ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА – Митрополит Филарет

“Екуменизам чини “Светски Савет цркава” таквим скупом, у коме са лаодикијском равнодушношћу ка истини, сваки члан признаје своје заблуде, и бави се тиме, како да нађе речи за своје заблуде, које ће бити прихватљиве за све. Да ли је ту место у органском чланству и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је увек исповедала да нема ни мрље, ни мане, јер јој је глава Христос? (Ефе 5,27)” – ово су речи Светог Митрополита Руске Заграничне Цркве блаженопочившег митрополита Филарета из доњег писма послатог 1969 г. свим епископима Православља против пошасти екуменизма који је тада отпочињао да раздире Цркву Православну изнутра (саблажњавајући верни народ) кроз многе заблуделе епископе а што се и данас у много већој мери наставља

ПРВО ПИСМО БОЛА МИТРОПОЛИТА ФИЛАРЕТА

(Председник Светог Синода Руске Заграничне Цркве)

Свјатјејшим и Блаженејшим Првацима Православне Цркве,
Преосвећеним Митрополитима, Архиепископима и Епископима,
Посланица смиреног Филарета, Митрополита Руске Заграничне Православне Цркве

 “Исто тако, приметивши да нико од старијих од нас не подиже гласа, налазимо за нужно да проговоримо, како нам се не би на Страшном Суду нашло да смо увидевши опасност екуменизма који је угрозио Цркву, пропустили да упозоримо њене настојнике (Епископе)”…

Свети Оци и учитељи Цркве су нас поставили, да као зеницу ока свог, чувамо истину Православља. А Господ наш Исус Христос, учећи Своје ученике да чувају свако словце и титлу божанског закона, рекао је: “Ако неко поквари једну од овијех најмањијех заповијести и научи тако људе, најмањи назваће се у царству небескоме; а ко изврши и научи, тај ће се велики назвати у царству небескоме.” (Мат. 5,19) Он је послао Његове ученике да науче све народе доктринама које им је дао у чистом и неисквареном облику, а онда је та дужност поверена сваком од нас Епископа, по прејемству од Светих Апостола. Томе нас такође учи и догматско определење Седмог Васељенских Сабора, речима: “Чувамо непромењеним све црквено предање које нам је предано, било писмом или речима.” У првом канону тог Сабора, Свети Оци додаше: “Они који су примили свештеничко достојанство, као сведочанство и доказ служе им прописи канонских одредби које и ми радосно примамо и са богоречивим Давидом хвалимо Господа Бога говорећи: ‘На путу откривења Твојих радујем се, као за велико богатство’. Такође и: ‘Јавио си правду у откривењима Твојим до века, … уразуми ме и живећу’ (Пс 118, 138, 144). И ако нам пророчански глас заповеда да до века чувамо сведочанства Божија, и да живимо по њима, јасно је да она остају непомична и постојана.”

Чврсто чување Вере и правила Светих Отаца, сваки је од нас свечано обећао при хиротонији, обавезујући се пред Богом да ће непоколебљиво бранити Православље од искушења и заблуда које се поткрадају у наш живот.

Ако се искушење појави само у једној Православној цркви, онда се и поправљање може пронаћи у тој истој области. Али, ако неко зло изникне и започне у свим нашим црквама, оно постаје посао и брига сваког Епископа. Може ли ико од нас да не реагује ако увиди како гомила његове сабраће истовремено иду путем који води њих и њихову паству у погибељну пропаст кроз неприметни губитак Православности?

Да ли нам и у том случају смирење говори да се држимо ћутње? Да ли ћемо сматрати да је нескромно давати савете другим наследницима светих Апостола, од којих неки заузимају древне и славне столице?

Православље исповеда једнакост свих Епископа по благодати, правећи разлику међу њима само по части.

Да ли нас успокојава то што свака Црква одговара само за себе? А шта ако је смућивање верних урађено у име свих цркава, и самим тим и у наше име, иако ми за такво нешто нисмо никога овластили?

Свети Григорије Богослов је једном рекао да има случајева када се и “ћутањем издаје истина”. Нећемо ли је и ми издати, ако видевши скретање са чистог Православља, и даље будемо ћутали, јер је то лакше и безопасније?

Исто тако, приметивши да нико од старијих од нас не подиже гласа, налазимо за нужно да проговоримо, како нам се не би на Страшном Суду нашло да смо увидевши опасност екуменизма који је угрозио Цркву, пропустили да упозоримо њене настојнике (Епископе).

Већ смо послали наше речи Свјатјејшем Патријарху Атинагори, и Пречасном Архиепископу Северне и Јужне Америке Јакову, изражавајући бол и бригу поводом њихових екуменских иступа, на којима су продали првородство Цркве за тањир чорбе у виду аплауза целог света. Али позиција заузета од стране Православних делегата на скупу Светског Савеза Цркава у Упсали, чинећи забринутост ревнатеља Православља још дубљом, позива нас на неопходност да поделимо наш бол и бригу са свом нашом браћом, Православним Епископима.

Можете нас питати – зашто пишемо о том скупу толико после, након што је цела година дана прошла од његовог окончања? Одговарамо на то, да нисмо имали својих представника тамо, и да смо добили обавештења о том сабрању само из штампе, у чију тачност се не можемо увек поуздати.

Зато смо чекали да добијемо службене извештаје, које смо проучили и нашли да је потребно да се обратимо овом посланицом свим Православним Епископима, које је Господ поставио да чувају Његову Цркву на земљи.

Извештај о сабрању у Упсали нас је заиста потресао, јер смо из њега још јасније увидели да екуменске заблуде добијају и формално одобрење наших цркава.

Када су се десили први кораци у оранизовању тог покрета, многи од наших су узели учешћа у њиховим конференцијама на иницијативу Цариградског Патријархата. Тада се то није сматрало опасним чак ни у круговима горућих ревнатеља Православља. Чинило се да Црква од тога не може трпети никакве штете ако се њени представници појаве у кругу протестантских тражитеља истине, како би њиховим разноврсним заблудама супроставили истину Православља. Учествовање представника у међуконфесионалним сабрањима имало је мисионарски карактер.

Таква позиција је до извесног степена, мада не увек доследно, држана и на Сабору Светског Савеза Цркава у Еванстону, 1954. године. Тамо су Православни делегати заједничким прогласом отворено изјавили да су одлуке тог сабрања толико далеко од нашег учења о Цркви, да ни у ком степену не могу учествовати са другима у прихватању истих. Уместо тога, они су исказали учење Православне Цркве у одвојеној изјави.

Та је изјава била толико одређена, да су у суштини били дужни да на известан начин изведу закључак, да Православни не могу бити чланови Светског Савета Цркава, на истим основама као и они.

Протестанти су могли да их питају: “Ако не делите наше основне принципе, зашто сте уопште са нама?” Извесно је да су у појединачним разговорима неки од њих то и питали, али то питање није постављено на званичним скуповима. Тако су Православни остали да буду чланови те организације чију су отуђеност сами тако јарко нагласили.

Шта видимо сада?

Свеправославни Савет одржан у Женеви, јуна 1968. године пошао је другим путем. Тамо је изјављено да је “општа жеља Православне Цркве да буде органски члан Светског Савеза Цркава”. О томе је Свјатјејши Патријарх Атинагора обавестио Светски Савез посебним писмом 30. јуна 1968. године. Никаквих ограда, никаквог спомињања мисионарских циљева није било ни у том случају, а ни у другом.

Морамо да појаснимо себи, са каквим се то религијском заједницом Православна Црква прогласила “органским чланом”, и какве су догматске последице такве одлуке.

1950. године су у Торонту донесени су основни принципи Светског Савета Цркава, који су били строжији него данашњи, али су и они били у противречности са Православним учењем о Цркви. Тада је у 4. п. писало да “цркве, чланице Светског Савета Цркава, претпостављају однос тих цркава према Светој Саборној Цркви, која исповеда Сивол Вере, као предмет за опште разматрање”. Већ та формула је неприхватљива за нас, јер се Света Саборна Црква ту не посматра као да је реално присутна у свету, него као некаква апстрактна величина која се спомиње у разним символима вере. Додуше, тада је у 3. п. писало да “цркве чланице признају да је припадност Цркви Христовој шира него припадност ка телу њихове цркве”. (Six Ecumenical Surveys, NY, 1954, стр. 13) Али, пошто је у претходном 2. п. већ речено да “цркве чланице Светског Савеза Цркава верују на основу Новог Завета, да је Црква Христова једна”, појављује се или унутрашња противречност, или исповедање нове догме, по коме јединој цркви можеш припадати, не исповедајући њене догме и чак не бити у литургијском јединству са њом. Такво учење је протестантско, а не Православно.

Састављање посебне изјаве у Евастону у име свих Православних делегата унеколико је поправило ситуацију, јер је ту јасно изречено, да је Православна еклисиологија толико различита од протестантске да је немогуће сачинити некакву заједничку изјаву. Сада се Православни чланови Светског Савеза Цркава понашају другачије. У покушајима да уједине истину са заблудама, они су одступили од принципа изјаве из Евастона. Ако Православна Црква улази у Светски Савез “органски”, то су све одлуке Савеза донешене и у њено име, као и у име Протестаната.

Ако су се наши представници првобитно појављивали присутним у екуменским сабрањима као сведоци истине, чинећи мисионарску службу међу исповедањима вере страним Православљу, они су се данас помешали са њима, и свако има основу да каже да оно што је изречено у Упсали – изречено је и од Православних цркви кроз њихове делегате. Што значи, речено је у име свеколике Православне Цркве…

Дужни смо да протествујемо због таквог стања ствари. Знамо да у овом протесту са нама стоје сви Свети Оци Цркве. Са нама су не само сва јерархија, клир и мирјани Руске Заграчничне Православне Цркве, него и многи сагласни из других Светих Православних Цркава.

Усуђујемо се рећи да се наша браћа Епископи нису односили ка овом питању са довољно пажње, не размишљајући о томе колико дубоко се унела наша Црква у област противканонских и догматских усаглашавања са инославнима. На конференцији у Лозани 1937. године, представник Васељенског Патријархата, Митрополит Герман изјавио је да успоставити јединство цркава значи да су Протестанти дужни да се врате учењима древне Цркве Седам Васељенских Сабора. “Које елементе хришћанског учења”, говорио је он,“можемо сматрати неопходним или суштаственим? По схватању Православне Цркве, није нам потребно да сада поново дефинишемо те неопходне делове вере, јер су они већ описани у древним Символима и опредељењима Седам Васељенских Сабора. Сагласно томе, учење древне Цркве првих векова треба да буде основа уједињења цркава.” Таква је била позиција, пренешена свим Православним делегатима на конференцији у Лозани и Оксфорду.

Што се тиче наше Руске Заграчничне Православне Цркве, њено лично опредељење је исказано у посебној изјави представника у Комитету за Продужење Конференције о Вери и Поретку, 18/31. децембра 1931. године.

Изјава је гласила:

“Држећи веру у Једну, Свету, Саборну и Апостолску Цркву, Архијерејски Синод исповеда да је Црква цела и да се никада није поделила. Питање је само у томе, ко јој припада а ко не. Заједно са овим, Архијерејски Синод топло поздравља све напоре инославних исповедања да проуче Христову науку о Цркви, у нади да ће кроз та проучавања, поготово уз присуство представника Свете Православне Цркве, на крају доћи до уверења да је Православна Црква ступ и тврђава истине (1 Тим 3,15), која је потпуно и без икаквих грешака сачувала учење које је Христос Спаситељ предао својим ученицима. У таквој вери и таквој нади, Архијерејски Синод са благодарењем прихвата позив Комитета за Продужење Светске Конференције о Вери и Поретку.”

Овде је све јасно и ништа није остављено недоречено. Ова изјава је суштински сагласна са свим што су у оно време говорили официјелни представници других Православних Цркава.

Шта се променило? Да ли су се Протестанти одрекли својих грешака? – Не. Они су остали исти, Црква се није изменила, него су се променили људи, који је представљају у ово наше време.

Да су представници Православне Цркве наставили да чврсто држе основна начела наше вере о Цркви, не би довели Православну Цркву у бесмислену позицију, која је настала прошлогодишњим одлукама Женевског Саветовања.

После Сабора Светског Савета Цркава у Њу Делхију, Православни делегати више не састављају одвојену изјаву, него се сливају у једну масу са протестантским исповедањима. Све одлуке Сабора у Упсали начињене су “у име Цркве”, која се свуда спомиње у једнини.

Ко су ти што говоре? Ко им је дао право да дају еклисиолошке изјаве не само у своје име, него и у име Православне Цркве?

Молим Вас, Преосвећена браћо, погледајте списак цркава које учествују у екуменском покрету и у Светском Савету Цркава. Узмите на пример, прве линије списка на стр. 444 документа под насловом “Упсала извештај 68″.

Тамо ћете наћи следеће називе:

  • Јеванђељска црква на реци Ла Плата,
  • Методистичка црква Аустралије,
  • Црква Христа у Аустралији,
  • Англиканска црква Аустралије,
  • Конгрегациони савез у Аустралији,
  • Презбитеријанска црква Аустралије…

Да ли треба даље читати? Није ли јасно и из ових првих редова које су то конфесије, које се дубоко разликују од Православља, које одричу тајинства, црквено предање, свете каноне, не поштују Божју Мајку и свете, итд. Требали би набројати скоро све наше догмате, како бисмо набројали све оно што је у Православном учењу, а што не прихвата већина чланица Светског Савета Цркава, у коме је Православна Црква наводно постала органским чланом.

Међутим, у име тог разноликог сабора који представља све могуће јереси, сабор у Упсали сво време наводи: “Црква учи, Црква ради то, Црква ради оно…”

Та смеса заблуда, која је далеко отишла од предања, у изјави “О Светом Духу и саборности Цркве” каже: “Свети Дух је не само сачувао континуитет Цркве са свим прошлим, него је стално присутан у Цркви, остварујући у њој унутрашње обнављање и саздање.” (стр. 16)

Питање је где је “континуитет са прошлим” код Презбитеријанаца? Где је присуство Духа код оних који не признају тајинства? Како можемо говорити о саборности код оних, који не прихватају одлуке Васељенских Сабора?

Да овим веронаучким одлукама стоји префикс указујући на то да један део цркве учи једно, а други другачије, и да су засебно поднешена учења Православне Цркве – то би одговарало стварности. Тога нема, али у име разних конфесија стоји: “Црква учи”.

То је само по себи исповедање протестантског учења о Цркви, које у себе укључује све који себе називају Хришћанима, чак и ако немају заједничарења међу собом.

Међутим, без прихватања тог учења, немогуће је бити органским чланом Савета Цркава, јер је на њему заснована сва идеологија те организације.

Истина, резолуција “О Светом Духу и Саборости Цркве” је попраћена нотом писаном ситним текстом, да услед многих разилажења то није коначно решење, него материјал за расправљање Цркве.

За друге сличне резолуције таквих примера нема. У протоколима се нигде не види да су се Православни делегати изјаснили о немогућности скупа да говори у име Цркве у једнини. Тако је свуда, у свим одлукама, без иједне прикладне напомене о томе.

Насупрот томе, Високопреосвећени Архиепископ Јаков, у свом одговору у уме скупа, а на питање шведског Архиепископа, рекао је: “Као што вам је добро познато, Васељенска Црква је на захтев света позвана да пружи доказе и сведочанства своје вере.” (Упсала Извештај 69, стр. 103)

О којој то “Васељенској Цркви” ту говори Архиепископ Јаков? О Православној? – Не. Он ту говори о цркви која обједињава све вероисповести, о цркви Светског Савеза Цркава.

Таква тенденција је поготово приметна у допису Комисије о Вери и Поретку. У резолуцији саджаној у извештају, после речи о успесима екуменизма се каже: “Сагласни смо са поставкама Комисије о Вери и Поретку, донешеним на заседању у Бристолу, о продужењу програма за изучавање јединства Цркве у ширем контексту изучавања јединства човечанства и твари. Истовремено поздрављамо резолицију Комисије о Вери и Поретку, да њен примарни задатак остаје обнављање јединства Цркве Исуса Христа, постављајући пред Савет и цркве обавезу пројављивања тог јединства у име Господа, и за боље остварење Његове мисије у свету.” (стр. 223)

Јасна је тврдња свих тих резолуција да успркос постојеће спољне раздељености цркава, њихово унутрашње јединство постоји. Задатак екуменизма у овом свету је да на основу наводног постојећег унутрашњег јединства оствари и спољно, на разне начине.

Да би се све то оценило са тачке гледишта Православне Цркве, довољно је замислити реакцију коју би имали свети оци Васељенских Сабора.

Може ли ико замислити ситуацију у којој би Православна Црква оног времена себе прозвала органским чланом организације која обједињује евномијанце, аномијанце, аријанце, полуаријанце, савелијане, и аполинаријанце?

Свакако не. Напротив, прво правило Васељенског Сабора не само да не позива ка органском уједињењу са њима, него их предаје анатеми. На сличан начин су поступали и потоњи Васељенски Сабори са другим јересима.

Органска припадност Православних у скупу данашњих јеретика не освећује јеретике, него оне Православне који су им приступили, трга из саборног Православног јединства. Саборност је обухватало сва покољења Светих Отаца. Св. Вићентије Лерински у свом бесмртном делу пише да: “За Хришћане никада није било дозвољено да прихватају оно што раније није било прихваћено, нити је сада, нити ће бити – и анатемисали су оне који су прихватали друго, и то је увек била дужност, и сада је, и биће и даље.”

Има ли оних који кажу да су се времена променила и да данашње јереси нису тако зле и рушитељске, као у време Васељенских Сабора? Да ли су они Протестанти који одричу поштивање Богомајке и светих, који не признају благодат јерархије, или изумитељи нових заблуда римо-католици, ближе Цркви него аријанци или полуаријанци?

Претпоставимо да савремени исповедници јереси нису толико милитантни ка Православној Цркви у односу на древне. То није зато што изгледа да су јој ближи, него зато што је Протестантизам и Екуменизам успоставио у њима убеђење да на земљи не постоји једна истинска Црква, нема једног истинског исповедања (вере), него само заједнице људи, које су на различитим степенима заблуђености. Такво учење само по себи убија ревност у исповедању онога што сматрају за истину, и зато савремени јеретици изгледају мање жестоки него древни. Таква равнодушност према истини је по многоме гора од ревности да се заштите заблуде, које су примили као истину. Онај што је рекао “Шта је истина?” (Пилат) није се могао обратити у веру попут прогонитеља Хришћанства – Савла, који је постао Апостол Павле. Зато можемо прочитати у Откровењу Јовановом страшне речи Анђелу Лаодикијске цркве: “Знам твоја дела да ниси ни студен ни врућ. О да си студен или врућ! Тако, будући млак, и ниси ни студен ни врућ, избљуваћу те из уста својих.” (Отк 3,15-16)

Екуменизам чини Савет Цркава таквим скупом, у коме са лаодикијском равнодушношћу ка истини, сваки члан признаје своје заблуде, и бави се тиме, како да нађе речи за своје заблуде, које ће бити прихватљиве за све. Да ли је ту место у органском чланству и Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, која је увек исповедала да нема ни мрље, ни мане, јер јој је глава Христос? (Ефе 5,27)

57. (68) правило Картагинског Сабора говори о Цркви, да је она “као голубица” (Песма 2,10), једина мајка хришћанима, у којој се на спасење примају сва вечна и животворна тајинства, насупрот оних који, будући да пребивају у јересима, предају се на сваку осуду и казну.

Још сматрамо за потребу да изјавимо да Руска Православна Црква није законски и правилно представљена на Свеправославим Саветима, које сазива Његово Свјатјејшство Патријарх Атинагора. Они Епископи, који наступају на тим Саветима у име Руске Цркве, на челу са Митрополитом Никодимом, не представљају истинску Руску Цркву, него само те јерархе, који по благослову атеистичке власти, носе титуле појединих епархија Руске Цркве. О томе смо већ детаљније писали Његовом Свјатјејшству Патријарху Атинагори. Учествовање тих појединаца у окупљањима у иностранству је само у оној мери у којој је то подесно грађанској власти, најгорој у историји човечанства, поред које је жестина Нерона и ненаклоност ка Хришћанству Јулијана Отступника само бледа слика.

Није ли очигледан утицај те власти у значајној мери и на политичке прогласе Сабора у Упсали, који понављају многе слогане, добро познате из комунистичке пропаганде на Западу?

У својој завршној речи председавајући Др. Паин је говорио о томе да је “Црква Исуса Христа дужна да активно указује на страдање Христово у потребујућем свету.” (Стр. 272) Али ни он, ни нико други, ниједном речју није споменуо милионе мученика Хришћана у СССР-у, нико није ни једну реч споменуо о њиховој судбини.

Добро је показати саосећање са гладним Бијафре (Нигерија), страдањима у текућим оружаним сукобима на Средњем Истоку или у Вијетнаму, али да ли смо тиме исцрпели сва данашања страдања човечанства? Зар чланице Светског Савеза Цркава не знају ништа о прогоњењу религије у СССР-у? Зар не знају да тамо влада обесправљеност? Зар не знају да је много хиљада у затвору и да су храмови порушени? Зар не знају да су тамо молиони мученици за веру, да се не штампа Свето Писмо, а за његово растурање иде на присилни рад? Зар не знају да је забрањено учити децу основама вере и чак доводити их на богослужења? Зар не знају о хиљадама прогнаних за веру, о деци одузетој од родитеља, како не би били религиозно васпитавани?

О свему томе, добро је упознат сваки читаоц новина, али о томе не говори ни једна резолуција Светског Савеза Цркава. Екуменски свештеници и левити пролазе ћутећи и незаинтересовано, чак не бацивши ни погледа на страну мученика Хришћана у СССР-у. Они о њима ћуте, јер званични представници Руске Цркве, успркос очигледних доказа, негирају та прогонства како би угодили својим грађанским властима.

Ти људи нису слободни. Хтели они то или не, дужни су да говоре оно што им прописује комунистичка Москва. Јарам прогонства их прави да су достојнији сажаљења него ли осуде. Али, будући да су морални затвореници безбожника, они не могу бити истински представници Руске Православне Цркве, измучене, обесправљене и замукле, прогнане у тамнице и катакомбе.

Упокојени Патријарх Сергеј и садашњи Патријарх Алексеј нису били изабрани по правилима постављеним на Сверуском Црквеном Сабору 1917. године за избор Патријархата, него по указу најжешћег прогонитеља Цркве у историји – Стаљина.

Можете ли замислити Епископа Рима, изабраног по указу Нерона? – А Стаљин је у многоме био гори од њега.

Јерарси одабрани од Стаљина морали су обећати своју покорност атеистичкој власти која по комунистичком програму стреми уништењу религије. Садашњи Патријарх Алексеј писао је Стаљину одмах по окончању живота његовог претходника, како ће прихватити верност постојећој власти: “Радећи у пуном јединству са Саветом за Дела Руске Православне Цркве, и са Светим Синодом успостављеним од претходног Патријарха, гарантујем да неће бити погрешака и погрешних потеза.”

Свима је јасно да “грешке и погрешни потези” на језику московских власти значе одступање у било чему од указа комунистичке власти.

На Патријарха Алексеја и његове сараднике се односи 30. апостолско правило, и 3. правило 7. Васељенског Сабора: “Ако неки Епископ, употребивши секуларне власти, преко њих добије епископску власт у Цркви, да буде свргнут и одлучен, и сви који су у општењу са њим.”

Епископ Никодим Далматски у коментару 30. апостолског правила каже: “Ако је Црква осуђивала незаконито постављање Епископа од стране секуларне власти у времена када су владари били Хришћани, колико више је дужна осудити то исто, када су владари били незнабошци?” А шта да каже онда, када Патријарха и Епископе поставља отворени противник и непријатељ сваке религије?

Када је део епископата на челу са покојним Патријархом, тада Митрополитом Сергејем стао на пут сагласности са безбожним непријатељима Цркве 1927. године, већи и најпоштованији део епископата, на челу са Митрополитом Јосифом Лењинградским и првим кандидатом Патријарха Тихона за наследника, Митрополитом Казанским Кирилом, није се сагласио да иде тим путем, изабравши прогонство и мучеништво. Митрополит Јосиф је већ тада дошао до закључка да у светлу власти, која отворено пред себе ставља за циљ искорењивање религије свим средствима, легално постојање црквених управитеља постаје немогуће без чињења великих и грешних уступака. После тога је он отпочео са тајним рукополагањима Епископа и свештеника, створивши и данас постојећу и тајну Катакомбну Цркву.

О њој безбожници ретко причају из страха да ће јој дати превише публицитета. Не тако често су се у совјетској штампи појављивали чланци о суђењима члановима те цркве. О њој се свакако говори у приручницима за оне који раде на распрострањењу атеизма у СССР-у. На пример, основне информације о тој тајној цркви, под именом “Истинска Православна Црква”, изнесене су у приручнику “Речник Атеиста”, изданом у Москви 1964. године.

Без отворених храмова, на тајним окупљањима, слично окупљањима древних Хришћана по катакомбама, ти исповедници вере су свршавали своје молитве, остајући невидљиви за спољни свет. Они се појављују као истински представници Руске Православне Цркве, чија ће се величина обелоданити тек после пада комунистичке власти.

Из тих разлога, иако су представници Московске Патријаршије учествовали у доношењу резолуција прошлогодишњег Свеправославног Саветовања у Женеви, ми сматрамо да су све резолуције тог Саветовања, укључујући и ону, да Православна Црква постаје органским чланом Светског Савеза Цркава – донешене без присуства Руске Православне Цркве. Та црква је била принуђена да остане без гласа, а ми, њени слободни представници, са болом констатујемо да је даква одлука донешена. Ми категорично протествујемо против такве одлуке, противне самој природи Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве.

Отров јереси није толико опасан, када је проповедају они који су у њој. Али много опаснији је отров, који се постепено уводи у организам у све већим и већим дозама, од стране оних, који би по своме положају били дужни да буду не тровачи, него духовни лекари.

Има ли Православног Епископа који ће остати равнодушан на ту опасност? Неће ли бити прекасно да се заштите овце, које вуци прождиру на очи пастира у самом обору?

Зар се већ не види Божји мач (Матеј 10,34), који раздваја верне исконској вери Свете Цркве, од оних који ће се, по речима Свјатјејшег Патријарха Атинагоре у поздравном говору Сабору у Упсали, трудити да створе “нови правац у екуменском покрету”, за остварење “општег Хришћанског обновљења и јединства” по рецептима реформаторства у равнодушности према истини?

Већ смо довољно показали да је то јединство заправо јединство не у чистоти Православља, него смеса белог са црним, добра са злом, истине и заблуда.

Већ раније смо протествовали против неправославних екуменских иступа Патријарха Атинагоре и Високопреосвећеног Архиепископа Јакова у писмима, која су била разаслана Епископима у разне земље. Добили смо из неколико земаља изјаве сагласности са нама.

Али, сада је дошло време да се гласније и шире иде са протестом, како би се зауставило дејство отрова, да не узме маха, као у време када је потресао цело тело Цркве у давна времена, јересима аријанства или несторијанства или евтихијанства, када се чинило да ће јерес да прогута Православље.

Шаљемо овај апел свим Преосвећеним Епископима Православне Цркве, молећи их да проуче детаље наше посланице, и стану у заштиту чистоте Православне Вере. Усрдно вас молимо да се помолите за страдалнике Руске Православне Цркве од стране безбожника, да Господ скрати дане њиховог суда и ниспошаље им слободу и мир.

Митрополит Филарет
Њујорк, јули 1969. године

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: