен из парохијског стана – хришћански, са „благословом“ – право на улицу.

Чувши да се у Његовом бившем Храму Грачаници  ваљевској поново покрећу судбоносни дани Њени и да се 20.08.2011 код Светиње одржава скуп за одбрану (сада) манастира Грачанице похрлио је да молитвом и присуством приложи своју лепту своме миломе бившем Дому и души му Утешитељу.

Монах-немонах  Антоније кога је СПЦ казнила као  да је сам вођа јеретика, а не обични грешник који је два пута молитвено Протествовао пред Патријаршијом против доласка папе римског у Србију, али, такође, молитвено протествовао и због организоване криминалне Синодске смене владике Артемија и ширења папизма у врху Синода СПЦ,  је, „сам на своју руку“ истога дана Грачаничког Сабора организовао и малтерисање олтарског дела Светиње Грачанице, тј. малтерисање оних рана Грачаничких које јој је безакони „Завод за заштиту споменика“ нанео још 2002 г. Дакле, и току тог молитвеног Сабора бранитеља Светиње, са једне стране Цркве (Олтарске) је неколицина радника малтерисала, а са друге стране мноштво других се молило Богу.

Није  било никаквог организованог плана  и програма окупљања Православаца сем  молитве и мобе око малтерисања. У једном тренутку једноме брату, који је вишегодишњи борац за Грачаницу, паде на ум да предложи свима да се понешто окупљенима и пробеседи о важности ове велике Светиње наше. Тако се, спонтано, и отац Жељко понуди да и сам посведочи о чудима која је доживео у Грачаници током свог десетогодишњег служења. После дивне беседе свештеника о чудесима којих се уживо нагледао овде док је био настојатељ, сви га замолисмо да заједно са нама прочита акатист Светом Архангелу Михаилу. Нити је тада ,као свештеник, вршио какав богослужбени обред, нити је носио свештенички епитрахиљ, али, као што ћете уочити, све више и више, „злоба говори сама против себе“, а „страх човеку каља образ често“…

Садашњи настојатељ манастира отац Серафим, који се посведневно дружи са скрнавитељним истраживачима из „Завода“ који, иначе, свакодневно преоравају манастирску порту, скрнаве гробове и болесно страсно меркају докопати се и самог скрнављења Цркве; отац Серафим који окупљене вернике не рачуна у хришћане (који свакодневно молитвено и мирно стражаре у порти манастира да „Завод“ не би насрнуо на Цркву); отац који, нити ишта прима од нас – као да смо проклети, нити нам одговара на поздраве „Помаже Бог оче“, отац који нам је раскопао столове и клупе да не би имали где седети; који бранитељима Грачанице закључава Цркву, а не отвара је ни случајним пролазницима све док нама не види леђа; отац Серафим коме се одавна већ и видно не живи овде и који је од раније већ бирао места свог будућег премештаја – тај Отац  Серафим је нашао свог сагласника у намеснику ваљевском Зорану Јаковљевићу (погледати њихове и неупућенима очигледне клевете под категоријом Најважније Вести – текст: Интриге по „савести“), те су обојица притисли на Владику Милутина под изговором да су им за све недаће у њиховим животима криви „рашчињени монах“ и група верника која се окупља у одбрану Грачанице, клеветно су пријавили,  притом, и оца Жељка који је само једном присуствовао минулом једином већем скупу народа за  одбрану манастира.

И, ево, „благословеног“ јада и „благословеније“ беде: Уплашен због папске процесно-немилосне процедуре Буловићевог Синода – Владика Милутин пријављује невиног богољубивог оца Жељка Синоду – Синод наређује Владици Никанору да, за почетак, забрани оцу Жељку сва свештенодејства, а владика Никанор на то додаје да му отац Жељко „и не треба када већ не може да служи“, а кад му већ не треба – наређује му и да се са породицом исели из парохијског дома у року од месец дана!!

Благословене  ли машинерије!? Кад би се свештеници плашили Бога Живога колико свога Епископа, а Епископи колико Иринејевог  (Бул.) Синода – Србија би се у рај светитељски преобразила.

Оца двоје  неишколоване деце, сина и кћер Цркве  који немају родбине своје где  би главе заклонили, дугогодишњег примерног  свештенослужитеља свога шутнути на улицу са „благословом“ и „вером“ у Бога…

Не, не одричемо се ми наших Владика Милутина и Никанора, али им морамо вапајно  урликнути на домаку провалије – ако  ли их имало волимо. Владике Свете  Благословите и Светоотачки проговорите, да нас мутавост не би вечно осудила као саглашаваче са опште раширеним овоземним неправдама и човекоугодништвима незнабожачколиким.

„Стид ме једе и стид ме изједе због греха народа мојега,

Зато плачем мој Предраги Спасе – вечност ми је кратка за плакање

Волео бих и у паклу бити само Срби Богу да се врате“.

(речи Светога Саве из Небеске Литургије –Св. Владике Николаја)

монах-немонах (по вољи Вам) Антоније

Православно братство „Истинољубље

Истинољубив опроштај искан од Владике Милутина

Уредништво Истинољубља проси свесрдачни опроштај од епископа ваљевског Милутина због свог неодговорног текста „Отац Жељко на правди Бога избачен на улицу“ у случају кажњавања о.Жељка Марића лишењем чина због присуства скупу Светосаваца у одбрану Светиње Грачанице код Ваљева, иначе, његове бивше парохијске Цркве.

Искрено прошење овог опроштаја је последица, како смо тек сада начули, великог негодовања Владике ваљевског поводом оптужби за умешаност при предавању оца Жељка – Великом Црквеном (а ипак, само, Буловићевом) Суду. Владика Милутин је пре неки дан у самој Цркви, пред Богом и вернима, изјавио да Он са тиме нема баш ништа и да му је непријатно да се његово име помиње међу прогонитељима о. Жељка.

Пошто смо тек сада о овоме несаглашавању сазнали, тек сада смо и покајно одреаговали, наново испитавши – изворе својих информација. И, испитавши их, нашли смо да су углавном сагласни са првобитном верзијом, сем унеколико…

Наиме, после присуствовања оца Жељка пароха борчанског Сабору у одбрану Свете Грачанице код ваљева(бивше му парохије), када се отац вратио у своју парохију у Борчи, одмах сутрадан обавештен је од свог намесника из Ченте – проте Драгослава Павловића, следеће: „управо ме је звао намесник ваљевски прота Зоран Јаковљевић и рекао ми да те је оче (Жељко) на све начине покушао одбранити али да није могао, јер је Владика Милутин инсистирао да се Ваш случај преда Синоду, који је већ донео одлуку о забрани Вашег богослужења“.

Дакле, чувши ово сведочење самог оца Жељка – Истинољубље је срочило поменути текст приговора епископима Милутину и Никанору.

Међутим, како се временом испоставља да заиста епископ Милутин није ничим учествовао у овим духовним сплеткама, иако, признајемо своју грешну брзоплетост, ипак се и питамо, како је овај случај могао, тако грубим кршењем Канона, заобићи епископа Милутина и појавити се пред Синодом, и друго – зашто епископ Милутин толико приговара Истинољубљу, а не свом проти Зорану Јаковљевићу који је поменуту оптужбу на свог Владику пренео намеснику из Баната који је био надлкежан за о. Жељка.

Али, нажалост – данас је све ово нормално. Када је, Иринеја Буловића – диктатски Синод у питању, све је могуће. Да је Синоду могуће без знања Сабора преотимати чак и епархије познато је из случаја еп. Артемија, те је ово сада за њих био само обичан „мачији кашаљ“ одглумљен професионално – хладно.

Да постоји завист многих проекуменских епископа према Владици Милутину због угледа ове Јустино-Николајевске епархије – опште познато је, па се у том светлу могу посмотрити и ове сплеткице према свакоме ко иоле живи у преданој послушности Богу и Православљу (а, што аутоматски значи – непослушности тренутном диктату епископа Бачког, узурпатора воље свецеле СПЦ). Овим су покушали, наиме, остварити два циља – и охоло одстрелити храброг оца Жељка – и одстрел приписати Владици Милутину.

Екуменске сплетке надахнуте лажима „оца им њиховог“, најбоље се виде у случају оца Јоила. Светог старца су екуменисти слагали да је, пре почетка Сабора СПЦ на коме је требало пресудити Артемију, „владика Атанасије Јефтић са сузама клечао и грлио ноге Артемију, молећи га да не чини раскол – а да га је овај хладнокрвно одбио саслушати!?“ Када је отац Јоило о овоме јавно зборио, један брат му рече „по Богу – оче, па зар сте могли у то поверовати?! Па, да се Атанасије тако близу допузао Артемију – ујео би га за ногу, да искористи такву прилику за испуњење зависти своје“. Отац Јоило је такође, ево после читавих годину и по, био веома неупућен у многе чињеничне детаље који сведоче о великој одговорности његовог Митрополита Амфилохија у стварању овог страшног новог раскола у СПЦ, што га је веома запрепастило.

Злочини Иринејевог Синода испуњају чашу гњева. Ево два Сабора прођоше од стварања страшног раскола који нико и не жели лечити, а како чујемо, још и горе, редовног овојесењег Сабора СПЦ неће ни бити?!? Изгледа, просто, јер непријатељима Цркве савршено одговара нелечење нових разорних рана на телу Њеном. Нема Сабора јер, наравно, бачки унијата тако воли а световни моћници Србије (масони разних боја и звања) – тако хоћеју.

Ето чега се људи овога века сете само да би отупели оштрину могућих беседа Светог старца. Није само еп. бачки одговорни ражалоститељ СПЦ већ и његови љубимци, колеге његовог тате – тј. тајне државне полицијске службе, којима су циљ расколи међу вернима и медијски опојно унијаћење већине млаковерних.

Дешавања око прогона оца Жељка, за сада, завршавамо просећи опроштај од епископа Милутина и Никанора за све што је острашћено у поменутом тексту било, али очекујемо јаснију и громогласнију борбу за Веру – једанпут предану Светим Исповедницима, чији  синови јесмо и срцем и речју и делом… „Јер ако труба да неразговетан глас, ко ће се припремити за бој!?!“(1.Кор. 14,8)

Истинољубље свима Вама

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: