Свети Николај: Писмо осамљеној мајци

Свети Николај: Писмо осамљеној  мајци       

  Пишеш ми, како ти је тешко што немаш никог од умрлих сродника, да им одеш на гроб. То ти тешко пада нарочито о Задушницама и о Побусаном Пенедељнику. Видиш тада многе Србе и Српкиње где одлазе на гробље, да очисте, украсе и прекаде гробове својих милих покојника, – по прастаром хришћанском обичају. А ти немаш никог свог у Америци, ни живог ни умрлог. Па ти је сва душа у сузама.

      Мужа  су ти, велиш, убили нељуди који мисле  да свој живот пордуже одузимајући  туђи и себе усреће туђом несрећом, као што лопов краде суседа да би себе обогатио. Не помишљају на свој блиски крај и на суд Божји. Побегла си, пишеш, из своје Отаџбине – из Туђине у туђину – са два синчића „као две здраве јабуке“. Немањом од пет, а Милом од две године. „Слатка деца моја, два ока у мајчиној глави“. На граници убију ти старијег, а млађи ти умре од мраза негде на путу кроз Алпе. Сахранила си га у једној пећини, да би негда могла наћи његов гроб. Немајући вина ти си расекла своје прсте и крвљу својом прелила си га. Без свештеника, очитала си му све молитве које си знала. Тако си га опојала. И јаукала си, велиш, из свег гласа, – „могла сам тако, јер ме из пећине нико није могао чујти“. Хтела си сама себе убити „али у том наједанпут дође ми на памет што сам некад прочитала у Вашим МИСИОНАРСКИМ ПИСМИМА, да мајка која из жалости за децом себе убије никад неће видети своју децу у оном свету“. Полазила си да идеш па се опет враћала и љубила гробић свог милог сина, и опет полазила и опет се враћала и јадиковала. „Куда ћу без тебе, мило срце моје, како ћу живети без срца?“ Шупља пећина понављала је твој јаук са стотине гласова, и ти си се у страху питала, да ли су то гласови анђела који те сажаљевају или ђавола који ти се ругају? Па се у писму жалиш на Бога: „Зашто ми узе оба ока, оба сина моја?“ Не жали се, кћери, на Бога, не греши. Твој муж се посветио на оном свету због страдања и жртве за правду Божју у овом свету. Посветио се, кажем ти, као што су се посветили и безбројни други мученици српски. Па је муж твој умолио Бога да му узме са земље у рај оба детета, њих да спасе а теби да олакша терет и бригу. Све из љубави оца према деци и мужа према супрузи. Разумеш ли ову тајну?

      Саветујем ти, дакле, иди на гробље кад и  други иду. Има дивно уређених српских гробља у Америци. Уредили су их Срби староседиоци  који су гробље сматрали – како и треба сматрати – најсветијим местом после храма Божјег. Да знаш како су красна српска гробља у манастиру Св. Саве, па у Питсбургу два, Св. Саве и Св. Ђорђа, па оно чувено међу  свим православним народима у Сан Франциску (српског добротворног друштва) па оно прастаро у Џексону, у Лос Анђелесу, и на другим местима.

      Но  чуј да ти нешто испричам, што  ти може послужити примером. Једних задушница ја сам ходио по огромном и величанственом гробљу београдском. Свуда око мене докле очима  видиш блистале су хиљаде и хиљаде свећа као најлепше цвеће које људи могу посадити у земљу. У тим пламеновима ја сам читао радост умрлих који као тихо певаху: живи смо, живи смо! На крају гробља видех једну познату ми госпођу. Стајала је над неким занемареним гробовима са нечитким споменицима и хумкама без икаквих споменика. Над тим гробовима она беше запалила читаву руковет свећа. Она је скрушено гледала у те свеће и у њиховом треперењу читала радост оних под земљом. И плакала је. Упитах је, ко је од њених ту сахрањен? Нико, одговори она. Муж ми је, вели, скоро премештен у Београд, а сви наши покојници погребени су у месту његовог ранијег службовања. Ја, вели, не могу да одем тамо, далеко је, па сам ето дошла овде на ове непознате гробове и запуштене, да учиним другима што не могу својима. Ваљда ће Благи Бог примити ово и за моје. – Хоће, госпођо, хоће посигурно, рекох и удаљих се размишљајући: Боже, паметна народа! Шта све може човек научити од народа, наученог од Бога!

      Иди и ти кћери, и чини тако. И ако  су српска гробља у Америци добро  уређена, наћи ћеш ти свуда неке гробове  запуштене. Баш те гробове посети, очисти, украси, побусај, и помоли се Богу за оне чија тела ту леже и чекају Опште Васкрсење. Посвој те туђе гробове. Учинити задужбину своме велико је дело, а још веће учинити несвоме, непознатоме. А душе умрлих веома су осетљиве на сваку добру реч и на свако добро дело, намењено њима. Милост годи и мртвима као и живим. Но живи често заобрављају указану им милост, мртви никад. Што ти учиниш за те непознате, учинила си за своје синове. Учини тако, кћери моја, и брзо ћеш добити с неба уздарје: вољу за живот, снагу и радост. И кад се обазреш око себе видећеш, да су сви Срби блиски сродници, и да ниси сама у овом свету.

* * *

      Пошто написах ово писмо, обузе ме туга због ове тужне мајке. Заиста не може нико туђу тугу ублажити а да један  део те туге не прими на себе. Боже, колико има осамљених душа у свету! У великим градовима светским као у пустињи, и у пустињама аустралијанским као у гробљу. Свака ноћ им је као вечност и сваки дан као нечије туђе време. Као да ништа ни од простора ни од времена није њихово, но све туђе. Обоје под кирију. Једино што им је остало, и што им нико не може одузети то је дубина сећања и висина надања. – Такове осамљене и честите душе утешити и охрабрити треба да буде у програму српске православне акције спасења.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: