Руски кредит за србско проклетство

Због свесрбске незајажљивости и духовне учмалости – неизвесна и судбина Светих темеља древног манастира Градац у Ваљеву

Руски кредит за србско проклетство

Молимо Вас да нам опростите на делимичној корекцији горње информације, јер после данашњих детаљних прегледа терена између планиране трасе нове пруге и манастира Градац, уочено је да би пруга, за коју стопу, можда и мимоишла саме остатке темеља Цркве, али засигурно је да би прешла преко многих Светих гробова што народа и монаштва, то и великодостојника многих који су унаоколо похрањени, као и да би завршно угрозила могућу будућу обнову Светог Храма Градачког. Дакле, без обзира, ова „ратна пруга“ – како је народ овог краја зове, тежи прегазити преко многих Светиња које се овде налазе а да их уопште и не истраже, и све то, не негде далеко где немамо могућности пружити конкретан отпор, већ усред многољудног православног града. Манастир Градац је, како сведоче многе умне главе наше, једна међу првобитним србским Светињама и једна од локација са најстаријим поменима србског рода – које локални и државни моћници деценијама, па и дан дањи, услед својих урбанистичких планова држе под невиђеном изолацијом. У прилогчић овој тези  да смо и данас обавештајно обрађени од каквог ли оперативца, ваљда се то БИА данас зове, кога смо, замислите случајности, затекли како се са фотоапаратом у рукама, на пустом стадиону Крушика, приближава нама који смо се са истим алатом, али другога духа, приближили том Светом месту…  наравно, замеће провидан (информативни) разговор… разоткрива се да су, он и његови наредбодавци, видно забринути што сутра Истинољубци имају заказан састанак са потенцијалним им ивеститором – у Руској амбасади! О свему томе ћемо прекосутра…(придодате слике са коментарима погледати наниже)…

На „трибинама“ остаци минираних темеља, на атлетској стази остаци минираних делића, на другој половини самог терена темељи још једне Цркве преко којих се у гаћама игра слично као што су се Нато бомбе играле по зградама фабрике Крушик чији је стадион, а у даљини, у левом углу нова велика саборна Црква која је из страшљивости, или човекоугодљивости, померена неколико стотина метара, са друге стране реке на непригоном месту. Нека да Господ Бог да се иста таква Црква подигне и на овим темељима које првобитно благословио.

(Тема: Поновно покретање изградње пруге Ваљево- Лозница преко остатака темеља Светог Манастира Градац (10-11 век) који су преживели минирање због градње фудбалског стадиона „Крушик“ у Ваљеву, са новим најнеопходнијим историјским детаљима о Манастиру – слике ћемо у текст убацити наредних дана)

Градња пруге Ваљево-Лозница, која би требала да боље повеже западну Србију са Републиком српском и Босном, у Србском народу сматра се предсказатељем ратних страхота и несрећа. Почињана је да се гради још пред Први светски рат, па, пре сам Други рат, онда, 1990 пред распад Југославије, и ево садашњег најболнијег наговештаја, да се оно што се гради насупрот Вољи Божијој, јер се, како ћемо видети, гради газећи преко Светиња Његових, и то још – средствима братске нам једноверне Русије.

Са обзиром да су се млаковерни Срби и за време краљевине Југославије усудили допустити рушење Светог манастира Преображења код Чачка због градње пруге(где су многи ментално и физички пострадали а два министра која су то потписала извршила самоубиство), те, с обзиром и да су наредна два неуспела покушаја градње поменуте пруге била за време комунистичких власти, ми не знамо да ли су се и колике Светиње још додатно нашле на траси ове пруге Ваљево-Лозница, али само оно што нам је свима познато, а што власти прикривају је, страшно: Траса пруге би, вероватно, прешла преко јужних остатака и порте манастира Градац, чији су северни темељи већ разминирани градњом стадиона Крушик у Ваљеву и преко најбогатијег околног археолошког налазишта самих корена постојања србскога народа.

Поглед на Свете темеље манастира Градца са западне трибине ка јужном белом зиду… 

… на који је неко последњих година поставио спомен плочу… и трећа слика темеља манастира, стадиона и новог Саборног храма у даљини.

Нова бетонска ограда око стадиона је на месту темеља померена како би их заобишла, али је чудно да постоји прекид међу оградом (прва слика) од неких пола метра баш на месту где зид певнице излази ван оквира стадиона. Благо речено – чудно, јер је то остало буквално неограђено, виде се мале пердице да не улазе животиње на стадион.

Темељи друге Цркве испред гола на супротној страни. Не зна се шта је страшније –  испред гола на супротној страни, по сведочењу археолога очевидца кога су због тога протерали са даљих истраживања, раније су се јасно оцртавали темељи друге Цркве преко које се деценијама исмева играњем фудбала преко Ње.

Где је кроз време све ранет материјал са Градачке Светиње. Сем по већим зградама и темељима кућа Ваљеваца и на кули Ненадовића на супротном крају Ваљева налазе се многи тесани квадери са Градачке Цркве, од којих је прво направљена Витковића кула поред Светиње, а од ње ова Ненадовића кула у временима србских устанака.

Посвуда су завршавали тесани камени са монументалног манастира Градац, па, чак, и у темељима првобитног нужника на уклетом стадиону на коме је све мање „фудбалера“ који би да играју у гаћама преко Светиње.

Поглед са пруге од југа ка северу, Лево се види недовршени бетонски мост из ранијих покушаја изградњи пруге, напред је ограда стадиона уз коју су остаци темеља Светиње, а десно је пруга Београд бар којој се ова „нова“, наводно, има овде прикључити. Огромно је зло учињено овом пругом Ваљевском крају и читавој православној Србији. Јер, поред овог тек намераваног злочина, 6 км јужније један железнички мост је свој носећи стуб направио насред Олтара тада ненадано откопаног. Ава Јустин је тада захтевао да се тај темељ стуба само мало помери, на што су комунисти одговорили силом, тако да је Свети Ава успео једино да освешта пронађено место, пре него што је сутрадан заливено бетоном. Ето зашто су пруге Ваљевског краја проклете, стога, молимо све часне , побожне железничке пројектанте да већ сада нађу нека друга решења, и да се одрекну ових 6 проклетих километара шина – без обзира колико то коштало, душе наше цену немају.

Поглед са пруге од севера ка југу. Поред постојећег жел. моста видимо носаче „будућег“ на коме је неко ставио раније своју рекламу „земља чуда“ – но комент. Пореде пруге ископане 90-их и рупе за будућу али се ту застало, застало се таман пред портом древног манастира.

Са друге стране пруге, насупрот стадиону, багерима је сав минирани материјал темеља и гробови са телима покојника бачен са ове стране, заравњан, и ту је озидана ветеринарска станица(бела кућа иза дрвене) и помоћни фудб. терен. Ту је 1985 у краткотрајним и површним археолошким радовима, пронађено прегршт смешаних костију и керамика и мач из 4-ог века.

Србија, Ваљево – или „ратне пруге“ или Православље

У „Илустрованој историји Српске Православне Цркве“ пише следеће:

„…Најстарији познати манастир и црква у најближој околини Ваљева је манастир Градац на истоименој реци забележен у београдској епархији из 1019.године али, нелокализован... Веома стара препоставка везује овај манастир, са црквом посвећеном Ваведењу. Црква Ваведења код манастира Градца забележена је у турском попису из 1521-23. године... Манастир Градац се контиунирано спомиње и бележи од 1019.године до тренутка када су Турци завршили освајање Србије 1521.године. У рукописном зборнику манастира Крушедола 1453. године један од три записа који пописује места игумана српских стоје један поред другог игуман Градачки и игуман моравског Градца, што све упућује на постојање дав Градца и код Ваљева и Чачка.

На локацији данашњег фудбалског стадиона „Крушик”, на десној обали реке Градац, непосредно пре ушћа у Колубару, приликом изградње стадиона 1952. године, откривени су на локалитету Црквиште (сам назив показује да је на том месту некада била црква), оштећени и делимично уништени темељи сакралне грађевине, за коју се каснијим археолошким ископавањем и утврдило да се ради о темељима срушене православне цркве…  Поред темеља цркве са њене јужне стране пронађене је споменик Јефрему Ђурђу из 1312. године, који се чува у музеју града Ваљева...  Из познијих извора се зна да се ту налазила и кула капетана Јевте Витковића, подигнута 1718. године, која је порушена за време Јефрема, сина војводе Јакова Ненадовића. (Довратник уграђен на простору источне фасаде куле Ненадовића који је правилно профилисан у готичком маниру био је вероватно елемент портала средњовековне цркве на ушћу Градца) Познато је да народ не заборавља места на којима су се налазила места храмова па их у традицији чува у називима локалитета Црквина или Црквиште. Да ли је можда Црквиште на ушћу Граца сећање на далеку прошлост када је ту постојао манастир ,а црквица из времена Јефреме Ђурђа настала не његовим старим темељима или је и сама била средњовековна тешко је тврдити али се повезаност сама по себи намеће…“

Толико, из „стручних“ књига стидљиво-страшљиве човекоугађачке новије историјске „науке“ србске.

Елем, имамо град Ваљево са предивним стаништем на четири реке, имамо запис о манастиру Градац из 1019 г., у граду немамо ни један други иоле старији темељ Цркве сем онога урушенога на стадиону Крушик, и опет не смемо рећи да је то баш тај Свети манастир – стога што и његове остатке темеља планирамо затрти због угоднијег живота и градње важне нам саобраћајнице. Ако, чак, то и није тај помињани Свети манастир, мало ли је то што је то освештана Православна Светиња и што је поред црквишта пронађен гроб монаха Јефрема из 1312г., што сведочи да је сама Црква старија од 14-ог века, мало ли је што, чак и археолог-полицајац Жељко Јеж у свом штуром извештају о тадашњим нагло обустављеним радовима(у коме ни не помиње, чак, ни разлог обуставе истраживачких радова), ипак, приморан необоривим чињеницама, на пола уста посведочи да „пронађене гробнице представљају значајан показатељ места и важности улоге коју је ова Црква требало да игра у првој половини 14 века. У то време овакве гробнице биле су рађене само за највишу српску државну и црквену господу, краљеве, велике ктиторе значајних храмова, архиепископе…“

Комунисти су одмах после Другог рата минирањем и багерима уништили половину темеља манастира Градац ради градње атлетске стазе и трибина фудбалског стадиона „Крушик“ и багерима збрисали велико древно средњевековно гробље унаоколо, као и богато ромео-византијско археолошко налазиште, кроз векове, континуиране насеобине унаоколо Цркве, где је пронађена керамика и оруђа чак из 4-ог века.

Историчар М.И. сматра да је управо манастир Градац био зачетак првобитног формирања Ваљева као града.

Епископ (историчар) Никанор Ружичић у Историји СПЦ из 1893 г. сведочи да је у време богоугодног великог жупана српског Часлава(+ 960 г.) у Ваљеву постојала митрополија, вероватно баш у манастиру Градац.

Дакле, после површног србског покајања по Брозовој смрти 80-их су започети одређени археолошки радови на остацима темеља на трибинама стадиона. Код темеља јужне певнице пронађена је „величанствена гробница, или неког краља или патријарха“ – како сведоче родољубиви археолози који су радовима присуствовали, а на самом центру терена стадиона уочени су испод траве и темељи још једне Цркве преко које се деценијама игра фудбал!?

Наравно – родољубиви археолози су одмах од стране власти хитном наредбом уклоњени одатле а радови прекинути. И нико, чак, ни данас дањи, се не сме усудити покренути испитивања ових темеља србске историје које опет смерају завршно затрти. Јадни Срби зидају саборни Храм у Ваљеву на бившем сметлишту с друге стране реке, и то на само пар стотина метара, од ових Светих темеља а да их, притом, не смеше ни поменути, а камо ли у повратак србској Цркви заискати. А, опет, колико су зле силе упорне у борби против Светиња Божијих, сведочи и то, да на магистралном ауто-путу Ваљево-Лозница који пролази недалеко од трасе планиране пруге, стоје путоказне табле за скретање на „железничку станицу“ – а, тамо – ни пруге нема.

Тако да данас, сем прикривања историјских чињеница о овој Градачкој Светињи имамо ужурбане припреме за радове на уклетој прузи. Јесте ова  Пруга пројекат од националног значаја али је траса њена, једноставно, проклетство за будућност нашу а не добробит, јер, старом комунистичком праксом, наставља газити преко Светиња Божијих.

Да ли су се на траси ове, очигледно, проклете пруге нашле и какве друге Светиње које су порушили – не знамо, али ово што знамо о Светом Манастиру Градац, најстаријој познатој србској Светињи чији се словенски назив помиње у грчким повељама цара Василија Другог из 1019, свенародно нам је довољно или за благослов или за проклетство, или за Рај или за Пакао, или ће нас бити на земљи као кандидата за Рај, или је боље да се не множимо више ако наменски пунимо Пакао.

Пошто је садашња србска властела дубоко обезбожена, лицемерна  и корумпирана а народ под њом увелико малаксао – молимо Вас браћо Руси: не дај те нам та средства Вашег кредита на свесрбску нам духовну погибао, сада када знате детаље које је користољубива олигархија србска крила од Вас.

 Истинољубље – свима Вама!

Responses

  1. Zastrasujuce je koliko Srpski narod drzi malo do svojih svetinja i svoje proslosti.Zato i jeste kako jeste.Imajuci u vidu cinjenicu ko je svetovna i duhovna vlast u Srbiji i nacionalnu i duhovnu dezoorijentaciju i moralno posrnuce stice se utisak da su se sve necastive sile urotile protiv Srba i Srbije.


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: