! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

Текст 1 : Свети Сава : Беседа о Правој Вери

Текст 2 : Свети Марко ефески : Исповедање Вере пред римокатолицима

Текст 3 : Архм. Амвросије Погодин: Св. Марко Ефески и лажна Фирентинска унија

+++++++++++++++++++++++++++++++++

1. Жичка беседа о Правој Вери (1220 г.)

Свети Сава:

Браћо и другови и оци и чеда богозвана, приклоните богољубива срца ваша да чујете божанствене заповести. И пошто чујете ове свете речи, положите их, дакле, браћо, у ваша срца и на савести душа ваших и пред очи ума, и разумејте.

Премилосрдни и човекољубиви Бог, имајући неизмерну милост према људском роду, приклони небеса и сиђе на земљу и својим божаственим промислом и добровољним подношењем многоврсних страдања божанског тела просвети наш род и посла свете Апостоле у сав свет, рекавши им:

„Идите и научите све народе, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа“ (Мт 28,19). Али како они сами до нас не дођоше, то оци наши, чувши уистину речи њихове, повероваше им. Предобри Бог, који има бескрајну милост и не жели да ни један од нас погине (I Тим 2,4), и по истој тој првој заповести и на исти начин по учењу и проповедању светих Апостола, уздиже мене на ово светитељство, хотећи да преко мене “испуни недостатке наших отаца.“ (Кол 1,24). И Духом својим Светим заповеди ми да вам објавим реч своју о вашем спасењу, коју, с љубављу чувши је, сачувајте, да и ми постанемо заједничари реда светих.

И ово прво молим вас, дакле, браћо и чеда, нашу сву наду на Бога положивши, прво праве вере Његове да се држимо Јер “друге основе“, као што рече Апостол, “нико не може положити, већ само коју положи“ (I Кор 3,11) Дух Свети преко светих апостола и богоносних отаца, а то је права вера, која је на светих седам васељенских сабора потврђена и проповедана.

После овога, на основама овим свете вере, достоји нам злато и сребро и драго камење (упор. I Кор 3,12) зидати, тј. добра дела. Јер нити користи исправност живота без праве вере у Бога и просвећене, нити нас право исповедање без добрих дела може представити Господу, већ нам треба имати обоје, да “савршен буде Божји човек“ (II Тим 3,17), а не да због недостатка храмље живот наш. Јер, “вера је спасоносна“, као што рече Апостол, “која кроз љубав дела“ (Гал 5,6).

Верујемо, дакле, у Оца и Сина и Светога Духа, појући Тројицу божаствену, узрок и творца свега проузрокованога и сазданога, видљивог и невидљивог, која је дакле једне суштине, то јест природе, у три лица, то јест састава и лица, чиме нећемо да подразумевамо обличјем или разликом у три Бога или три природе или три суштине, трудимо се разумевати, него (исповедамо) једнога Бога и једну његову просту и бестелесну природу и суштину, а разликом лица различитост Ипостаси означавамо; Тројици клањајући се у Јединици и Јединици у Тројици, Јединици Триипостасној и Тројици Једносуштној и Јединомоћној и сабеспочетној. Ову једину познајемо која јесте увек, беспочетну, нестворену, бесмртну, непропадљиву, бестрасну, која све ствара и (све) држи и (о свему) промишља.

И једнога од Тројице, не Оца ни Светога Духа, већ од Бога Оца рођенога Сина и Бога, Логоса, надвремено и нераздељиво рођенога од Њега а не створеног, једносуштног родитељу и увек са Њим постојећег; које је добротом све привео из небића у биће, и који је у последње дане ради нашег спасења сишао с небеса и уселио се у Утробу Деве и сјединио се са телом одушевљеним, душу разумну и умну по суштаству од те свете и Пречисте Богородице Марије.

Он, од Бога Оца Једносуштни Њему Бог Логос, који је ради великог човекољубља изволео, вољом Оца и Духа, да спасе своје створење; из Очевог наручја, одакле не одступи, сиђе и ушавши у утробу Пречисте Деве, узевши на себе раније не узето тело., одуховљено душом разумном и умном, раније не примљено примивши, произађе Бог оваплоћен, родивши се неизрециво и сачувавши неповређеним девичанство Оне која је родила; не претрпевши ни сливање нити промену, него остаде што је и била а постаде оно што не беше; узевши обличје слуге (Флп 2,7) истинито а не привиђењем, у свему осим греха уподоби се нама. (Упор. Јевр 4,15; 2,17).

Знамо га као савршенога Бога и савршенога Човека, не другога и другога, већ једнога истога и пре оваплоћења и по оваплоћењу, једно сложено биће, Њега једног истог у две савршене природе и својства и у две природне воље, и дејствима обема по саставу сједињеним неизменљиво: исповедамо Њега једног истог вољом хотећег и који дела божанска као Бог, и њега једног истог вољомхотећег и који дела људска дела као човек. Јер Он не беше подложан природним потребама, него се по вољи својој родио, по вољи гладнео, по вољи жеднео, по вољи се трудио, по вољи се бојао, по вољи умро, одиста а не привидно претрпео све природне и нелажне људске муке.

Он, безгрешни, био је распет и смрт окусио, и трећег дана васкрснуо телом, не видевши трулежност (према ДА 2, 17), и људску суштину неповређену и без смрти васкрсе, и узвевши је на небеса седе с десне стране Оца; и опет ће доћи да суди живима и мртвима; као што се узнесе телом својим, тако ће дошавши, дати свакоме по делу његовом. Јер рече: “Васкрснуће мртви и устаће који су у гробовима, и они који су чинили добро“ са правом вером, “поћи ће у живот вечни, а који су чинили зла – у васкрсење суда.“ (Јн 5,25. 28-29; упор. I Кор 15,52).

Ка овоме, ми се поклањамо и целивамо свечасну икону, људског оваплоћења Бога Логоса, помазаног божанством, и који је остао непромењен, тако да онај који је помазан вером сматра да види самога Бога који се јавио у телу и са људима поживео (упор. II Тим 3,16; Варух 3,38). Клањамо се и дрвету Часнога крста и светим часним сасудима и божанским црквама и светим местима. Клањамо се и часној икони Пресвете Богородице и иконама свечасних Божјих угодника, уздижући очи душе ка првообразном лику и узносећи ум на оно што је несхватљиво.

Ово су, богољубиви, правоверних отачаских предања заповести. Овима и ми последујући, тако верујемо и тако исповедамо, а све јеретике и сваку јерес њихову проклињемо. Примамо светих седам Васељенских сабора, (први) који је био у Никеји 318 светих Отаца; (други) у Константиновом граду 164 светих Отаца; трећи, ранији у Ефесу 200 светих Отаца, четврти у Халкидону, 630 светих Отаца, пети у Константиновом граду 164 светих Отаца, шести опет у Константиновом граду 170 светих Отаца. И још онај, који је мало касније био у Никејској митрополији, седми сабор 350 светих Отаца, који се одричу часних икона и не сликају их или им се не поклањају, безбожно клеветајући хришћане.

А примамо и све свете Саборе који су се Божјом благодаћу у разна времена или на разним местима окупљали ради благочашћа и јеванђелског живота, које прима Саборна црква. А оних којих се одрекоше ови свети Оци, одричемо се и ми; и којих се одрекоше свети оци они, одричемо се и ми; које су проклели они, и ми проклињемо.

Јер многе јереси у различита времена и године ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз оне који му служе, безаконе начелнике јереси, у васељени посеја ради рушења и смућивања праве вере, које ми проклињемо, и с њима оне који измислише зле догмате, и гнушамо се сваке јереси нечастиве.

Но, штавише, ка свакој побожности журимо се, којо нас уче богомудре слуге Божје: пророци, апостоли и светитељи, као што и сам Господ наш Исус Христос, Син Божји, рече, када од Оца дође на земљу и оваплоти се и роди се по други пут, од Пречисте увек Деве, и догмате домостроја Очевог и Свог изврши дивно, и заиста неизрециво распе се на крсту, и трећи дан васкрсну, и четрдесет дана остаде овде на земљи по васкрсењу Своме. И када хтеде узићи на небо ка Оцу, својим ученицима, апостолима, заповеди говорећи:

“Идите и научите све крајеве, крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да чувају све што сам заповедио вама“ (Мт 28,19). И опет: “Проповедајте Јеванђеље сваком створењу; ко веру има и крсти се, спашће се; а који нема веру, осудиће се“ (Мр 16, 15). Ово је, дакле, права вера Божја, крстити се у име Оца и Сина и Светога Духа.

И тако ми, који смо хришћани, обећали смо да се молимо Богу своме, увек чувајући Његове заповести, и чинећи увек његову вољу. Јер “вера без дела мртва је“, по речи Јаковљевој (Јак 2, 20, 26). Но, браћо и чеда моја љубљена, као што и напред рекох, обоје да држимо са страхом и трепетом. Држите реч Божју и свету веру Његову, и трисвето име Његово с чистим срцем призивајте, и не ленећи се у светим молитвама припадајте к Њему, исповедајући грехове своје, плачући са сузама пред Њим, и Њему појући и препојући у срцима вашим непрестано, дан и ноћ, не слабећи. Јер Бог, када му се исповедамо и молимо Га, сам уверава људе и духовно улази у срца оних који добро слушају учење о Богу.

Јер учење духовно није игра, ни безумље људских мисли, већ проповедана света вера Божја, на којој су основани сви свети чинови у Христу Исусу, Господу нашем, о коме пророци Светим Духом Божјим прорекоше, и сви свети сачуваше, и преподобни оци без порока беспрекорно одржаше, као на недељивом крајугаоном камену црквеном, Христу, који је Премудрост Очева и сила, светодуховски и силно и крепко и чврсто и поуздано у вери, који и до сада многе уверава и утврђује и потврђује свима своју веру божанску. И до нас предобри човекољубац богатом својом милошћу достиже, исправљајући наше недостатке, хотећи као истинити пастир да нас, заблуделе овце, сакупи у небески тор. Овај ми догледајући мисаоним и душевним очима, молимо се увек Њему, како сам дарује изрећи то или помислити, и неизрециво сачувати. И ми, вољу Његову сатворивши, примићемо од Њега спасење у овом веку и у будућем, уколико верно сачувамо Његове заповести, које нам је сам Бог заповедио да чувамо, и обећа нам награду небеску за то, говорећи: “Заиста, кажем вам, који реч моју одржи, неће окусити смрти довека“ (Јн 8, 51).

Да, чеда моја љубљена, шта је дакле од речи ове поузданије или праведније, коју Христос сам посведочава и истином утврђује? Шта ли је боље од овога: не окусити смрти довека? Јер само то неокушање смрти већ је далеко од греха; јер окушањем греха укус смрти уђе у род људски, до Христа (прибл. Рим 5, 12). Ради тога Он окуси смрт, који је безгрешан и бесмртан по првом рођењу од Оца; но нас ради окуси је, и пострада, да и ми вером Онога окусимо бесмртност, као што рече пророк: “Окусите и видите како добар је Господ“ (Пс 34, 8). Добар дакле веома и праведан и веран у свима својим речима (упор. Пс 145, 9), и сва дела Његова су у вери. Зато, чеда моја богољубна, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили веру бесмртну од Њега, дар толики – да не умремо у векове!

Зато, ако ово сачувате, бићете блажени од Бога у векове и биће блажена срца ваша, и блажене биће душе ваше, и блажени бићете, ви који сре примили Божју веру и сачували се чисто у њој. Гледајући на бесмртни Христов дар, бесмртна дела у христу свагда творите: веру чисту и молитву честу, с љубављу имајући према Њему наду, и савест чисту пред Богом и људима (упор. ДА 24, 16), пост и бдење, истину у свему, чистоту телесну и душевно уздржање, чувајући разум светог крштења, просвећења Божјег, којим се одрекосмо Сотоне и свих дела његових. И свагда покајање љубити, исповедање својих грехова и плакање над њима и смирење, праведност, поучење, исправљање свога живота, мржњу на грех; неопијање, не блудничење, него, напротив, чист живот, какав је угодно гледати Божјим очима.

Јер Бог је један од почетка и у бесконачне векове. И ово је прва заповест речена онима који Њега љубе: да сваки од вас “љубите Господа Бога свога свим срцем својим, свим умом својим, свом душом својом, и свом снагом својом“ (V Мојс 6,4-5; Мр 12,29-30; Мт 22,37-38). И нека буду речи ове, које (V Мојс 6,6) ја данас вама заповедам, написане на срцима вашим, и у душама вашим, да бојите се Господа Бога Сведржитеља, и Њему јединоме да служите са страхом и трепетом (упор. V Мојс 6,6, 13; 10,20; Пс 2, 11), и Њему јединоме част и славу узносите, и Њему јединоме приљубљујте се, и именом Његовим не куните се, него нека је ваша реч: који јесте да јесте, а који није да није (упор. Јк 5,12; Мт 5,37).

И тако уопште да се никако не спомиње међу вама други Бог, осим Онога који је створио небо и земљу; ничему “од онога што је на небу горе и што је на земљи доле и што је у води под земљом, да се не поклоните нити му послужите“ (II Мојс 20,4-5), осим Господу Богу вашем, у кога се крстисте и поверовасте, и одрекосте се тајнога срама (упор. II Кор 4,2), и постадосте заједничари добре вере Његове и саучесници Његове бесмртности. Њега јединога неодступно држите се, јер је “пред очима Његовим све откривено“, као што рече Апостол (Јевр 4,13), и “јер је Бог наш огањ који спаљује“ (Јевр 12,29); и “узвраћа за грехе очева на деци до трећега и до четвртога колена, онима који Га не љубе и не творе вољу Његову, а чини милост хиљадама и десетинама хиљада оних који Га љубе и држе заповести Његове“ (II Мојс 20,5-6). Јер је Он “Бог над боговима и Господар над господарима, Бог велики и силни и страшни“ (V Мојс 10,17). Да “држите заповести Његове, и да извршавате пред очима Његовим све речи које заповедих вам“, “да добро буде вама и синовима вашим после вас, и да живи будете довека, ако сатворите добро и угодно пред Господом Богом вашим“ (упор. V Мојс 6,2; 10,13; 5,29; 13,18). Коме слава беспочетност у бесконачне векове, амин.

Отац ДОМЕНТИЈАН

+++++++++++++++++++++++++++++++++

Светога Митрополита Ефескога Марка Евгеника:

2. Исповедање праве  вере

које је изложио у Флоренцији на сабору са Латинима [1]

 Ја благодаћу Божијом, научен благочестивим догматима и у свему следујући Светој н Католичанској Цркви, верујем и исповедам да је Бог и Отац једини беспочетан и безузрочан, и извор и узрок Сина и Духа: јер од Њега се рађа Син и од Њега исходи Дух, и Син ништа не придодаје исхођењу, као ни Дух рођењу, или (другим речима) јер су оба происхођења заједно (αμα τους προοδους) и један са другим, како уче богослови Оци. Јер зато се и говори да Дух Свети исходи кроз Сина, тојест са Сином, и као Син, мада и не на начин рођења као Он. А за Сина не говори се да је рођен кроз Духа, да би име Сина показивало свој сходни однос (према Оцу), да се не помисли да је Он Син Духа. За Духа се говори да је (Дух) Сина зато што Му је својствен по природи и што се кроз Њега јавља и даје људима, а Син нити јесте нити се назива (Сином) Духа, по Григорију Ниском. Ако пак израз: кроз Сина исходи објављује узрок (бића Св. Духа), како то говоре нови (= новатари) богослови, а не то да Он кроз Њега просијава и јавља се и уопште сапроисходи, и сапутствује (συμπαρομαρτειν = као сапутник) са Њим, по богоглагољивом Дамаскину, онда не би сви по реду богослови изричито изузимали од Сина узрок: један говорећи: „Једини извор, то јест узрок, надсуштаственог Божанства јесте Отац, и тиме се разликује од Сина и Духа“ (Св. ареопагит); а други: „Једини нерођени и једини извор Божанства је Отац“ (Св. атанасије), тојест једини је узрок као што је и једини безузрочан; трећи пак говори: „Све што има Отац има и Син, осим узрока“ (тј. својства бити узрочник — Св. григорије Богослов); а четврти каже да и Римљани „не чине Сина узроком Духа“ (Св. Максим); а пети опет да „Једини узрочник је Отац“ (св. дамаскин), и на другом месту: „Сина не називамо узрочником, ни Оцем“, и опет на другом месту: „Оно што је својствено извору, узроку, родитељу — то припада једино Оцу“. И овај најбогословскији Дамаскин, стављајући „кроз“ (δια) у односу Сина, не би искључивао оно „од (εκ = из), кад говори у 8. глави свог Богословља: „Не говоримо да је Дух од (εκ) Сина, но називамо Га Духом Сина и исповедамо да се кроз (δια) Сина јавља и даје нама„; и у 13. глави он исти говори: „(Назива се) Дух Сина не као да је од (εκ = из) Њега, него кроз Њега од Оца исходи јер је Отац једини узрочник„. При крају пак своје Посланице Јордану он каже: „Дух воипостасни (ενυποστατον = који ипостасно постоји), Који је происхођен и произашао од Оца (εκπορευμα και προβλημα του Πατρος), кроз Сина пак, но не од Сина, јер је Дух уста Божијих, Који објављује Реч (Логоса)„. У беседи пак на боготелесни погреб Господњи он вели: „Дух Свети је Бога и Оца, као од Њега исходећи, Који се назива да је и (Дух) Сина, као кроз Њега јављен и даван твари, али не од Њега имајући биће„. Очевидно да предлог „кроз“ (δια), тамо где Он показује узрочно посредништво и ближи узрок, како желе Латини, свакако је тада једнак по значењу са предлогом „од“ (ек = из), и једно друго замењује у употреби, као нпр.: „Добисмо човека кроз Бога“ (1 Мојс. 4, 1), то јест „од Бога“; или: „муж кроз жену“ (Гал. 4, 4), то јест: „од жене“. Отуда, кад се (код Отаца) искључује предлог „од“ (ек = из), јасно је да се тиме искључује и узрок. Остаје дакле да се, према начину сажетог богословља, говори у том смислу да Дух Свети исходи од Оца кроз Сина, зато што, исходећи од Оца, кроз Сина се пројављује или познаје или просијава или сазнаје као јављен. „Јер Он (=Дух), вели василије велики (38. Писмо), има ту карактеристичну ознаку свог ипостасног својства да се познаје после Сина и заједно са Сином и да од Оца има биће„. Тиме, дакле, он хоће да каже да „кроз Сина“ значи „са Сином“ се познаје јер не приписује се овде никакво друго својство Духа у односу према Сину него да се заједно с Њим познаје, и не неко друго (својство) у односу према Оцу него то да од (εξ = из) Њега има биће. Ако, дакле, лично својство треба да одражава оно чије јесте лично својство, онда Дух Свети нема неки други однос према Сину него то да се познаје заједно са Сином, као што у односу према Оцу — да од Њега има биће. Тако, дакле, Дух Свети од Сина није постао нити има биће, јер шта би спречавало говорити да Дух Свети исходи кроз Сина, као што се говори: „све кроз Сина постаде“ (Јн. 1, 3). Но ово (последње) стварно се и говори, те предлог „кроз“ стоји уместо предлога „од (из)“. Оно пак (за Св. Духа) уопште нема, нити би ко могао негде наћи текст да се каже тако (да Дух исходи кроз Сина) без Оца, него се говори „од Оца кроз Сина“. Но ово не садржи неопходност да се Сину приписује узрок, и зато израз „од Сина“ нигде се савршено не налази и јасно је недопустив (απαγορευται = забрањен је).

2. Што се тиче изрека западних Отаца и Учитеља, које приписују Сину узрок Духа, ја нити их знам — јер и нису биле никада преведене на наш језик, нити су биле одобрене од Васељенских Сабора — нити их примам, чврсто убеђен да су изврнуте и фалсификоване и имају много додатака, како свуда у многим другим књигама, тако и у оној Седмог Васељенског Сабора, коју су јуче и недавно изнели Латини, у којој је у Символу, који се налазио у саборској Одлуци, био додатак (тј. Filioque). Кад је то читано какав је стид обузео њих, знају они који су присуствовали тада. Но они (= западни) Оци нису писали ништа супротно Васељенским Саборима и њиховим заједничким догматима, нити уопште несагласно Источним Учитељима, нити њима несходно (ανακολυθα= недоследно), као што се доказује многим другим њиховим изрекама. Зато такве опасне изреке о исхођењу Светога Духа ја одбацујем, и саглашавајући се са Св. Дамаскином не говорим да је Дух од Сина, ако би било ко други то и говорио. Нити говорим да је Син узрочник и изводитељ (προβολεα) Духа, да не би уводио другог узрочника у Тројици, и отуда би се разумевала (= схватала) два узрочника и два начела. Јер овде бити узрочником није својствено суштини, да би било заједничко за (сва) Три Лица, и зато Латини никако и никаквим начином не могу избећи два начела све док буду Сина називали начелом Духа. Начело пак јесте лично (πρσωπικον = персонално својство) и њиме се разликују Лица (међу Собом у Светој Тројици).

3. У свему, дакле, следујући иза Светих и Васељенских Седам Сабора и (следујући) на њима просијавшим богомудрим Оцима, ја „Верујем…“ (и даље наводи цео Никеоцариградски Символ вере). [2]

4. Свом душом примајући и и чувајући ово свештено учење (μαθημα) вере и Символ, изложено I и II Сабором и утврђено и потврђено од осталих Сабора, примам и чувам, прихватам и целивам уз речених Седам Сабора и онај Сабор који је био сабран после њих за време благочестивог цара Василија Ромејског и свјатјејшег Патријарха Фотија, и који је био назван Осмим Васељенским, [3] који је у присуству легата блаженог папе Старога Рима Јована (VIII) Павла и Евгенија епископа и Петра презвитера и кардинала — санкционисао и потврдио Седми Васељенски Сабор и одредио да се исти приброји Саборима бившим пре њега, затим васпоставио свјатјејшег Фотија на његов престо, и осудио и анатемисао, као и пре њега Васељенски Сабори, оне који се дрзну новотворити неко додавање или одузимање или уопште промену у напред реченоме Символу. „Јер ако неко, каже се, мимо овог свештеног Символа дрзне се писати други или додавати или одузимати, и дрзне се назвати то оросом ( = дефиницојом вере) нека буде осуђен и извргнут из целокупне хришћанске заједнице“. То исто односно овог додатка у Символу говори још опширније и јасније и Папа Јован у посланици свјатјејшем фотију. Тај Сабор је издао такође каноне, који се налазе у свим канонским књигама (= зборницима).

5. Према одлукама, дакле, овога и пре њега бивших Сабора, судећи да треба сачувати свештени Символ вере ненарушен, онако како је издан (ως εξεδοθη), и примајући оно што су они примили а одбацујући оно што они одбацују, никада нећу примити у општење оне који су се дрзнули да додају у Символ новачење о исхођењу Духа Светога, све док они остају при таквом новачењу. „Јер који општи са одлученим од општења, каже се, нека и сам буде одлучен“ (канон II Антиохијског сабора). И божанствени Златоуст, тумачећи речи: „Ако вам ко проповеда Еванђеље друкчије него што примисте, нека буде анатема“ (Гал. 1, 9), говори: „Није рекао (Апостол): ако би вам објавили нешто супротно или све извртали, него: ако вам благовесте и нешто малено мимо онога што сте примили, или би нешто (случајно) изменили, — анатема да буде„. И исти (Светитељ) говори: „Потребна је икономија, тамо где се не преступа закон“ (Οικονομητεον εωθα μη παρανομητεον). И Василије Велики у Подвижничким (правилима) говори: „Јавно отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или уводити нешто из ненаписанога. Јер Господ наш Исус Христос говори: „Овце моје глас мој слушају“, и пре тога вели: „а за туђином не иду, него беже од њега, јер не познају гласа туђега“ (Јн. 10, 34). И у Посланици монасима пише (Св. василије): „Ако се неки чине као да исповедају здраву веру, но опште са другачије мислећима (= са јеретицима), такве ако после опомене не престану, не само да их не треба имати у општењу, него их ни браћом не називати.“ И пре њих Богоносац Игњатије у Посланици божанственом Поликарпу Смирнском вели: „Сваки који говори мимо онога што је установљено, макар био и веродостојан, макар и постио, макар и био девственик, макар и чуда чинио, макар и пророковао, нека ти буде као вук у овчијој кожи, пошто ради на пропасти оваца„. И шта треба много говорити? Сви Учитељи Цркве, сви Сабори и сва Божанска Писма саветују нас да бежимо од другачије мислећих (τους ετροφονας = јеретика) и да избегавамо општење са њима. Зар ја, дакле, презревши све њих, да пођем за онима који под маском лажног мира призивају да се ујединимо са онима који су искварили свештени и божански Символ, и Сина уводе као другог узрочника Светога Духа? Остале пак њихове заблуде, од којих је и једна само довољна да нас удаљи од њих, остављам за сада.

Да ми се не деси то никада, о Утешитељу Благи, да не одступим толико од себе и од здравих мисли, него да држећи се Твога учења и Тобом надахнутих Блажених мужева (= Св. Отаца), присајединим се Оцима мојим, односећи одавде, ако ништа друго, онда – Православље (την ευσεβειαν)!

(Patrologia Orientalis, t. 17, str. 435 – 442)

Превео: Еп. Атанасије

Објављено у Владичиној књизи ЖИВО ПРЕДАЊЕ У ЦРКВИ, 1998, стр. 318 – 324.

Напомене:

[1] Превод је по грчком тексту, јер нам се чини ла Л. Погодин, ради јасноће иначе врло тешког текста, преводи донекле опширније. (Иначе, Погодин, све текстове Св. марка користи по издању Mgr. L. Petit, Patrologia Orientalis, t. 171923.

[2] Наравно, без додатка „и од Сина“ у 8. члану •гог Символа вере. Међутим, у једном од рукописа (преписа) тог марковог Исповедања Никејско-цариградске Праве вере у Светога Духа, неки је Латин или латиномислећи дрско додао „и од Сини“, тј. Филокве! — из чега се види колико су глупи били ти фалсификатори!

[3] Реч је о великом фотијевом Сабору одржаном 880. године у Св. Софији, који осуђује Филиокве н забрањује сваки додатак Символу вере. Српски канониста епископ Никодим милаш такође сматра овај Сабор Осмим Васељенски (види његов чланак у „Хриш. животу“ — 1925. г.)

+++++++++++++++++++++++++++++++++

Архимандрит Амвросије Погодин:

3. Св. Марко Ефески и лажна Фирентинска унија
 

(текст компонован из делова оригиналне књиге која је на 407 страна)

Закључење Уније

Додатна непогодност са којом се сусрела Православна делегација у Фиренци је била и смрт Патријарха Цариграда. Патријарх је пронађен мртав у његовој соби.

На столу је (наводно) био његов „тестамент“, насловљен са Extrema Sententia, у коме се у потпуности прихвата све што је проповедала римска црква. И напослетку, писало је: „На исти начин, ја прихватам светог оца међу оцима, врховног понтифа и викара нашег Господа Исуса Христа, папу древног Рима. На исти начин, прихватам и чистилиште. У потврду овога, прилажем свој потпис.“

Нема сумње да ли је, или није, Патријарх Јосиф написао тај документ. Немачки научник Фроман, који је детаљно истражио наводни „тестамент“ Патријарха Јосифа, каже: „Тај документ је толико латинизован и садржава толико мало мишљења које је Патријарх изрекао неколико дана раније, да је лажност очигледна.“ „Тестамент“ се међу историјским документима Сабора у Фиренци појављује доста касно; савременици Сабора нису знали за њега.

И тако је грчка делегација изгубила Патријарха. Иако Патријарх није био кључна личност Православља, и иако га многи оптужују, ипак се може рећи да је свом својом душом радио за Православље и никада није дозволио ни себи а ни другима да вређају Св. Марка. Будући да је већ био у касним годинама, недостајало му је енергичности у брањењу Цркве на чијем челу је био, али историја га не може оптужити за издају Цркве. Смрт га је спасила од многих понижавања које су тек уследиле и које су Православни морали да поднесу. Са друге стране, недостатак његовог потписа на Одлуци о Уједињењу, касније је искориштен од стране бранилаца Православља у порицању претензија Сабора у Фиренци да задобије Васељенски карактер, јер сваки документ Васељенског Сабора мора прво да потпишу сви Патријарси.

Након смрти Патријарха, како пише Сиропулос, император Јован Палеолог је узео кормило Цркве у своје властите руке. Оваква неканонска ситуација, иако се дешавала у историји Византије, како у позитивном тако и негативном смислу, била је јасно осуђена од Св. Марка у једној од његових посланица, где он каже: „Нека нико не доминира нашом вером: ни император, ни јерарх, ни лажни сабор, нити ико други, сем јединог Бога, коју је лично и кроз своје ученике пренео до наших дана.“

Споменимо укратко историјат преговора између Православних и Латина, или, да будемо искренији, историјат капитулације Православних. Православни су морали прихватити учење Латина познато као „филиокве“ о исхођењу Светог Духа и Његовом исхођењу од друге две ипостаси. А онда су морали да изјаве како је филиокве, као додатак унутар Символа Вере, одувек био канонски и благословен. Само овиме, поништени су сви приговори Грка још од времена Патријарха Фотија, као и сви радови Св. Марка Ефеског, и све одлуке о немењању Символа Вере који су били донешени на Трећем и Четвртом Васељенском Сабору. Треба да нагласимо да нису све римске папе одобравале филиокве, а неколицина је то увођење додатка у Символ Вере сматрала потпуно неканонским. Али, тада је све то пало у заборав. Све је то жртвовано захтевима папе Евгенија и његових кардинала.

Надаље, захтевано је од Православних да прихвате латинско учење у вези освећења Светих Дарова и да одбаце своје властито, изображено самим током извођења Свете Литургије Источне Цркве. Поред тога, латински став је био изражен и у њиховим изјавама у вези литургијске праксе Источне Цркве.

И на крају, Православни су морали да потпишу и прихвате изјаву о папизму, формулисану овако: „Ми изјављујемо да света апостолска столица и римски понтиф имају примат на целој земљи, и да је римски понтиф наследник благословеног Петра, предводника Апостола, и да је истиснки викар Христов, глава целе Цркве, пастир и учитељ свих Хришћана; и да му је наш Господ Исус Христос у лику Св. Петра дао пуни ауторитет да чува, усмерава и управља целом Црквом, као што је и изречено у одлукама Васељенских Сабора и у светим канонима.“ Православни су на исти начин натерани да прихвате и чистилиште.

И тако је Православље требало да престане да постоји. Још болнија је била чињеница да је Православље било продано, а не само издано. Када је већина Православних делегата сазнала за потпуно неприхватљиве захтеве Ватикана, неки од поромотера Уније су затражили од папе да их отворено обавести које предности ће Византија имати од Уније. Папа је изашао са „пословном“ страном и понудио следеће:

• Ватикан ће изнаћи и обезбедити начин да пошаље Грчке делегате назад у Константинопољ.
• 300 војника о папином трошку у Константинопољу за одбрану града од Турака.
• Два брода у заливу Босфор за одбрану града.
• Крсташи ће пролазити кроз Константинопољ.
• Папа ће окупити западне владаре да помогну Византији.

Задња два обећања су била само теоретска. Међутим, када су преговори дошли у ћорсокак, и када је сам император био спреман да прекине даље преговоре, читава ствар је била разрешена од стране четири Митрополита, промотера Уније; и све је завршено са прославом коју је приредио Папа; теолошка неслагања у погледу привилегија римске столице разрешена су уз помоћ чаша вина.

И коначно је дошао и крај Сабора. Написана је Одлука о Унији у којој су Православни одбацили Православље, и прихватили све латинске формулације и иновације које су се недавно појавиле код њих, попут учења о чистилишту. Такође је прихваћен екстремни облик папизма, и на тај начин је одбачена основна еклисиологија Православне Цркве. Сви Православни делегати су прихватили и потписали Унију, било у своје име, или у име Источних Патријарха, које су представљали. Потписивање 5. јула 1439. године је било попраћено тријумфалном службом, и после званичне објаве Уније, прочитане на латинском и грчком језику, грчки делегати су пољубили Папино колено.

Са административног гледишта, цела Православна Црква је потписала: император Јован, митрополити и представници Источних Патријарха, Митрополит Кијева Исидор и руски Епископ Аврам. САМО ЈЕДАН ЈЕРАРХ НИЈЕ ПОТПИСАО. Нема ни потребе да напомињемо о коме је реч: СВ. МАРКО ЕФЕСКИ. Али, нико ни најмање није обраћао пажњу на њега. Шта је био један човек, посрамљен и смртно болестан у поређењу са моћним Ватиканом, предвођеним Папом Евгенијем IV? Шта је био тај један Грк у поређењу са мноштвом грчких уваженика предвођени императором Јованом и грчким митрополитима? Постоји руска пословица: „Један човек сам не чини војску.“ Међутим, тај једини човек је представљао свеколику Православну Цркву. Тај један човек је у себи представљао пуноћу Правосалвне Цркве. Био је див над дивовима, носећи у себи сву светост Православља и сву њену силу! И зато је Папа, када му је показана Одлука о Унији, потписана од стране свих Грчких делегата, након што на њој није видео потпис Св. Марка, рекао: „И тако, нисмо постигли ништа.“ Сав успех Ватикана био је илузоран и кратког века. Папа је покушао на све начине да убеди Св. Марка да потпише Унију, чињеница која је потврђена и од стране Андреја са Родоса као и Сиропулоса. Онда је Папа тражио да се Св. Марко расчини након што је овај одбио да потпише Одлуку о Унији. Али, император Јован није дозволио да га дирају, јер је у дубини свог срца имао поштовање за Св. Марка.

Сиропулос пише о задњем састанку Св. Марка са папом: „Папа је тражио од императора да Св. Марко изађе пред њега. Император га је онда убеђивао говорећи: ‘Када је Папа тражио већ два или три пута да изађеш пред њега, онда мораш да идеш; али не бој се, јер сам ја већ говорио са њим и обезбедио да не смеју да те нападају или повреде. Зато иди и послушај све што ти буде говорио, и одговори му слободно на начин на који нађеш да је најбољи.’“ И тако је Св. Марко отишао пред Папу, и нашавши га у неформалном разговору у његовим одајама са кардиналима и бискупима, није био сигуран на који начин да покаже поштовање. Видевши да сви око Папе седе, рекао је: „Патим од болесних бубрега и упале зглобова и немам снаге да стојим.“, и продужио је да седне. Папа је дуго причао са Марком; његова намера је била да га убеди да следи одлуку Сабора и потврди Унију, и ако одлучи да одбије, да ће бити третиран исто као и они који су одбијали одлуке ранијих Васељенских Сабора, са ускраћеним приступом Цркви и избачени као јеретици. На Папине речи, Марко је одговорио дугим и одлучним речима. Поводом Папиних претњи рекао је: „Сабори Цркве су осуђивали као отпаднике оне који су преступили неки догмат проповедајући и борећи се за то, и због тога су проглашавани за јеретике; зато је Црква прво анатемисала јереси, а онда и вође јереси и њихове поборнике. А ја немам намеру да проповердам моје властито учење, нити сам унео ишта ново у Цркву, нити сам бранио неку непознату и погрешну доктрину; него сам само држао учење које је Црква примила у чистом облику од нашег Спаситеља, и у коме је чврсто остала до данашњег дана; учење које је света римска Црква, пре раскола са нама држала као и Источна Црква; учење које, будући да је свето, у прошлости сте поштовали, и неколико пута на овом Сабору спомињали са поштовањем и чашћу, и које нико не може оповргнути или порећи. И ако га ја држим и не могу дозволити себи да га напустим, који Сабор ће ме одлучити као јеретика? Који здрави и побожни ум ће то урадити мени? Јер, прво морате проклети учење које ја држим; а ако сте га признали као побожно и Православно, зашто сам онда заслужио казну?“ Рекавши то и још у истом маниру, и саслушавши Папу, вратио се у своју одају.

После Сабора

Св. Марко се вратио у Константинопољ заједно са императором Јованом, 1. фебруара 1440. године. Како је то болан повратак био! Чим је ступио на тло, императора су информисали о смрти његове вољене супруге; након чега император опхрван болом није напуштао своје одаје цела три месеца. Нико од јерарха није хтео да прихвати столицу Патријарха Константинопоља, знајући да би то значило и обавезу провођења Уније. Људи који су их сусрели, као што Грчки историчар Дукас сведочи, питали су Православне делегате који су потписали Унију: „Како је прошао Сабор? Јесмо ли победили?“ На шта су јерарси одговорили: „Не! Продали смо своју веру, трампили смо побожност за безбожништво (Православне доктрине за јереси) и постали азимити (назив који су Грци дали Латинима који су користили бесквасне хлебове у Евхаристији).“ Онда су људи питали: „Зашто сте потписали?“ Делегати: „Из страха од Латина.“ Народ: „Да ли су вас Латини тукли или бацили у тамницу?“ Делегати: „Не. Али наша десна рука је потписала: одсецимо је! Наш језик је исповедио: нека буде исчупан!“

Болна тишина је настала. Иако је био Часни Пост, време испуњено молитвама, цркве су биле празне и није било служби: нико није хтео да саслужује са онима који су потписали Унију. У Константинопољу бунт је сазревао. Св. Марко је био чистог срца и није имао ништа на својој савести. Али и он је несамерљиво патио. Око њега су се окупили сви ревноватељи Православља, посебно монаси Свете Горе (Атоса) и обични сеоски свештеници. Цео епископат, сва врхушка – све је било у рукама Унијата, у потпуности потчињених представницма Ватикана, који су често долазили да провере како је Унија провођена међу народом. Црква је била у великој опасности; као што је Св. Марко писао: „Унијатска ноћ поклопила је Цркву.“

Св. Марко је постао слаб телом, али је духом горео, и због тога је, као што је Јован Евгениос писао: „Божјом промисли избегао опасност, и светли се светлећи вратио очуван, у отаџбину где је дочекан са општим поверењем и поштовањем.“ Византијски народ није прихватио Унију: док су сви говори промотера Уније игнорисани, ватрене проповеди Св. Марка су имале велики одзив, као што и проф. Острогорски примећује. Савременици ових догађаја, заговорници Унијата, пишу са љутњом о активностима Св. Марка које су подривале Унију. Тако Јосиф, Епископ Метонеје пише: „Вративши се у Константинопољ, Ефески је узнемирио и збунио Источну Цркву својим писањем и директним обраћањем против Сабора у Фиренци.“ Андрија са Родоса назива писма Св. Марка, која је слао како би оснажио Православље – „веома увредљивим“ и „заводљивим“. Црквени историчари наших дана, и Православни и Латински, слажу се да је распад Фирентинске уније дошао услед писања и активности Св. Марка.

Св. Марко није остао дуго у Константинопољу, него је убрзо, не обавештавајући императора, отишао за Ефес, своју област, коју није ни посетио, јер је одмах након свог устоличења у Константинопољу, отишао на Сабор у Италију. Изгледа да су постојала два разлога који су натерали Св. Марка да напусти Константинопољ и оде у Ефес: пастирска брига за свој народ, који се нашао под Турцима у најјаднијим околностима; и жеља да око себе духовно уједини оне који су остали верни Православљу, јер је у Константинопољу заправо био у некој врсти кућног притвора. Изгледа да је директно из Ефеса Св. Марко слао своја писма, своје исповедање вере, и опис својих активности на Сабору у Фиренци. Сви ти документи могу да се нађу у мојој књизи, преведени на руски језик.

У вези активности Св. Марка у Ефесу, Јован Евгениос кратко пише: „Стално путујући свуда кроз духовно наслеђе великог јеванђелисте и теолога Јована, и радећи напорно и тешко у дугом периоду, онако слаб телесно; посећујући напаћене свете цркве, успут градећи храм Митрополије са пратећим објектима; постављајући свештенике; помажући онима који су подносили неправду, било из разлога прогона, или због суђења од стране безбожника; бранећи удовице и сирочад; посрамљујући, кажњавајући, олакшавајући, подстичући, научавајући, утврђујући: био је, као што је и Свети Апостол рекао, све свима.“ Јован Евгениос надаље пише да након свог тог Светитељевог жртвовања за његов народ, поред сталне монашке жеље за издвојеношћу и самовањем, коначно је пожелео да оде на Свету Гору. Али, постојао је још један већи разлог, о коме Јован Евгениос ништа не пише из политичких разлога: Св. Марко о томе сам пише у једном од својих писама: није имао мандат од власти, и из тог разлога, његов боравак у Ефесу је био илегалан, и био је натеран да напусти свој народ, овај пут заувек.

Брод којим је Св. Марко пловио за Атос је свратио на острво Лимнос, једно од неколико острва која су још увек припадала Византији. Ту је Св. Марка препознала гарда, и на основу упустава која су већ имали од императора Јована Палеолога, ухапшен је и затворен. Наредне две године Св. Марко је пропатио у заточеништву. Јован Евгениос нас информише о том периоду Светитељевог живота: „Ко се не би чудом начудио, или увидео величанственост душе у издржљивости несрећа које је он показао: патећи на горућем сунцу и борећи се за најнужније, патње услед болести које су се редале једна за другом, или издржавши болно заточеништво док су хорде безбожних Муслимана опкољавале острво и уништавале.“ Једном је острво постало угрожено од турске флоте која га је опседала. Али, опасност је неочекивано прошла, и спашени становници острва су то приписали молитвама Св. Марка, затвореног у тврђави.

Св. Марко се никада није жалио на своје лоше стање; само у једном писму можемо видети колико је патио и колико му је била потребна подршка. О томе он пише игуману манастира Ватопед: „Имамо велико олакшање у вашој браћи која су овде, поштованог црквењака, великог економа и других, у којима смо видели осликану вашу љубав и побожност; јер су нам показали љубав, утешили и ојачали нас. Нека вам Господ уручи дарове за њихове напоре и љубав!“

Иако се нашао у тако тешким околностима, Св. Марко је наставио своју борбу за Цркву, као што и пише у једном од својих писама: „Затворен сам. Али реч Божја и сила Истине не могу бити свезане, него још јаче теку и напредују, и многи од браће, подстакнути мојим прогонством, одбацили су оптужбе безаконика и оних који су нарушили Православну веру и обичаје отаџбине.“ Знао је да је његово исповедање било неопходно, јер је писао: „Да није било прогонства, мученици не би засјали, нити би исповедници примили победничке венце од Христа и кроз свој подвиг ојачали и обрадовали Православну Цркву.“ Након две године, император Јован је наредио да Св. Марка ослободе, и дозволио му је да иде где год пожели. То ослобађање се десило на дан када се славе Светих седам отрока у Ефесу, и Св. Марко им је посветио песму хвале. Св. Марко више није имао физичке снаге за аскетске напоре на Светој Гори; постао је веома слаб, и зато је отишао својој кући у Константинопољ.

Задњу годину или две свог светог живота, Св. Марко је провео у болним условима болести и прогонства унијатског епископата и врхушке. У то време, он је многе обновио у Православљу кроз свој лични утицај. Нарочито је добробитан за Цркву био повратак Георгија Схоларија, који је преузео позицију вође у борби за Православље; након пада Константинопоља постао је Патријарх под именом – Генадије.

У задње две године живота Св. Марка, много шта де десило. Источни Патријарси су осудили Сабор у Фиренци и назвали га „тиранским и лажним“, и одбили да прихвате Унију. Када се Митрополит Исидор, један од највећих издајника Православља, појавио у Москви са папским крстом испред себе, ухапшен је од стране Великог кнеза Московског, Василија Васиљевича, и након тога су га послали да се пресели у Рим, где је примио кардиналску капу. По предању, Св. Марко је био веома задовољан поступком Векиког кнеза Московског, и поставио га је за пример византијским властима.

У Константинопољу је, напротив, Унија била значајно ојачана. Можемо рећи да је Унијатство не само постало државна црква Византије, него је постепено ушло, кроз епископат, у сав црквени живот. Само појединци, окупљени око Св. Марка су у то време представљали Православну Цркву. Стални представници Ватикана, предвођени Кардиналом Исидором, надгледали су званичну лојалност Унији цркве у Византији и власти, условљавајући тиме папска обећања дата Византији. Опасност по Цркву била је огромна, и Св. Марко је био свестан тога. Знао је да битка за Православље мора да се стави испред свега, назвавши Унијате: „Убијене душе искушане у вези Свете Тајне вере.“ И он, вођа битке, који је марширао на челу војске, једва је ходао, исцрпљен болешћу и повређен људским преварама. Али, сила Божја се показује у слабости!

Смрт Светог Марка

Св. Марко је умро 23. јуна 1444. године, у 52. години живота. Георгије Схоларије овако пише о смрти Св. Марка: „Наша жалост је била још већа јер је узет од нас пре него је остарео у врлинама које је стекао, пре него што смо могли довољно да се науживамо у његовом присуству, у сили његовог пролазећег живота! Преваре нису могле да уздрмају његов ум, нити да одведу на стрампутицу његову душу; тако је јако храњена и очврснула од врлина! Чак ако би и свод небески пао, чак и тада би праведност овог човека остала неуздрмана, његова сила не би изнемогла, његова душа се не би променила, и његова мисао не би раслабила у тешким искушењима.“

Страшно је пропатио задњих 14 дана пре своје смрти. О смрти Св. Марка сачувано је сведочанство његовог брата, Номофила Јована који каже: „Живећи са љубављу Божјом, и у свему узвишено остајући од своје младости до божанске схиме, у најсветијој схими, у чину свештеничке службе, у јерархском достојанству, у ставовима везаним за Православну веру и у преданом и безрезервном исповедању вере, напунивши педесет две године телесног живота, у месецу јуну, двадесет трећег дана, упокојио се одлазећи Ономе Кога је желео, по Павлу, да оде и са Христом буде, Кога је прославио добрим делима, Кога је богословио на Православни начин, Коме је удовољио свим својим животом. Био је болестан четрнаест дана, и болест је, како је сам говорио, имала на њему исти ефекат као и железни инструменти мучитеља које су користили џелати светих мученика, и као да је обавијала његова ребра и унутрашње органе, стежући их и држећи тако узрокујући неиздржив бол; тако да се десило да оно што човек није могао постићи својим светим мученичким телом, постигнуто је уз помоћ болести, праведним судом Промисли, да овај исповедник Истине и мученик и освајач свих могућих патњи и победник, може да се појави пред Богом након што је прошао кроз све могуће патње све до свог задњег уздаха, попут злата искованог у пећи, да може примити већу почаст и вечну награду од задњег Судије.“

Иако је његова агонија била болна и огромна, смрт је дошла лако, и Светитељ је у миру предао Богу своју благословени и светлећи дух. Јован Евгениос пише о томе: „Давно пре своје смрти, дао је упутства, и попут оца предао заповести присутнима у вези поретка Цркве, о благочешћу и очувању правилних догмата Цркве, и одвраћања од било каквих новина; додајући на крају: ‘Господе Исусе Христе, Сине Бога живога, у руке Твоје предајем свој дух’, и онда је отишао Богу.“ Пре свог краја, на сам дан смрти, Св. Марко је предао свом бившем ученику и духовном чеду, вођство Православне Цркве, иако је у то време Георгије још увек био секуларни кнез. Сахрањен је у Манган манастиру у Константинопољу. „Уз мноштво пристуног народа и гарде, и велике почасти, положено је тело у манастир Манган, посвећен великомученику Георгију, као какво благо, свето и веома поштовано обитавалиште освећене душе и храма славе Божје, Који је прослављен у Својима Светима.“

Из погребног извештаја Георгија Схоларија можемо видети дубину и тугу која је обузела Православни народ након губитка тако великог стуба Цркве, и тако доброг и часног човека, тако благог и приступачног, а тако паметног, који је, по речима Јована Евгениоса, привлачио све ка себи, као што магнет привлачи железо. Победа Православља је остварена тек након смрти Св. Марка. Наследник императора Јована, његов брат Константин, отворено је објавио жељу да сачува Правосалвље у његовој чистоти. Не много пре пада Константинопоља, сазван је Сабор на коме су заговорници Уније осуђени и сама Унија одбачена, и уприличена комеморација Св. Марку испоштована од свих. Овај Сабор био је више формалне природе него ли суштинске, а било је присутно и мало учесника; историјски није био важан, али је за Православну Цркву био важан као коначна победа борбе коју је водио Св. Марко, као Сабор Православне Цркве, мали онилико колико је и она била мала у то време.

Прослављање и чуда Св. Марка

У почетку је прослављање Св. Марка припадало породици Евгениос. Сваке године, вероватно на сам дан упокојења Светитеља, Евгениоси су проводили Аколутију (службу на којој је читан саборник који се састојао од скраћеног житија Светитеља). Напоменимо да у Византији, Аколутија није обавезно била условљена канонизацијом упокојеног; него је била више говор о упокојеном. Аколутије су писали ученици својим учитељима, покровитељима и људима који су им били блиски, а који су водили праведнички живот. Такве Аколутије су биле за приватну употребу, и постоје многе за људе који нису никада канонизовани од стране Цркве; постоји једна посвећена императору Мануелу II Палеологу, коју је највероватније написао сам Св. Марко.

Тако се прослављање Св. Марка Ефеског у почетку обављало у круговима породице Евгениос. Ширење прослављања Св. Марка је потпомогао Георгије Схоларије у својој улози Патријарха Константинопоља. Деценије су прошле, па и векови, а сећање на Св. Марка се проширило на многе побожне људе, по манастирима и црквама; и напокон, скоро 300 година по упокојењу Светитеља, 1734. године, Свети Синод Цркве у Константинопољу, под председавањем Патријарха Серафима, донео је указ о канонизацији Св. Марка Ефеског. 19. јануар је установљен као дан за прослављање Светитеља. Као последица тога, на две старе молитве које су већ постојале, додано је још шест, али су остале неважне у поређењу са тим двема древним.

У описима чуда Св. Марка налазимо следеће: „Веома поштован човек Димитрије Зурбајос имао је сестру која се тешко разболела. Сазивао је све докторе и потрошио много новаца на њих. Међутим, ни један од њих није донео никакво побољшање његовој сестри, него се стање чак и погоршало. Три дана није могла да говори нити да се помера, била је у бесвесном стању, и доктори рекли да ће да умре. Тада је брат и родбина почела да припрема све што је потребно за сахрану. Али, неочекивано су чули глас и уз негодовање окрећући се према њима рекла је: ‘Зашто ме не пресвучете, јер сам сва мокра?’ Њен брат се много обрадовао када је чуо да говори, и прилазећи јој питао је шта се десило и како се тако помокрила. Она је одговорила: ‘Један Епископ је дошао, узео ме за руку, и одвео ме до фонтане и ставио унутра. Након што ме опрао, рекао ми је: „Иди сада, више немаш никакве болести.“’ А брат је опет упита: ‘Зашто тог што ти је подарио здравље ниси упитала ко је он?’ И она рече: ‘Питала сам га „ко си ти свече?“ и он ми је рекао: „Ја сам Митрополит Ефеса, Марко Евгениос.“’ И рекавши то, устаде одмах са кревета без икаквих трагова болести. Када су је одвели да промени своју одећу, сви су се зачудили јер не само да је одећа била натопљена, него и кревет и ћебад на којој је лежала. Након овог чуда, горе споменута жена направила је икону Св. Марка у знак сећања на чудо, и поживевши побожно још петнаест година, упокојила је у Господу.“

Завршимо овај кратак опис живота и активности Св. Марка Ефеског са молитвом коју је користио и древни историчар:

Молитвама Св. Марка, Христе Боже наш, и свих светих Твојих учитеља и богоносних отаца, сачувај Цркву Твоју свету у Православној вери и исповедништву у све векове!

Речи Св. Марка Ефеског на дан упокојења

У задњи дан свог земаљског живота, последње мисли Св. Марка нису биле о њему самом, него о Православљу, коме је посветио сав свој живот. Позивајући своје следбенике да остану чврсти у борби за Православље, посебно се обратио једном човеку за кога се надао да ће постати његов наследник у вођству те борбе. Та нада се у потпуности остварила у личности Георгија Схоларија, који је постао ватрени вођа Православља, и као Патријарх Константинопоља након пада Византије, постигао је ослобађање Цркве испод јарма лажне Уније. Схоларије је пострижен под монашким именом Генадије и Црква га прославља 31. августа.

„Желим да вам кажем своје мишљење детаљније, посебно сада када долази час моје смрти, тако да будем јасан од почетка до краја, и да нико не помисли да сам говорећи једно, мислио нешто друго, поготово непријатељи који би пожелели да ме посраме у часу моје смрти.

У вези Патријарха, желим да кажем ово, да ако пожели да покаже некакво поштовање према мени на сахрани мог тела, или да пошаље на гробље неког од својих јерарха, или свештенства, или уопште било кога ко је у јединству са њим, да узму учешћа у молитвама или се придруже нашим свештеницима, мислећи да сам у неком моменту, макар и тајно, дозволио јединство са њим, и ако би моја затворена уста дала повода онима који не знају добро моје погледе и који погрешно умишљају неки облик помирења, изјављујем и сведочим пред многим часним људима овде присутним да: ја уопште не желим, на било који начин, и не прихватам заједништво са њим нити са онима који су са њим, ни у овом животу, а ни у животу после моје смрти, као што не прихватам ни Унију нити латинске догмате, које он и његови следбеници прихватише, и које проводе захваљујући његовом председавајућем положају, са намером да оповргну истините домате Цркве. У потпуности сам убеђен да што даље стојим од њега и њему сличних, ближе сам Богу и Његовим Светима; и онолико колико се одвајам од њих (Унијата), толико више сам у заједништву са Истином и са Светим Оцима, теолозима Цркве; и на исти начин сам убеђен да они који се сматрају да су са њим, стоје далеко од Истине и од благословених Учитеља Цркве. И због тога кажем: Као што сам се целог живота одвајао од њих, тако и у тренутку мог одласка, сада и после моје смрти, одричем се било каквог заједништва са њима, и обавезујем и заповедам да нико од њих не приступи мојој сахрани или мом гробу, и исто тако, нико да ни не помисли да учествује на нашој Светој Служби; јер то би било мешање онога што се смешати не може. Него им припада да буду потпуно одвојени од нас док им Бог не подари да се поправе и придруже Његовој Цркви.“

А ОНДА СЕ ОКРЕНУВШИ ЧАСНОМ СХОЛАРИЈУ РЕЧЕ:

„Сада говорим о часном Схоларију, кога познајем од своје младости, и кога много љубим, као свог властитог сина и пријатеља… У мом разговору са њим све до сада, задобио сам потпуну слику његове части, мудрости и снаге његових речи, и зато верујем да је он једини за сада који може да пружи руку помоћи Православној Цркви, која је под нападима оних који би да униште чистоту догмата, и исто тако, уз Божју помоћ, да исправи и учврсти Православље, уколико он сам не пожели да се повуче од тог посла и сакрије своју свећу под суд. Потпуно сам уверен да он неће тако поступити, и видећи Цркву уздрману таласима, и веру зависну о слабим људима (у односу на људске стандарде), и знајући да може да јој помогне, он неће до те мере моћи да занемари своју савест него ће пуном брзином и спремношћу да уђе у борбу; будући да је мудар, он је свестан да уништење Православне вере води ка општој пропасти.

Тачно је да у прошлости, сматрајући довољном борбу коју су водили други, а посебно ја, није се показивао као ватрени заговорник Истине, можда натеран и саветима појединаца. Али, и ја сам раније уносио скоро ништа, или нешто мало у борбу, не имајући довољно ни снаге ни воље; а ево већ сам постао нико и ништа: а има ли ишта мање од ништа? И ако је он онда претпостављао да ми сами можемо поставити ствари право, и сматрао да је непотребно да уради оно што су други могли урадити, и да би својом непотребном помоћи могао само нашкодити другима, као што ми је често објашњавао тражећи опрост – тако и у ово време, када ја одлазим, не видим никог ко му је раван, и који би могао да преузме моје место у Цркви, и у вери, и у догматима Православља. Зато га сматрам достојним, позваним или одређеним да открије искру побожности скривену у њему, и бори се за Цркву и исправне доктрине; тако да оно што ја нисам постигао, он постави како треба, уз Божју помоћ. Јер уз благодат Божју он то може, помоћу ума који му је дат и снагом речи, само ако их употреби у право време.

Исто тако, пред Богом, Вером и Црквом, обавезан је да се бори искрено и чисто за Веру. И ја му поверавам ту битку, да буде браниоц Цркве, вођа чврстог учења, носиоц победе исправних доктрина и Истине уместо мене, имајући подршку Бога и Истине, против којих се и води битка; тако да учествујући у томе заједно са светим учитељима и богоносним оцима, великим теолозима, прими своју плату од Праведног Судије када Он прогласи победу свих оних који се борише за Правду. Али он сам мора да употреби сву своју ревност за добробит исправних доктрина Цркве, јер ће морати дати одговор о томе на дану Суда Богу и мени, који сам му то поверио и на исти начин очекујем да ће у Царству те речи изродити многе плодове. Нека ми одговори на ово тако да могу отићи из овог живота осигуран, да не умрем у жалости, бринући се за исправност Цркве.“

ОДГОВОР ЧАСНОГ СХОЛАРИЈА:

„Пре свега, преосвећени, желим да се захвалим за похвале које сте изрекли о мени; јер, желећи да покажете вашу наклоност, посведочили сте о мени велике ствари које ја не поседујем, и убеђен сам да тако нешто није ни близу мог поседовања. Него то долази из висина божанских, врлина и мудрости ваше преосвећености коју гледам испочетка, и која није престала да светли све до данас, и заслугом моје блискости са вашом светости, као учитељем и тутором; и усмерен вашим одличним разумевањем догми и праведношћу пресуда, са којим сам ја у потпуном складу, и на исти начин одбацујући без колебања оно што није у складу са вашим судом, никада нисам одбио да извршим своје обавезе, као син и ученик, према вашој светости. Ви сами, ваша светости сте сведок томе. Знате да сам увек поступао у складу са вама, и откривајући дубље разлоге мојих убеђења, дајем вам ова обећања.

А у вези чињенице да нисам раније отворено ступао у борбу коју је ваша светост водила, него сам ћутао, нико сем Вас не зна боље разлог за то, јер сам вам често преносио своје мишљење и искрено отварао своје срце молећи за опрост, и нисам се устезао од тога. Али сада, са Божјом помоћи, почео сам да одбацујем то, и начинио сам себе искреним и отвореним браниоцем Истине, способним да без страха проповедам догме мојих отаца и исправност Православља, а у складу са виђењем ваше светости. Кажем ово не зато што вас видим узетим од нас, јер не напустисмо наше последње надање, него се и даље уздамо у Бога да ћете се опоравити од ове слабости и да ћете још бити са нама и да ћемо заједно радити на овоме. Ако ипак, по судовима Божјим, одете одавде на место покоја које сте припремили себи, а због наше недостојности одете тамо где сте достојни да пребивате, онда потпуно потврђујем, и пред Богом и Светим Анђелима који у овом часу стоје невидљиво пред нама, и пред многим достојницима овде присутним, да ћу у свему бити тамо где сте ви били и ваша реч, и оно што сте спалили и оно што сте нам предали са љубављу, да ћу бранити и нудити свима, ништа нећу издати, него ћу се борити за то до краја, по цени крви и смрти. Иако је моје искуство и снага мала, сигуран сам да ће ваша светост испунити моје недостатке познатим богоугодним молитвама, и сада а и по упокојењу.“