Авва Јустин: о папизму, екуменизму, расколу…

+++++++++++++++++++++++++++++++++

„Причешће од јеретика отућује од Бога и предаје ћаволу… хлеб јеретички није тело Христово. Каква је разлика измећу светлости и таме, таква је и измећу Православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб“.        Ава Јустин Поповић – Православље и екуменизам

+++++++++++++++++++++++++++++++++

ПРЕПОДОБНИ ЈУСТИН ЋЕЛИЈСКИ:

Наниже следе текстови авве Јустина:

1. ОДГОВОР СВ. СИНОДУ:  “О заједничкој молитви за јединство”

2. ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ;

3. О ПАПИЗМУ;

4. О АМЕРИЧКОМ РАСКОЛУ;

5. ИСТИНА О СП ЦРКВИ У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

+++++++++++++++++++++++++++++++++

1. ОДГОВОР СВЕТОМ СИНОДУ:

“О заједничкој молитви за јединство”

Ваше Преосвештенство,

Његовом Преосвештенству Господину Јовану Епископу Шабачковаљевском, Шабац – за Свети Архијерејски Синод Српске Православне Цркве  13/26. новембра 1974

Ваше Преосвештенство,Свети Владико, У предмету који ми преко Вас упућује Св.Архијерејски Синод СПЦркве “на проучење и мишљење” налазе се три папира које је Свети Синод добио од “Бискупске конференције Југославије” из Загреба. Наиме: два пропратна писма (прилози 1 и 3) и “програм заједничких молитава за јединство кршћана за 1975″ (према пропратном писму загребачког надбискупа Кухарића), или “грађа за приправу прославе тједна кршћанског јединства 1975″ (према пропратном писму мариборског бискупа Држечника). Мене пре свега запањују и сама ова пропратна писма и изазивају питања: ко их шаље? коме их шаље? и шта она захтевају? Писмо бискупа Држечника (прилог 1), очигледно у својству председника Екуменске комисије Бискупске конференције Југославије (БКЈ), коме је упућено? Из његовог текста се види да је Држечник као председник Екуменске комисије БКЈ добио ову “грађу” (прилог 1) из свог центра у Риму (тј. папског “Тајништва за јединство кршћана”, и Држечник ништа не говори о учешћу Екуменског Савета Цркава из Женеве, које Кухарић у свом писму спомиње). Међутим, из подскриптума се види да је Држечниково писмо упућено “свим члановима БКЈ”, – дакле римокатоличким бискупима Југославије. Ако је тако, онда су једино тако разумљиви захтеви Држечникови: да треба “користити то градиво” у својим бискупијама и да, после одржавања седмице молитве, треба “послати кратак извештај” (да би тај извештај, очигледно, био достављен центрима у Рим). Иначе, ако би то писмо г. Држечника било упућено свој “браћи у бискупском реду” (које он поздравља “екуменским поздравом у Христу”!), онда би то било не што друго него већ позната у историји дрскост претенциозних и безочно наметљивих римокатолика, који сво време у име и по диктату Рима самозвано патронирају над “одјељеном браћом”. Но ми ипак хоћемо да верујемо да се то Држечниково писмо односи само на римокатоличке бискупе у Југославији. Али, то нас потстиче на питање: зашто је загребачки надбискуп Кухарић и то писмо послао у прилогу Св. Синоду СП Цркве (мада у његовом писму стоји да је прилог само један, тј. ова “грађа” или “програм” о молитви)? Чињеница је: Кухарић пише своје сасвим посебно, самостално пропратно писмо, и то у својству председника БКЈ, и без икаквог спомињања Екуменске комисије БКЈ и њеног председника Држечника. За разлику од Држечника, Кухарић вели да је тај “програм заједничких молитава” припремљен од Екуменског Савета Цркава из Женеве и Секретаријата за јединство хришћана из Рима, и додаје да су сада тај програм “послали свим католичким бискупима у Југославији”. Ваљда он то чини као председник, или цела БКЈ, у име које он поздравља Св. Синод СПЦркве и очекује “предлог или савет” у вези споменутих молитава. Владико Свети, није нам овде циљ да изналазимо противречности и двосмислености у ова два пропратна писма двојице римокатоличких бискупа у Југославији, него се питамо о умесности уопште оваквог писања, и посебно скрећемо пажњу Св. Синоду на неумесност и неприхватљивост упућивања истовремено обадва ова и оваква писма Синоду Православне Цркве Српске. Али да пређемо на главну ствар читавог предмета. Господа римокатолици из Загреба и Марибора шаљу Светом Синоду самосталне Православне Цркве Српске образац “молитве за јединство кршћана 1975″ како су га саставила господа из Рима и Женеве. Тај образац садржи: 1) уводни мото из Посланице Ефесцима, гл. 1, 3-10 (а зашто само од 3-10, када је недељива целина све до 14 стиха?), са образложењем због чега је овај мото изабран, и са кратком поуком директивом која говори, мада укратко, о томе шта је и у чему је “јединство Цркве”, како да радимо на њему, и како да га остваримо. Међутим, нема сумње, да и овај кратак уводник претставља не просто “предлог” него управо “програм” (како се вели у заглављу), тј. став о “јединству Цркве”, онај став који представља, узајамним уступцима и неискреним компромисима између Рима и Женеве, постигнути минимум за екуменску делатност и “заједничку молитву”. Но ту се сваком православном хришћанину намеће питање: није ли овај “програм” или став (са својом теоријом о “подели Цркве”, о многим “удовима Цркве”, при чему се очигледно мисли на римокатолике, протестанте и православне; о Божјем “плану сједињења цијелог човечанства”, који по овом тексту изгледа да је нешто друго, изнад и изван Цркве Божје, која стога треба да се “прилагођује” том Божјем “плану” и “краљевству”, како то замишљају Рим и Женева); није ли дакле тај “програм” већ својеврстан оквир који се својим менталитетом намеће и унапред детерминише услове учешћа у екуменској “сурадњи” и екуменској “заједничкој молитви”? 2) У другом делу овога програма наводе се “библијска питања” која се имају читати “кроз дане молитвене осмине” (18-25, сјечањ-новембар 1975). Наравно, у нашој Православној Цркви се тих дана читају сасвим друга Библијска чтенија и славе спасоносни Богочовечански догађаји, Пророци и Светитељи, на којима учествују у заједничким молитвама и богослужењима само правоверни чланови Цркве Христове. 3) Трећи део поменутог текста претставља “програм богослужења”, тј. четири богослужбена елемента који улазе у поредак и састав тих заједничких “екуменских богослужења”. То су, ни више ни мање: а) заједничка адорација (=поклоњење Богу, – да ли “у Духу и Истини” (Јн.4,24) не каже се); б) заједничка покора (=покајање; ко и зашто не каже се; да ли само због заблуде или и због Истине, такође се не каже); в) јединство у речи (тј. у проповеди, – али чега? Речи Божје онако како је папа тумачи? или Лутер? Или Свети Оци и Свети Сабори?); г) јединство у молитви (тј. једно и једнодушно мољење Богу, о Коме различито мислимо и верујемо; о Богородици и Светима о којима такође различито верујемо или их уопште не признајемо?) Нема сумње, сваком савесном православном хришћанину очигледно је да у читавом овом сваштарском конгломерату има много неправославних и непредањских елемената – “шутња”, “дијалог”, “исповијест вјере” (које?), “екуменске прошње”, “благослов” (чији?), итд. Зато прелазим на начелна питања која у оваквим случајевима ставља преда се православна хришћанска, и поготову свештеничка и богословска савест. Преосвећени Оци, Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне”.[2] Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: “не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов”. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?! Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам ” латинска јерес”. А колико је од тада нових догамата папа измислио и “непогрешиво” одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио.[3] Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.[4] II Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду “Светског савета цркава” донели одлуку: “да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава” (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168). Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже “органско” учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени “организам”, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само “делови” (”органски” међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом – Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо “органски део” јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по – духовна смрт. Као православни – ми смо “уди Христови”. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз “органско” сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство. Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима – која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине. III Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова – на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина – Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на “екуменске заједничке молитве”, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера – ” вера Истине”; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав – “љубав Истине” (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима. На Св. Јована Златоуста  13/26 новембар 1974. Ман. Св. Ћелије

Препоручује се светим апостолским молитвама

Вашег Преосвештенства и светих Отаца

Светог Архијерејског Синода

недостојни Архимандрит Јустин

+++++++++++++++++++++++++++++++++

2. ХУМАНИСТИЧКИ ЕКУМЕНИЗАМ

Екуменизам је заједничко име за псевдохрићанства, за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми, са папизмом на челу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: свејерес. Зашто? Зато што су у току историје разне јереси негирале или унакажавале поједине особине Богочовека, Господа Христа, а ове европске јереси одстрањују васцелог Богочовека и на Његово место стављају европског човека. Ту нема битне разлике између папизма, протестантизма, екуменизма, и осталих секти, чије је име легеон. Православни догмат, уствари сведогмат о Цркви је одбачен и замењен латинскимјеретичким сведогматом о првенству и непогрешивости папе, човека. А изте свејереси изројиле су се, и непрестано се роје друге јереси: Filioque, избацивање „епиклезе“, увођење тварне благодати, азима, чистилиште, благајна сувишних дела, механизовано учење о спасењу, и тиме механизовано учење о животу, папоцентризам, „света“ инквизиција, индулгенција, убијање грешника због греха, језуистика, схоластика, казуистика, монархистика, социјални хуманизам… Протестантизам? Најрођеније и верно чедо папизма, својом рационалистичком схоластиком срља из јереси ујерес, стално се дави у разним отровима својих јеретичких заблуда. Притом, папистичко гордоумље и „непогрешиво“ безумље апсолутистички царује и пустоши душе његових верника. У начелу, сваки је протестант независни папа, непогрешиви папа у свима стварима вере. А то увек води из једне духовне смрти у другу. И никад краја томе умирању, јер је број духовних смрти човекових – безброј. При таквом стању ствари, папистичко-протестанстки екуменизам са својом псевдоцрквом и својим псевдохришћанством нема излаза из својих смрти и мука без свесрдног покајања пред Богочовеком Господом Христом и Његовом Православном Црквом. Покајање је лек за сваки грех, лек дат боголиком бићу људском од Јединог Човекољупца. Без покајања и ступања у Истиниту Цркву Христову неприродно је и бесмислено је говорити о неком уједињењуцркава„, о дијалогу љубави, о intercommunio. Главније и од најглавнијег јесте: постати сутелесник Богочовечанског тела Цркве Христове, и тиме заједничар у души ЦрквеДуху Светом, и наследник свих бесмртних блага Богочовечанских. 1. Савремени „дијалог љубави“ који се обавља у форми голог сентиментализма уствари је маловерни отказ од спасоносне светиње Духа и вере Истине“ (2. Сол. 2, 13), тојест од једино спасоносне „љубави Истине“ (тамо 2,10). Суштина љубавије Истина; и љубав живи истинујући. Истина је срце сваке богочовечанске врлине, па и љубави. И свака од њих јавља и благовести Богочовека Господа Христа који једини и јесте оваплоћење и оличење Божанске Истине = Свеистине. Када би Истина била ма шта друго а не Богочовек Христос, она би била мала, недовољна, пролазна, смртна. Таква би она била, када би била: појам, или идеја, или теорија, или схема, или разум, или наука, или философија, или култура, или човек, или човечанство, или свет, или сви светови, или ма ко, или ма шта, или све то заједно скупа. Али, Истина је Личност, и то Личност Богочовека Христа, Друго Лице Пресвете Тројице, зато је и савршена и непролазна и вечна. Јер су у Господу Исусу Истина и Животједносушни: Истина вечна и Живот вечни (ср. Јн. 14, 6; 1,4.17). Који верује у Господа Христа, стално расте Његовом Истином у њене Божанске бескрајности: расте свим бићем својим, свим умом, свим срцем, свом душом. У Христу се живи истинујући у љубави – αληθευοντες εν αγαπη, јер једино тако можемо да у свему узрастемо у Ономе који је глава, Христос (Еф. 4, 15). Притом, то увек бива са свима светима (Еф.З, 18), увек у Цркви и са Црквом, јер се друкчије не може расти у ономе који је глава телу Цркве, Христос. Бескрајне силе које су неопходне за та узрастања свих Хришћана у Богочовечанском телу Цркве, Црква добија непосредно од своје главе, Господа Христа. Јер само Он, Бог и Господ, има те безбројне бескрајне силе, и свемудро располаже њима. Не треба се варати: постоји и „дијалог лажи“, када преговарачи свесно или несвесно лажу један другога. Такав дијалог је својствен „оцу лажи“ – ђаволу, јер је лажа и отац лажи (Јн. 8, 44). А својствен је и свима његовим вољним или невољним сарадницима када хоће да помоћу зла остваре своје добро, да помоћу ла-жи дођу до своје „истине“. Нема „дијалога љубави“ без дијалога Истине. Иначе, такав дијалог је неприродан и лажан. Отуда и заповест христоносног Апостола: Љубав да не буде лажна (Рим. 12, 9). Јеретичко хуманистичко дељење и раздвајање Љубави и Истине само је знак недостка Богочовечанске вере и изгубљене духовне Богочовечанске равнотеже и здравоумља. У сваком случају то никада није пут светих Отаца. Православни, само укорењени и утемељени са свима светима у Истини и Љубави, имају и јављају, од Апостола до данас, ту Богочовечанску спасоносну љубав према свету и свима створењима Божјим. Голи моралистички минимализам и хоминистички пацифизам савременог екуменизма само једно раде: обелодањују своје сушичаво хуманистичко корење, своју болесну философију и беспомоћну етику по човеку (ср. Кол.2,8). И још: обелодањују кризу своје хоминистичке вере у Истину, и своју докетистичку неосетљивост за историју Цркве, за њен апостолски и саборни Богочовечански континуитет у Истини и Благодати. А апостолско-светоотачко богоумље и здравоумље благовести истину Богочовечанске вере кроз светог Максима Исповедника: Вера је темељ наде и љубавиЈер вера даје сигурност и самој истини. Нема сумње, светотачко и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско. То је богонадахнуто изражено у следећим речима светог Максима Исповедника: Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, – Боже сачувај! – него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно. Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост више цени него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, Једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од Божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде„. 2. Учење Православне Богочовечанске Цркве Христове кроз свете Апостоле, кроз свете Оце, кроз свете Саборе о јерети-цима јесте ово: јереси нису Црква, нити то могу бити. Зато у њих не може ни бити светих тајни; поготову свете Евхаристије, – те Тајне над тајнама. Јер света Евхаристија и јесте све и сва у Цркви: и сам Богочовек Господ Христос, и сама Црква као тело Његово, и уопште све Богочовеково. Intercommunio – општење са јеретицима у светим тајнама, нарочито у светој Евхаристији, – то је најбезочније издајство Господа Христа, издајство јудинско; и притом издајство васцеле Цркве Христове, Цркве Богочовекове, Цркве апостолске, Цркве светоотачке, Цркве светопредањске, Цркве Једине. Овде треба своју охристовљену свест и савест побожно зауставити на неколико светих чињеница, светих благовести, светих заповести. Пре свега треба се запитати: на каквој еклисиологији почива, на каквом се богословљу о Цркви заснива такозвани „intercommunio“? Јер сво православно богословље Цркве о Цркви Божјој почива и заснива се не на intercommunio него на Богочовечанској стварности communio, на Богочовечанској заједници, Богочовечанској κοινωνια (ср. 1. Кор. 1, 9; 10,16 – 17; 2. Кор. 13, 13; Јев. 2, 14; 3,14; 1. Јн. 1, 3), док појам „interommunio – „, „међу – општење“, сам по себи је противречан и потпуно бесмислен за православну еклисиологију. Друга чињеница, и то света чињеница Православне вере је ова: у православном учењу о Цркви и светим тајнама једина и јединствена тајна јесте сама Црква – тело Богочовека Христа, те она и јесте једини извор и садржај свих Божанских тајни. Ван те свеобухватне Богочовечанске тајне Цркве, Светајне, нема и не може бити „тајни“, па према томе нити икаквог „међу – општења“ (inter – cpmmunio) у тајнама. Отуда, само у Цркви – тој јединственој светајни Христовој – може бити речи о тајнама. Јер Црква Православна, као тело Христово, и јесте извор и критеријум тајни, а никако не обратно. Не могу се тајне издизати изнад Цркве и разматрати изван тела Цркве. Према томе, по православној еклисиологији, и сагласно целокупном православном Предању, Црква Православна не признаје изван себе никакве друге тајне, нити их разматра као тајне све док неко из јеретичке „цркве“, тј. псевдоцркве, не приступи Православној Цркви Христовој с покајањем. Све док пак неко остаје ван Цркве, несједињен с њом кроз покајање, дотле је он за Цркву јеретик и неминовно се налази ван црквеног спасоносног општења – κοινωνια = communio какав удео – μετοχη – има правда с безакоњем? Или, каква је заједница – κοινωνια – светлости с тамом (2. Кор. 6, 14). Првоврховни Апостол Богочовечанском свевласношћу наређује: Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се (Тит. 3, 10). А ко се јеретика не само не клони, него му чак и самог Господа Христа даје у светој Евхаристији, – зар је у апостолској светој вери Богочовечанској? Штавише, љубимац Господа Христа, Апостол љубави наређује: Човека који не верује у оваплоћење Господа Христа, и не признаје еванђелску науку о Њему као Богочовеку – не примајте у кућу (2. Јн. 1, 10). Правило 45. светих Апостола громогласно заповеда: Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако ли пак допусти, као клирицима да што раде, нека се свргне. – Ова је заповест јасна и за комарачку савест. Зар не? Правило 64. светих Апостола наређује: „Клирик или световњак, који пође у синагогу јудеја или јеретика да се моли, нека буде свргнут и одлучен. – И ово је јасно и за најпримитивнију свест. Зар не? Правило 46. светих Апостола: Заповедамо да се свргне епископ, или презвитер који призна крштење или жртву јеретика. Јер: како се слаже Христос с велијаром? Или какав удео има верни с неверником?“ – Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за неважеће и безблагодатне. Богонадхнути гласноговорник апостолског и светоотачког. саборног Предања Цркве Христове, свети Јован Дамаскин, благовести из срца свих светих Отаца, свих светих Апостола, свих светих црквених Сабора ову свету Богочовечанску истину: Хлеб Евхаристије (= светог Причешћа) није прост хлеб него сједињен са БожанствомОчишћујући се њиме, ми се сједињујемо са телом Господа и Духом Његовим, и постајемо тело Христовоσωμα Χριστου (= Црква)… Тајна Евхаристије назива се Причешћем μεταληψις, јер се њоме причешћујемо Божанства Исусова. А назива се заједничарењемκοινωνια -, и уистини она то јесте, јер преко ње ми ступамо у заједницу с Христом, и узимамо удела и у Његовом телу и у Божанству; с друге стране, преко ње ми ступамо у заједницу један са другим и сједињујемо се. И пошто се сви причешћујемо одједнога хлеба, то постајемо једно тело Христово и једна крв, и чланови један другоме, јер смо сутелесници Христовиσυσωμα Χριστου. Стога се свом снагом чувајмо да не примамо причешће од јеретикаαερετικων, нити да им дајемо. Јер Господ каже: Не дајте светиње псима, нити мећите бисера свога пред свиње (Мт. 7, 6), да не постанете учесници њиховог зловерјаκακοδοξιας (= злоучења) и осуде. Јер ако заиста бива сједињење са Христом и једног са другим, онда се заиста добровољно сједињујемо и са свима онима који се заједно са нама причешћују. А то сједињење збива се добровољно, не без наше сагласности. Јер сви смо једно тело, пошто се од једног тела причешћујемо, као што вели Апостол (1. Кор. 10, 17) Неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима људима у свима световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје ђаволу“. У Евхаристији: „хлеб јеретички и није тело Христово“. „Каква је разлика између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког. Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго – са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија“. „Причешће из јеретичких руку јесте отров, а не прост хлеб”.

+++++++++++++++++++++++++++++++++

3. О ПАПИЗМУ

„… Догматом о непогрешивости присвојивши себи, човеку, сву власт и сва права која припадају једино Богочовеку – Господу Христу, папа је, уствари, прогласио себе црквом у Папистичкој цркви, и постао у њој све и сва. Своје врсте сведржитељ. Зато је догмат о непогрешивости папе и постао сведогмат па-пизма. И папа се њега не може одрећи ни по коју цену, све док је папа хуманистичког папизма. У историји рода људског постоје три главна пада: Адамов, Јудин и папин. Суштина грехопада је увек иста: хтети помоћу себе постати добар; хтети помоћу себе постати савршен; хтети помоћу себе постати бог. Но тиме се човек несвесно изједначује са ђаволом…“ Архимандрит Јустин Поповић: Православна Црква и екуменизам, манастир Хиландар 1995. II издање, стр. 117. „… Екуменизам је заједничко име за псевдохришћанства и за псевдоцркве Западне Европе. У њему су срцем својим сви европски хуманизми са папизмом на нелу. А сва та псевдохришћанства, све те псевдоцркве нису друго већ јерес до јереси. Њима је заједничко еванђелско име: „свејерес“… о. Јустин Поповић, (преузето из књиге – јеромонах Сава Јањић: Екуменизам и време апостасије, Призрен,1995. г. стр. 6.) „… На европском Западу хришћанство се постепено претварало у хуманизам. Дуго и напорно Богочовек је смањиван, преиначаван, сужаван, и најзад сведен на човека: на непогрешивог човека у Риму, и не мање непогрешивог човека у Лондону и Берлину. Тако је постао папизам који од Христа тражи најмање, па често и ништа. И у папизму и у протестантизму на место Богочовека истављен је човек и као највиша вредност и као највиши критеријум. Извршена је болна и тужна корекција Богочовека, Његовог дела и Његовог учења. Истрајно и упорно трудио се папизам да Богочовека замени човеком, док у догмату о непогрешивости папе – човека, Богочовек није заувек замењен пролазним „непогрешивим“ човеком. Јер овим догматом папа је одлучно и јасно проглашен не само за нешто више од човека, него и од Светих Апостола, и од Светих Отаца, и од Светих Васељенских сабора. Оваквим одступањем од Богочовека, од Васељенске Цркве као Богочовечанског организма,папизам је превазишао Лутера, творца протестантизма. У самој ствари, први, радикални протест у име хуманизма против Богочовека Христа и Његовог Богочовечанског организма – Цркве – треба тражити у папизму, не у лутеранизму. Папизам је стварно први и најстарији протестантизам. Не треба се варати: папизам и јесте најрадикалнији протестантизам, јер је темељ хришћанства пренео са вечног Богочовека на пролазног човека. И то прогласио за најглавнији догмат, а то значи: за најглавнију истину, за најглавнију вредност, за најглавније мерило свих бића и ствари у свима световима. А протестанти су само прихватили овај догмат у суштини, и разрадили га до ужасних размера и детаља. У самој ствари, протестантизам није ништа друго до генерално примењени папизам. Јер је у протестантизму, основно начело папизма спроведено у живот од стране сваког човека посебно. По примеру непогрешивог чо-века у Риму, сваки протестант је поновљени непогрешиви човек, јер претендује на личну непогрешивост у стварима вере. Може се рећи: протестантизам је вулгаризирани папизам, само лишен мистике, ауторитета и власти. Свођењем Хришћанства. са свима његовим бескрајним истинама богочовечанским, на човека, учињено је то, да је западно хришћанство претворено у хуманизам. Ово може изгледати парадоксално, али је истинито својом неодољивом и неуклоњивом историјском стварношћу. Јер је западно хришћанство, у суштини својој, најодлучнији хуманизам, пошто је човека прогласило непогрешивим, и богочовечанску религију претворило у хуманистичку. А да је тако, показује то што је Богочовек потиснут на небо, а на Његово упражњено на земљи место постављен је Његов заменик, Vicarius Christi папа. Каква трагична нелогичност: свуда присутном Богу и Господу Христу постављати заменика! Али ова се нелогичност оваплотила у западном хришћанству: црква је претворена у државу, папа је постао владар, владике су проглашене за кнезове, свештеници су постали вође клерикалних партија, верници су проглашени за папске поданике, Еванђеље је замењено ватиканским зборником канонског права, еванђелска етика и методика љубави замењена је казуистиком, језуистиком и „светом“ инквизицијом. А то значи: систематским уклањањем, уништавањем свега што не клања папи, па чак и насилним превођењем у папску веру и спаљивањем грешника у славу Кроткога и Благога Господа Исуса! Господо, све се ове чињенице саме сливају у један неодољиво логичан закључак: на Западу нема Цркве, нема Богочовека, зато нема ни правог богочовечанског друштва; друштва, у коме је човек човеку бесмртни брат и вечни сабрат. Хуманистичко хришћанство је у ствари најодлучнији протест и устанак против Богочовека Христа и свих еванђелских, богочовечанских вредности и мерила…“ Архим. Др. Јустин Поповић, професор Универзитета (Светосавље као философија живота; Ваљево, 1993, стр. 83,85)

+++++++++++++++++++++++++++++++++

 4. О АМЕРИЧКОМ РАСКОЛУ1

Светом Архијерејском Сабору Српске Православне Цркве – Београд

Поредак држи и небески и земаљски свет, вели богомудри Светитељ Григорије Богослов, имајући у виду богодани добри поредак – ευταξία – којим је Творац украсио и одржава Своју творевину. Овај Божји добри поредак и законитост и мир потребно је свагда и свуда одржавати, а нарочито у Цркви Божјој, том „Дому Бога Живога“, и у њеним светим установама и стварима. Због тога су Свети Апостоли и Свети Оци давали упутства, правила и каноне „како се треба понашати (άναστρέφεσθαι) и живети, владати се у Дому Божјем, који је Црква Бога Живога, стуб и тврђава Истине“ (1.Тим. 3,15), и стуб и тврђава сваког богоугодног и спасоносног мира и поретка. Зато је и Св. Апостол Павле бурним и немирним Коринћанима нарочито саветовао: „Све нека буде благообразно и по поретку“ – εύσχημόνως και κατά τάξιν (1. Кор. 14, 10). За овим христоносним Апостолом то исто подвлаче и наглашавају за каснија поколења и богомудри Оци Цркве. Тако Св. Кирил Александријски вели: „Свака од наших (црквених) ствари, када се правилно чини по добром канонском поретку (κανονικής ευταξίας) не причињава нам никакав неред и ослобађа нас од било каквих погрда, или боље рећи доноси нам још и похвале од људи који здраво мисле“ (Канон 1 Св. Кирила Александријског). Исто ово нам саветују кроз вековни живот Православне Цркве и сви остали Свети Оци и њихови свети Сабори и свети Канони. За нас православне Србе, у Светој Православној Светосавској Цркви Христовој, уз разноврсне богомудре апостолско-светоотачке савете, правила и каноне, важе још и савети, речи, дела и правила Светог Родоначелника и Оца нашег по духу и по телу – Светога Саве, који је кроз цео свој равноапостолни живот и рад свима мир, љубав и поредак благовестио, и све то ревносно међу браћом својом и свима уопште православнима засађивао и најбрижљивије чувао и одржавао. Све су ово Св. Апостоли и Св. Оци и наш Св. Сава чинили и саветовали у жељи и настојању да се са нај већом брижљивошћу очува мир, поредак и јединство у Цркви Христовој на земљи. Јер нема већег ни спасоноснијег добра од мира и јединства у Цркви Божјој, као што нема већег зла и пропасти од немира, раздора и разбијања јединства Цркве Божје. А нереде и расцепе у Цркви, који разбијају мир и јединство једног и јединог и јединственог Тела Богочовека Христа, изазивале су и изазивају јереси и црквени расколи, због чега су их Св. Апостоли и Св. Оци осуђивали, и упоређивали их са поновним распињањем тела Господњег. Како је огромно зло разбијање и цепање јединства Цркве Христове, јасно се види из учења светих великих Отаца Православне Цркве. Да наведемо само двојицу. Свети Дионисије Велики, архиепископ Александријски (3. век), пише у својој Посланици епископу Новату: „Човек треба радије да претрпи свако друго зло само да не поцепа Цркву Божју; и славније је оно мучеништво које човек претрпи да не би поцепао Цркву, него мучеништво које претрпи да не принесе жртве идолима. Јер оно прво мучеништво је веће од овога: тамо се страда за једну душу (=за своју), а овде се страда за корист целе Цркве“ (код Евсевија Кесаријског, Црквена историја 1,6,45). Сунчано Светило Православне Цркве, Свети Јован Златоуст, патријарх Цариградски, благовести: „Ништа тако не гњеви Бога као цепање Цркве… Један свети човек је рекао (Златоуст овде има у виду Св. Кипријана Картагенског) да ни крв мучеништва не може да изглади грех цепања Цркве“. (Омилија 11,4 на Посл. Ефесцима. РG 62,85). У историји наше свете Српске Православне Цркве није познато да је постојао неки раскол у нашој Цркви све до наших несрећних дана.2 У наше дане, на жалост, постоје два раскола у нашој Светосавској Цркви: Македонски и Амерички. Моја је намера по Богу да овде говорим о расколу међу нашом браћом и децом светосавском – православним Србима у Америци, и да подсетим на светосавски дуг свих нас: да тај раскол што пре окончамо и уклонимо, да не би Господ светиљку Српске Цркве уклонио испред пресветлог и тужног Лица Свог да Му више не светли… Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се „не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен“. А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно да ће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење?

+++

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? – говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, „економи различите благодати Божје“ (1. Петр. 4, 10) тако мудро и спасоносно „економисали“ спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима – између којих је еп.Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца -, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него „човекољубивије неке одлуке“, као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим – и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе „човекољубивије неке одлуке“ (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас.Сабора). Знали Су добро богомудри Оци Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: „да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења“. Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, – а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу – може преиспитати и „икономијски“ преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали „одличним и премудрим средством“ (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и „леком“ за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον – „Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона“.3 А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво „кршење закона“, него, напротив – спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана. Наша је нада и молитва Богу да ће такву добронамерност и смирену снисходљивост узимати и показати што скорије и Свети Архијерејски Сабор наше Свете Светосавске Цркве, као што ју је у једном моменту већ показао Свети Архијерејски Синод, и то својом одлуком број 634 и 723 од 10. марта 1967. године. Тога дана, заиста по надахнућу с више, Свети Архијерејски Синод дошао је до следећег „једнодушног и једногласног закључка: 1) Да смо као мајка Црква морално дужни и обавезни да том делу наше Цркве у САД и Канади пружимо помоћ да се извуче из ове тешке ситуације уопште а посебно код тамошњих грађанских судова; и 2) Свети Архијерејски Синод сматра као излаз да Свети Архијерејски Сабор повуче и стави ван снаге своју одлуку АСбр. 20 и 21/зап. 77 из 1963. године, о подели, односно стварању трију нових епархија од бивше Епархије Америчко-канадске. Тим поступком бивша Америчко-канадска епархија остала би и даље онаква каква је и била, са истим својим Уставом и у истим границама, које је и раније имала. Даље, Сабор би изабрао епископа за ту епархију, а даље би се поступало према постојећим законским и канонским прописима“. Затим Св. Архијерејски Синод мудро и хришћански смирено додаје: „Повлачење ове одлуке било би донекле можда за Свети Архијерејски Сабор непопуларно, јер се признаје једна учињена погрешка, али је боље признати погрешку и исправити се, па до истог циља доћи у своје време редовним путем, тј. поново тамо успоставити три епархије када се и ако се за то да предлог од Црквено-народног сабора Епархије Америчко-канадске, што је у овом случају требало да предходи. Истина, овим би се признала једна погрешка Светог Архијерејског Сабора, али погрешка административно-управна, али не погрешка догматска ни канонска, где Свети Архијерејски Сабор не би смео да погреши“. Зар треба сумњати да је у моменту доношења овога акта -и упућивања истога свима Архијерејима, тадашњи Св. Архијерејски Синод био руковођен правим интересима православне црквене икономије, онакве какву су примењивали и Свети Оци и Свети Сава, и какву изискује наш садашњи историјски час? Истина, на такав акт Св. Синода извршио је изгледа свој утицај и објективни суд Америчких грађанских судова, о чему и сам Св. Синод говори у својој споменутој одлуци. Наиме, Амерички грађански судови: првостепени суд у Вокигену и затим Апелациони суд државе Илиноис (1967,1969. ид), констатовали су са правничке стране да поступак око поделе Америчко-канадске епархије није законито изведен, те одлука о томе нема правну снагу и ништавна је. То исто је поновио недавно (септембра 1974.г.) и Окружни суд за Лејк округ Илиноиса, пред којим се такође суде обострано браћа Срби у Америци. Тако су Св. Архијерејски Синод из 1967. године и Амерички грађански судови сагласни бар по питању да одлуку о подели Америчко-канадске епархије треба повући и ревидирати. Тиме би се, нема сумње, један разлог раскола уклонио. По питању пак уклањања, суђења и рашчињења епископа Дионисија од стране Св.Архијерејског Сабора – почев од 10. маја 1963. до 5. марта 1964.г., – а то питање је други разлог Америчког раскола, Свети Архијерејски Синод и Сабор нису преиспитивали раније донету одлуку о томе, док код Америчких грађанских судова та ствар стоји овако: Напред споменута три Америчка суда признала су ту пресуду Св. Архијерејског Сабора као правилну. Међутим, у најновије време – март-април ове 1975. године, Врховни суд државе Илиноис, разматрајући одлуке нижег суда /Окружног суда за Лејк општину Илиноиса/ и потврђујући његову одлуку о непризнавању поделе епархије Америчко-канадске на три, не само што није потврдио него је чак поништио одлуку тога суда по којој се признаје да је смењивање и рашчињење епископа Дионисија било правилно. Јер тај Врховни суд државе Илиноиса у својој недавној одлуци – на чију пресуду постоји право жалбе још само на највиши суд САД, сматра да ни само смењивање и рашчињење епископа Дионисија није било правилно законски вођено и да је, шта више, несагласно Уставу СПЦркве и Кривичним правилима СПЦркве. Из опширног образложења пресуде тог Врховног суда,4 значајна је и поучна следећа констатација: „Покушај Епархије – Америчко-канадске под Дионисијем – да прогласи своју пуну аутономију сличан је покушају Св. Архијерејског Сабора да подели Епархију /на три/. Оба покушаја су у супротности са њиховим Уставима. Али ниједан акт, међутим, није био поништавање основне верске повезаности, који би дао право да раскину своју везу (подвлачења су моја) и да игноришу световне законе који управљају њиховим односима,5 Штавише, посматрајући ово питање у вези са постојећим Уставима – СПЦ и Америчко-канадске епархије, обе стране се слажу у томе да ниједна нема право да делује на своју руку“. Очигледно је да ова одлука Врховног суда државе Илиноис почива на уверењу америчких судија да су обе стране у српском Америчком спору /расколу/ погрешиле и да зато треба обе да исправе своје грешке, поготову када међу њима још увек постоји „основна верска повезаност“ и „нераскинута веза“. Иако светован, овај Амерички суд је констатовао да је на једној страни учињена грешка једностране поделе Епархије на три, а на другој страни грешка једностраног проглашења аутономије, што је све противно Уставу СПЦ и Уставу Америчко-канадске епархије. Што се тиче питања уклањања, суђења и рашчињења епископа Дионисија овај суд је закључио: „Пажљив преглед материјала показао је да поступак против епископа Дионисија, који је довео до његовог уклањања и рашчињавања, није био у сагласности са поступком предвиђеним у Уставу и кривичном праву СПЦ. Тужилац је тврдио да је евиденција показала да је епископ Дионисије био бунтовник и одметник од СПЦ, али ово није фактор који би одлучивао какав поступак да се води према њему. Према томе, суд је дошао до закључка да је уклањање и рашчињавање епископа Дионисија било производ самовоље, што је показао материјал на располагању. Питање суспендовања епископа Дионисија по црквеном поступку није овде постављено, и по свему се чини да је било на свом месту. Према томе судска одлука по овом питању неће се мењати. Штавише, пошто је уклањање и рашчињавање епископа Дионисија у супротности са црквеном процедуром, нема потребе да се улази у остале оптужбе“. Преосвећени Оци Архијереји, зар није срамота за све нас као хришћане што се уопште и судимо пред светским судовима? Спаситељево Еванђеље спасења је изричито против тога, а са њим и за њим и свети апостолскосветоотачки канони (1.Кор. 6, 1-8). Наше православно охристовљено сазнање и охристовљено осећање, и охристовљена савест, треба да нам пре свих светских судова кажу када смо погрешили и у чему, па да се онда сами исправимо и на пут Светих Канона вратимо. Нема сумње, да смо за врховно мерило имали Свете Каноне Светих Отаца и Сабора, не бисмо дошли до овог убиственог раскола, јер бисмо гледали не само на Дионисијеве погрешке већ пре свега на опште црквено добро – спасење, мир и јединство деце Божије, једноверне и једнокрвне браће наше – и оне са мањим и оне са већим гресима, у јединству једног Црквеног Тела Христовог. Зар нам, на пример, Свети Канони: 62,65. и 109. Картагенског Сабора и 34. Апостолски Канон нису говорили, давно пре Устава СПЦркве и Устава Америчко-канадске епархије, како треба поступати при стварању нових епархија црквених него ваља да нам то укажу Амерички судови? Поред тога, зар нам Свети Канони и саборна пракса Васељенске Цркве Православне кроз векове не говоре како се треба односити према великом и наданђеоском достојанству апостолског чина епископског, и како опрезно и богомудро треба разматрати и водити питање оптужби и суђења једном епископу, па ма ко и ма какав он био. Очигледна је историјска чињеница: ни према најгорим епископима-јеретицима, као што су Несторије, Диоскор и други, Свети Оци нису поступали без редовног поступка трикратног позивања, саслушања, јавног претресања и саборног суђења, и тек после тога их лишавали катедара и чинова. Зато Оцима није могла бити приписивана никаква пристрасност, журба, предубеђеност, или ма каква једностраност. То јасно сведоче сачувана до данас саборска акта Светих Васељенских и Помесних Сабора. Са свих тих разлога нека ми буде допуштено предложити Светом Архијерејском Сабору: да мирне савести почне помирење преиспитивањем, на пример, рада, поступка и извештаја обеју делегација, слатих од Светог Синода у току 1962. и 1963. године у Америку. Управо њихов рад и захтева преиспитивање. За пример узмимо само ово: по којим би то Светим Канонима наше Цркве било исправно да такозвана „Иследна комисија“ /очигледно прекорачивши овлашћења, дата јој одлуком Светог Синода бр. 1936/зап. 265 од 13. јуна 1963.г./, донесе на своју и брзу руку онакву одлуку каква је садржана у њеном „Саопштењу“, датом 6. јула 1963.г. у Милвокију у Америци? Нема сумње, сваки ће православни теолог и канониста признати да: подбуњивање свештенства и народа против свога законитог епископа – који још није био ни свргнут, ни суђен, ни осуђен, против кога чак ни тужба још није покренута, само зато што је тај епископ одбио да се на својој епархији потчини дотичној комисији, јесте такође неканонски и противканонски акт, пошто ниподаштава и подрива неприкосновеност епископског чина и положаја у сопственој епархији пре коначне саборске одлуке и осуде /ср., на пример, Каноне: 31,38,55. и 74. Апостолски 5. Канон Првог и 8. Канон Четвртог Васељенског Сабора, нарочито Каноне 1316. Прво-другог Помесног Сабора Цариградског; 27. и 96. Картагенског Сабора, и 1. Канон Св. Кирила Александријског/.6 Преосвећени Оци Архијереји, Господ ми је сведок, немам ни намере ни жеље да у овом нашем расколу једне правдам а друге окривљујем, јер нам је заиста свима доста узајамног самооправдања и окривљавања других. Авај, језиви резултати тога су већ давно познати: узајамна и групна „деклараторска“ рашчињавања, лишавање невине светосавске дечице и осталих српских душа светог Крштења, Причешћа, погреба, итд. Све жеље срца мога сливају се у вапајну молитву Сладчајшем Господу: да рану, ракрану српског црквеног раскола Његовим леком сви одмах лечимо и излечимо. Пред свима нама је један исти еванђелски светосавски дуг и задатак: срамотну и смртоносну бољку српског црквеног раскола у Америци што пре излечити, примењујући црквену икономију свеопштег покајања и праштања, ради враћања мира, љубави и јединства Цркве. О, када би сви православни Срби на свим странама света завапили ка Господу Христу овим спасоносним великопосним молитвеним вапајем: „Сагрешисмо, безаконовасмо, неправдовасмо пред Тобом; ми нити извршисмо нити сачувасмо заповести које си нам дао; али, Боже Отаца, не допусти да пропаднемо потпуно“. Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко „човекољубивије решење“, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство Православног народа Српског, народа Светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе и свих њених личних и свенародних грехова.

+++

1. На крају, Преосвећени Оци Архијереји богоблагодатни, допустите ми мали узлет и излет у спасоносно царство Светоотачких благовести. Прва, која сву душу захвата јесте ова: „Сви смо криви за све“. Раскол је толики грех, да је и лични грех свакога од нас, и свенародни грех. На првом месту: мој лични грех. Јер да сам ја, Архимандрит Јустин, био бољи него што сам, и сви Православни Срби били бољи него што су, нас не би могао спопасти и заробити тако страшилан грех као што је раскол. Никада са земље Српске није узишао на небо већи грех него што је раскол. Он оптужује све нас и пред небом и пред земљом, и пред свима световима Божјим. Раскол, то је у историји Српскога рода највећи пакао српских душа. Пакао који смо ми створили. И зато ћемо за њега одговарати сви. А пре свију ја – многогрешни Јустин. То је прва половина ове светоотачке благовести. А друга половина је ово: За сваки грех – чудесно Еванђеље Спасово има лек. Има и за овај наш највећи српски грех. То је покајање. А оно? Оно може исцелити и ову нашу најстрашнију духовну болест: раскол. И спасти све душе свих нас. Само наложимо на себе подвиг покајања. Претворимо срца своја у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла. Зато: „Горе срца!“, ка Господу – срца, да нас свемилостиво ослободи овог самоубилачког ропства. Верујмо да ће нас Он услишити! Верујмо. Јер су Његова свеистинита божанска уста изрекла на нашу бесмртну радост и ову благовест: „Све што иштете у својој молитви, верујте даћете примити; и биће вам“ (Мк.1,24). 2. Не заборављајмо ни у сну ни на јави: над нама је Небеска Србија. Она несумњиво ових тринаест расколничких година тугује над нама, плаче и рида над ојађеном Земаљском Србијом, и моли се за нас. Нарочито наши дивни Светитељи, на челу са Светим Савом. О, тешко је расколом оболела Земаљска Србија, и постала самртни болесник. Ево, већ пуних тринаест година ми срамотимо Небеску Србију. Неопходно је нама, и најнеопходније: молити се њој да нас непрестано има у молитвама својим, и да не одврати лице своје од нас због страшних грехова наших. Престане ли она молити се за наше свенародно покајање, ми ћемо постати њен вечити срам, њена вечита туга, њен вечити вапај. И још замислимо: како ћемо изаћи пред лице Небеске Србије: пред лице Светога Саве, Светога Немање, Светога цара Лазара и осталих српских Светитеља, пред лице безбројних српских Мученика што вековима гинуше за Крст часни и веру Православну? На земљи ми смо расколом створили себи пакао, међусобни пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије. Зато: „простим всја воскресенијем“ (=опростимо све Васкресењем) и васкрсном силом Васкрслога Господа васкрснимо себе из свих смрти, из свих грехова, из свих духовних гробова. Ми православни хришћани никад не заборављајмо еванђелску благовест: покајање је свелек и за сами свегрех. Притом сећајмо се и овог спасоносног наука Светих Отаца: „Самоиспитивање и самоосуда је почетак спасења“. Опет и опет: Горе срца ка Свемилостивом Господу и Спаситељу! Будимо Његови, и од нас ће побећи сви греси, све смрти, сви демони.

О Ускрсу 1975. Ман. Св. Ћелије

Препоручује се светим апостолским молитвама Светог Архијерејског Сабора Архимандрит Јустин Поповић, с.р. духовник Манастира Ћелије

      __________ 1. Рукопис-текст написан и упућен Св. Арх.Сабору о Васкрсу 1975.г. и објављен на српском и енглеском у Америци исте године у издању Манастира Св.Саве у Либертивилу (књижица 36 страна). – Прим. прир. 2. У време проглашења Српске Патријаршије под царем Душаном 1346.г., дошло је неколико година касније до расцепа са Цариградском Патријаршијом, али, као што нам сведочи Архиепископ Данило II, већ је сам цар Душан био решен да се измири, али га је у томе изненадна смрт спречила. Измирење Српске и Цариградске Патријаршије дошло је убрзо по обостраном настојању и по жељи свих: патријараха, епископа, клира, монаштва, народа и владара – у време деспота Јована Угљеше (1368.г.) и Св. Кнеза Лазара (1375.г.) 3. Ово мудро правило Св. Јована Златоуста наводи Св. Марко Ефески у свом „Исповедању вере“. 4. Ова пресуда Врховног суда државе Илиноис, донета после жалби обеју завађених Српских страна на пресуду Окружног суда за Лејк општине Илиноиса, недавно је објављена на енглеском у „Обсерверу“ Америчко-канадске епархије Дионисијеве, а у српском преводу у чикашкој „Слободи“ и другим српским листовима у Америци, о чему је сигурно већ обавештен Свети Архијерејски Синод и Сабор. 5. Суд овде под „световним законима“ очигледно подразумева УставСПЦ и Устав Америчко-канадске епархије, јер мало пре тога је рекао за њих: „Ови Устави су једноставно изрази световних закона који владају у тим верским заједницама. Акти који су супротни овим световним законима не представљају поништавање или укидање основних односа верског јединства“. – У овој последњој реченици очигледно се види добронамерност овог Америчког суда, јер се том реченицом хоће да каже нашим Србима у Америци, као међусобним тужитељима, а и нама Србима овамо, да и поред свега ми ипак нисмо верски разједињени, него нас деле неке законске, а незаконите, одлуке које зато треба преиспитати и ревидирати. Суд, очигледно, налази да одлуке ни једне ни друге српске стране нису правилне те их зато треба повући. 6. Да споменемо овде и следећу антиканонску чињеницу из српског раскола у Америци: голим декретима (такозваним „деклараторним пресудама“), без икаквог суда и суђења, рашчињавани су групно свештеници који су остали верни Дионисију, или му накнадно пришли. Исто тако, чудновато је, како нико није постављао питање: како то да пленум Управе свештеничког удружења Америчко-канадске епархије већ 4. јуна 1963.г. /далеко пре доласка Синодске комисија, и осталих догађаја/ сам се одмеће, и позива остале на одметање од свога још увек законитог епископа Дионисија? И нико за ту непослушност и побуну није био кажњен, па чак ни опоменут. (Види шта о томе налаже 13. Канон Прво-Другог Цариградског Сабора). Ако се при томе Свештеничко удружење позивало на „непослушност“ епископа Дионисија, зар је оно позвано да пре обављеног суда и осуде епископа суди о послушности или непослушности његовој? Или, зар ће оно своју канонску грешку правдати грешком другога? При томе, овде је велико питање, да ли се те две „непослушности“ – свештеничка и епископова – могу ставити на исти ниво? Свети Јустин Ћелијски: „Сабор, макар на њему било врло много епископа, ако није испуњен Духом Свете апостолске саборности, није друго до обичан скуп људи где се одлуке доносе надгласавањем. Само се при том заборавља да се Дух Свети и Свети Оци, њихове свете истине не могу надгласати. Светог Атанасија Великог  је Антиохијски Сабор на коме је било преко сто епископа осудио. Па ипак сва Божанска истина Православна била је са Светим Атанасијем, а не са самовољним и богоборним епископима гласачима. Света апостолска саборност Цркве била је у једном Светом Атанасију, а не у стотини самоугодљивих епископа – гласача. Истина Богочовечанске Еванђелске вере није у броју, већ у сили и Духу Светом. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а Православље никад и до века.“

+++++++++++++++++++++++++++++++++

 

5. ИСТИНА О С.П. ЦРКВИ У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

Увод јм. Атанасија Јевтића у овај исповедни спис авве Јустина

Протеран са Универзитета 1945, хапшен, саслушаван и опет прогоњен, о. Јустин је 48-ме. г. дошао у мали брдски манастир Ћелије, где је даље живео као (не)слободни заточеник комунистичког режима.

Као никоме у СП Цркви, њему је верујући Српски народ долазио и казивао своје јаде због свеопште неслободе, прогона вере и славе, душе и Цркве – свега што је српско и православно, светосавско и светокосовско.

Немоћан да учини нешто више, неслушан ни од српских Патријараха и Владика (од којих су неки, због везе с њим, били прогоњени), о. Јустин је своје и народне муке под комунистичким игом преливао у јеремијевски плач и молитвене вапаје Христу Распетоме.

За сваку смелију реч или проповед, за сваки текст или књигу богословску, што би се појавила у иностранству, или за посету из иностранства, одвођен је у ваљевску и београдску Удбу, саслушаван и „преубеђиван”, па конфиниран у Ћелије, без права изласка месецима. И тако годинама. Ћелијским сестрама и посетиоцима прећено је на свима нам познате начине.

Као „скривена савест Српске Цркве”, како га је назвао грчки академик Кармирис, није могао а да не напише један овакав мартирски текст: сведочење о истини СП Цркве под комунизмом Јосипа Броза и „богова и богића, идола и идолчића” око њега: Ранковића, Пенезића., Бакарића, Кардеља, Фадиља Хоџе… и разних Јуда.

Текст је настао јануара 60-те, спремљен за објављивање – самиздатом у земљи, штампањем у иностранству. Показан је и неким од Владика и – климање главом, одмахивање, увлачење у себе, из „страха од горега” …

Сам Јустин је увек био спреман на мучеништво. Али, знао је: Црква није само он, и неће страдати само он. Прогони би захватили најпре Ћелијско сестринство, па све који су му долазили, и који су говорили о својим страдањима за веру (имена им, зато, не спомиње у Мемрандуму).

Променио је светом  пре Брозове смрти. Текст је остао за објављивање.

Јеромонах Атанасије Јевтић

ИСТИНА О С.П. ЦРКВИ У КОМУНИСТИЧКОЈ ЈУГОСЛАВИЈИ

I

О ОДНОСУ ЦРКВЕ ПРЕМА ВЛАСТИМА

,, Богу се треба већма покоравати него људима “ (Дела Ап. 5,29).

То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима – то је њено начело над начелима, светиња над светиња, мерило над мерилима.

То Свееванђеље је суштина свих светих догмата и свих светих канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим политичним режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима. Најмање са отвореним црквоборцима и црквогонитељима и црквоуништитељима.

 

„Покоравати се Богу већма него људима” – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве: Дела Апостолска 5, 29; а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога и Божијих закона. Но чим иступе против Бога и Његових закона, Црква им се мора одупрети и супротставити. Не ради ли тако, зар је Црква? И представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Црква је вечност у времену, у временском свету. Свет се мења, али се Црква не мења; не мења се њена вечна Божанска Истина, њена вечна Божанска Правда, њено вечно Божанско Еванђеље, њена вечна Божанска средства. Не мења се, јер се не мења Господ Христос који је и чини таквом. Еванђелска је истина и стварност: „Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек”(Јевр. 13, 8). Црквом је вечност присутна у времену, да би се време освећивало њоме, обнављало њоме, овечнило њоме, и равњало према њој. Не она према времену, ни према духу времена, већ време према њој као Вечној, и дух времена према њој као носиоцу Духа Вечности, Духа Богочовечности. Јер она је увек света, увек апостолска, увек саборна, увек божанска, зато не сме никада жртвовати Вечно временском, Божје људском, Небеско земаљском. Нити се прилагођавати духу времена. Напротив, њено је: прилагођавати време Вечности, временско Вечном, човечје Богочовечјем. Њен је вечити пут кроз овај свет: прво Бог, па онда човек; напред Бог, а за њим човек: „Господ Христос да буде у свему први” (Кол. 1,8).

Власт је у начелу од Бога (Рим. 13, 1—6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одржавају божански поредак у свету, док су „слуге Божије”, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима”, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда се таквим властима не треба покоравати, нити их слушати. Са њима се хришћанин мора борити, и то светим, еванђелским средствима борити. Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога Истинога и против Његовог Еванђеља.

Власт је у начелу, у принципу од Бога. Али кад се власт одметне од Бога и иступи против Бога, онда се она претвара у насиље, и тиме престаје бити од Бога и постаје од ђавола. Тако, ми хришћани знамо и тајну власти и тајну насиља: власт је благословена Богом, насиље је проклето Богом. Све што је од Бога – добро је, чим се злоупотреби – од ђавола је. Злоупотреба Божјег – то је ђаво, и сав ђаволизам свих светова, па и човечанског. Власт је од Бога; и док се држи у Богу и под Богом и са Богом – она је благословена. Чим напусти Бога, она постаје насиље, и тиме преноси себе под власт противбога – ђавола.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици. Нарочито Свети Мученици, почевши од Светог првомученика Стефана, па све до нашег Светог ђакона Авакума и осталих Светих Мученика данашњих. Сви су они страдали за Господа Христа, махом, од царева и краљева и поглавара; речју: од богоборачких власти овога света. А тих Светих Исповедника је не само на хиљаде него на милионе. Сви су они свети и бесмртни сведоци Богочовечанске Истине: хришћани су дужни противити се безбожним и противбожјим наредбама царева, поглавара, властодржаца овога света, па ма где они били и ма ко били. Сваки Свети Мученик, сваки Свети Исповедник вере Христове живо је оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви они и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

ЕВО ИЗВЕСТАН БРOJ од тих безбројних светих и бесмртних сведока:

1) Свети Мученик Гликерије, презвитер (+ 303. год.), говорио је цару Максимијану у Никомидијском храму, препуном хришћана, које цар хоће да спали заједно са храмом – што је и учинио – ако се не одрекну Христа: „Царе, ми нити желимо дарове које нам обећаваш, нити се бојимо твојих претњи; јер све што је у свету за нас је као сан, а сматрамо за казну и губитак не претрпети најљуће муке за Христа … Не бојимо се ми ни најмање твога гоњења, јер имамо оружје од Небеског Цара; Његовим оружјем ми се наоружавамо, и Његовим оружјеносцима ми смо ограђени, као што си ти сада ограђен својим оружјеносцима. И чврсто се надамо да ћемо ми, борећи се с тобом, однети чудесну победу: јер ми бијени надвлађујемо, и падајући побеђујемо”.

2) Свети Мученик Јаков Персијанац (+ 421. год.) и цар Издигерд. Цар Мученику: „Знај, осуђујем те на смрт. Али те нећу погубити мачем, да не умреш одмах, него ћу те дуго мучити мукама, да горком смрћу умреш”. – Свети Јаков одговара: „Царе, чини одмах то што се хвалиш да ћеш чинити. Јер знај: мене неће уплашити твоје речи, које су што и ветар који дува на камен; нити ће ме твоја претња застрашити; ја се не бојим смрти, знајући да времена смрт није смрт већ сан: јер ће при страшном доласку Христа мог сви људи устати из гробова као из сна” (васкрснути).

Свети Мученик Тивуртије (+ 230. год.) царском епарху у Риму Фавијану: „Претиш нам мукама. Али, зар је нама хришћанима страшно страдати за Бога нашег? Претиш мачем? Та он ће нас од тамнице тела ослободити, и ми ћемо небеску слободу добити. Претиш огњем? Но ми угасисмо велики пламен похоте у телу нашем, па зар да се овога огња бојимо? Претиш прогонством? Али, Бог наш је свуда, и ма где се налазиш са нашим Богом, тамо је и место наше”.

Свети Мученик Мина (+ 304. год.) и царски доглавник Ермоген, мучитељ хришћана. – Ермоген захтева од светог Мине да извршује царска наређеша; Свети Мина одговара: „Света је ствар поштовати цареве, због власти и поретка. Али кад цареви неправилно и непобожно почитују Бога, који је врховна власт, нити Му указују дужно поштовање, онда њих не треба поштовати”.

Царски намесник Агрипин упозорава Светог Мученика Платона (+ 306. год.) и прети му да испуни царева наређења. А свети Платон му одговара: „Ја знам наредбе Бога мог, и поступам како ми наређују Његове свете и животворне заповести”.

Свети Мученици: епископ Акепсим, презвитер Јосиф и ђакон Аитал (пострадали око 376. год.), и њихов мучитељ кнез персијских мага. Мученицима које муче кнез говори: „Не противите се царевој вољи”. – А ониму одговарају: „Сваки који испуњује вољу безаконог цара вашег, противи се Богу”.

7) Свети Мученик Трофим (+ око 300. год.) и судија Атик. Царски намесник. Судија Атик пита Мученика: „Јеси ли читао царске наредбе односно хришћана?“ – Светитељ одговара: „Прочитао сам. Но шта су оне за нас? Између вере и демонске заблуде постоји таква разлика, као између дана и ноћи”.

Свети Преподобномученик Андреј Критски (+ 767. год.) одговара цару Константину Копрониму: „Не дај Боже, да се ја одрекнем Христа мог … Ти царе, боље је да се бавиш војним стварима и да управљаш народом, него да Христа и слуге Његове гониш”.

Света Великомученица Ефимија и са њом четрдесет осам Мученика (+ 304. год.) и царски намесник Приск. – Приск их пита: „Ви ли се противите наређењу царевом и нашем, ниподаштавајући приношење жртава великоме богу Ареју?” – Мученици одговорише: „Царевом или твом наређењу, царски намесниче, треба се повињавати, ако оно није противно Небеском Богу; а ако је противно Богу, онда му се не само не треба повињавати, него му се ваља супротити. Када бисте нам наредили оно у чему смо ми дужни покоравати се властима, ми бисмо онда дали ћесарево ћесару (Мт. 22, 21). Али пошто је ваше наређење богопротивно и богомрско, јер ви наређујете: поштовати твар више него Творца, поклонити се и принети жртву демону а не Богу Вишњем – то ми ово наређење ваше никада нећемо послушати, јер смо истински поклоници Бога Истинога који на небесима живи”.

10) Света Мученица Нимфодора, и њене свете сестре Минодора и Митродора (пострадале око 305-311. год.), говоре њиховом мучитељу кнезу Фронтону, велможи цара Максимијана: „Зар ти мислиш да нас уплашиш мучењима и љутим ранама? Сабери овде из целе васељене справе за мучење, мачеве, колце, гвоздене нокте; сазови све мучитеље из целога света; споји све врсте мучења и сручи их на слабо тело наше, па ћеш видети да ће се пре сва та оруђа поломити, и свима мучитељима руке уморити, и све врсте мучења исцрпсти, него што ћемо се ми одрећи Христа нашег, за кога ће нам горке муке бити слатким рајем, а времена смрти вечним животом”.

11) Свети Свештеномученик Филип,  епископ (+ 304. год.), одговара царском намеснику Јустину: „Ја сам хришћанин, и немогу извршити то што ти захтеваш; ти ме можеш мучити, али ме не можеш победити”.

После седам месеци исти намесник пита истог Светитеља: „Зашто се ти тако неразумно противиш царевој вољи?” – а он му одговара: „Не поступам ја неразумно, него испуњујем вољу Бога, Творца и Судије свију. Свето Писмо каже: „Подајте Богу Божје и и,ару царево”. То ја и испуњујем. Правичним наредбама царева ја сам се увек покоравао”.

12) Смејући се кнезу мучитељу и мукама којима га он мучи, Свети Мученик Калиник (+ 250. год.) му громко довикује: „Претио си ми великим мукама, а налажеш на мене веома мале. Задај ми веће ране, нанеси ми најљуће мучење: јер се ја ни огња не бојим ни мача не плашим, и смејем се смрти, чекајући да од Господа мог добијем живот вечни”.

Свети Великомученик Пантелејмон (+ 305.год.) одговара цару Максимијану који га љуто мучи:„Царе, који год умреше за Христа, нису погинули него су се обрели у вечном животу … Ја сматрам да је мени губитак не умрети за Христа, а добитак – умрети за Њега”.

Свете Мученице, монахиње девственице (око 305. год), одговарају архимагу који их мучи: „Ми се клањамо Господу нашем Исусу Христу, а царева наређења не слушамо; чини с нама што хоћеш”.

15) Свети Свештеномученик Антипа, епископ Пергамски (ученик Св. Ап. Јована Богослова, пострадао крајем 1. века), одговара царевом војводи: „Војводо, знај ово: хришћанин сам, и зато се безумном и безбожном наређењу царевом нећу покорити”.

16) Царски намесник Евпсихије пита Светог Мученика Теодула (око 300. год): „Не знаш ли да је праведно послушати наређење царева који владају васељеном?” – Свети Теодул одговара: „Ваистину је праведно и побожно послушати и на делу испунити оно што наређује Господар неба и земље, а наређења привремених царева добро је послушати ако су праведна и непротивна небеском Творцу; ако су пак неправедна, онда их ни у ком случају не треба послушати”.

Севастијан, војвода римског цара Антонина, саопштава Светом Мученику Виктору, војнику (око 150. год): „Добисмо од цара наређење којим наређује да ви хришћани принесете жртве нашим боговима; ко не послуша, ставити га на тешке муке”. –Свети Виктор одговара: „То безбожно наређење смртнога цара ја послушати нећу, нити ћу извршити вољу његову, јер имам Бесмртнога Цара и Спаса мога Исуса, Његово је Царство бесконачно, и који твори вољу Његову добиће живот вечни; а смртног цара вашег и царство је привремено, и који творе безбожну вољу његову погинуће занавек”.

Света Мученица Јулијана (око 275. год.) одговара цару Аврелијану: „Ја се ни мучења твојих не бојим, нити марим од твојих претњи. Јер на небу постоји Бог, који нас може избавити из твојих безбожничких руку. Сва мучења којим располажеш наложи на мене, да би по томе познао помоћ Господа мог Исуса Христа”.

Свет Мученик Кодрат Никомидијски (+ 250.год.) и царски намесник Переније. – Переније наређује Светом Кодрату: „Покори се законима царским а не Христовим!” – Светитељ одговара: „Покоравам се законима Небеског Цара, а не безумном наређењу људи који не знају Бога”.

Свети Свештеномученик Власије, епископ Севастијски (4-316. год.), говори царском игемону Агриколају: „Ја се не бојим твојих претњи; мучи ме како хоћеш. Ево, за Христа мога предајем теби тело моје, а Бог има власти над душом мојом”.

Војвода Неронов, Свети Мученик Виктор (око 64. год), говори кнезу Нероновом Севастијану: „Ја ћу чинити вољу Небеског и Бесмртног Цара Христа, а за наредбу земаљског цара Нерона да гоним хришћане, нећу ни да чујем”.

Свети Свештеномученик Климент Анкирски, епископ (+312. год), говори царском намеснику Домицијану: „Царски намесниче, ваше поклоне сматрамо за штету, ваша одликовања – за срамоту, и велики положај – за заробљеничку работу; а ружења, претње, муке сматрамо за насладу и утеху, па штавише – помоћу њих се сједињујемо с Богом. Знајући то, не надај се да ћеш нас ичим одвратити од вере. То нећеш постићи ни обећавајући одликовања и поклоне, ни претећи мукама”.

Царском епарху Аквилину, који мучи Светог Трифуна (+ 250. год.) и предлаже му да се поклони царевом кипу, Свети Мученик каже: „Ја самог цара презрех, и безумне наредбе његове попљувах, зар да се бездахном кипу његовом поклоним?”

Царском намеснику Кинтијану, који Светој Мученици Агатији (+ 302. год.) у тамници обећава слободу, она вели: „Нама је слобода – служити Христу”. Затим на суду, исти намесник тражи од ње да се покори царевом наређењу, а она му одгова ра на то: „Све су речи твоје ништавне, и наређење твога цара неправедно; оно и сам ваздух скрнави”.

25) Епарху цара Трајана Тертилу Свети Апостол Онисим (+ у 1. веку) каже: „Сва мучења на која ме будеш стављао, неће ме моћи устрашити, макар и најстраховитија, јер утешаван очекивањем будућих блага и укрепљаван силом Христа мога, ја ћу их лако поднети”.

Светим Мученицима: Евтропију, Клеонику и Василиску (+ 308. год), јавља се Господ и вели им: „Када вас мучаху ја тамо стајах крај вас, посматрајући ваше трпљење. И пошто почетак мучења јуначки поднесте, ја ћу вам бити помоћник док не завршите подвиг свој. Имена ваша биће записана у књигу живота”.

Свети Преподобномученик Конон (+ око 275. год.) каже војводи цара Аврелијана Дометијану: „Умрети за Христа није смрт него обретање вечнога живота”.

Свети Свештеномученик Зиновије, епископ (+ око 303. год), говори Лицију, царском намеснику Диоклецијановом: „Живот временски без Христа, није живот но смрт; а смрт Христа ради није смрт но живот бесмртни”.

Од Светог Великомученика Теодора Тирона (+ 306. год.) царски намесник Публије захтева да изврши царево богопротивно наређење и прети му, а он одговара: „Не бојим се ни тебе ни твојих мучења, макар била и најстрашнија. Хајде, чини шта хоћеш. Јер очекивање будућих блага, која су у Бога мог, саветује ми да будем храбар због наде на та блага и због венца исплетеног ми од Бога … Муке које ми ти задајеш, нису за мене муке. Јер је крај мене Господ мој и Цар Исус Христос, који ме избавља од твојих мучења. Но ти Њега не видиш, пошто су ти очи ума слепе”.

30) Свети Свештеномученик Садок, епископ Персијски (+ око 343. год), и цар Сапор. Свети Садок и са њим сто двадесет осам Мученика, приморавани и мучени да испуне богопротивну заповест цареву, то неће да учине. И Свети Садок говори: „Ми смо хришћани, и клањамо се јединоме Богу, Творцу неба и земље; и Њему служимо свом душом и свом снагом својом; а сунцу које је Он створио, не клањамо се, нити обожавамо огањ, јер их је Бог створио да служе људима. Зато нећемо послушати цареву наредбу о томе, и нећемо да будемо отступници од Бога нашег. Не бојимо се смрти, која нас из овог привременог и сујетног живота преводи у живот вечни. Стога не одлажите ни за тренутак, него нас одмах поубијајте! Немојте штедети крв нашу, која ће се лити пред вашим очима!”

Тада сам цар говори Мученицима: „Ако наредбу моју не послушате, и не испуните вољу моју, онда је ево настао страшни час ваше погибије”. – На то Свети Мученици као једним устима одговорише: „Нећемо ми погинути због нашег Бога, нити ћемо умрети у Христу Његовом, јер нас Он оживљује блаженим и вечним животом, и даје нам у наслеђе и одмор бесмртно царство. Хајде, предај нас брзо смрти, јер смо свим срцем готови да умремо за Бога нашег, али се сунцу и огњу нећемо поклонити, нити послушати безбожне наредбе царске, које су пуне смрти и погибли”.

Цару Антонину Пију и Римском сенату Свети Мученик Јустин философ (+ 157. год.), први философ који је постао хришћанин, пише у својој знаменитој Апологијии ово: „Ви нас можете убијати, али нам не можете нашкодити”.

Царским изасланицима – великашима, и међу њима епископу Теодосију, Св. Максим Исповедник, игуман (+ 662.год.), изјављује: „Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу и не шкоди вечном спасењу душе”.

Свети Теодор Студит, игуман (упокојио се 826. год.), говори цару Лаву Јерменину: „Бог даде Цркви једне апостоле, а једне пророке, а једне еванђелисте, а једне пастире и учитеље, на усавршење светих” (Еф. 4,11 -12). Апостол није рекао: и цареве. Теби је, царе, поверено да управљаш световним пословима, градским делима и војном силом. О томе се ти старај, а црквене послове остави пастирима и учитељима, како то Апостол учи. Ако не, онда знај, ми нећемо послушати учење супротно нашој Православној вери, макар га донео анђео с неба, а камоли да послушамо тебе земљаног, трошног човека”.

Исти Свети Теодор Студит говори истоме цару у царској палати пред великашима и епископима: „Царе, схвати и добро чуј: није твоје да црквена правила претресаш и испитујеш; твојој власти припада да световне ствари расправљаш и њима управљаш, а црквени послови припадају епископима и учитељима црквеним; теби пак је наређено да им следујеш и да им се покораваш. Тако је Свети Апостол рекао: „Бог постави у Цркви прво апостоле, друго пророке, треће учитеље” (1Кор. 12, 29), а не цареве. И на другим местима Свето Писмо наређује да црквеним пословима управљају црквени учитељи, а не цареви”.

34) Цар Лав V Јерменин, гонитељ Цркве Православне, шаље изасланике Светом Теофану Сигријану, Исповеднику (+ 818. год), и преко њих тражи од њега обећањима и претњама да стане уз њега, цара иконоборца. Свети Исповедник одговара: „Зашто ме цар плаши претњом, као мало дете прутом? Нека спреми за мене свакојаке муке, нека распали огањ, и ја ћу, иако, као што видите, не могу сам да идем, ипак скочити у огањ за Православље”.

Исти Свети Исповедник пише из тамнице цару: „Твоје је, царе, да ратујеш против иноплеменика. Црквене пак догмате и законе треба да разматрају Свети Оци а не цареви”.

Свети Михаил Исповедник, епископ Синадски (+ 818. год.), говори цару Лаву V Јерменину: „Ја поштујем свете иконе Спаситеља мог Исуса Христа и Пречисте Дјеве, Матере Његове и клањам им се, а твоје наређење презирем и ниушта не сматрам”.

Неустрашиви исповедник Истине, учитељ васељене, Свети Јован Златоуст (+407. год.) говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов”.

Сунчани стуб Цркве Православне, Свети Василије Велики (+ 379. год.), говори царском намеснику Модесту, који му прети: „Да ли ћеш ми узети имање? Тиме нећеш ни себе обогатити, ни мене осиромашити. Мислим да ти нису потребне ове моје вете хаљине и нешто књига, које сачињавају сво моје богатство. Прогонства се не плашим, јер је сва земља Божја. На муке и не гледам, јер ће ме одвести жељеном крају, и тиме ћеш ми учинити добро, јер ћеш ме брже послати Богу моме”.

Модест на то рече: „Нико ми није тако смело говорио”. Светитељодговори: „Јер ти се није десило да разговараш са епископом. Ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога”.

Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење”. – Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи”.

38) Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне вере, пресвето око Цркве Православне, Свети Симеон Нови Богослов, игуман (преминуо 1020. год.), говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је послао у прогонство и који га гони подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светоме Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо ти земља, и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али, ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим нарадбама, … у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: „ Већма се треба покоравати Богу него људима” (Д.Ап. 5,29).

+ + +

Такав је став, такав пут, таква истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни отступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.

II

СРПСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА У КОМУНИСТИЧКО Ј ЈУГОСЛАВИЈИ

По први пут у својој историји Српска Православна Црква се налази под политичком влашћу начелних безбожника, начелних богобораца, начелних противника вере уопште, а посебно Хришћанства као таквог. И ето пуних петнаест година безбожнички комунистички режим плански и систематски води рат на разне начине против Српске Православне Цркве. Са крајњим идеолошким циљем: да је потпуно уништи. Сведочанства су о томе многобројна, чињенична и очигледна. И увек језиво потресна. Чињенице су најдостовернији сведоци, за све који имају очи и хоће да виде, и за све који имају уши и хоће да чују. А тих чињеница – сведока је безброј. Доста је указати на неке од тог „легиона” чињеница, да се одмах осети и види, какво је небо и поднебље, каква земља и подземље за Српску Православну Цркву под комунистичком богоборачком влашћу.

ЕВО НЕКОЛИКО ТИХ ЧИЊЕНИЦА – СВЕДОКА

ШКОЛА. Од најниже до највише: систематско обезбожење ученика. То је у сржи школства (под комунизмом). Посредно и непосредно води се плански рат против Христа и Цркве. Програмом прописано и законом озакоњено богоборачко и христоборачко безбоштво. Диктатура безбожништва је у пуном залету, разрађена и смишљена. При томе сва средства допуштена, сва у пуној употреби за достигнуће циља. Поворке и поворке гнусних измишљотина и лажи о Господу Христу, све у одори „научности”. Какво језиво гоњење Христа из душа дечице и омладине! Какви прогони свих знакова и ознака вере: крстића, иконица, одлажења у цркву, причешћивања, поста! каква ругања, исмевања, погрде о Цркви, о свештенству, о вери! какво кажњавање дечице због декламовања о Светом Сави у цркви! каква хајка на све што је Христово, еванђелско, светосавско! Једном речју: диктатура безбожништва влада школом.

ПРОСВЕТА од врха до дна, сва је не само без Христа него обавезно и против Христа, против Бога, против Цркве. Обезбожити просвету, то је циљ свеколике просветне делатности комунистичке. И на томе свим средствима ради диктатура безбожништва. Особито путем јавних предавања и штампе. Основни догмати комунистичко-безбожничке просвете јесте вулгарна парола: „Вера је опијум за народ”, отров за народ! Зато се борити без предаха са сваком вером, нарочито са хришћанском, пошто је њеним опијумом највише људи опијено.

3) ВОЈСКА. И ту је главни предмет: борба против Бога, вере, Цркве. Диктатура безбожништва упорно ради на томе: да сваког војника преваспита у ратника против Бога, против Господа Христа. Ту су и средства сировија и суровија. Не може бити ни речи о правима војника – хришћанина: да похађају цркву, да се причешћују, да посте, да славе, да имају Свето Писмо, крстић, побожне књиге, иконице, или коју другу ознаку вере своје хришћанске.

4) ПРОСВЕТНИ РАДНИЦИ. Били у партији или не, свима је забрањено манифестовати своју веру: они не смеју одлазити у цркву; не смеју се причешћивати, не смеју славити Славу; не смеју празновати празнике; не смеју крштавати децу; не смеју се ванчавати у цркви; не смеју бити кумови; не смеју улазити у цркву приликом опела својих сродника, пријатеља; не смеју присуствовати на парастосу у цркви. Једном речју: лишени су свих права која као хришћани морају имати. Диктатура безбожништва ту нема очију.

ДРЖАВНИ СЛУЖБЕНИЦИ. И њима, скоро свима, онемогућује се држати се своје вере. Ту се употребљавају тајне и јавне претње, казне, непријатности, притисци, застрашивања, а каткад премештај, па и отпуштање из службе.

УОПШТЕ ГРАЂАНИ ОВЕ ЗЕМЉЕ. Христоборачка диктатура бозбожништва мрко гледа и на оне грађане који, иако нису „у радном односу” са државом, но манифестују своја верска осећања и убеђења. Као средство борбе ту се највише употребљава: задиркивање, исмевање, потсмевање, па и претње, ако дотична личност има кога из куће „у радном односу” са државом.

7) ДРЖАВНА ВЕРА. Када се све ове чињенице саберу у један збир, онда тај збир, ма с које стране посматран, сваку нормалну људску памет наводи неминовно на овакав закључак: у комунистичкој Југославији безбожништво је уствари државна вера, коју диктатура безбожништва на све могуће начине намеће грађанима ове земље.

8) РЕНЕСАНС НЕЗНАБОЖАЧКОГ ИДОЛОПОКЛОНСТВА. Измишљено је ново врховно божанство, нови врховни идол: држава (комунистичка). Диктатура безбожништва захтева да се томе идолу принесе на жртву све: и савест, и вера, и памет, и тело, и све видљиво и невидљиво. Нови врховни идол, Нови врховни бог, нови Зевс окружен је новим боговима, новим идолима. То су: позитивистичка „наука” материјалистичка философија, комунистичка етика, анархистичка естетика, „соцреалистичка” књижевност, и … остали са њима. Тим новим идолима има се клањати сваки, и приносити им на жртву себе и све своје.

Шта је то? – Повампирено идоло-поклонство, повампирено незнабожачко многобоштво, повампирени фетишизам. Уместо једног и јединог истинитог Бога и Господа Исуса Христа –пуно је самозваних богова и богчића, идола и идолчића. Труде се да буду безбожници, а уствари су многобошци, идолопоклоници. Непрестано се измишљају нови идоли, проглашавају за богове, и уносе у нови пантеон уз бучни ритуалистички церемонијал. А диктатура безбожништва труди се на све могуће начине да свакога наговори или намора да се поклони новим боговима и принесе им жртву, да подржава „култ личности”. Кроза све то збива се ово: повампирење незнабожачко-многобожачког живота: повампирење незнабожачког начина мишљења, незнабожачког начина схватања, незнабожачког начина делања, незнабожачког начина живљења. И тако сам живот тече: „у богомрским незнабоштвима” (1 Петр. 4, 3).

ПОСТЕПЕНО ЛИКВИДИРАЊЕ ЦРКВЕ

Све у свему: крајњи циљ, свециљ диктатуре безбожништва јесте потпуна ликвидација Цркве. И на томе се ради плански, систематски: постепено се разара Црква изнутра и споља, идеолошки и организационо; употребљавају се сва средства: знана и незнана, јавна и тајна, префињена и грубијанска, салонска и тиранска, цинична и фарисејска, диоклецијановска и пилатовска, нероновска и јудинска. И све је то вешто измешано, али уствари отров до отрова, само у сахаринским обландама. Диктатура бежбожништва кроз све то лишава Цркву њени основних права. И сваки се хришћанин у чуду пита: Јесмо ли ми православни хришћани пуноправни грађани ове земље? Уставом је „зајамчена слобода савести и вере”, исто тако и Законом о правном положају верских заједница; а где је та слобода за нас православне? Слобода је дати могућности да се права остваре. Без тога, слобода је скаска, слобода је бајка, слобода је сува апстракција и злочиначка утопија.

1) ЦРКВЕНА ПРОСВЕТА. У самој ствари: црквена просвета не постоји, јер је готово потпуно онемогућена од диктатуре безбожништва. Против Цркве и вере пишу се одвратне, увек памфлетске, бљувотине и бестидне измишљотине, али се Цркви не допушта да се брани ни путем штампе, ни путем јавних предавања, ни путем слободне дискусије. Па, авај! ни са црквене проповедаонице! Нападају нас са свих страна, али нам не дају да се бранимо. Браниш ли се, одмах си политички „непријатељ” државе, народа, слободе, братства, јединства …

У погледу штампања црквених књига, враћени смо у Средњи век, у доба пре појаве штампарије. Што нам треба – преписујемо. Црквена пак књижевност у ширем смислу не постоји. Цензура је ту непоштедна. Допусти се по нешто најобичније и најелементарније; и то са пропагандним циљем: да се не би рекло, да је црквена књижевност потпуно забрањена.

БОГОСЛОВИЈЕ. Постоје само две. Једва животаре. У многоме просјачке школе. Ученици њихови лишени су свих права, која поседују ученици свих осталих школа, од најнижих до највиших. На богослове се у војсци врше сваковрсни притисци, недостојна приморавања, недолична злостављања, да би их одвратили од ступања у свештенички чин.

БОГОСЛОВСКИ ФАКУЛТЕТ – „Плач, нарицање и јаук”. Ту је диктатура безбожништва безочно наметнула свој вето при избору наставника, ма да је Уставом Црква одвојена од Државе. Зато има тамо „наших” и „ваших”. Ко су „наши” а ко „ваши”? То ваљда знају: онај на врху црквене осматрачнице, и они са куле богоборачке диктатуре.

ВЕРСКА НАСТАВА. „Верска настава (катихизација) у црквама, храмовима односно у другим просторијама које су за то одређене, слободна је” – тако гласи члан 4 Закона о правном положају верских заједница. Тако гласи за пропагандни извоз у иностранство, док уствари верска настава је онемогућена широм наше земље од стране христоборачке диктатуре безбожништва. Употребљавају се сва средства застрашивања и родитеља и ђака, да ђаци не похађају верску наставу.

ЦРКВЕНИ ХОРОВИ – где су? А било их је пре рата у целој земљи. Све је то диктатура безбожништва растурила на разне начине. Сада их нешто има у Београду, ради странаца највише. И још по неки хорчић, можда, у којој вароши у унутрашњости.

6) МАНАСТИРИ – вековни чувари Српскога народа, свете осматрачнице српске савести, живе светиње народне вере, неоспориве тапије Српске земље. Шта је са њима? Диктатура безбожничка их постепено претвара у „културне споменике” и у музеје мртвих старина. А то значи: претвара их у мртвачнице, у гробнице. „Културни споменици?” – надгробни споменици. Какав цинизам, при још живом Српском народу, при још живој српској православној вери и Цркви!

Да се разумемо: за православне Србе, манастири су живи храмови Живоме Богу, свети домови молитве, свети сузарници наши, свете ризнице молитава и уздаха и вапаја и кликтања наших кроз векове и векове. А када диктатура безбожничка те свете домове молитве претвара у музеје, она их претвара у разбојничке пећине. Јер дом молитве, лишен молитве, постаје пећина разбојничка, по речима Свеистинога (Мт. 21, 13). О, каква трагедија Српског народа: улазиш у свете Сопоћане и плаћаш четрдесет динара, музејску улазницу! Јер Сопоћани су већ музеј; и тамо нема светих богослужења. Но авај! авај! авај! и још безброј пута: авај! улазиш у свету лавру Студеницу, и плаћаш музејску улазницу!  „Ој, кукавно Српство угашено!”

Монасима се све више и више онемогућава опстанак по манастирима. Порезе су баснословне. Манастирске ђаке-послушнике диктатура безбожничка извлачи из манастира на разне начине: обећањима, претњама, одвођењем у друге школе, на занате, притиском на родитеље.

7) СВЕШТЕНИЧКО УДРУЖЕЊЕ. Просто напросто: агентура Удбе. Скупове, ручкове, путовања, банкете, странствовања плаћа диктатура безбожништва. И лист Удружења „Весник” такође. Сто насто од учлањених свештеника ступило у Удружење под притиском Удбе, осим клике плаћеника на челу: свештеника комуниста. Ово Удружење је скроз наскроз противдогматско и противканонско, противеванђелско и противцрквено: наказа, апокалиптичко чудовиште прерушено у „социјалног” анђела. А његов лист „Весник” није друго до „еванђеље” маскираног Сатане; чаша отрова, преливена танком павлаком лажнога меда. – Ово Удружење и по бићу и по делатности не припада Цркви, јер самим својим постојањем ради против Цркве, срамоти Цркву и разорава Цркву. Уколико ово Удружење самозвано дела у име Цркве, оно то чини само као комунистички тројански коњ у Цркви.

СОЦИЈАЛНО ОСИГУРАЊЕ СВЕШТЕНИКА. – То је наркоза коју оператори безбожничке диктатуре с предумишљајем дају пацијенту, да би му обезосећајили и савест и душу, док га операциони нож безбожништва и црквоборства не умори. Под наркозом „социјалног осигурања” лакше ће се, безболно ће се извршити операција на жртви, осуђеној на смрт од стране оператора. Социјално осигурање – сладуњава, но предсмртна инјекција тајног отрова, која се даје жртви, осуђеној на смрт од стране диктатуре безбожништва. И још: наркоза – да жртва не би била свесна своје погибли под компликованом   операционом  инструментацијом вештих хирурга бозбожја.

ИЗБОР ПАТРИЈАРХА. Диктатура безбожништва је до сада бирала два патријарха … И тако цинично погазила света права Цркве, а преко њих и свете догмате.

„МАКЕДОНСКА ПРАВОСЛАВНА ЦРКВА”. – Овако катастрофално неправославним и судбоносно кобним решењем питања Македонске православне цркве – Свети Сава је поново спаљен. А са тим: спаљени и сви свети догмати, и сви свети канони Православне Цркве Христове. Зато такозвана Македонска православна црква – у самом њеном поступку је њен нестанак …

РАСКОЛ У СРПСКОЈ ЦРКВИ.*[1] – Смрт и пакао иду за овим Расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Приредили је комунистички богоборци са својим сарадницима, цинично погазивши свете догмате и свете каноне Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може! Кроз овај Раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо” над кукавним народом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због овог Раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв поливају.

ГОЊЕЊЕ СРПСКЕ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ

Ако ове чињенице, и безброј других око њих и иза њих, саберете у питање: шта је то? Одговор може бити један, само један: То је гоњење Цркве, каквог није било од дана Светих Апостола до данас. Уствари, то је непрекидан петнаестогодишњи рат против Српске Православне Цркве, који се води свима средствима на свима поприштима живота, води и отворено и тајно, и подмукло и јавно. Циљ тог рата је антихришћански и антихристовски: уништење Цркве. То је очигледно и за слепце, само ако су непристрасни.

Потпуно истребити Хришћанство – био је циљ Диоклецијановог гоњења, најсвирепијег и најорганизованијег у првим вековима Хришћанства. То је циљ и христоборачког комунизма у нас. У сваком комунисту се таји по један Диоклецијан, каткад и Нерон. Невидљиви, но свудаприсутни Диоклецијан је ту, око тебе, близу тебе, прикривен, притајен. Отуда у нас – робовање страху: страхом претварати људе у безвољне робове, и авај! у безвољне роботе, који не смеју да знају за Бога, нити да служе Богу. Колико мудрости и човекољубља у Повељи Уједињених нација, која тражи за људе „слободу од страха”.

Из страха од христогонитеља многи се у нас кришом крштавају, и венчавају, и причешћују, и славе, и остале свете тајне своје вере кришом обављају, као у време Декија и Диоклецијана. Многи кришом одлазе у далеке цркве, као некада у катакомбе. Да, да, наше катакомбно доба у двадесетом веку, веку атомске културе и прашумске етике!

За ових петнаест година диктатуре безбожништва извршен је највећи покољ српских душа од како је Српски народ закорачио у историју. Школа кланица српских душа; војска – кланица српских душа; свако надлештво – кланица српских душа; свака општина – исто; сва земља широм – огромна кланица српских душа. Да, огромна кланица: јер се безобзирно убијају и газе све светиње српске православне душе, и уништавају све вредности њене. И тај покољ, из дана у дан је све јачи, све безобзирнији, све језивији … Цела земља је претворена у страшни диоклецијановски амфитеатар, на коме се немилосрдно гоне и прогоне, муче и убијају душе због вере православне. Забрањује се православним људима да се крштавају, да се венчавају, да се причешћују, да цркву похађају – зар то није покољ душа? Забрањује се Србину Славу славити зар то није диоклецијановско мучилиште за душе српске? Забрањују се литије, забрањује се обнављање храмова – зар то није покољ душа? Од око 300 храмова, порушених завреме рата у бившој „Независној држави Хрватској”,  обновљено је само неколико, и то на једвите јаде добијено одобрење од богоборачких власти. А шта је са толиким храмовима на Косову и Метохији и у Црној Гори? О, да потресно језива покоља православних душа на Косову и у постојбини Владике Његоша!

Ниједан службеник не сме слободно да манифестује, да изрази своја верска осећања и убеђења. Јер због тога – служба је увек у опасности. Шта је то? Диоклецијан из оног света препушта првенство у гоњењу хришћана данашњим безбожницима комунистима. Гле, чим осуђеник прекорачи праг робијашнице, аутоматски губи сва своја хришћанска права, као да је престао бити људско биће: он се не може ни причестити, ни исповедити, ни постити, ни, ако умре, опојати. Шта је то, шта, шта, шта, ако не беспримерни покољ српских душа?

За православног Србина под диктатуром безбожништва комунистичког, сви су дани претворени у Велики Петак: јер се врши стално ругање Христу, стално исмевање, пљување, распињање Христа. То смишљено и плански чини сваки Христоборац и Христоубица. А за њима каскају извесне Христоиздајице и Христоубице у мантијама: Јуде. И сарађују им! На чему? – На пљувању Христа, на мучењу Христа, на распињању Христа, на убијању, на стављању трнових, безброј трнових венаца, на ту предивну Божанску Главу, која више вреди него сви светови скупа, него све васионе скупа, све, све, све, и оне видљиве и оне невидљиве!

Ужарена Вавилонска пећ – ето то је безбожнички комунистички режим за Српску Православну Цркву. У овој новој Вавилонској пећи неће изгорети једино људи јаке вере, светосавске вере. Даноноћно ходимо посред огња. Што смо јоште живи – дело је милости Божје и силе Божје. А око нас вихор и озакоњена у безбожничкој просвети најгнуснија лаж земаљскога света: „Христос је мит”, “Христос није постојао”, „Христос је обмана”. – То је просветни програм. И зар то признати, и зар са тим сарађивати, и сматрати себе хришћанином? Не! Ево ми изјављујемо и објављујемо: То је најбеднија и најбестиднија и најгаднија хула, коју су људска уста могла изрећи против најсавршенијег и најчаробнијег и најчовекољубивијег Бића Људског под небом, које је корачало овом краставом звездом што се земља зове. И ми свим срцем, свом душом, свим умом, свом снагом стојимо уз Њега, за Њега, и иза Њега, по цену свих смрти које на нас могу натуткати сви богоборци и Христоборци овога света, а не само они земље наше.

Диктатура Христоборачких безбожника и Христоиздајничких Јуда – ето наше тужне, наше мученичке стварности и мученичког живота. Диктатура Јуде! Има ли ишта одвратније од тога за Цркву Христову, и за човека Хришћанина?…

Најелементарнија и најрудиментарнија логика показује и доказује: да је потпуно нелогична и противлогична сарадња између отворених безбожника, заклетих Христобораца и Православне Цркве Христове. Оне који хоће такву срадњу, или раде на њој, или –  hirribile dictu  –  чак и приморавају на њу, питамо заједно са Светим Апостолом: „Какву заједницу има правда с безакоњем? какву везу има светлост са тамом? Како се слаже Христос с Велијаром?” (2Кор. 6, 14—15). Не чујете ли Христоносног Апостола који грми: „Ако ми, или анђео с неба, јави вам Еванђеље другчије него што вам јависмо, проклет да буде!” (Гал. 3, 8). Зар сте под тутњавом диктатуре безбожништва потпуно оглувели за Христову божанску истину и заповест: „Не можете служити Богу и мамону” (Мт. 6, 24).

Ви стављате примедбу: Али Устав постоји, Закон о правном положају верских заједница постоји, и њиме се „зајамчује слобода савести и слобода вероисповести”. – Да, зајамчује се, али се не остварује. Све напред поменуте чињенице доказују и сведоче да то јемчење има декларативни, пропагандни, извознички карактер: за наивне и лаковерне људе с оне стране наше гвоздене завесе.

НЕ САРАДАЊА – НЕГО КОЕГЗИСТЕНЦИЈА

„Богу Божије цару царево”. То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним свезнајућим Господом и Спаситељем Христом (Мт. 22, 21). Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна.

Цару: харач, новац, на њему лик царев. А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер оно живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Зато и једно и друго припадају Богу = вечности, вечном животу = Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу”. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком, и онда: човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку”. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима”. Када је то у питању, онда се и првоврховном апостолу Петру – „у очи противстаје”. Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми” (Д. Ап. 15, 28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим.

Богу Божије цару  царево” – то је еванђелски принцип коегзистенције између Цркве и државе. Не сарадње, већ коегзистенције = сапостојања. Не сарадње, поготову када „цар” потире све што је Божије, и неће ништа што је Божије, и хоће да уништи све што је Божије. Ту нема најосновнијих услова за сарадњу. Или сапостојање равноправних установа, и људских бића у њима, или страдање Цркве од гонитеља, од мучитеља, од насилника, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а диктатуром намећу анти-Бога и анти-Божије. Црква и држава: одвојена једна од друге: свака за себе, и у себи и по себи. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве, не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi; али  увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенција: „Богу Божије, и,ару царево”. И још, под врховном контролом Свееванђеља: „ Богу се већма покоравати него људима”. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и душе.

Наши комунисти  urbi et orbi проповедају и залажу се за коегзистенцију разних идеологија, разних идеолошких система и режима. Ево им најнепосредније прилике да то стварно покажу и на нашем тлу. Не теориски, не апстрактно, не пропагандно, не извозно. Но ви, уместо коегзистенције тражите, и намећете Цркви сарадњу. А то значи: тражите и приморавате да вас већма слушамо него Бога, и – страшно је и рећи! – да ради вас радимо против Бога, против Господа Христа! На то ваше тражење и приморавање ево неизменљивог и вечног одговора Цркве кроз уста богоносног Апостола: „Судите је ли право пред Ботгом да вас већма слушамо него ли Бога”(Д. Ап. 4, 19). Увек заувек ми исповедамо и проповедамо: „ Богу се треба већма покоравати његоли  људима” (Д. Ап. 5, 29).

Не буде ли  такве коегзистенције на нашем југословенском тлу за Српску Православну Цркву, онда све приче наших комуниста о коегзистенцији  на међудржавном и међуконтиненталном плану остају: гола апстракција, мртва схема, извознички мит: сиренски заволљива реклама, пропагандна басна, бајка из комунистичке Хиљаду и једне ноћи.

КОЗМИЧКА ЛАЖ

Сва су српска срца у Земаљској и Небеској Србији од бола и ужаса зајецала – и стално јецају; и сва су српска лица од стида и срама поцрвенила – и стално црвене, када је са Српске земље лансирана – и још се увек лансира – козмичка лаж: да је Српска Православна Црква у комунистичкој Југославији слободна, и да су њени односи са државом добри, бољи, па и најбољи. Ту козмичку лаж лансирали су широм земаљског и небеског света комунисти и њихови измећари, и све бучније и бучније, све бестидније и бестидније, све безобзирније и безобзирније, непрестано лансирају ту лаж и Истоку и Западу, и Северу и Југу, и земљи, и небу, као да се сав Јуда уселио у њих.

А чињенице, из сваког квадратног метра и сантиметра широм наше земље, просто ричу и урличу против ове јудинске безочне и бестидне козмичке лажи. И објављују тужну и ридајно болну истину за све који имају уши да чују: да је Српска Православна Црква стално на диоклецијановском мучилишту диктатуре комунистичког безбожништва.

+ + +

ЗНАМ, ЗНАМ, ЗНАМ:

Од овога часа (кад се ово објави) за мене су широм Југославије отворене све тамнице, све робијашнице, сви логори смрти. Али пре но што кренем ка њима ја метанишући молим наше богоборце и Христоборце: У алхемичарској лабораторији своје црквоборачке диктатуре умножите ме у хиљаде и пошаљите по једног у сваку вашу робијашницу – на вечиту робију, у сваку вашу тамницу – на вечито тамновање, у сваки ваш логор смрти – на вечито умирање. И ја ћу с радошћу по хиљаду пута на дан умирати у њима за незаменљивог Господа и Бога мог Исуса Христа: Јединог истинитог Бога и јединог истинитог Човека у свима световима, у којима се креће људска мисао и кружи људско осећање.

Хвала чудесном и чудотворном Господу моме Сладчајшем: ничега се не бојим, јер стојим у слободи којом ме Христос ослободи: у слободи од страха, у слободи од смрти, у слободи од пакла, у слободи од ђавола. Свега се тога не бојим: ни страха, ни пакла, ни ђавола – све је то мртво пред Господом мојим, за Кога живим и за Кога свом душом, свим срцем, свим биће стојим.*

____________________________

* Молим сву браћу хришћане: Не веровати никаквој другој изјави мојој, која би била супротна овој.

Јануар, 1960. године                                                      Архим. др Јустин Поповић

 

ДОДАТО АВГУСТА 1969:

Све напред речено у пуној је важности, у пуној свеважности, и данас, после двадесет и пет година комунистичке владавине Југославијом. Стравични покољ српских душа и надаље се плански врши. Свуда широм земље лешеви српских душа. О, колико је већ некрштених студената на универзитетима! колико некрштених ученика по осталим школама! колико некрштених радника по предузећима, по пољима, по горама, по селима, и по градовима, некада свете, светосавске Србије! У самој ствари Српска Православна Црква је сатерана у страшилне катакомбе …

У хиљадугодишњој историји Српске Православне Цркве није никада било теже стање него што је данас; као да је болесник на самртничком одру, у агонијском ропцу. Треба га одмах најхитније лечити. А лекар – свелекар постоји; лек – свелек постоји. То је богочовечански пут Светих Апостола и Светих Отаца; за њима и са њима и светих Српских Богоугодника, са Светим Савом на челу. Без овог лека – свелека, сви остали лекови су беспомоћни фластери. Јер лакејско служење богоборачкој, христоборачкој, цркворушитељској диктатури злочиначке утопије – комунизма, води у сигурну смрт, и то у вечну смрт, иза које нема васкрсења.

 Арх. Јустин


[1]* Ово неколико речи о Расколу додато 1964. год.

Responses

  1. STANJE SE JOS POGORSALO DANAS JER IMAJU NA RASPOLAGANJU TEHNOLOGIJU


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: