Месечне беседе 2011 и 2010 г.

ЈУЛ 2011 Г.

Осврт на минуло заседање „Сабора“ СПЦ са 14-ог јулског месечног окупљања Светосаваца пред „синодском“ Патријаршијом

Саборно заташкавање Истине

А Господ рече: Ко је, дакле, тај верни и мудри управитељ, којега ће поставити господар над чељади својом да им даје оброк на време? Благо слуги ономе којега господар његов, дошавши, нађе да чини тако. Заиста вам кажем, над свим имањем својим поставиће га. Ако ли рече слуга тај у срцу својему: Неће мој господар још за дуго доћи; и стане бити слуге и слушкиње, и јести и пити, и опијати се; Доћи ће господар тога слуге у дан кад не очекује, и у час кад не зна, и расећи ће га, и дио његов метнуће с невернима. А онај слуга који је знао вољу господара свога и није приправио нити учинио по вољи његовој, биће много бијен; А који није знао, па је учинио што заслужује батине, биће мало бијен. А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити; а коме је поверено много, од њега ће се више искати.(Лук. 12, 42-48)

Једина истинска браћо Светосавска Господ Бог нам недостојнима неоставно у помоћи био вавек, а нарочито сада!

Сабор епископа, који је био тешко обремењен обавезом решавања тешких рак рана Цркве је заседао, и гле чуда, на те ране се ни осврнуо није, већ се бавио само спољашњим декорисањем и дотеривањем војног устројства, „другарски“ је изјавио, о лицемерја, да „одавно оваквог мира и јединства међу браћом није било“!? Слепци који желе слепило свима, глуви који не желе да чују како се и Небо и Земља потресају од вапајних речи свих словесних духова:

Где је (или, ко је) Извор и Продубљивач страшног,  нигда досад бивалог, раскола српске Цркве?!?

Речи су ово које вапију ка Богу неупоредиво више од све крви праведничке досад проливене у земљи овој.

Од кога то Небо очекује одговор ако не од постављених надзорника над Истином Његовом у роду нашему, од називаног Светог Сабора Светосавске Цркве српске. Небо чека Земљу на многе одговоре од којих је овај први, а на Земљи само масонски препредени мук над прекривеном истином.

Да, грешник сам велики да би кога грдио, али сам и саучесник још већи ако ли би оволики свезлочин прећуткивао. Зато ћу се увек трудити добронамерно грдити, јер не корим духовне вође што много греше себи самима, већ осуђујем јавну смртоносну саблазан коју за храну мноштву наивних потурају.

Једно је смерно желети добро, а друго, по сваку цену тежити самопоуздано остварити „га“. Никада се међу браћом у Цркви, као последњих деценија, није прескакало (газило) преко скрушених, а бирала академска ученост и лакејска (човекоугађачка) послушност као предзнак „изабраности“, колективно заборављајући да је и ђаво интелигентнији (али, и лукавији) од свих људи скупа… Море сујетних угодности је продрло и у саму лађу видљиве Цркве, а угодан живот је средина у којој врлине тону а страсти испливавају. Свако има своју главну и своје остале страсти, али они људи у којима је главна „царица страсти“ – гордост увек подјармљују остале.

Самовоља и каријеризам гордости влада над онима поплашенима маловернима који су овисни о угодностима својих положаја, и све се ово саборношћу зове!? И све би добро било да оваква саборност Светих Архијерејских чинова не порађа саблазне плодове.

А, ево и конкретних саблазних плодова: екуменско духовно блудничење „у речи и слици“ са учитељима разноврсних лажних веровања све у име „љубави“; раскол који у срцу Цркве српске породише у име „правде“; додворавање и заводничко обигравање око римског им „белог идола“ кога жарко желе потурити и народу српском на поклоњење; реформације вековног богослужења Цркве; непрекидно тајно покатоличавање Срба у новој НДХ; протестантски однос према учењу Отаца Цркве о јеретицима; бахато владање над малима Христовим; срамна раскош ових „наследника“ сиротих, Христа ради, свепожртвованих Апостола…

Вера у народу се све више гаси пред немани јереси, раскола, медијске хипнозе, раскалашних забава, самоубистава, наркоманије, алкохолизма, спорта, програма „образовања“, пропагандама неморала као људског права… Црква гори а наше „духовне баке“ се лицкају.

Мислите да су прегрубе квалификације према светим архијерејским чиновима? Па светост епископског чина је нераздвојива од Православља и Правоживља, а не дао Бог, овде се ни најмање не говори насупрот Вери, већ о делима безверја „верних“ који заогрнути плаштом православних мантија прете завршно протерати Врлине Духа и из себе самих, и из многих у народу нашем… а када се устали „мрзост опустошења на месту светом“, тада већ касно је, време је погибли а не упозоравања.

Творци најсвежијег страшног раскола Цркве, унијатски мамитељи у стадо српско вековног нам душегубника папе, екуменски заводници ван граница Православља, вечити Синодалци који су узурпирали кормило власти Цркве… шта су они то ургентно устројили на минулом Сабору (како би нас оповргли)  да се ова духовна свенародна пропаст заустави. Не видесмо чак ни политикантска обећавања да ће „бити боље“… грађевина српске Цркве се са свих страна урушава а они који су задужени за Њено очување нам доносе најновију поразну вест: стање је редовно, чак, „никад боље“; прочитани су фризирани извештаји из епархија; у засебним одборима(!?) су решавани појединачни проблеми епископа (док су остали били слободни за шетњу – тако да Сабор више ни технички нема могућност деловања); „биће и пленарних(!?) седница“ јавља Игњатије; подељене су нове епархије модернистичким епископима; изабрани су и нови епископи гласачи реформације; заседања су померена са поподневних искључиво на преподневне термине (због Светосавских окупљања за која знају да су могућа само после подне) и … Иринеј бачки је инсистирао да се анатемише Артемије како би га медијски запечатио као узрок раскола, а наши храбри борци за Православље су, чак, постигли и то да се оваква одлука ипак не донесе. Шта рећи, сем: браво мајстори, тако се то ради !?????…

Православна срца нису очекивала да се, насупрот синодских узурпатора, одмах оде и саслужује са Артемијем, али су очекивала и очекују од Вас, Православних Пастира, да се Сабор не разилази док се мир јединства Вере у стадо не поврати, да огњено одбраните Цркву од јереси и раскола, па и по цену да и вас прогнају, Вере ради, као и Артемија (међу саслужитеље његове). Овако, благодат нам кроз Вас долази на Литургији а саблазан ван Литургије, из истог извора и слатко и грко – докле ли то тако бивати може? Ошамућено стадо појено час Светом час мутном водом, то смо ми, дело Ваше сучим ћете пред Господа.

Радујемо се, бар, што папу нисте могли сада позвати, не стога што сте се за тако што часно једнодушно сложили, већ што је, слава Богу, он баш тих дана имао уговорену посету Хрватској и поклоњење Степинцу, али страхујемо шта ли ћете рећи следећег пролећа, ако ми грешни са све Вама то пролеће и дочекамо.

Екуменско-унијатску нову визију „антихристовског веровања“ одавно Ви речима и не проповедате, већ пантомимом болесне „љубави“, утолико већом уколико је објекат лукавије „близак“ Православљу. Медијске анализе су одавно показале да у овом времену брзоплетости, технике и изопачености, посматрачи 80 процената пажње обраћају на гестикулације и спољашњи изглед говорника, а 20 посто обраћа се пажња на смисао онога што он говори, 80 посто пажње на слику, а 20 на речи. Стога је глобални модерни екуменоунијатизам у ствари само спољашње глуматање „љубави међу различитима“ како би се јавно мњење приклонило идеји површног другарског обједињавања свих (зло)веровања, не у Истини и Љубави, већ ради Њиховог потапања у мору демонског многогласја и бесмисла.

Пожар који се шири видљивим делом српске Цркве још увек није у смртоносној фази. У пожар, ради Истине и ближњих, се не може ући а да се не опрљиш, да те ништа не заболи, али, тада, бар сигурно нећеш бити међу онима неутралнима који говорише „није то наш посао“, „они ће сами видети“, јер сав труд није само због оних који свесно не желе да изађу, већ претежно због оних који ни не схватају опасност тог огња који им се, чак, и извором светлости причињава. То је дужност сваког Хришћанина по мери моћи својих, докле не дође неко Промисаоно гашење овог пожара којим Црква гори, кога угодан живот само додатно распирује, а он изгледа није далеко…

На пример: пруга Ваљево – Лозница, која је у историји позната као весник великих ратова поново се обнавља, „напокон“ стигла су средства јављају из власти. Пруга започета 1913 па прекинута Првим Ратом, потом настављена 1939, па прекинута Другим Ратом, опет покренута изградња 1990, па прекинута распадом Југославије, данас, поново, упорношћу иних сила покреће се обнова изградње. Пруга која је тим иним силама веома битна, пруга без шина, тунела, станичних зграда али пруга која има магистралне обавештајне табле са натписом  „железничка станица“. Пруга чија је демонима трасирана преко Бог зна коликих Светиња, зна се једино да би, ако би се завршила прешла и преко остатака темеља Олтара прве познате српске епископије из 1019 г. а коју су комунисти 1945 порушили ради градње фудбалског стадиона „Крушик“.

Дакле, ако се осврнемо на сличне очигледне Небеске знаке, какав је рецимо и намера блиског рушења Богу нарочито драгог манастира Ваљевске Грачанице, време раскалашног мира се приводи самом крају, јер ми се у њему врлина одрекосмо, веру осрамотисмо, ближње погубисмо, тако да смо ми највећу погибију већ доживели. Свако ново физичко страдање биће нам само као хладна роса освешћења, јер ни оно неће бити онолико казнено колико смо заслужили већ онолико лековито и освешћујуће колико можемо поднети. Допуштено умерено окушање плодова самовоља наших од Љубљеног Оца нашега који нас уразумљене Себи вазда у окриље ишчекује.

Духовном пастиру и вођу и врлине и страсти су јавне изложене на сведочанство, врлине на похвалу а видљиве страсти на јавну покуду, те, шта му у души превлада проказаће стаду Апостола или Јуду. Или Апостола који се љубављу жртвује за паству слепо послушан једино Христу и Светим Оцима, или још горе од Јуде, јер Јуда није своје страсти диктатом наметао свима трудећи се мењајти науку Христову. Духовни Пастири су очи Цркве (Епархије), а речено нам је „Светиљка телу је око. Ако, дакле, око твоје буде здраво, све ће тело твоје светло бити. Ако ли око твоје кварно буде, све ће тело твоје тамно бити. Ако је, дакле, светлост која је у теби тама, колика је тек тама! Нико не може два господара служити… Не можете служити Богу и мамону (Мат.6,22-24)“.

Нека би Господ чудом Својим учини да епископи престану са грехољубивим заташкавањем страшних болести, да се пред Светим Оцима смире и у Православном Христу Богу спасу и сви ми заједно са њима, али то чудо се неће десити без жеље наше, без упорног понављања ревносног исповедања Вере оних који сада и виде и чују колика се духовна погибао шири са „места светих“. Неће се десити чудо Божије без болног испирања рана, како би смо, услед тог бола, увидели и сву дубину њихову, те, пожелели и исцељење и спасење у Љубави Тројице Пресвете… јер код разумних боголиких људских бића „Све је у желети или не желети“ како рече Свети Златоуст,  последујући самим речима Господњим: „где је благо ваше онде ће бити и срце ваше“(Мат.6,21).

Видовдан  лета Господњег 2011                                                                                                            монах Антоније

Светосавци пред „синодском“ Патријаршијом за очување Православља сваке суботе од 11-14 час.

 

ЈУН 2011 Г.

(објављено горе)

Господе спаси Цркву Твоју од саможивих

папо-мислећих епископа

 

„Чувај се сине мој јеретика католика и њихове приче, јер се наша земља такође испунила њима! Ако ће ико да спасе душу своју, то ће бити само кроз живот у Православној вери. Јер нема боље вере од наше свете Православне вере. Сине мој, није добро хвалити нечију туђу веру. Ко год хвали страну веру, он је као онај који напушта своју властиту Православну Веру. Ако неко хвали своју а и туђу веру, он је као човек са две вере и близу је јереси. Ако ти ико каже: „Твоја вера и моја вера су од Бога,“ ти сине мој треба да одговориш: „Јеретиче! Да ли мислиш да Бог има две вере? Зар не знаш шта пише у Писму: Један Господ, једна Вера, једно Крштење.“ (Ефе. 4,5) Зато се чувај таквих људи и увек стој у својој Вери. Не братими се са њима него их избегавај и ходи у својој Вери и добрим делима! Сине мој, чак ако буде потребно и да умреш за своју свету Веру, не бој се смрти! Тако су и светитељи умирали за своју Веру,  и сада су живи и са Христом.“   (Свети Теодосије Кијевски)

Православна браћо наша, ево, наврши се и најтужнијих годину дана (од априла 2010 г., од тога 7 месеци свакодневно, а потом, условљени „патријаршијском полицијом“, једном недељно) откако се истински брижни Светосавци овде, на улици, испред Патријаршије именом Светог Саве називане, моле Богу за уразумљење оних епископа, неправославнога духа, који су осионо запосели чело „званичне“ СПЦ и који увелико теже урушавању темеља Православља српског – споља уводећи јеретичка учења у Цркву, а изнутра, револверашки брзо, без суда и саслушања, стварају расколе у народу нашем правоверном.

Свесни свеколике духовне пропасти која се, са „места светих“, надвила над целим родом нашим, а лишени, пак, икоје друге могућности јавног оглашавања наспрам ових разорних  пошасти, иако смо малобројни овде у нашим малим молитвено–исповедним трудовима, ипак, дуготрпељива истрајност сведочи да сву наду полажемо и помоћ чекамо једино од Христа Бога нашега.

Од закулисног уплива комунистичког режима у СПЦ 60-их када је побожни народ одстрањен из учешћа у заседању Светог Сабора СПЦ како би се лакше манипулисало већином епископа, те, под присилним учлањењем СПЦ у зборницу светских секти звану „Светски Савез цркава“ 1965 г.,сваким наредним даном, танано (наредним режимима) дозирано, као у живи песак, тонуло се у море „глобалне“ непобожности и екуменизма.

Стога напоменимо овде, тек да се подсетимо, само свима уочљиве духовне скандале званичног „врха“ СПЦ:

– вишегодишње молитвено учешће неких епископа СПЦ на многим заједничким скарадним ритуалним церемонијама са белосветским сектама и „религијама“;

–  за времена Светог Патријарха Павла, 1996 г., када једнодушно Сабор донесе одлуку да „СПЦ иступи из срамне заједнице светских секти „ССц“ не могаху се опрети утицају свемоћног г. Буловића који сам ту одлуку поништи, а замислите какве су тек моћи дотичног господина бачког данас?! ;

–  издајнички потписи двојице српских епископа у Равени 2007 г. на документу којим се СПЦ приклања првенству римског Папе;

– свакодневна пропагандна дружења и умиљавања нашег свештенства и католичког „свештенства“ којим се припрема унијатски тријумф довођења Папе на Врачар и у Ниш 2013 г. насупрот учењу свих Светитеља наших;

–  да ли од раскошног живота, да ли од страха од „глобалних“ моћника, или, пак, од похлепе за „ватиканским сребрњацима“ многи наши епископи позаборављаше милион побијених и 250 хиљада душегубно покатоличених Срба у Другом рату, па се и данас, хронично, праве да не виде злочин од нових, преко, 40 хиљада покатоличених српских јадника чија се вечна беда, и даље потмуло шири по новој ватиканској НДХ;

–  неправославно реформисање древних учења Светитеља наших за градиво богословских школа, као и саме чинове православног богослужења усличујући га римокатоличком;

–  од стране двојице Иринеја, патријарха и еп. бачког, отворено пропагирање унијатства са латинима („латини (католици) нису само расколници већ и јеретици“ Свети Марко), екуменизма („екуменизам је свејерес“ Свети Јустин), и све ово печатирано скорашњим учешћем обојице у обредном чину христоубиствене јеврејске „вере“ празнујући с њима у њиној синагоги 2011г. .

–  и страшни најновији безакони злочин епископа СПЦ који својим гордим и лакомисленим опхођењем према Светом Предању Цркве, први пут у историји нашој починише свегрех Раскола Цркве Божије…

     И… имали краја овоме свезлу или ће се, пак, овако, све дубље и дубље срљати у рушење Светих темеља Вере и Правоживља које нам је Свети Сава у аманет на благослов и спасење оставио. Чим се, браћо, почне са Канонским решавањем ових страшних проблема Цркве ми ћемо се у радости Христовој хитро уклонити одавде. Али до тада сви ми крштени у Православљу немамо никакав изговор седети кући скрштених руку и гледати како се видљива зграда Цркве страшно њише гурана рукама самовољних епископа који је прете потпуно урушити.

Многобројни епископи СПЦ у папистичком духу данас заводе командну диктатуру, све своје одлуке „ђутуре“ проглашавајући „непогрешивима“, насупрот Духу Светитеља наших; у екуменском духу расплињавају Свето Православље молећи се заједно и признајући „неколику истинитост“ разноврсних белосветских секти и лажи-религија;  у унијатском духу сваку реч и дело своје усмеравају ка остварењу уније са папистима којој се вероломно надају 2013-те, а, у зилотистичком духу разорно расколнички ревнују свађалачки рушећи јединство Цркве у Учењу и једнодушију одсецајући и прогонећи све оне који желе остати верни Светима и јединим Свесветим Саборима – Васељенским Саборима Цркве.

Побожне, пак, Епископе наше, оне у речи и на делу Православне, које данас непокајани „синови овога века“ надгласавају у Св. Арх. Сабору, овде смо, молећи се пред  Патријаршијом, да би бодрили; никога, пак, не тежимо смењивати али се ни не миримо са упорним неправославним иступима „званичника“ Цркве; страхујући над светим речима „ћутањем се издаје Бог“ дубоко смо свесни да сами ништа не можемо учинити али да може Бог коме вапијемо… јер, умукоше нам сви виши нивои надређених који би јавно разобличавали унијато-расколничка непочинства епископа зато смо сви ми ништи, али у Христа крштени, позвани и савешћу приморавани бити овде и  вапити к Небу за уразумљење заблуделих пастира, притом и прстом упирући на овај замаскирани, потмули извор свих народних смутњи и невоља, трубећи на буђење свих Срба у заштиту Светог Православља. (овде се треба сетити речи Светитеља наших да „када православац прими католичку „веру“ или унију са њима – не може душу спасити!“) Глас народа побожног – је Глас Божији“, а тај Глас је тим неопходнији сада када многи пастири који се на то пред Богом заветоваше у шаренило „овога века“ поринуше и моћницима његовим приклањају се.

Страхујући над поучним речима светог Марка: „Ако не изабереш да пострадаш за Истину бићеш много болније кажњен страдањем које ниси изабрао“! Стога, остајемо овде телима сведочећи ране Цркве које Јој, кроз народ, притајено наносе неколики заблудели епископи, а душама православним молитвено непрестано погледајући једино на помоћ Светога Саве који негда, једном за свагда, громогласи свим покољењима Срба речима: „Мој народ је Христов а не папин“!

 

Брижни Светосавци – на дар – Цркви Мајци

 

(сваке суботе пред Патријаршијом и патријаршијском полицијом од 12 – 14h) Светосавци – молитвама Богу за спас Православља од, нажалост, многих латиномислећих епископа СПЦ који под плаштом наводне „бриге за црквени поредак и мисионарење по белом свету“ у душу народну на „мала врата“ теже увући, Светој Цркви стране и кроз историју доказано непријатељске духове: (зло)дух унијатства (са папизмом), (зло)дух екуменства (са протестантизмом), и (зло)дух лицемерног пријатељевања са антихристовим масонством.

 

„Благо онима који држе Истину Православну

и творе правду свагда“ (псалам 105,3)

 

 

 

МАЈ 2011 Г. – ГОДИШЊИЦА

ПРИГОДНО ОБРАЋАЊЕ и Позивница ПРАВОСЛАВЦИМА:

првА годишњицА Молитвених окупљања Светосаваца

пред Патријаршијом за спас Православља српског

(април 2010 – мај 2011)

Прва годишњица Светосавских молитвених окупљања пред зградом Патријаршије за очување Православља од дела епископата забасалог ван Светих граница Предања које нам у аманет свима крштенима оставише светитељи Цркве Православнога Христа Бога нашега.

 

Христос Воскресе браћо православна!

 

Да се раскол зацели у Православљу српском  неопходно је да се                                                                              јеретичка учења омрзну и једнодушно одбаце                                                                                                                           и епископи поврате у послушност Светитељима и Канонима Цркве!

 

Ова наша истрајна Молитвена окупљања Светосаваца испред Патријаршије својом пожртвованошћу на делу била су, и, ако Бог да, и биће, пре свега, исповеднички вид јавног молитвеног вапаја Богу за избављење свег епископата и народа из екуменско-папске заседе спремљене православнима изнутра, са горућом савешћу дужности указивања и самом вараном народу нашем на душепогубну ватиканско-синодску замку која му се већ одавна танано спрема, али, такође, и брижном улогом, или буђења замрле православне савести појединих раслабљених епископа, или „понтонског моста“ којим би многи са „титаника екуменизма“ могли прећи на рајску обалу Светоотачког Православља.

У густом сплету српских умовања, питамо се, да ли то можда треба православне епископе којих још увек заседају у Патријаршији напустити у подршци, и да ли треба екуменистима обезбедити лагодније проповедање истог из Патријаршије, да ли је то, народе српски, данас превише сведока и сведочанстава против унијатства и екуменизма и да ли влада једнодушије у Цркви, па да можемо с миром одахнути?

Дакле:

Православног истинољубља ради са надом на Бога, а неодступно против кривоверја и лажи у епископату СПЦ!

Сваку јерес одбацујемо, а са расколима се не миримо, лажи мрзимо, лажљивце ревносно опомињемо, свим људима приклањање спасоносној Истини желимо!

Никога не тежимо смењивати али ни допуштати да епископи шире епидемију духовних болести и међу народом и међу њима самима! Ако су неки непоправљиви кривовераци и лажљивци, такви нека се сами препознају, као Јуда некад што је, ми им нећемо судити, ми ћемо их само непрестано звати натраг у послушност Цркви, у послушно једино душеспасоносно следовање Светим Оцима што се Православљем зове.

Злоба и лицемерје нека би се скрушили, ако ли пак не, неопходно је да се и народу сами од себе прокажу немирима својим, јер духовни вођа који трује самог себе посредно трује и све душе оних који га следе, зато је добронамерно пожртвовано разобличавање израз искрене бриге и љубави за вечно спасење у Истини које почиње још овде, а не непријатељевања. Али љубав  је увек била некима свеблажено миропомазање, а некима ужарено угљевље, саобразно душевном стању примаоца.

Вера се јача тајним личним молитвама и постовима, чистећи душу и приводећи је скрушену да се нахрани животом Светог Причешћа на Предањским Литургијама, а да би се потом та Благодат Православља и очувала у човеку, чувар благодати је јавно пожртвовано исповедање Вере (према својим моћима) лицем наспрам непријатељима.

Овде, сами, наравно, да не можемо ништа учинити, али може Господ учинити Вољу Своју на нама. Такође, дубоко верујемо да у свој нашој многогрешности, оваквим малецним исповедним делима скидамо са себе онај велики део одговорности за саучешће у страшном греху, што у знању годинама млаковерно ћутасмо препуштајући појединим заблуделим епископима да духовним отровима екуменизма и унијатства, трују сами себе и ближње наше, срамно безгласно препуштајући им узурпацију свих средстава јавног оглашавања..

Како је само много опонената ових наших црквољубних окупљања, да ли само стога што смо за очување неоскврњеног Православља од безбожног либералног екуменизма, или још и стога што овим окупљањима немо потсећамо православне на најнижи облик побожног труда који су многи данас, рекло би се, преамбициозно прескочили. Које то војсковође хвале само најхрабрије војнике, а слабијима саветују да се повуку јер нису као први? Када се нема војске за фронталну борбу, герилске групе које теже ка истоме богоугодном циљу треба бодрити, а не, силити их да сви изаберу један начин вођења борбе иако нису или спремне или вољне на то.

„…Хвалим служење своје. Не бих ли како подстакао на ревност свој род и спасао неке од њих“, благовести нам навек Свеблажени Павле. Када би неки самохвални ревнитељ лично себи и свом подвигу приписао ове речи данас било би то надмено, али, пошто је сав овај наш молитвени труд овде пре свега саборни, навешћемо овде неке добре ствари које је породило наше заједничко надање на Бога и молитвена брига за изнутра урушавану Цркву српску:

–         Прво, почетак отпора безаконом уклањању владике Артемија, као преломном чину двокраке окупације Православља српског симфонијом екуменског Синода и колонијалног евро-режима државе ове, који се огледао у организовању скупљања потписа Православаца по свим већим градовима Србије (март-април 2010) „против екуменистичког уништавања Православља од стране Синода, а за повратак преосвећеног владике Артемија на свој РП трон“ (уз невиђену медијску харангу и поруге које су трудбеници отрпели на улици сакупљено је 15. 000 потписа);

–         Услед упорних охолих цркворушитељних дејстава Синода по Светом Предању и Канонима Цркве, са Божијом помоћју, у априлу 2010 г. започињемо свакодневна молитвена окупљања Светосаваца пред Патријаршијом за очување Православља са двоједним захтевом да СПЦ иступи из секташког „Светског Савеза цркава“, јер би само то био једини здрав темељ будућег јединства и једномислија Цркве, као и да се папи римском проследи завршно Заувек – Не у Србију;

–         Поновно једномесечно организовање скупљања потписа у Београду (септембар-октобар 2010) против одржавања демонолике тзв. „геј   параде“;

–         Одржавање Свете Крстоносне Литије Православаца улицама Београда (9.10.2010) дан уочи „параде“ срама;

–         Заједнички Православни отпор и на сам дан „параде“, када смо са иконама у рукама и молитвеним песмама на уснама,  уз помоћ Божију, били кордон мира између полиције (надобудних им старешина) и увређене, годинама понижаване омладине српске на најразорнијем Теразијском бојишту;

–         И ево, напокон, ово молитвено непрекидно Богонадајуће дуготрпељиво једногодишње (апр.2010 – мај 2011, од тога првих 7 месеци свакодневно, а последњих 5 месеци једнонедељно) стајање за Православну Веру пред Патријаршијом већином заблуделог епископата, повремено ударани шамарима жеге или кошаве, полиције или преких суђења, који, ево све до данас не престају  нас ободравати и јачати у нади на победу Православља помоћју Божиом „Чија се Сила у немоћима људским показује“ силнијом.

И ко од нас данас не би волео да га неко одмени, да не мора више бити овде где нас је савест сатерала а где са свих страна кушају и прете нова искушења заблуделог света овог, и то, нарочито ове наступајуће године када поред, безбожницима најављиване, нове пошасне „геј параде“, и сатанини масони најављују своју мрачну „параду“ Теразијама, а ваљевски ротаријанци се поново оштре порушити највећу светињу западне Србије, некада велики манастир, а данас древну немањићску Цркву Ваљевску Грачаницу. Било би најлакше рећи није ово наша мера, не можемо ништа учинити, али да ли би то било и богоугодно, јер нисмо својом вољом ни дошли овде, нити извршили горе наведено, те, не би требало ни да сами од себе бирамо дан повлачења. Где би ту тада било надања на Бога који је глава Цркве Своје и смисао свих словесних понаособ, јер „што је људима немогуће, Богу је могуће!“.

Стога, ми остајемо као верни пас народа свога, као верни пас Христов који пред „патријаршијском шумом ушушканих прелести и отровних умовања људских“, као путоказом, „маркира“ свем народу где је узрок и извор свих болести и невоља српских, молећи се Богу да се смилује и прими нас самољубиве у Љубав Своју и учини са нама и свим народом по Вољи Својој, Вољи која свагда жели да се сви смире и спасу у Вечној Љубави Његовој.

Да смо се од почетка уздали у саме себе или у безбројна расуђивања људска, давно би се у тузи загасили. А овако погледајући помоћ или опомену једино Свише, надамо се дорасти у смирењу и досегнути удостојити приљубити се, Вером и делима Вере, Светим речима „ако је Бог с нама ко ће против нас“!, па макар нас на крају остало јеванђелских двоје или троје у Име Православног Христа јединога Бога нашега. Амин.

Православна браћо и сестре припомозите нам молитвено и у будуће овде пред Патријаршијом како би измолили коначну победоносну помоћ од Светитеља нам Саве и Светих Владика Николаја и Симеона који се 1938 г. једини међу епископатом српским, за вечити нам пример, подигоше за одбрану Светог Православља од пошасне уније са папистима, тзв. „конкордата“, не би ли се и при овом нашем великом наметаном нам унијатском искушењу, искром светоотачке ревности разбудиле православне савести многих ради јединства Цркве српске у Православноме Христу Богу нашему и благослова душама свег нам народа … а шта је насупрот овоме – јасно је.

Свакога дана у току заседања Сабора Епископа, почев од понедељка 16. маја 2011,                                                                             овде смо, на углу Поп Лукине и Иван бегове (где нас је патријаршијска полиција безаконо отерала),                                                сваким радним даном увече од 16,30-19,30h (једино суботом од 11-14h).                                                                А по завршетку Сабора, с Божијом помоћу, све до дана торжества Православља,                                                                   настављамо у класичном једнонедељном термину сваке суботе од 11-14h!

на дан Светог Великомученика Георгија 2011                         Брижни Светосавци – на дар – Цркви Мајци

 

 

 

АПРИЛ 2011 Г.

Ако ли, уопште, вреди чему икоме ишта сугерисати данас…?

Христос по среди нас православни!

Јесте Велики пост али се и у посту и ван њега покушавамо трудити испуњавати оне светоотачке речи „послушање (додао бих, превасходно Цркви, Вери) увек да претходи посту и молитви“.

Пре свега напомена, да све оно што следи могао бих рећи и у пет конкретних реченица, али се бојим да би у овим ровитим временима оне изгледале или прегрубе или не свима јасне. Тема је јако важна, да не кажем болна, зато ће опширност текста покушати да одређене погрешке изнесе тако да се наговести грешка али са задршком како би се узрочници странпутица сами тихо кориговали ради мира и једнодушности браће своје.

Пословична „српска неслога“ је незаобилазна константа свакодневице овог нашег крштеног народа. Мада, се ипак може рећи да су Срби, углавном, ипак, јединствени у два случаја – или у великим судбоносним искушењима, када је на „бити или не бити“ или, пак, када су под гвозденом влашћу неког строгог православног самодржца. Зато, док покајањем не измолимо овог другог, хајде да се, свако на свој начин и по својим моћима, припремамо покајањем и вероисповедањем за оно прво (тј. невољу), и то православним „герилским“ (нецентрализованим) тежњама ка информисању ширих слојева народа, али не и брзоплетим и збуњујућим позивањем на исхитрене превремене устанке.

Међусобно спорење међу заједницама православних, у односу на ово моје критичко пискарање (које следи) као једне ништавне јединке, једноставно је неупоредиво. А та спорења не само да постоје, већ се још формирају и нови облици који неслогу продубљују, стога, како то постаје све већи повод смутних препирки и оговарања у народу, постаде, непосредно, и повод и овог текста који само под морањем пишем.

Неслогу, такође, најчешће проузрокује несмирење истакнутих духовних званичника, тј. поготово у случајевима када предводник народа није прихваћен од целог народа, а понаша се као једини исправни путовођа, то увек подстиче даљем подвајању народног бића. Тако је у питањима државним, а слично је и у питањима Цркве, зато је Господ и рекао предводницима „који од вас хоће први да буде, да буде свима слуга“. Јер правоверје једино рађа смерност, а смерност је та коју ће, „глас народа“ као „глас Божији“, увек непогрешиво изабрати.

Овде ни једном речју у фокусу није лик, ни дело, ни реч Преосвећеног Владике Артемија, али су повод за ово обраћање неумерене изјаве и поступци поједин(а)ца који се труде ревновати за Христа унаоколо Светог Владике. Њима овај текст пред ноге полажем са жељом да у њему увиде и зрнца добронамерности, а не само опоре критике. Укратко, порука овог текста би се можда могла изразити у најкраћем овим речима:  Љуљаци – као слободна православна територија – АМИН(!), Љуљаци – као потенцијални будући православни општенародни центар – Највероватније, али Љуљаци – као једини православни излаз сада и одмах – НЕ! (јер је то главни, потенцијално растући, разлог подвојености међу православнима)

По правилу, када се хришћанин лати неког тајног подвига Христа ради, главно искушење које му демони потурају су помисли „видиш како ја то испуњавам а ови остали ништа“, хушка га да осуди друге у ономе што он сам у спољашњем виду испуњава. Овакве помисли, погубно, лично штете таквом подвижнику који их прима и не бори се против њих, али када је такав подвижник, додатно, задужен бити предстојником народним Христа ради, тада то његово лично искушење има несагледиво веће последице по многе душе које се, једне, том „изабраношћу“ лако заражавају, и друге, које та несмирена „изабраност“ одвраћа натраг од таквог предстојника Цркве, а тиме често и од Самог Христа. Веома је похвално бити антиекумениста, али, да би се човек спасао, неопходно нам је и православље преточити у правоживље (е, мој Антоније!).

То, да је Артемије Православни Владика, свима, иоле разумнима, јасно је као на длану, али да је он остао „једини исправни епископ“ и да је Његов начин борбе једини исправан, као што неки покушавају приказати, чини само несагледиву штету јединству борбе православних у Србији. Ово, чак и да је тачно, не би се требало тако лако и нагло износити докле год има и најмање наде да се неки ослабели ревнитељи наново за православну борбу оживе.

Када твој брат ослаби у исповедању вере, прво је, ваљда, ред да га ободраваш да се наново оревнује, а за  разобличавање, не бој се, нећеш закаснити, само и тада треба пазити да ли ће то бити разобличавање ради поправљања ближњег или осуђивање њега као коначно пропалог. Стога, борба Владике Артемија је добра ако је само један од јачих видова „герилске борбе“, која постепено, на свој начин, упознаје, припрема и ободрава народ на подизање ближећег се пресудног устанка за очување Православља, ако храбри све оне који се досад борише за Веру да сада још ревносније са својих места то чине поручујући им „ево Љуљака, ево слободне православне територије, борите се куражније сваки на својим местима, а ако пострадате сада имате ко ће вас прихватити“. Племените речи Владике Артемија: „Ко није против нас са нама је“ неки данас, несвесно али саблазно, покушавају преметнути у „ко није (физички) са нама против нас је“ што је главни узрок раздора међу стадима верних.

Ко може тврдити колика је вера у другоме човеку, када је у Писму посведочено да је то и у себи каткад тешко утврдити. Постоји исповедање вере са самопоуздањем (пример Св. Апостола Петра у гетсиманском врту, после чега следи пад) и Благословено исповедање Вере са надом на помоћ Божију нашим слабостима (када Св. Петар бежи из Рима али га Господ у виђењу ободрава да се врати натраг). Ревност је у оба случаја, али, или је самопоуздана, или је смерна. Најчешће се, оне, у временима мира, људима неприметне слуге Божије, пак, у временима искушења, стубовима православља пројављују. Када је Велики Илија завапио: остах сам Господе и, ево, траже и душу моју; дође му глас Божији да је у том граду још 7 хиљада искрених и истрајних слугу Његових.

Ако би се којим случајем десило, а, опет, нећемо знати док се не догоди „јер неста у нас пророка и не зна се колико ће све ово још трајати“, да се неколицина епископа СПЦ приликом доласка папе издвоји са све епархијама од проунијатских владика, онда би се доказала нарочита Промисао Божија да је било боље што нису сада безрезервно подржали Владику Артемија. Јер, боље је подићи у народу устанак због доласка папе – што је свему народном бићу кристално јасно, неголи подићи устанак сада због владике Артемија чија је праведност пред многима тренутно нејасна услед оне небивале медијске харанге на њега. Наравно овде се подразумева самарјанска обавеза да се Владици до тад по моћима свако нађе у помоћ по моћима и условима свог места живљења, и, наравно, да се настави са личним исповедањем угрожене нам унијатством Православне Вере на свом месту.

У временима мирним, временима без гоњења, мора се ревновати да би се запушила уста оних који говоре лаж, јер наш удео је сведочити Истину баш пред лицем синова лажи, тамо где је неопходно разобличавати лаж како би Истина била пријемчљива свима, а нарочито онима које заводе лажни учитељи. Сетимо се овде Светог Јефрема који се довитљивошћу докопао главног рукописа тадашњег архијеретика и вратио му је, али са лепком улепљеним страницама као неупотребљиву. А у временима гоњења свако по својим моћима и са својим једномислећима „герилски“(у групама, као ускоци или комите) војевати за Христа, трудећи се на обавештавању народа о Истини Христовој и лажљивости самозваних учитеља, док се не створи општенародна клима за подизање свеправославног свем народу схватљивог „устанка“. А, ко је то данас тако усавршио превремено и самовољно подизање православних устанака ако ли не Грчки православни старокалендарци. Да је лакше је себе прогласити за исправног и одвојити се, те заобићи лековито духовно море жртве и смиравања, и ускочити у базен личне „праведности“, могао би се најсликовитије приказати следећим свехвалним примером: Недавно, милошћу Божијом, упознах ваистину побожну сестру од које 10 свештеника новотараца једне градске Цркве никако не могу одслужити Литургију „по новом“, јер она, кад год наново покушају, из „петиних жила“ увек отпоје оно што ови изоставе.

Дакле, док не дочекамо православног самодржца који ће православне одбранити и сјединити, духу оваквих примера следујмо, делајући увек јавно наспрам лажи и тако се припремајмо за велико искушење, као што је долазак папе, које ће нас невољом својом зближити и усагласити на подизање заједничког једномисленог општеправославног устанка, али, до тада, не проглашавамо свој начин борбе за једини исправни, „ексклузивно православни“, и не подижимо веће устанке пре времена, јер до тада ће немир и злоба наших супарника радити сами против себе. У супротном, наше исповедање вере, по методу, се неће умногоме разликовати од начина пропагирања политичких странака и сузиће се опсег „циљне групе“ могућих слушалаца.

Овде не говорим, дакле, о односу са онима који јерес проповедају, о њима је раније довољно речено, већ, све време, о очувању јединства међу нама који смо последњих година мање-више ревновали у православљу. Паралелно са знањем 15 канона Светог Цариградског Сабора који похваљује оне ревнитеље који и пре Саборске одлуке прекину општење са оним који јерес отворено проповеда, треба знати да је, у време настанка поменутог канона, Православље у народној свести било свима јасно разграничено са јересју, за разлику од данашњих услова, треба знати да је минула столетна историја показала да међу епископима нема више такве Христодулне саборности која би порађала  Свете непогрешиве Васељенске  Саборе, да је данас сваки прекид Литургијског општења као вид исповедања вере – раскол који остаје или до Православног цара или до Страшног Суда, треба се сећати негативног грчког примера једни расекоше ризу Христову (новокалендарци), а други узмичући се потом од њих без тежње за помоћи и повраћајем посрнулих, без тежње за зашивањем крајева Ризе свецелом тежњом ка претходном јединству Вере и богослужења.

У реду, код нас није у питању раскол већ покушаји увођења многоглаве јереси у сав народ, стога је неопходно усклађивање борбе православних, које се, у „мањинском“ ропству, постиже ободравањем свих борбених група да се на свој начин пробијају ка истом Циљу, а, пак, координација истих из једне „централе“  је корисна, али никако не пре него што се истина и слога опште приме и прихвате у народу. Када је велики бој имамо армије за изричитим задацима из једног штаба, а када је велико ропство имамо мале групе које се боре локално како се ко снађе док се не задобије широка подршка свег народа; опште важећи благослови (тј.послушања, задаци) од духовника су за дан опште велике битке, а у мањим биткама – појединачни благослови за свакога, супротно су машта и духовна магла. Тренутни фокус борбе са екуменистима је око придобијања за Христа оних већинских традиционално (да не кажем површно) православних слојева народа, а не само учвршћивање заједнице оних светоотачки утврђених верника.

Мислим да се каткад и сувише бавимо начином вероисповедања ближњих неголи сопственим, када то чини човек лично – сам себи греши, али када то чине званичници православних заједница једне наспрам другој штета је неупоредиво већа по душе многих. Прекид Литургијског општења је вид вероисповедања да би се Правоверје воздигло али и остали (отпали) уразумили и повратили Њему, а не панична бојазан правоверних да се и сами не заразе проклетством „додиром“ са кривовернима, као да се ради о инфективним медицинским категоризацијама, а не о Вери која Истином ослобађа од свих духовних бацила.

И још, једна је димензија давати лични неми пример прекида општења након личних дугогодишњих исповедних рана које сведоче о борби, ослушкујући дисање Духа Божијег и духа народног, а сасвим друга је, притом, отворено позивати све, и оне у знању и оне у незнању, да то одмах са нама на исти начин учине, као што то, уосталом, „командно“ раде и сами екуменисти. Просто, пустимо „мало“ и Богу да нам помогне у подвигу. Прекид помињања као крајња ставка коначног разлаза има смисла онда када су све друге ниже црквоградитељске ставке истрошене, нпр. јавно разобличавање лицем к лицу (а не само преко ел.медија), притом, уз поучно неузимање благослова; бојкот богослужења са образложењем таквима зашто то чинимо; духовна и физичка борба против увођења реформи… а за прекид општења, о, исповедници, нећемо закаснити, у крајњем случају и због тога што ће они који кривоверују под притиском разобличавања увек први ка томе посегнути. Испитајмо се да ли нас то ревност за веру, сујета или лењост за свакодневну борбу вуче на то? Да ли би се орадовали вешћу да су се српски екуменисти поименце покајали, или нам је обојима химна иста „учини бар један погрешан корак, да лакше одем од тебе“? Све ово пишем због неких преревносних и препобожних реченица, да ли само од демона или и од ДБ – двоумим се, на које које-куде набасах а чија се порука неретко олако са усплахиреношћу прима међу вернима.

Имајући ово у виду наглас сам се питам: да ли оне који су осведочени неућутни борци за православље али се и даље из неког вишег разлога (рецимо,свога стада) отворено не издвајају од истих – треба брзопотезно проглашавати за посустале или издајнике(!) Господ гледа намере срца, а не методике потеза, сетимо се да Црква благосиља и начин борбе Светог Атанасија али и Светог Мелетија Антиохијског. Први није хтео ништа да има са аријанцима, а други се међу њима самима примирио и сачекао најбољи тренутак за исповедање вере, само да би како год кога више за Христа придобио. А нешто се не сећам да је Свети Атанасије јавно критиковао Светог Мелетија због начина његове борбе за Веру.

Под осуду потпада само онај који се због раслабљености или свесног прихватања кривоверја приклањају лажном учитељу, а не они који имају свој вид јавног супротстављања истима. По речима Светих „ко није у борби тај је у прелести“, „у борби“ и против демона и против видљивих лажних учитеља.

Морамо бити свесни да иза свакога који саблажњава својим кривоверјем има и много наивних следбеника у народу, и због тог наивног, јеретиком прелашћеног, народа, верујмо, постоје данас и истинске слуге Божије које мудро и смерно чекају да га благошћу проповеди благовремено украду из канџи противника. Па зар ћемо гледати Веру да учинимо пријемчљивом само онима које је већ познају и у њој живе или је основни смисао вероисповедања сопствено спасење и сведочење пред онима који су од Вере удаљени незнањем и преварама овога века.

Болна је ова наша тема, а болнијом је чине само ретки препобожни појединци. Замислимо, да је Владика Артемије први пружио жесток отпор непријатељу, симболично, као у „Маричкој битци“ која је претходила коначном Косовском боју, притом, уистини осведочивши се у тој битци као истински слуга Христов, и да је та битка велики повод за општенародно позивање и припремање свих за одлучни Косовски бој, али, никако, не и за нову хитру локалну Маричку битку за коју није јасно обавештен сав народ, јер да је било две Маричке битке славне Косовске историје Срба не би било, а ко зна да ли би о икаквој историји Срба данас на овим просторима било проповедано. Није циљ само физички се одвојити од јеретика, јер нас правилно и неућутно вероисповедање пред њима у сваком трену невидљиво и држи одвојене од њих, него, дајте браћо, помозите да „занеме уста лажљива“, да им не дозвољавамо да лажу наивне са „места светих“, да им добронамерношћу голубијом исповедамо Истину, а мудрошћу змијињом украдемо оне које су у своје замке похватали и својом харизмом поробили.

И, опет, докле се не удостојимо да нас у православљу обједини православни владар, „сачекајмо“ у Исповедању Вере са дуготрпљењем да нас бар свецело обједини пристижућа велика невоља, а она се крупним корацима приближава, али, не варајмо се, ни почела још није, чим ми имамо снаге и времена да се овако сецкамо и гложимо. Манимо се, дакле, искључивих коментара и поступака према православној сабраћи унаоколо нас која ревнују по својим моћима и на себи прикладан начин, (нарочито, не проглашавајући сада, у овом духовно ровитом времену, свој начин исповедања за једини исправни), него само чувајмо Истину и у себи – врлинама, притом Је и наглас увек пред противницима одлучно оглашавајући јер то нам је свима обавезујући дужносни поступак у удео нам допао. И не сумњајмо где све у православним фракцијама нема благодати већ верујмо да ћемо је свуда где, међу њима, будемо крочили поцрпсти – због унутрашње исправне јавно исповедане Светоотачке смерне Вере своје.

Ни на трен не заборављајмо да су свакоме човеку као разумноме бићу проналажење Истине Христове и задобијање Љубави заповеђени, или боље, природни. Спознаја Истине онима који Је траже постиже се Вером Православном која приводи ка смирењу а „почетак љубави је велико смирење“. Стога, почев од мене надобудног, свагда се уразумљавајмо, о, једноверна браћо, да је смирење почетак, а не виши ступањ врлина, без њега Истина нас неће ослободити већ ћемо ми друге машући Њом поробљавати… а „тешко ономе преко кога саблазан долази“!

Господе помилуј нас благодаћу Твојом да Веру Свету коју Си нам подарио исповедамо на спасење своје и на вечно добро свег народа Твога, без икаквих примеса препобожних нам умишљаја и маловерних рационализама наших.

 

на Светог Симеона Дајбабског  2011г.                                                                                                                недостојни Антоније

Светосавци Цркви Мајци

Молитве за очување српског Православља

испред Патријарије сваке суботе у 12 час

Свети Сава: Мој народ је Христов а не Папин!

 

 

 

МАРТ 2011 Г.

Пророштво старца Пајсија и заблуда „православних“ екумениста

Мисли редова ових намењене су превасходно онима који су испочетка вероватно наивно, а потом и сами поробљени помислима глобалне духовне заблуде, похрлили у безобално екуменско море безнађа. Да, требао сам и пре ранијих текстова Синодалној господи да образложим неке своје минуле нагле поступке, како би бар сада био правилно схваћен све са надом да још није баш сасвим касно. Нарочито је ово што следи неопходно сада када им желим предложити нову поруку кроз Старца Пајсија коју сматрам суштински важном нарочито за њих, али и за све нас житеље овог времена готово општег маловерја, лакомислености, забаве и очаја.

Пре свега бих, дакле, овде желео да се унеколико извиним еп. Иринеју, Амфилохију и Атанасију на мом прегрубом изношењу вероисповедања и ставова у првој половини 2010 године, и то, претежно кроз писмено обраћање, а последњем од њих додатно и вербалним претњама (нпр. „…да ћу Црну Реку оружјем и експлозивом бранити од његове „администраторске“ неканонске посете уколико се деси пре Сабора“ – што је и довело до тога да се исти дуго колебао и прићи близу манастиру Црноречком). Ти груби „блефови“ су били шашав, али мени нижераз-редном и једини доступан, начин и покушај да се спречи сазревање оног поганог плода кога су поменута тројица заметнули и посејали у фебруару прошле године тј. триклетог раскола, чије смо неминовности још тада многи били свесни. Надао сам се да ће се уплашити јавног обело-дањивања њихових злурадих намера и дрских дејстава, уплашиће се можда одглумљених претњи, застаће, али, авај, нажалост наставише да „проходе цео свет да како год кога за себе придобију“ мрзећи и гонећи притом све оне најближње који их брижно призиваху и повлачаху натраг Христу.

Каква је и колика духовна погибао прелести савременог екуменизма међу православнима, не вреди напомињати ономе који се већ занео својим убеђењима и расуђивањима, нарочито ако је притом и својеглави Србин, „па и да гинем у прелести својој неће ме тамо неки блесавац саветовати о правом Путу“, или, још боље, како би уочљивија била дубина прелести и срљања, морам овде да цитирам самога викарног епископа Липљанског кога сам лично чуо док је „обрађивао“ своју паству корећи једног свештеног оца који се побунио због прогона Владике Артемија, пазимо на речи епископа Теодосија: „Он (тај отац) може сутра постати и чудотворац али то му ништа неће вредети јер ће бити искључен из Цркве“ (прво, нејасно је откуд Теодосије зна унапред ко ће бити саборно искључен из Цркве, али то је другоразредно пред запањујућом чињеницом задртости убеђења епископа Теодосија да га ни могућа чудотворства неће моћи разуверити у његову „догму“ да је свако заседање епископа коме он присуствује „непогрешиви васељенски Сабор“).

Дакле епископ Теодосије не верује нити ослушкује Поруке Духа када и како чинити, јер „не задобија венац онај који се не бори по правилу“, већ је идеолошки убеђен у истинитост своју и своје већине, и то, не само својих уверења, већ и својих поступака и (при)земних опредељења, и спремио се иста унапред бранити од било каквих могућих сценарија по сваку цену. Свете су речи: „Негуј незлобивост и пази на правду, јер ће се на човеку мирном очувати благослов“, а шта је супротно јасно је. Дакле, у најмању руку ово је страшно стање за хришћанина, а камо ли епископа, али, ипак, верујемо да „нада умире последња“.

Сво ово српско безумље које се данас посвуда осионо разбацује својом исправношћу, иако је крајње страно покајању, ипак још није наишло на повећа искушења која оно за собом обавезно повлачи, а у великим искушењима је увек могуће да човек превагне к смирењу и покајању.  „Виђење греха свога је почетак хришћанства“ да поновимо овде речи светог Игњатија, и аналогно томе да додамо, да онај који упорно своје грехе не види врло лако примећује или уображава грехе других и од његовог насртања на исте све „у име правде“ само их Бог може спасити. Виђење греха свога пројав-љује се према немилости ка себи, а милости ка другима, а нарочито најближњима. Не, не поучавам епископа Теодосија већ и себе сама потсећам.

А сада оно најважније о чему бих, не само волео, већ и морао поговорити. Не улазећи у детаље пророштава многих наших Светих Стараца која сам са времена на време читао, усудио сам се да многа локална пророштва хронолошки пробам склопити у целину. Стога, испричаћу вам моје схватање тих пророштава (које се вероватно тим следом неће ни испунити), с тим што ћу у тексту нагласити одређене непобитне чињенице Светих Стараца. Али, иако је овај преглед пророштава намерно површан (како се не би претерано детаљисало о људској будућности на земљи која је увек подложна променама сходно покајању), увидећемо на крају и његову душекорисност када се све ово чита као нека поучна Православна Бајка која потире савремену екуменску Басну.

Елем, ко је у Цркви веће светило од Света Три Јерарха Василија, Григорија и Јована, великих учитеља, чудотвораца и пророка Цркве Божије, па ипак, ни њима није откривано све, већ оно што је њима и њиховим савременицима било на корист. Није Тројици Великих Јерараха било откривено, рецимо, да ће после пропасти Грчког Царства заштитница светог Православља постати Света Русија, али све ово јесте откривено много касније, у односу на Њих, много мањим светилима Цркве – грчким пустињацима у деветом и десетом веку. Дакле, када се време великих промена и догађаја приближи, баш тада Господ и обавештава људе своје преко најсветијих у датом покољењу. А најсветији у нашем покољењу јесте управо Велико Светило Православља грчки старац Пајсије Светогорац. Преко Светог Пајсија ниспосла Бог људима једну нову Реченицу, једно пророштво које спасава и утврђује Православље од свих савремених прелести века овога, последњег или претпоследњег века. Та Реченица Свише коју је Старац много пута понављао духовним сестрицама својим у Суротију код Солуна(ово сам лично чуо од монахиња), гласи: „Ако која од Вас преживи Антихриста – сви ће Вас народи света, где год се појавите, вући за рукав да им кажете нешто о Христу“. Реченица Свеистине о којој би се књига дала написати од стране неког побожнијег и разумнијег, али шта је ту је, да пробамо бар бити искрени и јасни…

А сада, са Врха Свете Горе у подножје папског (ј)ада… – Патријарх Иринеј Гавриловић у првом искораку (левом ногом) ван српске границе, невероватно, али баш у аустроугарском папском Бечу трабуња следеће: „ …јединство Цркве јесте неизбежни императив за све хришћане. То јединство не може бити васпостављено или испуњено другачије него путем сусрета оних који деле исту веру у Тројединог Бога и који су крштени у Његово име (мислећи на римокатолике!?!). Екуменски дијалог не тежи унификацији Цркве већ „помиреној различитости“, јединству у различитости (овде се „различитошћу“ зову јереси, а под јединством подразумева унијатска црква). Такав дијалог Цркву чува од два подједнако опасна искушења – „отвореног релативизма“ и „затвореног фанатизма“. Овакве богохулне приземне глупости не би могао натрућати ни у бунилу било који православни чобанин, а ево дође последње време да трезан (тј. није под утицајем алкохола) српски Патријарх то изјављује подно папских скута уз дружење са његовим слепим следбеницима, што би се по српски рекло: кардиналним папанима. Неразумном Патријарху или обојици (тј. и ономе који му је ово писао) „отворени релативизам“ би био ваљда духовна унија са будистима, а „затворени фанатизам“ то је Свето Предање Светитеља Православних из последњег миленијума, од Светих Григорија Паламе, Саве Српског, Марка Ефеског, Василија Острошког… све до Јустина ћелијског“. Има ли краја лудилу…

И све оне који се буне овој отвореној издаји Православља патријарх опомиње да такви, нарочито обратите пажњу: „поричу Вољу Божију да сви буду заједно и једно на крају историје“. И, ево екуменског зеца који се у име православља, заоденуо и грмом хуманизма! А да се екуменски зец не (пре)накоти на штету свих, погледајмо где се то покушао завући. Ни мање ни више него у саме речи Господње: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И онда ће доћи крај.(Мат.24,14)“.

Запамтимо ове речи господина Гавриловића (нажалост) Иринеја (још жалије) Патријарха српског и повратимо се овде горепоменутим речима старца Пајсија својим монахињама и свему томе придодајмо чињеницу да – нико од ранијих Светитеља Цркве није подробно тумачио детаље Откровења Јовановог. Нису свети смирени светитељи детаљисали оно што им није било дано већ, у благодати Духа, покољењима их поучно осликавали као опште препознатљиве слике времена које ће претходити Страшном Суду Христовом, у страху Божијем мислећи (али не тврдећи), да ће моменат када уследи изненадни пораз лажног цара и бога Антихриста који долази у свет („Па ће се онда јавити безаконик, ког ће Господ Исус убити духом уста својих, и искоренити светлошћу доласка свог.(2Сол.2,8)), то бити и моменат објаве Христовог доласка и Страшног Суда. Ово нико од Светих Отаца није тврдио али су се мирили са највероватнијом исправношћу таквог тумачења. Нико од њих није имао потврду Духом Светим за такво тумачење, па је оно у Цркви остало као нешто што се вероватно подразумева, наравно, све док ново светило Цркве није јавило нову благовест, благовест која и да се не испуни, веома је душекорисна, благовест да ће проповед јеванђеља (читај православља) као последњи јасни знак Другог Доласка Христовог и Суда Његовог бити после Антихриста, (о, екуменисти) а не пре њега(!!!). Другим речима, неће „православним“ екуменизмом народи света схватити истину Христову, већ ће управо то чудо којим Господ убија Антихриста бити уразумљење, тј. оправослављење свим народима које је онај залудео. „А кад дође Утешитељ кога ћу вам послати од Оца, Дух Истине, који од Оца исходи, Он ће сведочити за Мене.(ту је тачка, па онда…) А и Ви ћете сведочити, јер сте од почетка са Мном“(Јов.15,26).

Е, сад, да се напокон усудим и препричати многа пророштва новијих Православних Светитеља, која сам ја неразумни покушао слити у једну причу, једно пророштво, које напомињем иако је можда унеколико нетачно (јер покушавам повезати и нека локална пророштва у једну општу слику последњих времена), али је корисно стога што све ово што следи, не само да труби о брзом доласку Антихриста, већ и о великој Небесној утехи која притиче у сусрет искрено православнима. Дакле, отприлике овако, једни старци говоре да ће Европска унија нахушкати Турке на Грке, муслимане на православне, да ће Руси помагати Грцима, а Западњаци Турцима, те да ће тајни циљ масонски у свему овоме бити да што више људи погине (чак се

негде помиње и 600 милиона жртава). У целом том хаосу у Русији би се десио преврат (насилно би се уклониле садашње масонске структуре са врата Руског народа) и Црква би поново миропомазала Божијег Помазаника – Цара, мада, вероватније је, да би све ово уследило по завршетку тог страшног испланираног рата, када се сви Јевреји света слију у Јерусалим да се поклоне Антихристу који ће прогласити мир и спасење свету кроз њега и обновити Соломонов храм. Али, у суштини, биће то последица и награда покајању руског и осталих православних народа. Руски Цар би ослободио Константинопољ и све православне земље од власти јудеомасона и створио заједничко свеправославно Царство.

Све до тада би Србија била у великом ропству, као последњем ступњу зла из Небеске Литургије које смо као народ привукли непокајаним греси-ма својим, „неће Србин моћи да иде никуд само тамо где га кундак гони или коноп води“. Веома тешко ће нам бити све док се не покајемо, јер Право-славно царство неће доћи без свенародног покајања.  Ово време било би неподношљиво тешко издржати да нам новопросијавши Гаврило Српски није објавио светло на крају пећине, блиско Руско-Српско Царство, да нам није јавио да ће страдања бити тешка али кратковремена. То време ће бити тешко наравно само онима који буду чували Свето Православље своје. Никада не заборављајмо да је старац Пајсије такође говорио да се нипошто не примају било какви чипови (биометрија тада није још постојала) за лична документа, да се хришћани одрекну телевизора и компјутера (интернета), јер онај ко се раслабљава у свему овоме неће очувати веру своју у пресудним моментима, ко се не бори са мањим како ће одолети већем злу. Откровење Јованово је намењено превасходно изабранима, а не незнабошцима. Опомена да се никако не прима Антихристов печат важи нарочито за православне, за оне који су у благодати и знању, свесни, јер „онај који зна биће много више бијен од онога слуге који није знао за страшни грех тај“. Ми смо наме-њени да будемо светлост свету зато нам је кроз Истину доступна и благодат да, са вером, све можемо поднети Христа ради и Вечног Царства нашега.

У периоду после страшног рата, када се прогласи Антихрист и паралелно настане Руско царство, Антихрист ће се из почетка показивати веома добронамеран, вребајући како да покори и тада моћно (Именом Христовим) Православно Царство, тако да ће му се сви народи света душепогубно поклонити као миротворцу и ономе који обећава рај на земљи насупрот „ортодоксних сепаратиста“. Православно царство би требало да одолева том ђавочовеку (јер ће Антихрист бити човек који је добровољно примио самог старешину демона, Сатану, у себе) неко каже 15, неко 20 година, то Царство ће бити дар Љубави Божије нама савршено недостојнима како би очврснули у Вери, да би целом свету одатле посведочили да је њихов бог кога су сви здушно прихватили у ствари Антихрист и духовно ојачали и спремили се за општи погром православних који потом следи, јер ће по истеку времена Антихрист срушити Православно Царство и побити готово све његове свете становнике који му се супротставе силом оружја, ако му се који приклоне изгубиће вечност своју, а мали број најпобожнијих ће Господ сачувати по пећинама и врлетима ради онога што старац Пајсије благовести „ако преживите Антихриста сви ће Вас народи света где год се појавите вући за рукав да им кажете нешто о Христу“.

Од момента рушења Руског Царства вероватно почиње да тече Антихристово време од три и по године, то све може бити и нека симболика, а не стварне године, ту се треба сетити и речи „да ће се скратити време оно иначе нико не би опстао“. Тек тада, када разруши Православно царство и потпуно завлада светом он проказује своју праву сатанску нарав. Енох и Илија нисходе да проповедају Христа Свецара и затварају небо да киша не падне сво време Антихристове владавине над непокајаним родом људским, све док од истога обојица у крви не пострадају али и на очи свију васкрсну у слави и поново се не вазнесу на Небо. Сама природа ће се побунити наспрам богохуљења људи и сатаноликог им цара, катастрофе, глад и патње, дакле, постаће „благодети“ које је жигосаним народима за плату привукао њихов обоготворени владар кога ће напослетку „Господ убити дахом уста својих“. То „Дахом Уста Својих“ биће неко нарочито чудо Божије којим ће Господ убити Антихриста али тако јасно да сви ће народи света освестити и зажалити што не слушаху Еноха и Илију, напокон, са великим покајањем поверовавши у Христа. Познаће народи лажност Антихриста и схватити да је Христос једини Бог свих, сетиће се тада оних православних који су их на превару Антихристову опомињали из минулог Православног Царства, и похрлиће да траже по гудурама преостале преживеле Православце и од њих да примају Веру Свету плашећи се сви скорог краја јер се тиме Писмо сво испунило: „И проповедаће се ово јеванђеље о Царству по свему свету за сведочанство свим народима. И онда ће доћи крај“.

Мноштво народа света тада масовно прима Православно Крштење и очекује се из дана у дан Страшни Суд Христа Бога, знајући да се све пророковано испунило. Неки старци кажу да ће по пророштву Св. пророка Данила тај период трајати 45 дана јер толико баш у тим свештеним прорачунима увек некако недостају, али је боље мислити да ће то време, када се готово цела земља оправослави, трајати онолико дуго колико је потребно да се испита вера у свакога, или, док се они који су олако и „ланчано“ примили Православље не поколебају и не кажу „џаба смо се и крштавали, Христос неће ни доћи, све је ово глупост“, и баш тада ће се збити Очекивање Верних – Христос Бог Једини Судија свих. И тада: „Две ће мљети заједно, једна ће се узети, а друга оставити; Два ће бити на њиви, један ће се узети, а други ће се оставити. И одговарајући рекоше му: Где, Господе? А он им рече: Где је труп онде ће се и орлови сабрати“ (Лука 17,37). Усудио бих се то препричати овако: где је трулежна привлачност блага земних ту ће се окупити и себични самољубци запле-њени пролазним чарима њиним, и неће ни желети ни погледати на Христов долазак. Такве ће спољашње,обредне,неверне шкртице Бог вечно оставити са похлепним и самољубивим жељама својим, јер не жељаху, не чекаху и не надаху се на Спасење Христово у Царству Његовом које им се тако јасно у Слави и Побожности приближава, а све што није од вере грех је. Добро и зло су вечна опредељења која се једино у овом животу могу покајањем или гордошћу изменити.

Помишљајмо о томе како се ни многи крштени неће спасити, зато треба нам бити у сталном и једино разумном страху, страху да не отпаднемо од Бога. Православна Вера је нада спасења онима који се у Христа надају, а они које се крстише у Христа, а за Христа не ревноваше и у Христове се врлине покајањем не облачише, таквима је боље да се ни крстили нису. Незнабошци ће, како изгледа и поред несвесног залуђивања и поклоњења Антихристу имати додатну наду у поантихристовско време кроз православну веру и крштење, али православни треба да се нарочито пазе јер само православни ако би који, не дај Боже, примили Антихристов печат на десну руку или чело не мислите да ће такве наде имати.

Треба се сада, из наведеног, подсетити, не на детаље подложне променама, већ само на чињенице:

– да је време апокалипсе невероватно близу, јер проповед православља свему свету као последњи знак краја (о, екуменисти српски), неће бити пре Антихриста (вашим саблазним екуменским техникама и унијама), већ после њега, иницирано Чудом Христовим којим Господ сатире Антихриста;

– да нема места безбрижности јер дефинитивно живимо у антихристовско време, време великих испита за Веру свакога, али ни превеликој бризи, јер ће, после страшних невоља, изненада настати и Свеправославно Царство – чим се свенародно покајемо за заборав и издају заповести Христа Бога, а један од првих знакова покајања и освешћења је борба за чистоту Вере од свих сатаниних „глобалних“ екумено-папских замки. Што је веће искушење то је увек Господ Љубави ближи сваком који га са Вером призива;

– да трпељива страдања, исповедање Вере и покајање јесу неопходности које ускоравају пораз лажних духовних учења, тј. постанак Православног Царства, дакле, имамо пророштво о Царству (Царству које оличава пораз унијатства и екуменизма) још само да га покајањем и исповедањем вере, сада и овде и заслужимо, у супротном… ништа од свега;

– да то Царство Православно није само по себи циљ већ привремена утеха Божија ради припреме за апокалипсу што тек следи;

– да ће Господ, по речима Светог Пајсија збрињавати и хранити, Њега ради прогнане, хришћане чудесима великим као из првих векова хришћанства;

– да ће незнабошци имати још један призив, а да православни другог, од оног који имају, имати неће, јер је дар и удео православних бити „светлост свету“. Незаборављајмо духовну законитост: „Јер немогуће је оне који су једном просветљени, и окусили дар небески, и постали заједничари Духа Светога, и окусили добру реч Божију, и силе будућега века, па кад су отпали, поново враћати на покајање, пошто ни са своје стране опет распињу и руже Сина Божијега“ (Јев.6,4) И сами увидимо из минулих ратова да су нам највећа зверства увек наношена од помуслимањених или покатоличених бивших православаца Срба;

– да ће само најпобожнији православци преживети Антихриста као Свети залог који ће послужити оправослављивању свега света.

Али, све изнето овде, да ће се баш овако десити, „може да буде али не мора да значи“ јер све у Пророштвима Православним зависи једино од покајања рода људског, а и да се баш овим редоследом све и не збуде корисно је веровати у сличан ток овакве пророчке приче. Јер је душекорисно „очекивати да ће нам сутрашњи дан бити тежи од овог, па ако не буде слава Богу, ако ли буде – већ смо се спремили“ што рече Свети Варсануфије. Душекорисна је и благовест блиског Руског Царства јер нам већ наилазе тешка искушења која би тешко поднели да немамо обавест о њиховој краткотрајности „јер нико не би поднео“, а краткотрајност је условљена једино покајањем.

Такође, не треба заборављати и то да ако ли не буде свенародног оправослављења и покајања на коме се појединачно трудимо и које ишчекујемо, неће се ни збити Православно царство, него ћемо гресима својим додатно ускорити највеће искушење икада – зацарење Антихриста, где ће се само мали број изабраних који покајањем и Вером не одгурнуше своје избрање – спашавати.

Једино је она једна Реченица стамена, благовесна и неуништива, Реченица која Веру православну ободрава, која Наду Православну у погромима показује у свој својој неопходности, која Љубав Божију оделотворава сада и овде пред нашим грешним очима али чини је јасно видном и кроз све будућности времена земног; О, Ви Православни послушајте и душама узревнујте и воскресните: „Ако која (душа жива) од Вас преживи Антихриста – сви ће Вас народи света повлачити за рукав да им кажете нешто о Христу“. То је реченица коју је Светац често помињао сиротицама својим Христа жедним монахињама светог манастира Суроти код Солуна, а ми, приклањајући главу пред земним светим траговима његовим које нам је оставио у Христу Богу – ускликнимо: Свети Пајсије моли Бога и за сиротице (душе) наше у овим временима последњим, временима завршног испита Вере, временима избора вечности наше! Амин.

О Светом великомученику Теодору Тирону 2011       Молитве Богу за уПравослављење Патријаршије                монах Антоније

 

 

 

 

ФЕБРУАР 2011 Г.

Савесни Светосавски Потсетник за, свесно или не, заборавне Православце

(Молитвена окупљања Православаца  пред екуменском Патријаршијом субота 05. фебр. у  11 час.)

Христос по среди нас – свима православцима ма на како их чудном месту живљења овај поздрав братски сусрео! 

У време ово, кад су вештаствене рукотворине људске постале „мобилне“, а невештаствена српска побожност „статична“, а, како се покољења словесна рода овога, заједно са нама или лакомисленима или поплашенима, не би стопила у један залогај врагу који нас вековима мерка прогутати, молимо Вас да се придружите нашим молитвеним трудовима пред Патријаршијом сваке суботе, а нарочито сваке прве суботе у месецу (наравно, у 11. ч.) као и сада 5. фебр. 2011, када традиционално дозивамо у припомоћ и нашу сабраћу у Христу из унутрашњости Србије (молитвено саборно место је на  – углу улица Поп Лукине и Иван- бегове, 200 м од Патријаршије, тј. тамо где су нас „другови плави“ у име плате своје ланчано одгурали јер и њих гурају одастраг и екумено-попови и еуро-политичари).

Подржавајући и све остале видове супротстављања притајеном унијаћењу нашег народа које се углавном врши кроз глумачко-сценске приказе, како државних, још више црквених властољубивих вођа народа крштеног српског, потсећамо на обавезу побожних да у временима када се и сами темељи Вере нам Свете поткопавају покажу елементарну жртву за Христа и покољења нам ближњих, да не кажем храброст, наравно, све ово уколико је побожност стварна.

Ако од два брата један остане православан, а други постане јеретик, овај православни не може се само окренути од њега и отићи у шуму препуштајући ономе да нашироко наставља саблажњавати ближње његове, народ његов. Православни хришћанин таквога управо мора у стопу пратити и из искрене љубави (или само бар обавезе пред Господом) дозивати натраг, а само то дозивање (спојено са опомињањем откуда је отпао) иако не уроди плодом обраћења истог, оно ће увек постојано бити непрестано смерно разобличење сваке његове и речи и дела које је успут посејао. Ширу могућност исповедања Вере, са надом на Откривење Божије Које једино и може повратити многе данас повратку на Пут Истине и Љубави Божије, не можемо задобити уколико се данас ослонимо само на једина два тренутно доступна начина исповедања Вере (путем интернета и салонских трибина).  Јавна и далекометна реч смерног исповедништва је неопходна и обавезна ради свих и за све. При оваквој диктатури она се најтеже онемогућава и највише се чује управо са улице, а нарочито са оваквог места подно прозора изворишта зала општенародних, и, притом далекометнија је кад је са већим смирењем.

Удружења, покрете и странке(сем хрисћанских братстава) овде нити зовемо, нити примамо, али очекујемо молитвену припомоћ побожних који знају речи Светих, и који, по моћима, живе по њима, оних који знају како би се Светитељи понели данас и овде, у овој јадној, непокајаној и поткупљивој српској стварности, када нам не раде више само о глави, већ и о вечној души овога народа нашега, ових наших ближњих које нам је Господ прве уделио у „обавезу“ љубави.

Истином се живи кроз покајање а Она, тј. Христос се исповеда устима на спасење. Исповедање Истине мора бити ради спасење себе и свих –  и са неустрашивошћу и добронамерношћу. Са неустрашивошћу јер је смирењем у Господу и Господа ради а са добронамерношћу јер је и сажитеља наших ради. Јер нећемо ми спасити Истину него Она све нас. Свети Јован и истрајно кораше Ирода „не можеш ти имати жену брата свога“, али га се овај и бојаше и „радо га слушаше“, иако огрезао у греху осећао је, поред страшног укора и добронамерност Јованову, али нажалост Иродијада и пакао превагнуше у избору његову.

 

Оци, браћо, сестре помозите нам смерним молитвеним присуством својим, да уз благослов Господњи створимо православни, а не манипулантско-политикански Отпор, не тек неком владару или поглавару, већ самој лажи и јереси, које нам вукове и демоне уводе у тор стада које се још није поштено излечило ни од  „чари“ комунизма, а већ му пред срцем и носем нуткају и туткају  – екуменизам и глобализам, и претећи фронталним уметнички скривеним духовним потопом за 2013. год.

Неминовно је да долазе бурне године и истиче време да православни дуготрпељивим смерним молитвеним сведочанством пред Господом и народом освете очи, улице и домове престоног града овога, јер насупрот, уколико се закасни све ће се препустити немирним (револуционарним) покушајима решавања напречац, на још већу саблазан, онда када угњетени изгуби стрпљење те, и он, постане нервно растројени угњетавач. А нарочито је овде извор таквих неминовних патриотско-унијатских сценарија, извор све душевне болести српске народне душе – Патријаршија као све веће извориште лажне духовности која увек има за последицу и обавезно такво потоње растројство и целе државне заједнице једног народа.

Исповедништво је обавеза души спасења ради, а мучеништво је нарочити призив Господњи. Дошло је време да онај који је молитвом и тајним подвигом и стекао одређене врлине погубиће их, уколико не буде био, или бар, по моћима својим, покушавао да их запечати исповедништвом Христа Бога свога на Кога устају данас са свих страна, а, што је најгоре, управо и изнутра, из Светоимене Патријаршије, и то не за неколике сребреника већ за милионе златника (и поред 2010-годишње свете историје православног хришћанства!?). Онај који је такво зло урадио давно речима „Онај кога целивам  Тај је – држите Њега“ показаће се много мањи грешник од оних који огромним новцима данас зидају унијатске задужбине по Нишу (под привидом љубави православља)  и 125 спомен кућа „хришћанским“ земљама (велика латинско-патријаршијска превара(!) јер хришћанских земаља у којима Црква има већинску припадност је десетак, а да и не помињем да им се овде у нас ближњи њихови расељени из разних српских Крајина  пред очима пате, гладују, без круха и крова, и да нас је велики број оних којима тако спомен бележимо као чак „хришћански“ скоро бомбардовао, а кроз векове са пакошћу сатирао и унијатио „хришћанством“ им лажним).

Хвала Богу народ побожни који истрајно долази на ова наша антиунијатска молитвена окупљања је, иако малобројан, оно ипак све смиренији, или боље рећи да су браћа и сестре наше мирније, скромније. Јер сви они који би да ову пошасну болест која се деценијама на наше очи увећавала реше конкретније и хитрије – полако одступају. Они, пак, који се истрајно само у Господа надају над овом страшном патријаршијском провалијом која прети прогутати адом свецели народ наш, а коју људи никако не могу моћима својим зацелити и премостити, такви, па макар и са паузама, ипак увек истрајно у Господу долазе.

Неко може и рећи: зар је смирење дело које се јавно и на улици исказује!? Наравно – не! Али ми грешни овде и не долазимо да показујемо врлине већ да у миру исповедамо Веру своју Свету, да се зна и пред земљом и пред Небом да се не стидимо Господа свога, да се не одвајамо од истине светих Отаца коју у име Њихово и у одеждама Њиховим данас вође лукаво изврћу. Стога верујемо да ће нас Господ укрепити и надаље да дуготрпељивим исповедањем Вере дочекамо и дар смирења Његова, јер „исповедање Вере освећује човека“ (Св. Максим), а освећење има полазну тачку у смирењу.

Ми смо и сами део бића крштеног православљем народа овога до јуче веома побожног. И ми смо сви криви и за сопствени и за свеукупни пад наш, те, ако смо до сад, а јесмо, у многоме ћутке саучествовали у ширењу екуменског и осталих зала у народу, зар данас када се Истина Светих не може проповедати ни у храмовима многим, ни у портама, ни конацима црквеним, а камо ли узурпираним мас(онским) медијима, није ли данас управо једно од најосновнијих алтернативних места (чак и за чију се слободу морамо још, с Божијом помоћу, изборити) ово овде испред Патријаршије Светог Саве (а не патријарха Иринеја), иако нас упорно „патријаршијски лакеји у плавом“ одатле одгурују. Ту где распињу Светог Саву гажењем Предања побожности и  Вере, у згради са Његовим Именом – сада и (раз)блаженог прелестника Фрању увлаче, овде где се поткопава Крајеугаони Камен духовног бића Србиновог, и наместо њега подмеће шарени сребрн(ачки) папски (тог „црног вође црње интернационале“  једино лукаво белог одела који је именом и „благословом“ својим богоодступничким опоганио унију народа Европе).

И морам се опет и опет пожалити Господу, зар нас је овде и поред свачега овога које многима потире и сам Смисао даљег живљења овде, зар нас је ипак у овом двомилионском граду и осмомилионској земљи православној оволико мало? Али, заправо, не, јер „докле год су два или три овде у Име Господње“  увидимо Ко је Тај Који ће бити с нама. Само да до краја све остане добро, мирно, благочестиво и Миломе Богу приступачно. То иако каткад заборавимо, али се увек присећајмо да је боље мало стадо једномислено у Богу, него велико, а разуздано и својеглаво, нарочито овде где смо као у излогу прострти пред очима многих као простирка подно Истине Христове. Само нека је увек искрено Господа ради. Јер што нас је мање веће је трпљење тако ће и дар Свише бити већи ако до краја издржимо и тај дар са свим народом поделимо. А крај је да дочекамо, у телу или ван њега, да у смирењу и постојаности исповедања  доживимо – Недолазак папе у Србију и долазак Помазаника Божијег који ће утврдити побожност у земљи, а када је у правоверним народима утврђена побожност брига о границама је искључиво Господња.

Неућутна уста појућа и славословећа Истином Христовом, и рука која се подиже једино када се Крсног знака душа ужели – пред полицијом и државном и „црквеном“, то је спољашња слика овог неопходног вида Вероипсоведања данас овде, а ако ли смирењем буде и савршено Богоугодна лако ће се и у икону свенародну преобразити која страши непријатеље, све само ако ли смирењем одтраје(мо) до краја.

Јер ово су овде Господе православни хришћани Твоји, али молимо Те наново да развејеш и сумње и лењости наше општенародне да се и бројношћу овде утешимо у трудовима, те заједништвом појачаном молитвом к Теби удостојимо се новог Откривења Твога јер смо опште веома олошали – поставши делима и нечињењем гори и од незнабожаца. Свети Сава и Љубав Христова али и туга Твоја због Србинове нарави, ускори Твој одлазак на Небо из Трнова града данас евроунијскога, потом, помуслимањени потомци Ти кости спалише на Врачару Светом где данас врачара белосветског долазак уприличавају, умом полатињени попови Ти данас, Саво Свети, и духа Твога покушавају распети и поругати „јер не схватаху“ (јер, вероваху само на уснама, а вера се печати делима срдачнима)…

А ми стојећи овде у граду чији се храмови и дворови утркују у распињању Тебе, наличимо оној девојци „која је очи своје клела да би не гледале“ зло ово свеколико, али, ипак, девојци послушној и верној теби Саво и Христу Твоме, девојци чији ће плач верујемо, молитвама Твојим, потсетити покољења Срба на пут Твој и осталих Светих Отаца наших. Амин и Алилуја!

19 јануара на Свете Макарија и Марка                                                                                                  монах Антоније

Господе, немој нигда узети са уста наших речи истине, јер свагда (овде) чекамо судове Твоје! (Пс.118,43)

 

 

 

 

ЈАНУАР 2011 Г.

Девето месечно Молитвено окупљање Светосаваца

испред Патријаршије  субота 1.1.2011.г.

Браћо и сестре Пресвета Богомајка да нам је у помоћ јер самољубивим самовољама својим из дана у дан сви страшно вређамо Господа. Вређамо тиме и Њу Саму али је управо Она благослов рода нашега и Једина дата да буде саосетљива посредница спасења нашега.

Ево деветог месеца у који се по ко зна који пут молитвено окупљамо овде пред Патријаршијом која, нажалост, данас уместо Места Најсветијег народа нашега, начини се мутним извором који константно куља општенародним саблазнима.

Да ли наш народ крштени схвата демонску заседу која му је примамљиво заоденута православном мантијом данас. Нажалост, велика већина која је подложна мрежама јавног информисања не схвата велику превару ову. Стога се овде Господа ради и окупљамо молитвено, иштући помоћ и благослов Његов за ово малецно дело наше –  трубача који позивају на припрему за одлучни бој са лажју. Не напада нас непријатељ споља па да позивамо на телесни устанак већ непријатељ унутрашњи који се побеђује само добронамерним разобличавањем, све до његовог покајања или раскајања. Пример је Јуда. У најтежим околностима ништа није громогласније од исповедног мучеништва, од смерног распећа себе истине ради. Један народ има онолико наде на спасење колико порађа светих мученика, јер у најтежим временима мученици су ти који носе светлост Христову осветљавајући и трасирајући народу Пута капљама крви своје. Народ правоверни који осиромаши са порађањем Христових мученика, уистину нема више рашта постојати, јер ће се сам удавити у морима сујета грешности своје. Нека би Господ дометнуо вере свом роду нашем да се на вечност не би осрамотили пред нашим светим прецима и пред Христом Богом њиховим и нашим.

Представити свом слаганом народу овом истину о угрожености православне вере његове је циљ и победа наша. Али наравно, то дело није у моћи људској сем ако је са благословом смиренима Свише. Дело је ово неопходно нама у задатак постављено, али победоносни благослов ћемо добити само ако га смирењем задобијемо, зна се шта је насупрот – издаја гордости. То мисионарско и исповедно дело основно је дело сваког освешћеног Богублагогарног православца данас, чега су ови наши скупови само један од видова покушаја испуњавања тога. О осталим видовима борбе други нека сами кажу.

Ми овде да гледамо уз Божију помоћ, докле год нас је ма два или три у Име Божије окупљено, испунити до краја ово што је нама допало – тј. да се ни за трен не миримо са потапањем православља српког у светском екуменском мору и то баш овде у епицентру злочина. Трубити истину овде православни је удео, а то подразумева трубити са љубављу.Трубити истину јер је Она од Бога Љубави нам дата, трубити са смирењем не би ли се неко и од залуђених „екумено спасилаца света“ повратио Спаситељу, трубити са дуготрпљењем не би ли свака овца српског стада схватила истинско стање угрожености православља српског, трубити са тугом и благодарношћу јер смо недостојни овако великог позива и трубити са надом да ће нас Богомајка уздићи на „свету гору са које се не бојимо зла“ и са које се глас трубни громогласније шири. Дуготрпељиво исповедање истине са смирењем и љубављу требала би бити основа овог уличног удела нашег, кога молитвена сабраност, киша, мраз и жеге само додатно Божијом милошћу појачавају.

Када је неко у прелести када је убеђен теоретски да све зна, таквога поучити, разобличити или ућуткати могу само врлине хришћанске. Доброте и пожртвованости искајмо на дар Свише и са таквим настројењем и искреним надањем „да се сви спасу“ молитвено трубимо овде над разјапљеном екуменском провалијом коју многи не виде, не виде ни они који предводе у њу, а још мање они који их следе. Трубе Христове или бедна звона која јече и кимвали који звече, они који буде војску хришћанску или они који је додатно смућују, претходница застави Христовој или сујетни саблазнитељи – ако ли љубави немамо. Морамо на делу досегнути да са љубављу приложимо жртву која би народу отворила уши да схвати превару омамљивих екуменских ритора, јер ако немамо бар покушаја таквих дела, немамо ни праве вере. Права вера је спона са Истином, спона са Истином доводи до покајног уочавања своје греховне раслабљености и греха према Њој, доводи до страха да се Истина не изгуби, да се не удаљи од нас грешних и смирених, што све води ка рађању љубави ка Самој Истини, а таква љубав се тиме преноси и на све што је Истина створила, жељу да се сви и све спасу, запамтимо: жељу а не задатак! И све ово, наравно, увек са тугом присећајући се светоотачке мисли да „Свемогући Бог – само једну добру ствар није у стању учинити, не може спасити човека преко његове воље, уколико он сам то неће“.

Само је смирење погодна клима у срцу у којој права вера разраста и плодоноси љубав, а љубав је печат правоверности. То је основно дело свих православаца који схватају стање ствари данас и у себи и око себе. Господ рече: „Славу од људи не примам. Него вас познајем да немате љубави Божије у себи. Како ви можете веровати када примате славу један од другога, а славу од Јединога Бога не тражите (Јов.5,44)“ Сујета људска не иште Царства Божијега нити ће врлине Његове у себе примити, ни спознати. Пастир добри душу своју полаже за овце своје и такву смирену жртву љубави народ увек препознаје, а најамнике који га добрим делом сада предводе можемо најбоље поучити или разобличити управо таквом жртвом љубави (чак и ка њима самима) којој је ово овде само малени сегмент и покушај. Герилски начин разрачунавања са таквим најамницима није баш повољан овде, јер су они сада у великој пропагандној предности са мноштвом оних које су дугорочним лагаријама придобили. Није циљ да физички уклонимо јеретике, (јер ту моћ без православног цара данас немамо) већ да их истином и смирењем уразумимо или разобличимо како би они који их сада следе (народ) схватили пут Христов препознавши у нама смерне следбенике Христове, оне који више од екумениста желе спасење свету али му и указују на једини Пут који се састоји у покајном пузању за Истином, јер је чињеница да онај који Истину Божију у овоме веку не потражи са смирењем неће је вечно нигда ни сусрести, ни у вечном ропоту пожелети. Зато браћо, не угледајте се на мене који распредам о врлинама које немам, смирење је врлина срца а ово моје смиренословије је само усно разглабање науке Светих, него, хајте се упрегните у смирени и радосни јарам Христов, како би и мојој грешности било лакше ако томе ичим бар имало припомогох.

У току је рат за душе између Христа и антихриста, а у том рату смирење у Истини је најмоћније оружје Христових слугу. Смирење то је добродошлица Истини у срцу која временом порађа љубав, а исповедање је истина на уснама која се јавно не стиди посведочити вазда на земљи срамоћеног имена Господа свога. Не може исповедање опстати на уснама у време искушења уколико тројство праве вере, смирења и љубави није у срцу. Господе дометни нам вере, истине и љубави да њима исповедамо Тебе, да њима бомбардујемо непријатеље Твоје и наше, јер само такво је исправно исповедање, само тако ће непријатељи или се ганути истином и љубављу или ће их проклети, јер је права љубав смртоносно оружје за свако зло и лаж, али љубав тиха која се најбоље распознаје у невољи. Невоље ево пред нама, а љубави има ли у нама, међу нама и ка свима свеже палима, ако ње нема чији смо, ако ње немамо плачимо и за собом и за свима, ако ње нема и истина ће онемети на уснама „православних“, јер је нема у срцу, јер је љубав сведочанство да је истина примљена срцем.

Први плод сусрета душе са истином вере је покајање, из њега се самоукоравањем порађа смирење, а потом оно осведочено несебељубљем рађа љубав према Истини, љубав која жели Њу проследити свима на спасење. Много је лажних веровања, а још више лажних врста љубави. Екуменисти данас много зборе о некаквој расплинутој филмској љубави, а екстремни гркозилотисти бусају се механичким цитирањима речи Истине. Вера без смирења шта је сем хладно људско убеђење, док је љубав без смирења савршена самообмана, а обоје скупа лицемерје. Када вером породимо смирење тек тада смо уистину схватили дух поука светих Отаца и можемо их на корист другима предлагати непрестано осећајући своју бескрајну удаљеност од њихових врлина, без тога све се претвара у светогрдно безосећајно добацивање и такмичење са светим јеванђелским речима. И поново, подсећам пре свега самог себе: љубити Бога и Истину Његову не може се постићи без смирења, јер смирење кроз страх Божији одржава исправну веру у срцу и порађа љубав к Богу и љубав према свему Његовом што и Сам створи Љубављу Својом. Да, смирење је први дар праве вере, дар који не долази сам, већ дар онима који га траже. И опет, молим, не смиренословите као ја, већ смиравајте се корећи себе у себи.

Једина неопходна и једина дозвољена мржња је мрзети на зло и лаж, којима је корен гордост. Љубав се гнуша зла и гади се на лаж, мрзи све ове болести демонске али жели здравља болеснику. Мрзети на зло корен је добра, стога, мрзимо на лаж екуменску и гадимо се на њу али јеретике разобличавамо овде, ипак, увек са жељом да се многи од њих и оних који их следе преобрате ка Православноме Богочовеку Христу, са надом да нису још толико огрезли у злу да мора и шиба доћи на ред као крајњи метод љубави за спречавање метастазе саблазни када ништа друго не може помоћи да се заустави ширење зла. Али, сада, за насилно уклањање зла, понављам, немамо моћи, сем молитвеног ишчекивања и пожртвованог сведочења рана Цркве Христове. У страдању је победа Цркве већа од било каквог слободарског устанка, па чак већа и од друштвеног мира и благостања, само да је оно увек праћено благодарношћу нас недостојних. „А апостоли  онда отидоше од сабора радујући се што се удостојише примити срамоту за име Господа Исуса.“(Д.А.5,41)

С вером да је Богу све могуће ишчекујемо време нашег свенародног оистињења и покајања. Јер нема нам помоћи без покајања, нема нам покајања без народног оистињења науком православља, а за ово оистињавање ми данас свесни православци у многоме ћемо дати одговор шта смо са тим талантом који смо добили пред очима народним учинили. Ми не можемо данас од ових прекопута доћи у позицију да се јавно речима обратимо народу српском, стога једино остају дуготрпељива исповедна дела светосаваца као тиха вода која брег рони, а када уоче да им се јеретички брег рони или ће потражити помоћ или ће пројавити бес и свирепост, и тиме ће злоба сама сведочити против себе преко свих могућих медија својих. Тако и тада ће сав народ схватити превару и осетити смирену истину и жртву љубави оних који Христа Православнога исповедају, али опет најбоља је нада да се сви покају. Било у једно било у другом случају, тада ће се савршено испунити свете речи „глас народа је глас Божији“. Тако нека буде и тако опстане до краја. Амин.

На дан Светог мученика Бонифација                                       под морањем обавезе склепао монах Антоније

 

 

свеправославна „Молитвена окупљања за православну Патријаршију без : екуменизма, папизма, унијатства и зилотизма“ су сваке суботе у 11 час.

 

Неодступни захтев Светосаваца:  Да Српска Православна Црква иступи из органског чланства у зборници белосветских секти званој „Светски Савез цркава“, по светлим примерима Свете Грузијске и Бугарске Православне Цркве

 

 

 

ДЕЦЕМБАР 2010 Г.

СВ Е Т О  В а в е д е њ е

СВЕТОСАВЦИ ПРЕД ПАТРИЈАРШИЈОМ

 

            ХРИСТОС ПО СРЕДИ НАС – ЈЕСТЕ И БИЋЕ!

Као неко ко је досад покушавао по савести и по својим мизерним моћима трудити се да, колико толико, разобличи екуменску лаж коју неки на мала врата покушавају увући у свето Православље, осећам потребу да и сада, наравно – у своје име, поговорим о овој великој духовној раскрсници кроз коју чеда Цркве данас пролазе.

Да ли је у СПЦ настао раскол. Мислим да, иако га многи и многи са нестрпљењем дочекују, њега у суштини, пред Богом још увек – нема. У Србији је само отпочела јавна борба за чистоту православља, тако да и исхитрена „анатема“ која  ће, изгледа, неминовно уследити, може само да се „окачи мачку о реп“ као и већина досадашњих нецрквених одлука проекуменистима узурпираног Синода. Раскола нема, јер је стварни раскол је разлаз православних са групом расколника, једни су Црква, а други више нису, само први остају у благодати свештенослужења а други не. А овде, на делу имамо велику злоупотребу духовне власти недодирљивих проекуменских чланова Синода, који се, да ли лажно – да ли само уображавају, представљају „спаситељима“ српске Цркве, а лажни „спаситељи“ су се увек досад показивали као велики духовни упропаститељи свих и свега који их следе, а увек и телесни мучитељи свих оних који их, Спаситеља Христа ради, на правди разобличавају. Истовремено оваква бурна црквена дешавања су увек била сигнал крштеном народу да се више заинтересује за учење Светитеља Цркве и пронађе истинске следбенике православнога Христа међу подељеним епископима, јер је Један Бог и Једна је Црква Једним Духом Божијим вођена.

Међу епископима у Србији имамо данас православне и оне који су још увек православни (колико – видећемо). Синодски проекуменисти све своје снаге данас неразумно улажу да под видом наводне бриге за црквени поредак, примене мере и казне које се, по тежини, примењују за јеретике, наместо реда правећи још веће унутрашње немире зарад спољашњих екуменских им мирова. Што се тиче односа перјаница проекуменизма у односу према преосвећеном владици Артемију довољно је, после свега рећи само пар речи псаламских: „злоба сведочи сама против себе“. И сво време сам се управо надао да ће се та разјарена злоба смирењем православних или покајно спласнути или да ће сама себе завршно погубити бацањем анатеме на све који у Православноме Христу једино желе живети. Али, нажалост, сва ова неправда према нама ипак се није десила  сасвим без иритације са наше стране.

Чини ми се да се нисмо баш светоотачки стрпели испити чашу свог страдања до краја, али то ипак не значи да у свему овоме није дубока Промисао Божија. Усудићу се да кажем следећу помисао која би можда некима збуњеним „Дубоким Потоком“ помогла у схватању(а можда и не): Можда може бити да је ово Господ Промислио услед тога што је наша досадашња кампањска борба против екуменизма само доприносила његовом константном јачању, тако да би, даљи наставак таквог следа догађања, проносио собом само питање дана када би СПЦ завршно и у целини утонула у јеретичко море. Може бити, да наставим надаље да умишљам, да је можда Господ искористио велико надање Владике Артемија у сигурност коју му је пружала његова православна епархија да, лишивши га ње територијално, Сам Он поведе отпор православних, али сада искључиво против екуменизма.

Да је било даноноћне борбе наше само против екуменизма и папизма протеклих месеци, све би данас било много јасније, а овако ко искрено хоће Истину мора се потрудити ради схватања Ње. Питање јурисдикције над епархијом рашко-призренском је магла која заклања Истину о папистичкој суштини Црквеног искушења овог.

Шта год да напишем, велика већина оних који би да се завршно поделимо у ова два понуђена табора, ми каже зашто о томе пишеш смутићеш народ. Тако говоре они који су кренули за неким човеком, а не за Христом. Ако је глас народа глас Божији онда треба пред тим народом изложити све па ће он несумљиво и непогрешиво пронаћи заједницу Свесмиреног Богочовека Христа ма колико га то демони и поједини људи покушавали прикривати. Хришћанин, то је онај ко је пролио сопствени зној и крв за јединство Цркве у Вери, то је онај ко се никада не мири са духом раскола и јереси већ неућутно указује на видна одступања од Свете Вере, али истовремено страхује олако пресуђивати појединцима или групама кад је и докле је неко православан, већ чека да се присталице јереси саме разоткрију и саме себи пресуде. Да ли смо ми данашњи хришћани такви, или ипак расуђујемо по грешном срцу своме. Хоће ли и нама овде помоћи телесно разобличавање јереси екуменизма Истином Павославља, ако дуготрпљењем не стекнемо истинску љубав која неће стојати овде да би „спасла“ Цркву(то је само Господње дело) већ ради сопственог добра и добра свих људи унаоколо, и екумениста и неутралиста, који ће се уразумити само ако истинољубивост и миротворство буду овде видели не на речима већ на делу.

Елем, пошто се у овој нашој садањој стварности ради о суштинском питању будућности наше помесне Цркве, ипак, морамо се увек са страхом присећати искушења Грчке Цркве – када је Господ благосиљао почетну борбу народа за очување старог календара и то пројављивао небесним виђењима светих и јавним чудесима за време молитвених сабрања верних, али, о трагедије, после се услед неумерености и несмирења и духовништва и народа старокалендарци изделише на поразно мноштво разноразних „спаситеља“ Цркве Христове. Наше је, браћо, да до крви исповедамо Веру ради свог спасења и јединства Цркве у Христу  а не ради спасавања Цркве, Православља…

Све ово не пишем зато што тврдим да је владика Артемије у чему застранио већ у разумном страху да се сви нарочито сада сачувамо од неумерености која се често тако лако и неприметно поткрада светој ревности. Не може грешни Антоније толико саблазнити изабране Божије јер нити је духовник нити има своје присталице, већ ово јавно пишем надам се на добро свих и Истине ради, а не ради већег броја декларативно православних, ово пишем као „луда“ који се усуђује наговестити опасност много светијима од мене, и као онај који је о овоме претходно лицем у лице о овоме предочио (или посведочио) потребитима.

Морам поменути и случај да, рецимо, ако ли није сада Воља Божија да дође до разлаза православних и проекумениста у Цркви, а ми на томе месијански истрајавамо, показујемо се као самопоуздани, а не као они који се надају на Господа, и џаба нам тада голо усно бусање православљем када нам Христос измиче из несмиреног срца, џаба нам сва наша неумерена ревност и радости због испуњавања сопствених избора, јер ћемо се, под видом православља, у ствари напојити лукавим духом новозилотизма. Да и помремо сада сви који мантије у Србији носимо опет ће Господ сачувати малено свештено стадо своје које се Црквом именује, али то истовремено не значи да не треба бринути о чистоти вере православне заједнице која је Црква Божиј Једина.

Господ воли исповеднике, Господ воли борце за истину његову, Господ љуби праведнике, какав је, у односу на многе и многе епископе, свакако наш Владика Артемије.

Опет, ако, као што се и види, Синод упорно наставља да расколничи и злобује, ипак, не прихватајмо наговоре њине којим нам нуткају раскол, ради свег народа нашег крштеног отрпимо, све док се поменути сами не разобличе својом јересју на делу, тј. док не прокуну све побожне који их Христа ради опомињу, док не заведу јавну унију, или јавно помињање римског првојеретика на својим литургијама, али то све се може без греха отрпети једино неућутним свакодневним мирним исповедањем Вере своје и разобличавањем јеретичких кукавичијих подметања. Владика Артемије је вероватно прозорљив и Господом гледа много даље од мене који од греха свога не видим ни ближње своје а камо ли Вољу Божију, али се усуђујем изнети своју сумњу у исправност његове чврсте одлуке да на Литургијама не помиње, каквог-таквог, ипак, још увек, Патријарха српског (тј. не помиње Сабор СПЦ – већ уопштено „Сабор Православних Епископа“ који се помиње само онда када не знаш или немаш кога да помињеш). Не знам колико ко то и како разуме, али управо је ово тачка у којој се прихвата од Синода годинама туткани и нуткани раскол, и додатно се иритира очигледно прелестни Синод да вољно ускаче у провалије  умишљања пожртвованог „брањења саборности Цркве“ и проклињања непријатеља(„мислећи да Богу слушбу приноси“). А када је неко унеколико изиритиран не сноси баш свецело грех свој. Када се човек на улици гњеви свако нетрпељиво поучавање или опомињање га гура у још већу ватру.

Испред Патријаршије смо месецима зато што не знамо шта треба чинити, чекајући од Господа помоћ у очувању Цркве српске, надајући се да исповедамо али да не изазивамо, да не ћутимо али ни да пресуђујемо, да трпимо до краја чекајући Господа да пресуди. И све ово из дана у дан понављам и понављам управо стога што се у реалном животу ово међу нама не испуњава. Што би рекао свети Владика Николај: „Највећи грех српски је – нестрпљење“. Зар је Господ случајно рекао „који претрпи до краја спашће се“, наравно да не, јер трпљење је трпљење и смирење је смирење само ако се до краја одржи („У чему те затекнем у томе ћу ти судити“ говори Господ). Не кажем, можда је у свему овоме Воља Господња, једино што збуњује су поједини људски потези који наводе на страх да се полако не приближимо путу духа новозилотизма који све „који нису са нама“ аутоматски сматрају да су „ван цркве“.

Чини ми се да ово није баш класичан раскол у коме је само владика Артемије остао православан, а остали не, а тек никако да су сви остали остали православни, а владика Артемије не, већ да је можда Владика Артемије, Божијом Промишљу, чврст темељ будуће православне одступнице пред пошасним модерним глобалним свејеретичким кретањима и обједињавањима. А када се поставља темељ свака „ситница“ је непроценљиво битна као ослонац будуће надградње.

Добро је што Владика служи јер тиме јавно показује злурадост смејурије „ноћног гажења канона“ од стране Сабора којом је, наводно, рашчињен. Мада би, можда, још и боље било да се на неко време сада склонио са све верним монаштвом, привидно поштујући неразумне казнене мере, све док – снег врлина мирноћом својом не покрије српски брег и док трагови звери не буду свему роду нашему јасне. Боље је било трпети све казне расколника ради јединства Цркве све док расколници не постану и у народу очигледни јеретици, и тек тада основати Црквено народни Сабор којим би се све безаконе одлуке, тада већ јеретика, обнародовале неважећим у новој реалности процветања Православља. Ово није анализа типа „лако је после рата бити војвода“ или „шта би било кад би било“ већ покушај описа једне можда корисне могућности за коју још није касно.

Ако се настави овим током, тада није баш тешко бити пророк, – тренутно је замрзнута даља могућност православног мисионарења у Србији, повучена је дебела линија, и, нажалост, бојим се да ће се ровови између обе стране даље продубљивати и страна маленог истинољубивог усплахиреног стада остаће задуго несхваћена међу великим мноштвом које ће поверовати у нове и нове медијске харанге, монтирана хапшења и прогоне… стога и јесте сад најнеопходније једино одржати смирење православног исповедништва и не прекорачити у неумереност или новозилотовања или страхова.

Но, најбоље је да се и Рај није одвојио од земље на небо, али, шта је ту је, када воз искочи из шина треба га враћати. Када наступи разједињење треба у смирењу остати са Истином – али при том никако не престајући „зашавше са пута“ пожртвовано призивати натраг Христу, Ономе Богочовеку Христу Кога једино у нама истински православнима и могу приметити народи, али, не по уснама, већ једино ако будемо имали љубави прво међу собом, а тиме, и ка њима свима. Амин.

 

уочи Светог Ваведеља Свете Пречисте 2010г.                                                                                       Монах Антоније

Српска Патријаршија је СветоСавска а Не „свето-папска“

свеправославна Молитвена окупљања пред Патријаршијом су сваке суботе у 11 час.

 

Ово нису обични улични протести митингашког типа

већ је ово јавни, сада и једино могућни, молитвени захтев

„проевропским, екуменским, пропапским патријаршијским епископима“

за јединство српске Цркве у древном нам Светом Православљу

које једино од њих сада зависи

 

 

 

 

НОВЕМБАР 2010 Г.

Молитвена окупљања Светосаваца против екуменизма епископа СПЦ

Субота 6. новембар

Ако се само присетимо шта се све издогађало од нашег прошлог месечног скупа, једини закључак би био, или се време убрзало, или су наши греси прелили чашу и кипе из ње свуд унаоколо. У последњих месец дана, редом: Очух Петар Лукић шамара децу своју која су му постављањем питања прекинула извођење словеначке позоришне представе усред Саборне Цркве; Држава пројављује гажење свих јеванђелских норми овога народа насилним спровођењем саблазне „параде настраних“; Синод прећутно допушта организацију и јавља се тек два дана пред параду са млаким и безличним видом отпора; Синод се ограђује од организације Литије уочи параде; Синод се ограђује и од својих свештеника који су савесно изашли и на сам дан параде на протест; злоупотребљена деца која су хушкана од стране сумњивих лица и испровоцирана како бројем, тако и јуришањима полиције су под претњом „језивих казни“; изгнаном рашкопризренском монаштву синодски администратори пресудише рашчињењима и другим немилосрдним казнама; и на крају, од наших мирних молитвених шестомесечних антиекуменских окупљања (овде) Синод и полиција праве ову аферу којом би нас уклонили као некакве „неразумне демонстранте“. И на све ово само један земљотрес, само што тај земљотрес, изгледа, није казна, већ само један бат ђаволових копита који прилази онима који га упорним гресима својим призивају.

Нажалост, многи и многи још увек не схватају да када не би било патријаршијског екуменизма, свега овога и многих других зала, ми не би доживели.

Како би само српски модернистички епископи волели када би шарање у питањима вере било дозвољено, када би се могло више служити Богу, а помало и мамону, и све то „само да не буду гоњени за Крст Христов“. Како би им било лепо кад би им се екуменистичка дејства „љубави“ урачунала у мудрост пред Богом, а не у саблазан. Али, оваква грешна екуменска, горда љубав би часом и Рај Божији разрушила, а камо ли духовни живот малене Србијице. Јер све док еку-епископи одбијају да схвате и прихвате личну одговорност за формирање овог изворишта зала Србинових, све дотле душе њих самих ходе ивицом понора паклених, све дотле наивним душама које их следе прети вечна погибао, и све дотле су такви епископи чак и физичка претња онима који науку њихову разобличавају.

Лекар је Једини Господ, Светитељи су дијагностичари смртне екуменске болести, а ми се трудимо бити они који ће ову, животно важну, вест молитвено мирно сведочити, спасења ради, и болеснима и необавештенима. Ми грешни нисмо путоказ спасења већ знак опште опасности пред вечном провалијом, а такав знак се никако не сме уклонити, ни ради оних који хрле у њу, ни ради оних који јој се несвесно, очарани привиђењима, приближавају. Елем, пошто „љубвеобилни“ Патријарх српски, ево, последњих недеља, упорно захтева од „државног врха“ да се моментално уклоне испред зграде Патријаршије молитвени скупови Светосаваца, који свакодневно, по свим временским погодама и непогодама, од априла до сад, молише за милост немилосрдне вође своје, за милост целокупног народа српскога. Дакле, пошто Патријарх упорно тражи да се уклони знак над провалијом, стога ћу се понова покушати осврнути на профил личности екуменских перјаница који у заносу свог ектазног „хуманог“ плеса „широким путем“ маме народ у пропаст, исту ону пропаст коју је вековима мудрошћу Вере наш народ увек знао заобићи.

Епископ екумениста човек може постати из три разлога: Прво – или из страха за сопствени живот (рецимо, страха пред општим светским репресивним мерама у име интеграција, како у домену духовности, тако и на пољу државности),  Друго – или из личног маловерја у Истинитост учења светих и самозаблуде да је воља Господња да се човечанство спољашње уједини у једну заједницу без претходног освешћења и покајања пред Истином, Треће – или да је постао отворени и свесни противник Христовог јеванђеља.

Ово треће би означавало савршену охолост пред Богом. Носити обележја Истине Христове, узносити се и китити даровима Његовим, а притом их савршено свесно излагати екумено-унијатској порузи… Како „охолост долази пред погибао“, а видљива погибао им се не догађа, може се закључити да овај трећи разлог, за сада, ипак, отпада као могућност.

Дакле, остају само два, или страх од глобалне антихристове аждаје или самозаблуда, тзв. прелест.

Уколико би претпоставили „страх јудејски“, или јасније конкретније страх од властодржних масона српских, као могуће објашњење овог несхватљивог разблудног екуменисања епископа над Вером Светом, тада се поставља питање: зашто би онда Патријарх инсистирао на полицијском уклањању побожног народа испред Патријаршије који месецима моли Господа и све епископе да се поврате чистоти правоживља у правоверју(?). Зар не би неко ко је плашљив Исповедити поруганог Господа жудно пригрлио припомоћ сабраће једномислене и молитвене под својим прозором, а нарочито овакве сабраће која својом шестомесечном благошћу и брижљивошћу праотачки посведочава Веру своју свету. Дакле, либералним опхођењем према јеретицима, те, својим полицијским начином решавања црквених спорова, екуменисти показују одсуство страха и од Бога и од људи. Бога се не боје, јер очигледно не следе послушно примерима светитеља Његових, а људи се не боје, изгледа, само зато што су сада у чопоративној већини. Пошто је видно да, за сада, у овом сигурном им већинском окружењу они сами овај дубински страх свој не примећују, тако исто га ни ми сами не можемо узети као узрок свих ових њихових истрајавања у модернизовању древне српске побожности.

Дакле, остаје нам само преостали разлог као једини узрок небивале досад пошасне екуменске саблазни. Тај разлог је прелест, или другојачије: „градећи се да су мудри полудеше“. Од саживота са Светима се одвојише и маратонским дијалозима „са развраћенима  – развраћени посташе“. Латинска вера им, ево, неприметно у крв уђе духом својим иако унију и не потписаше руком. О спољашњој љубави почеше мантрати тако да реалност пакла вечног заборавише. За сопствено спасење се не забринуше те се у спасавање света отиснуше. „Господ их није послао а они трче“, то је суштина екуменизма.

Инсистирање на проповедању глувима или препреденима (читај римокатолицима) доводи неминовно до многог понављања исповеђеног, а много усиљено понављање исповеђеног доводи до несигурности предавача, јер упорно покушава да проповеда само човек али га не помаже и Дух Свети, потом, несигурност доводи до маловерја, а маловерје, и само колебљиво, почиње да привиђа „делове истине“ и на страни лажи, те да оправдава непокајане грешнике и то само ради самооправдавања сопствене гриже савести која сада маловерно почиње да сумња у потпуну истинитост Светог Православља. Екуменисти су они који су почели да сумњају у искључиву истиност јединог православља, и тако поколебани осетили су велику потребу за мноштвом, за глобалним општечовечанским уједињавањима, а све то је у њима самима замазано некаквом теоретском љубављу које у пракси не само да нема, већ, код нормалних људи, ствара мучнину због невероватне количине лицемерја.

Уколико нам се епископат поврати одважној Вери Светих и уколико престане проповедати онима који, нити шта питају, нити се у чему са истином слажу, тада ће српска вечна будућност бити спасена, на радост целог Неба и скоро целе земаљске Србије. А уколико они наставе да хрле ка пропасти повући ће за собом и све који их свесно или несвесно следе. Треће не постоји. Зато је молитвено мирно истрајавање у исповедању Православног Предања испред Патријаршије неопходно, како би миром својим посведочили и пред епископима истинитост речи својих, а такође и пред свим народом нашим који, ипак, још даје знаке живота и наде на боље само ради молитава својих Светих Предака, и како би тиме ускорили Милост Божију која увек притиче онима који се, ревносно и са дубоким унутрашњим смирењем, за Истину Његову боре и жртвују.

Где нема Истине нема ни Милости. Лаж је мрзитељ Истине, а следбеници лажи су увек немилосрдни према истинољубцима. Није довољно схватити Истину већ спознавши Је поклонити Јој се у смирењу, ко такав поклон не сачини из свег срца надаље само напредује у неверју сујете и гордости своје. А пошто је непокорна гордост, која је једном схватила истину, крајње самољубива, она, да не би стално страдала од сопствене гриже савести, прихвата предлоге од демона кроз помисли самооправдавања свога новог смера. Такви људи пожртвовано следују остваривању те своје привидне истине, примају надахнућа и утехе од демона, са потпуним самоубеђењем да су и даље на путу Божијем. Овакав пут прелести се препознаје по великом самопоуздању, губитку жеље за било каквим покајањем, чак и не схватањем самог појма покајања, те по савршеном убеђењу да су на потпуно исправном путу. То је демонска прелест и она, етапно, наилази одмах иза велике гордости.

Стога, иако упрелешћени несмирени екуменисти, можда, и нису достојни благе опомене, ипак се молимо Господу да им је, и преко воље њихове, што пре ниспошље ради покајања и спасења које им свима искрено желимо.

Онај (нпр.екумениста) који упорно поучава гордога (нпр. латина), пројављује сопствено несмирење и тиме још и долива уље на ватру све више га разјарујући да истраје у својој заблуди, а, опет, ако га, само моли да се уразуми ради будућег јединства, тада ће се, осетивши слабост саговорника захтеви супротне стране у недоглед умножавати. Упоран и бесплодан дијалог о несуштинским питањима само сведочи о две групе истих духовних болесника. Зато не смемо се ми понети према нашим екуменистима слично као што се они упињу показати пред католицима. Дакле, нећемо их ни мазити али ни много поучавати, већ, пошто је ова видна прелест као и увек крајњи плод гордости, а како гордост само Сами Господ може излечити, зато и одстојавамо молитвено овде; не ни да их дрско провоцирамо и поучавамо, већ са благошћу опомињемо да се са њиховим екуменским делањима више, Господа ради, нећемо мирити, искрено се надајући да ћемо овим трудом пре ускорити помоћ Свише, и њима самима, и, посредно, целом духовно израњављеном наивном и необавештеном народу нашем.

Докле год има наде, докле год смо у заједници Христове Православне Цркве, екуменизам називајмо јересју ради сведочанства следовању учењу Светих, али немојмо проекуменисте српске још називати јеретицима гурајући их сами у још дубљи понор. Ако им се баш скаче тамо нека скоче сами. Они немају силу повући и нас са собом, нас који смо свесни њиховог одступања у вери, јер Господ у Цркви благодат Своју раздељује сходно унутрашњим намерама свакога срца јер „Који је створио ухо, зар не чује? И који је око начинио, зар не види?“ (Пс.93,9) Али, ако би се уклонили одавде и заћутали, намере наших маловерних срца би се својим ћутањем сложиле са њиним самоубиственим скоком у провалију у коју они маме и вуку читав необавештени народ наш. Нама је овде Господ дао да будемо свесни сведоци преваре којом екуменисти обмањују цео народ. А „коме је више дано више ће се и искати“. Ко уочи, а не разоткрије приближавање непријатеља крив ће бити за погибију душа безазлене браће своје уколико их све не обавести. Пошто је јавно обавештавање данас у Србији под потпуном контролом антихришћанских сила од нас се захтева повећани труд свирања на узбуну како би га чуо и последње чадо Божије крштене земље ове.

Хајде да овде, по својим моћима, будемо трубе које наговештавају опасност, да не сечемо уво Малху, већ да само говоримо: „екуменисти зар поново целивом издајете Сина Божијега“… а оставимо да се упорне Јуде, уколико их има, сами својеручним вешањем својим разоткрију. Јер ко је гордији од јеретика, а гордост је антиљубав и антиживот, а ко спозна Христа и због гордости своје се окрене насупрот, тај проклиње живот, прво у другима и на крају обавезно и у себи самом. Ако постану јеретици, запамтите, знак ће бити тај што ће нас све проклети (анатемисати), а за сада нас, ипак, само грубо кажњавају, што селективном применом канона, што неселективном применом полиције.

Знам да испред Патријаршије, међу нама, и нема оних који мисле да су ови унутра бесповратни јеретици, ако је и ма који такав – нека и не долази више на наша молитвена окупљања, јер се ми самопоуздања клонимо и „свађалачких обичаја немамо“. Није циљ да се што пре револверашки разрачунамо са екуменистима, већ да молимо за јединство у Истини докле год и најмање наде има, а Господ је једини који чува Тело Цркве Своје. Ми их молимо да се поврате данима својим када су нам свети били, они нас сад одгурују полицијом, ми их преклињемо, а они би нас гонили. Са нама самима нека чине што им било драго, али са Вером светом никако, стога, ако би се дрзнули завршно издати православље сједињењем са проклетом римском титуларном сподобом, благословена ће бити тада и шиба дренова… Зато редоследно, прво послушање Господу Христу и Светима, друго истрајна молитва за уразумљење свих, а, када се све наде потпуно исцрпе, и шиба је тада „из раја изашла“.

Ево, патријарх овим истрајавањима у призивању полиције против деце своје сведочи да нас тренутно не разуме, зато ћемо и проредити наша окупљања на седмична али се нећемо потпуно уклонити како захтевају, јер они дефинитивно не схватају да смо Господа ради овде и сваки ради савести своје. А савест у људи који је негују је сила неупоредиво јача и страшнија од пуке силе закона земаљских. То је оно што неки данас не схватају, те гледајући из чисто земаљског угла, упорно траже међу нама организаторе и присталице. Наша је обавеза љубави пред Господом овде сведочењем у миру истине истрајавати, а немир, свађа и гњев морају бити само обележје оних који извитоперују Истину, никако не и истинских слугу Христових што се ми канимо досегнути.

„Неправедник себе похваљује“ су речи неопходне да би се овај пролазни живот правилно схватио. Лако је страсно волети оне који те хвале као што то екуменисти назваше њиховом (белосветском) љубављу, али због екумениста и њиховог умишљања Господ и постави основно мерило распознавања истинске љубави, рече: „љубите непријатеље своје“. Љубите нарочито оне који су вама лично зло нанели, а не, као ови, само непријатеље народа свога. Светитељи наши су се гнушали похвала које су им упућиване, а ови „модерни еку-светитељи“ живе искључиво од њих. Али, опет, нека им је све Богом просто само нека се бар на крају уразуме, стога, хајде да се учврстимо у нади да ће се молитве наше Господу за њихово обраћење испунити Цркве ради Божије, целога народа Светосавскога ради. А до тада, потрудимо се саживети се са речима молитве: „У Бога се уздам, не бојим се; шта ће ми учинити човек?“ (Пс.55,11) Амин.

монах Антоније

 

 

 

ОКТОБАР 2010 Г.

ПРАВОСЛАВЉЕМ ПРОТИВ ЕКУМЕНИЗМА

(редовно молитвено окупљање светосаваца пред патријаршијом – субота 2. 10. 2010. г. )

Помаже Бог браћо и сестре! Помаже Бог свима који Га траже, стога и мислим да се требамо потрудити да се удостојимо Божије помоћи, јер, како то рече блаженопочивши Павле: „Помоћиће нам Бог – ако буде имао коме“.

Мислим да прозборим по коју верним безазленим голубовима, о потреби разумнијег решавања „стратешких“ недостатака овог нашег трајућег боја између вере и невере, истине и лажи, тј. православља и екуменизма, све ради лакшег разголићавања непријатеља Цркве који је ђаво и демони, екумени и масони. Мислим да нисам дозрео за све ово али потребе данашњега дана ме примораше да поговорим све у страху да не погрешим у којој од оволико мисли, али ви ћете, наравно, као богољубива деца, све ово, доле наведено, успоредити са учењем Светих отаца и саветујући се са својим духовницима.

Мислим да сам на делу показао да не умем јасно пробеседити, знам да не поседујем потку да би икога поучавао, зато се одлучих да се наглас (по)мислим данас надајући се да је, можда бар, намера богоугодна Христу.

Мислим да нас непријатељ сатана и слуге његове на тихој ватри екуменизма окрећу и да је тешко увек са миром исповедати истину, тешко је суздржати се и не крикнути, не озлоједити се на мучитеље или на своје домашње који не пристижу у помоћ, у шта сам и сам импулсивно минулих дана често ускакао и, потом, трудио враћати се ка миру истине, што свима који су нарочито забринути данас овим редовима тежим пожелети.

Мислима упрошћенима, суштина доле реченог је: Једини услов за прекид саблазни и будуће дуготрајно јединство СПЦ  је што свенародни притисак на што скорашњије иступање СПЦ из ССц, иначе, смутња и раздељења су неминовни, јер: „Кад један зида, а други руши само се мука множи“. А сада, наравно, о свему томе проширено…

Мислим да не треба сада да понављам мисли моје о екуменизму као извору свих српских болести и несрећа, јер је то јасно, такође ни о недогледној ми величини добрих дела побожности преосвећеног Владике Артемија свима познатих, те, мислим овде поменути тек неке моје „разједајуће“ мисли које сам сматрао и даље сматрам свенародно неопходно потребитим чути и одделати.

Мислим, да сам, рекло би се помало претенциозно, годинама уназад светом Владици Артемију (неуслишено) предлагао да се сва ревност и све снаге морају усмерити на борбу против екуменске јереси и да се мора јавно демантовати свака нова јавна екуменска саблазан коју изговори било ко и било кад из званичног врха Цркве, просто, јер смо у саборној органској заједници Тела Христовог, где су и одговорност у питањима вере и награда исповедништва заједничке, да се морају све снаге усмерити на иступање СПЦ из „Светског Савеза цркава“. Притом, увек сам добијао исти одговор, „ми довољно говоримо, ми имамо нашу епархију, они ће одговарати сами за дела своја…“ Стога, данас, после свега, ипак, мислим да се сада, када су нам проекуменисти, изгледа са дубљом промишљу, одузели, коме дом,  коме чин ( јер смо им, успут, сви скупа и сами дозволили да се оволико размахну), мислим, да је бар сада ред да се све снаге бића наших, у миру побожности, усмере на иступање из екуменске свејереси. Мислим да, иако би ми волели исповедање без прогона и страдања – све у канонском јединству са екуменистима, ипак нас милошћу Божијом они сами гоне, да би више поревновали и да не би тонули заједно са њима.

Мислим на речи Господње: „Ко претрпи до краја тај ће се спасити“. Како су само оне тешко испуњиве нама Србима. Тачно је да трпиш Владико Артемије као Свети оци, али како можеш заћутати укорен речима пристиглог „бечког дечака“, који је под свештену старост умом подетињио у питањима вере. Осећам неодољиву потребу, владико мој, пошто се ради о питањима вере,  да ти сада и јавно поновим да мораш ићи у јавност, па и у информативне медије, где год можеш и кад год можеш, али увек са једном једином темом – против екуменизма и чланства у ССц. Јер тако ће све бити канонски, јер ти нико под небом не може укинути исповедање вере сада жестоко нападане. А забране служења, отимање епархије, брига о разјуреној деци и све остале екуменске мучилишне справе остави по страни, народ то боље разуме и без речи, јер све оне су сада, ипак, у властима њихових проекуменских руку. Владико, ако је монаштво Господа ради изашло из манастира да посведочи истину ништа ти не брини за њихово изгнаничко трпљење. Истрај отрпети и притиске појединаца у народу који пожурују исхитрено раздеобно разрешење борбе, све јавно изгарајући насупрот не бивалим екуменским саблазнима. Ко мисли да је ово поучавање, нека мисли по вољи својој, али, у суштини, ово је Молба за „ситне“ корекције.

Мислим да последњи пут (од)мислим на ову тему коју сам годинама уназад насамо пред очима светим само у ваздух изговарао. Мислим да очи свете сада не би наново поглед спустиле, пред безобзирним патријарховим погледом, да се текст припремљен за конференцијско оглашавање састојао, не половично, већ искључиво око јединог духовног проблема српског екуменског унијатизма у врху СПЦ (са све „српском светом столицом“). Зар треба узети благослов за критиковање од онога кога смерамо разобличити за одступања у домену вере (?), вере православне по којој је са „љубичастима“ као по тепиху газио улицама Беча, срамотећи је у сабласним катедралама и на унијатским симпосионима. А овде, само поновни душевни ломови, крени – стани, дуготрпи – па подвикни. Толико о томе.

Мислим да су српски проекуменисти унеколико зашли у јеретичке воде, али су још у Цркви. Мислим и да су грчки новокалендарци Црква, мислим и да су грчки старокалендарци Црква, све православне раздељености су Црква, једино су екстремни старокалендарски синоди који никоме не признају црквеност јасан пример расколника. Мислим да се тај раскол може у времену и зацелити, али, са екуменистима, ако се овако настави, неће никада ни бити класичног раскола, већ, ако овако наставе, само отпадање јеретика од малог православног стада Христовог што се Црквом именује.   Да ли ће се то збити обнародовањем унијатског саслуживања 2013, или увођењем литургијског помињања папе, или каквим кршењем догмата на најављиваном самопроглашеном „васељенском сабору“ идуће године, видећемо, надајући се да им не допусти Господ Бог да изврше до краја екуменско самоубиство. Ту су границе православља, а ако би неку границу несвесно и превидели, то ће нам Господ указати само уколико неизоставно јерес будемо даноноћно разобличавали, како не би страшно одговарали за садањи миран саживот са ревносним ширитељима зловерних лажи  и клевета на Господа и све Његово. Јеретик прима ђавола у срце и тај ђаво не може отрпети разобличавања његовог антијеванђеља. Али, то мора бити на добар начин и са добром намером – неућутно исповедати истину Христову са једином жељом да се погибељна јерес сатре, а јеретику желећи обраћење. Добродушним жељама, које желе спасење свакоме човеку, сведочи се истинско служење Спасу Христу. Али, такође, непоправљивим непријатељима Божијим доброта је разобличење и „ужарено угљевље на главу њихову“ (упор. Римљ.12,20). Господ ће преко својих добрица сачувати Цркву Своју.

Мислим да је после авве Јустина и Владике Николаја неразумно нешто ново на ове наше актуелне теме додавати. Нема се више о чему посебноме овде говорити и мислим да писање данас није довољно исповедање оних који искрено верују, а није довољно стога што годинама не утиче на бољитак православља српског. Време је да се речи подупру основним делом, а прво дело је управо у свеопштем ревновању за ултимативним иступањем из ССц. Кажу свети оци да се пази са које стране нам је рђава помисао ушла у срце, како би је туда и избацили, тако још више овде, све се зло разродило 1965. год. убацивањем СПЦ у екуменску секту под притиском комуниста и ту се мора и окончати.

Мислим да нам, нажалост, ни 45 година чланства у ССц није помогло да схватимо да се саблазни само увећавају и да не вреди водити дијалог са епископима члановима ССц, већ тражити иступање СПЦ па тек онда разговор о свим осталим кршењима канона. У супротном, показаћемо се слични самим српским екуменистима у њиховом дијалогу са римокатолицима, јер и они упорно решавају техничка питања са онима који их суштински не признају и не слушају. Ми тражимо само православље, а они нека се баве техникама спровођења своје власти, па ком обојци ком опанци. Нема друге теме док се узрок прелести не покопа, у томе је сабраност православне пажње, све остало је дневно расејавање са тог главног оружја непријатеља у овом одсудном боју. Екуменизам је политика у сфери вере, то је болест која споља покушава да продре у Цркву и тој теми је управо и место на јавним иступањима православних, са благословом Божијим (и поред недостатка благослова садашњег патријарха, Синода …)

Мислим да, ако будемо имали добрих жеља у срцу и непрестаног исповедања православља на уснама, јеретикољубци, или ће нам испунити надања те се умилостивити и покајати, или ће сами себи пресудити општим неповратним унијатским саслуживањем са римокатолицима, или ће нас који разобличавамо притајену јерес њихову у најмању руку „проклети“ све који их добротом православља подсећају откуда су отпали.

Мислим да множина верних као да једва чека да се са екуменистима разиђемо, и то је поразно, а то, што и они то исто и сами желе, то је њима својствено јер су у крајњој заблуди и не бих даље о томе. Мислим да се недавним писмом Владике Артемија Синоду, на кога је пожуривала очинска љубав према раскућеној деци својој, као и патријархове Бечке вероломије, проказао врло лош духовни пулс садашње Србије; код екумениста очекивано катастрофалан јер смо их пред Патријаршијом видели весела лица тога дана сматрајући да сада напокон у рукама имају крунски доказ за покретање жељеног им (страшног) раскола, а са наше стране, ако не радост, а оно велико олакшање и бодрост уз речи: „морало је тако бити“ подржавајући олаки разлаз. Пред вратима нам раскол, највећи грех под небом, а нигде туге и суза за онима који пропадају, дакле, нико не би сад имао оправдања њега. Не треба мислити о времену већ о садашњости у којој је свагда време за вапијућу бригу о јединству Цркве у православљу насупрот свима „уснама лажљивима“.

Мислим да је један руски духовник савршено у праву рекавши да је мноштво црквених великодостојника духовно болесно и да раскола више неће ни бити, да је раскол последица здравог функционисања Сабора Цркве када се непоправљиво оболели делови „ткива“ одсецају како би се спречила даља зараза малених Христових. Простије речено, мислим да ће за сваки савремени досадашњи раскол морати дати одговор обе стране, једна много тежи, а друга мањи, али пошто се ради о највећем могућем греху, и овај мањи удео је веома погубан. Мислим да раскола неће више бити, али, како је кренуло, новог отпадања унијатских јереси од Цркве изгледа хоће, и то стога што ће се правоверни до краја доброжелатељно трудити у исповедању православља желећи превасходно да до поменутога не дође ако не мора.

Мислим да је ово умерен али и бескомпромисан средишњи пут, јер, не сме се подгревати ни дрско расколничко раздељивање, а никако ни погубно повлачење из јавне исповедне речи, морају се проказати доброта и смелост у праве вере страдалника, али и свирепост мучитеља који их тиранишу без разлога, из чисте кривоверне зависти. За сада овде међу нама нема у пуноти јасно уочљивих ни једних ни других, много је личних страсти измешано те нити су мучитељи постали безразложно завршно свирепи, нити мученици баш благодарно и исповедно трпе муке, зато сада нема места расколу јер то народ не прихвата, нити схвата, али, опет, време за спасоносно иступање из ССц нам истиче.

Мислим да су Свети рекли „пролиј крв и прими Духа“, када се ово лично односи на подвизавање свакога на по се, колико ли треба више трпљења, саосећања и жртвовања за чување Истине и Благодати Цркве Божије.

Мислим да је Светих Сабора бивало док је било реда у православној држави, а када смо због греха лишени царског уређења слабила је и побожност. Мислим да, уколико би сутра умилостивили Господа да нам ниспошље цара, већих покајника од садашњих екумениста не би у царству било, јер многи сада из слаботиње и страшљивости чине што чине. Како Свети Србин Његош рече: „Страх човеку каља образ често“. Мислим да цара призивамо Свише неустрашивим исповедањем православља, штедећи, надамо се, будуће покајнике, лично их препуштајући Богу, али, при том, све могуће чинећи да се разобличе и ућуткају свакодневне саблажњиве речи њихове.

Мислим да морам признати да сам прижељкивао да еп. Артемије отиде на устоличење у Пећку Патријаршију иако није позван, јер народ цени жртву, јер и сав народ наш мора схватити у кога је истина, а не само досада већ одавно опредељени најпобожнији верници. Мислио сам да Владика треба да иде на све славе са њима али да притом о екуменизму никада и нигде не ћути, дакле, и заједница и истина, али су сада, нажалост, околности тако ђаволом припремљене и усмерене једино на брзо продубљивање раздора без јасно обнародованог основног узрока свега овога. Зар није српски народ требао у Пећи видети усамљеног владику подно помпезно припремљеног устоличења коме је немилосрдно забрањено да служи и то на његовом Косову и Метохији … А овако ћемо опет слушати дб лажи да се владика самовољно издваја, непокорава…

Мислим да је Владику Артемија Господ сачувао, и поред нас грешних, да се преко њега и њему сличних сачува чистота српског светосавља неупрљана, али, конкретније у своје време, не смемо га ми својим нестрпљењем у преко решавање пожуривати јаучући да немамо снаге више да чекамо, иначе, ако би у невреме и несмирено изазвали раздељење црквеног клира, по чему би се то разликовали од данашњих српских „зилота“.

Мислим да се морамо повише уздати на Господа да и овај малени труд пред патријаршијом буде мио и јуначан, благ, а опет, и неустрашив, и Миломе Богу приступачан. Мислим да ми овде треба да молимо Господа само за трпљење и смирење, јер трпљење и истрајност овде је малено исповедање вере устима, а смирење је печат вере у срцу, иначе ће нам Господ, са све овима прекопута, рећи: „Ви трчите, а Ја вас нисам послао“ (упор. Јер.23,32).

Мислим да сви светосавци који се труде свуда, па и овде, тиме отпочињемо програм прославе 2013 г. на православни начин, и насупрот унијатског почетка прослављања, или боље, хуљења на Крст часни и слободу нам златну.

Морао сам мислити овде, роде, само приморан важношћу ове прилике, јер, ипак, ако бих што као православан и схватао, показујем се ненормалан, јер наглас мислим наместо да наглас плачем због своје и свесрпске духовне катастрофе. „Племе моје сном мртвијем спава, суза моја нема родитеља, нада мном је Небо затворено, не прима ни плача ни молитве!“ (преп. Петар Петровић Његош). Опростите сви, и ви православни, и прозилоти, и проекуменисти, сву моју дебљалу несаосећајност. Погибао наша не дрема, стога, молимо Ти се, Господе Боже помажи нам и спаси цара! (Пс.19,9)

Окупљања светосаваца пред патријаршијом радним данима 17³º-19h, а једном месечно сваке прве суботе у месецу у 13h

                                                                                                                                             

монах Антоније

 

 

 

СЕПТЕМБАР 2010 Г.

Молитвена окупљања Светосаваца против екуменизма (Патријаршије суб. 4 септ.)                                                          

                                                            „…Хајмо до патријаршије… гле… пред Патријаршијом Крст и на Крсту распет свети Сава…

шта је то?… откуда то?… од раскола!…Свети Сава распет јауче и плаче пред Патријаршијом

и вапије са Крста: Господе, опрости им јер не знају шта раде! Такав је мрак…

такви Крстови по Београду. А свети Сава где се у Београду слави?

…по црквицама, по црквама као по збеговима“…

Помаже Бог свима!

Браћо и сестре, када је, пре неку деценију, тело Србиново запатило пошасну болест комунизма, последично томе, и душа народна, Црква српска, почела је страдати од предводника Њених отежалих „духом овога века“. И поред свог страшљивог маловерја, потом – кривоверја и подела, који су из њега проистекли, барем смо тада, ипак, имали живу „савест бића народног“ која је васпитно урлала против смртних греха наших. Та савест која је прожимала цео народ наш био је скрушени покајник и велики исповедник Христов – арх. Јустин свети подвижник манастира Ћелије. А горе поменуте, страхотно опомињуће, речи су само детаљ излива његове верности Христу, а насупрот самовољи и страшљивости епископа српских које су их довеле до њихових тадањих небивалих саблазних преступа.

Авву су „све ране рода његовога болеле“ до те мере да је вапијао за народним освешћењем и покајањем, за порушењем идола и видљивих и невидљивих. Али, најнепреболније овом, ваистину брату Христовом, било је сагледавати болести предводника Цркве своје, тог срца свенародног које је на место живота испумпавало саблазни екуменизма, раскола, не саборности, злоупотребе духовне власти, срамотне епископске страшљивости и уступања пред тадањом црвеном масонском аждајом. И би тада само тај један глас савести Цркве српске у целом народу овом довољан за сведочанство истине, би то јасан путоказ спасења свим ушима које су желеле да чују истину.

Ето како је ава Јустин урлао против непокајаних греха и против новаторских наука и осионих реформи пасти-ра који стадо Христово покушавахузавести ван пута православнога у погубне широке путеве овога света. А како се црквено-народна кола наша отада апокалиптички незаустављиво сурвавају низ све већу литицу екумено-унијатских јереси, страшно је и помислити какву олују васпитног разобличења би данас претрпели од богољубивог нам оца Јустина сви саблазни љубитељи јереси, али, такође, и ми млаковерни и раслабљени исповедници православља.

Али, ето, народ услед непокајаних греха својих, на крају, не би достојан да данас слуша неки нови свети глас савести српске, пошто је и на све раније гласе временом огуглао и пренебрегао их.

Дани животарења нашег пролазе и притискају нас уза стрељачки зид Правде, а излаз је, и онда и сада, био и биће, једино покајање, а у њему је сва Милост, и сва снага исповедништва православља, смирења, саосећања и љубави. Непријатељ нас одавно са ужитком држи на нишану, али, иако ми кукамо, из мреже му се не избављамо, јер наричемо, не да би нас к Богу отпустио, већ поновном ваљању по блату страсти наших. Зато је праведно Господе што због умножења греха наших неста светитеља Твојих сада из ових живота наших. Неста их јер их не слушасмо, а да су сада живи да нас поуче – још би нам тежи грех био, јер, овако тврдоврати, тешко да би их у свему послушали.

Народ се није приклањао јеванђељу када га је могао из руке светитеља примити и није веровао када га је примењеног могао уживо гледати, зато је сада и најправедније, да сам народ, уколико се уопште жели спасити (покајањем и исповедањем Истине православне)  –  лично он Веру Православну сачува, ако ли је хоће. Ако народ пожели спасти се у Царству Христовом мора сам сачувати своју једину Лађу спасења, ако ли не, Лађа ће отпловити онима који је у страху побожном жедно ишчекују.

Народ православни је пресудан фактор очувања вере праве у нас, зато, што, иако се греси све више умножавају и одавна нема свенародног покајања, ипак је то свенародно покајање неупоредиво могућније, и далеко лакше, од покајања епископа који дуготрајно и дубоко смртно грешише, и са „места светог“ источаваху мутне воде заблуда и саблазни стаду своме(упор.Јевр.6,3). Пре ће се народ освестити у временима страдања и стати непоколебиво уз Истину, неголи поједини епископи којима се многоструко строже све рачуна, све од смртног греха јереси па до пакосног уклањања из јавности ретких Христољубаца међу њима.

Уколико пре сви схватимо да је Истина Христова извор живота вечнога, утолико пре ће активност мирјана би- ти појачана ради спасавања Лађе која потања од немара лађара. А, када брод тоне на звања се много не обраћа па-жња, већ се тада способности (најпобожнијих) највише и потребују. Када нам гори заједничко Огњиште не смемо ста-јати иза страшљивих „ватрогасаца“ самооправдавајући се да је то њихова дужност, јер без овога Небоземног Дома нема наде ни нама самима а ни њима. И још, немојмо вући и гурати „ватрогасце“ у пламен да нам и преко воље припомажу, већ угледајући се на древне Свете Ватрогасце дајмо своју добру вољу Господу, уложимо себе за Истину Његову, да нас Он благослови и пројави свима као пример спасоносног ревновања. Јер Истина која је у нас дуготрајно и константно посрамљивана, сада тихо и „на прстима“ као да одлази од народа нашега, али, уколико буде целосрдачних истинољубитеља који не штеде себе за Њу, засјаће нам наново Сунце благослова и спасоносног једи-нства у светосављу, у супротном…

„Ја рекох и спасох душу своју“ речи су веома злоупотребљаване у данима нашим. Душа правоверна се спасава у борби да јој последње дело и мисао пред смрт буде богоугодна, јер она је добро запамтила речено од Господа: „У чему те затекнем у томе Ћу ти судити“. Не спасава душа засигурно само повременим исповедањем у време погодно када се осећа јака и расположена за борбу, већ, ако у том настројењу истраје до самртнога трена. „Рекох и спасох се“ “ су речи пресудне се изговарају од стране праведника на крају пресудних битака, а не речи које се изговарају у сред малене битке, са циљем да се оправда сопствена лењост и избегавање даљег исповедног боја.

Замислимо да је Велики Јован рекао Ироду пред народом „не можеш ти имати жену брата свога – ја рекох и спасох душу своју“. Па, зар би га Иродијада због тога гонила? Можда би мало узнегодовала,  и време би, заборавом, учинило своје. Али Свети Јован је горео огњем богољубиве савести осећајући величину поменуте моралне саблазни, али и своје одговорности да се тај извор који трује душе народне затрпа, јер докле год он извире гину душе људске – свака вреднија од свеколике творевине Божије. Савест нам сведочи да, све докле извор зла не пресахне, све дотад, неопходност исповедништва је једини одагнатељ непрестаног тегобног притиска личне одговорности пред љубављу Божијом – да нас не би затекао Господ неме у заједници мира са безаконицима.

А замислимо сад колико је већа одговорност у случају овог јеретичког екуменисања данашњих пастира по Србији. Тамо је свети Јован за затрпавање неморалног изворишта неућутљивим трубљењем живот свој положио, а овде нам загађују веру, урушавају Цркву, Христа скривају од лица народа унијатским прекривалима, а ми их опомињемо само кад добијемо „надахнуће“. Час их грдимо што се не поправљају, час примирје са њима успостављамо, иако нас нимало нису послушали, нити су „заћутала уста лажљива“,- тиме им само дајемо ширину да у „серијама“ наставе даље саблазни изливати душама Божијим. Па да ли ми то сведочимо Христа само зато што нам је у опису звања, или зато да одбранимо једину веру у Спаса нашега. Ако онај који се само поздрави са новотарцем „учествује у његовим злим делима“(упор. 2 Јов.1,10), како да се оправдамо ми који смо у органској вези са таквима а не устајемо одсудно да ућуткамо тај извор опште саблазни.

Сва је глава болесна и срце изнемогло, рече свети Исаија. Глава то су вође народне и духовне и државне, а срце је народ Божији каже нам свети владика Николај. Кад је глава неразумна срце изнемогава под намерама њеним, али докле у тебе имало куца срце православно има наде да ће Господ наместо неразумних вођа и Сам притећи ти у помоћ. И то само ако има наде, ако има пулса који иште живота вечнога, пулса који се бори за тај живот и показује добровољну решеност да не испушта из руку својих Ризу Христову за коју се ухватио, па макар га и сва властела народна или подмићивала или тукла по рукама његовим не би ли је како упустио.

Свети Сава је невидљиво распет увек тамо где његови наследници православље распињу и затиру, што ови наши и чине непрестано од времена авве Јустина до дан данас. Сви ми заједно гресима љубав Савину изван Христа  распесмо, кривоверјима и маловерјима нашим, и потом грехом обневидесмо подно Крста Његова. Стога, уколико ране Савине на телу своме пожртвовано не понесемо пред Христом живим, у Дан Суда шта ћемо то очекивати, јер ово није био крајпутни самарјанин кога превидесмо већ први спасоносни благослов Свише народа нашега.

Ако је свети Сава већ годинама духовно распет овде пред патријаршијом, каква то већа празновања походимо широм Србије, који су то пречи празници и агапе од овог светог тротоара, овога будућег, или стамене стене одбране српске побожности, или, пак, камена опустелог маловерјем подно кога ћемо се у паклу вечно мучити. Најсветија Голгота јерусалимска је свакако преча од свих светиња, али, бар у Србији нема сада светијега места и већега празника од ове Голготе српске на којој се духовно распиње Свети Сава. Хоћете ли благослов – иштите га пре свега овде од распетога Саве и на трен бар, ублажићете му муке, а себи болне бриге растерати. У смирењу целивајте овде ране које му се и кривоверјем и срамежљивим исповедањем непрестано наносе и подигните глас свој за Господа свога и за Цркву Његову коју урушавају иновацијама својим, ови циркузанти екумено љубави, ови глумци замајавачи истине Христове, ови наши из зграде прекопута, чије освешћење непоколебиво чекамо.

Умножавају се безакоња и хладни љубав зато што је све мање покајања, све је мање признавања греха свога а све више самооправдања. И кад би бар заћутали над својом бедном празнином, нажалост, не, већ се још и хвастамо сујетно поучавајући друге. А кад непокајник почне поучавати друге чини себе лицемером, стога је ово управо век не бивалог лицемерја, које врхунац свој данас има, нажалост, у српским фарисејима који понајвише сажаљевају и опрадавају непријатеље Божије, онима који у лажима јеретичким привиђају проценат истине, жарко воле само оно што је удаљено, а притом живо месо укућана својих најближњијих клеветама и мржњом прождиру.

Ови који су унијатском умишљеном љубављу узлетели дотле да се без страха играју са побожношћу народном, ови који су још 2003 довлачили папу са све самртним одром у Србију и притом све то заташкивали, тада, хитром канонизацијом владике Николаја. Ови који уклањају сметњу за долазак папе у Ниш у виду владике Артемија и његовог монаштва и притом, опет, убрзано канонизују аву Јустина, то су исти они који католичким прилозима најубрзаније сада довршавају храм Светог Саве да би у њему, са само њима и латинима знаном позоришном „љубављу“, помпезно дочекали римског непокајаног Јуду 2013 и све то, наводно, „Христа ради“.

Греси народни удаљише светог Саву да се упокоји у Бугарској, па потом да му тело Турци на Врачару спале, али ако нам греси дотле достигну да доживимо да своје очи „кунемо да би не гледале“ како епископи са јеретицима и сам дух Савин завршно међ Србима спаљују на истом светом месту брда Врачара 2013, не на бахатој ломачи турској, већ у луквој режији раскошног храма, уз помоћ масона, пригодно удешеног баш за ту унијатску прилику… тада – куку, леле и јаох нама.

Сада је време борбе а не мира, време надолазеће пропасти а не благостања, време ширеће се јереси а не торжества благоверја, стога ако у Србији аманетно светосавље не надвлада унијатски екуменизам бићемо сви суђени као мучитељи светитеља Саве. Ако у Србији, немарни исповедањем вере, препустимо укућанима ове сада евро-патријаршије да олако спроведу планирани им раскол и разједињење Цркве Христове у Србији, чему то да се код Христа надамо – ако се разбежасмо са места где се пресуђује о вечном спасењу народа нашега.

Зато разбудимо се и стражаримо овде докле још имамо око чега! Ко прославља празник нека га прослави прво овде, ко славу слави нека донесе колач и жито и нека је започне славити овде пред православљем нам рас-петим и са чврстом решеношћу да се у смирењу уз вероисповедањем поправљамо. Ко тамо негде у Господу дела, учи, или беседи нека се сећа вазда и овог највећег страдалишта српског, јер, где је погубније страдање, тамо где непријатељ сече тела или овде где сече душе људске. А управо овде је и најстрашније то што је борба углавном скривена од очију јавности, непријатељ се као звер притаји, зада рану, па, опет, притаји, припремајући тако целокупан народ себи у један унијатски залогај. Зато овде уплаканога Саву, намученог и исмејаног – ранама од првосвештеника и сујетољубивих му потомака, само очи ретких могу данас назрети. Зато, ко се моли, смеје или плаче, нека прво помисли на сузе Савине овде па тек онда и на себе сама, јер без Саве радосна на овоме месту ни радости наше нигда бити неће.

Распеће љубљеног нам Саве овде на екуменском крсту који му сви годинама уназад приређивасмо гресима својим не окајаним, све је немилосрдније сваким наредним нам даном. Не ослободимо ли љубљеног светитеља својим неодступним исповедањем вере уздајући се у молитве Његове, одоцнимо ли из страха, стида или лењости, џаба ћемо га потом овде пред преуређеном сабласном катедралом, у очајању потраживати.

Зато, сада, докле времена још имамо, стражимо, стојмо у вери, мушки се држимо, снажимо се! (1Кор.16,13)… ако ћемо очекивати, таквима обећано, спасење Божије. Амин.

(окупљања су радним данима од 17-19h, сем уочи и на дан празника)                                 грешни монах Антоније

    ( а сваке прве суботе у месецу у 13h и за Србе из унутрашњости)

 

 

 

АВГУСТ 2010 Г.

Редовни месечни „Антиекуменски скуп Светосаваца“ – субота 7.август

Христос посреди нас – јесте и биће!

Вера је угрожена а Срби су на одморима, на одмору од заповести Божијих, на одмору на коме само додатно себи грозе доливајући уље уживања на ватру сопствених запуштених страсти. Оно мало народа што се труди свесно у истини живети и, не себи, но Богу угађати, оно мало што се, по моћима, труди Светима молитвено следовати и веру своју чувати, што се не дају својевољно олако у мреже овога света уплести, оно мало стадо је сада главна преокупација дејства демонских сила, и управо њима те силе минулих дана послаше своју најподлију стрелу као преварну реч.

Мирополит пергамски Јован Зизјулас, један од главних подупирача светског екуменског покрета и родитељ свих новотарских реформи у духу глобализма у садањем православљу, наиме,  недавно даје интервју новинару СПЦ у коме као повод наводи и „жал што на интернету свако може да искаже своје, неретко и екстремистичко мишљење, те, да, пошто је тешко тамо исправљати туђе ставове, ипак се нада да овај његов интервју може у томе да помогне“. Коме то он жели да помогне сем једино данас ва-љано пољуљаним својим сарадницима српским екуменистима, тим својим маленим сиротим зизјулашчићима које светло истине, наместо прогледања, све више ослепљује што јој се више опиру својом самоувереношћу, а у које се народ верни видно разочарао минулих месеци.

Главни и одговорни приређивач овог интервјуа је СПЦ, те, како нема ознака о општој опасности по читаоце, нити стоји напомена да јеретичке списе не треба читати, стога, о истом трошку, предлажемо да се сада уведе и десета црквена заповест која би гласила, „црквене установе јеретичке књиге да не штампају“.

Ко се у не знању косне овог текста, или га на брзину прочита смутиће душу своју, јер је овде православље сервирано само споља и наизглед, а унијатство је скривено унутар овог отровног духовног сендвича. Стога се морамо, бар колико нам мизерне моћи дозвољавају, унеколико детаљније се осврнути на њега. Али прво у најкраћем потсетимо се темеља на коме се заснивају ови упорни дијалози православних и паписта.

Пре свега запитајмо се: шта је циљ ових маратонски упорних дијалога са папистима – ако не, уједињење по сваку цену. Да је циљ истина Христова ослањали би се мало и на Господа чекајући знак када ће отворити уши заблуделима да се заинтересују и разумеју истину. Све ово пре сличи политичким преговорима, који баш стога што су у сфери вере и изазивају општу, не бивалу, саблазан. Екуменизам је политика у области вере. Ако би заиста проповедање православља било циљ, онда би ваљда требало послушати највећег међу проповедницима  апостола Павла да се по првом и другом саветовању јеретика истога окане, јер се такав изопачио, те му Господ и не отвара недостојно срце његово, другим речима даље упорствовање је узалуд и само на штету проповедника. Господ рече да не бацамо бисера пред духовне свиње које не желе истину већ само самољубиву корист, „да се не поврате и растргну нас“. Када се проповеда Господ све је јасно и разговори трају кратко, али кад се проповеда нешто своје, нешто са планом, тада: …

Све се ово, наиме, зачело увођењем новог календара у Грчку Цркву, тј. прецизније, почетак раскола и немира у православ-љу своје извориште има у Цариградској Патријаршији, која је 1924.г, не обазирући се на отпор народа, под директивом Мелетија патријарха-масона насилно спровела промену црквеног календара богослужења. Све је имало за циљ да се православни прила-годе овоме веку  и тренду екуменског антихристовог уједињења религија. Али да то не би својом наглошћу изазвало веће отпоре међу вернима, за почетак изабрана је реформа календара као суштински не баш најбитније питање, како би их, потом, већ окрње-не у исповедању своје вере, лакше придобијали на већа екуменска одступања, што све до дан данас етапно и непрекидно траје.

Нажалост, у Грчкој се тада десило да је цео епископат и већина народа поклекла по питању новог календара, али како је отпор у народу ипак био значајан, све остале већ испланиране новотарске реформе су, ипак, умногоме успорене. Тако да тек 1960-их патријарх цариградски Атинагора и тадањи папа, наводно, међусобно скидају анатеме из 11 века, као да су их тада, сами и лично, бацили један на другога њихови давни претходници, те испаде да је то само била кобна свађа великих званичника Цариграда и Рима, а сада су њих двојица сами решили све напокон помирити, прескачући преко догматских разлика и газећи крв милиона невино пострдавших у заштити вере нам свете.

Да није ово, пак, Атинагора анатему можда био схватио као какав магијски чин којим се жели зла казна противнику, па се одлучио да ову „злураду“ Саборску одлуку Православних отаца, сам, као да је он судија над тиме, разреши и обустави даљу мржњу?!  Али мржње у овом случају ни у траговима било није. Анатема у православљу не схвата се нити примењује као жеља за казном противника, већ управо обелодањење суште чињенице да је дојучерашњи сабрат по вери искорачио ван истине, искочио из лађе спасења и присајединио се демонима, те га ради освешћења његовог и оних које може у своју заблуду завести Свети Оци само јавно обавештавају о овој страшној чињеници.

И, наравно, у време Атинагоре се говорило да је то само скидање анатеме између Цариграда и Рима, али не и осталих православних помесних Цркава, потом, 80-их на некаквом полутајном сабору, на нивоу делегација „православни“ потписаше да признају римокатолике за Цркву. Али, данас, насупрот томе, каже се да је и „скидање анатеме с католика и признавање истих за цркву, заправо признало свеукупно православље“, и управо је то проклети двослојни темељ сваког даљег данашњег дијалога. Изгледа да ће нас и о Буловићевом и Мидићевом потпису у Равени, вероватно ускоро обавестити да смо и сви ми једногласно прихватили папу за првог међу православнима. Ово би уистину и било тачно, уколико ми не будемо истински и безрезервно свакодневно сведочили пред Богом и пред њима самима свој свецели отпор према овом страшном греху. Само тако овај богохулни грех на себе нећемо примити.

И, ево, сада имамо пред собом интервју најученијег и најзаблуђенијег присталицу ове јеретичке теорије да су паписти – црква, иако се они у учењу и веровању ни у чем не усагласише са светима који им ставише анатему. Пред нама је, дакле, за обавештене: Зи Зи поп; за необавештене: грчки многоучени слободоумни епископ Јован Зизјулас , иначе по опредељењу срца – прикривени унијата; а за српске екумено-теолошке му фанове: пергамски престолонаследник.

У самом наслову овог поменутог интервјуа „Православље се не може бојати дијалога“, требало би одмах придодати „ али се православни пастири требају бојати Бога“, те не приступати дијалогу на начин не бивали ни код једног светитеља досад.

Наставља он даље: „Дијалог није нешто чега треба да се плашимо. Једино ако немамо самоуверености и ако се бојимо да не можемо представити своју веру римокатолицима на веран начин“. Ово је перфидна замена теза, јер, не плашимо се ми дијалога него већ потписаних докумената, заједничких молитава и причешћивања које се све више пропагирају и спроводе, плашимо се Ваше верности Христу јер се љубите и грлите посвуда са непријатељима Његовим, са онима који Му ризу поцепаше и који не престају да и даље богохуле и људе заводе у своју заблуду. Ви своју веру каткад и исправно исповедате, али час усред мисе латинске држећи беседу, час на њиховим катедралним саборима и прославама, тиме показујући визуелни ефекат блискости са непријатељима Божијим, а када је такав визуелни утисак ко уопште и обраћа толику пажњу на ваше речи.

Један је Христос Бог и  једно Тело Његово Црква која дише Духом Светим, а свака јерес није ништа друго него тело демонско којој је глава сам сатана. Нико од светих никад није тако парцелисао истину Православну, расцепкао јединствену науку Цркве на делове, Тело Христово на парчад и као такво га упоређивао са деловима тела сатаниног тражећи сличности, сличне делове науке истините – са сличнима у науци лажи јеретичке. Нико од светих није признавао наводне исправне делове учења јеретика, већ насупрот, посматрао га као целину на основу духа којим је напојено. Истина је једна и нераздељива на сегменте и има изво-риште у Духу светом, а јерес  је мања или већа лаж која има извориште у сатани оцу лажи, тако да не постоји сличност нити једног фрагментарно успоређеног делића та два савршено супротна тела, која су супротнога духа породи. Стога: Нећете нам у име „цркве“ пред очима венчавати бабе и жабе самопоуздани свештениче пергамски, ма били и најпоштованији од овог сујетног века „што у злу лежи“!

А што се, горе поменуте, самоуверености у исповедању вере тиче, може се само рећи: пергамски свештениче, зар не чу-јеш петла како кукуриче и позива те на Петрово покајање да би потом примио Силу Свише која изабира на проповед вере, изаби-ра само оне скрушене који ће ослушкивати смернице Њене у срцу свом, а не бусати се пред камерама у фарисејска бедра своја.

Зашли са пута Светих Отаца г.Зизјулас налази да је темељ дијалога у сличностима не само у области науке о Цркви  тзв.еклисиологије, већ и евхаристијске теологије(?!), што ће рећи да је он толико заронио у јеретичко море да поред „црквености латина“, још и „причешће паписта“ признаје за истинско. („Православно Причешће сједињује са Христом, а јеретичко са ђаволом“ св.ава Јустин).  Ех, када би се поштовали свети канони велика већина данашњих „православних стручњака“ били би свргнути из чина, али, овако, насупрот, пошто су такви световнога духа запосели кормило Цркве, управо,  они ће порашчињавати све верне Христове. Ваистину, свети Козмо етолски, – ево, у ова последња времена не знају попови која је лева, а која десна страна!

Врхунац лукавства није само у смислу већ и у самом избору Зизјуласових речи, пазите: „како можемо да оправдамо разлике међу нама (мисли на римске јеретике) кад делимо „заједнички темељ“, а тај „темељ“ су, како рече, заједничка начела у области науке о Цркви. Непрекидно доследно понавља овај неопходни услов  за „дијалог“, да обе стране пре свега признају скидање анатеме и да у старту паписте сматрају Црквом – да не идемо даље, само то је довољно за рашчињење а не за почасне докторате. „Ми смо ушли и у расправу о примату римског папе“ каже он. Невероватно смело, па, управо расправа о примату је и печат јереси над тим  „нашим“ теолозима, јер кад ко уђе у полемику о првенству будуће уније значи да је све остало већ утаначено и да су стране толико блиске и сличне, што би они рекли „сестрински блиске“, само, од којих је једна сестра видно припита а друга позната врачара, тако да јединство „сестринских цркава“ је само нови облик, од Светих, проклете уније.

Даље каже, „ми нисмо ни близу коначног договора, али смо на добром путу“  Ево, напокон се признаје да у тим дијало-зима и нема исповедања вере већ договарање о уједињавању, намерно заборављајући да су „границе између православља и јереси крвљу исписане“(преп. Јероним). О свему се преговара и договара сем о истини и догматима. „Робови дијалога“, знају да, ако укажеш јеретику да је у суштински у криву смртно ће се увредити његова гордост и онда им пропаде планирано уједињење.

Све ово би сличило следећој илузији, рецимо, када би Арханђел Михаил, на своју личну иницијативу (јер католици су доскора избегавали екуменизам!) отпочео преговоре са сатаном о сличностима њиховог заједничког суживота пре његовог пада, све заобилазећи садашње понорне различитости, Михаила Сина Истине и сатане оца лажи. Да ли би био могућ овакав дијалог? Сатана би га оберучке прихватио јер се не захтева промена карактера, али уколико би син светлости упорно инсистирао на трајању тог дијалога са оцем таме о сећањима на раније заједништво, без да овај признаје грех свој, то би била погибија светлости над тамом у тим преговорима. Јер упорност у преговорима савршено супротних страна сведочи само о заједничкој намери неодложног уједињавања и ништа више, у таквом јединству зли својим карактером увек подјармљује наивнога. Тако се и сада папистима нуди бивши статус иако се не очистише од својих поганих лажи и заблуда, да у Цркву унесу своју погану науку и своје „блажене“ који су тим духом одојени који би намах смрадом својим прогнали Духа Светога из ње. То је доказала свака досадашња јеретичка унија.

Зизјулас вели: „није ли можда могуће да се нешто данас променило у менталитету римокатоличке цркве“, Примећујемо, прво, не пропушта ни једну прилику да паписте огласи црквом док Име Божије једва једном спомену на три пуне стране сувог теолошког текста. Друго о римској гордости сведочи Свети Василије Велики још у 4 веку те сумњамо да се она баш сад смирила у времену општег безакоња и раскалашности. Можда би се Рим и одрекао дела своје теологије, али то би било само чисто политикантски, јер тешко је и замислити да би се свог световног папског властољубља и државности тако лако одрекао. Ако би се папа искрено оправославио нека и првенствује у части у православљу, али ако се не оправослави не треба нам ни као слуга, а камо ли пријатељ, јер је сваки јеретик извор душепогубне заразе.

Теолози који паписте сматрају за цркву и који у себи осећају папину светост, џаба устима исповедају Христа исправно ка-да и на ђавољој страни привиђају врлине. Не може се служити Богу и мамону. Богослов је онај који се непрестано моли, а онај ко се непрестано моли свагда гледа истину пред собом и живи у покајању због увиђања својих одвајања од ње. Ако ли је молитва у богослова само спољна и претежно везана само за обавезе у богослужењу, такав наводни богослов нема пред собом истину и покајање, већ лаж и самопоуздање, те ако је, и поред свесне унутрашње празнине, упоран у подучавању других, такав није далеко од прелести и јереси.

Опет, рече Зизи „кажу нам католици: како ви можете да кажете да сте уједињени када нисте у стању да одржите Сабор“, и даље, „Да бисмо ми православни наступали као једна Црква, треба нам неко ко ће координисати православне Цркве, ако нећемо Цариград, хајде да узмемо неког другог“. Прво, глупост да ми нисмо у стању да одржимо Свеправославни Сабор  је очиледно  лукавог папистичког духа плод, јер се код нас Васељенски Сабор одржава када је неопходно заштитити темељна учења Цркве, а колико су они сигурно утемељени сведочанство је управо то што нам је у вери све кристално јасно и одавно немамо нужде за општим Сабором. Друго, Зизјулас веома лукаво наводи воду на цариградску воденицу свога плана за укрупњавањем структура власти у Православљу, јер уколико би се стварно ушло у тај сегмент очигледно масонског екуменског пројекта, зна он добро да нема другога града на истоку позванијег од Цариграда за то. Али шта би ми радили тада, мистер Зизи, ако се потом испостави, рецимо, да сте Ви и цариградски патријарх, ем јеретици, ем централни паполики владари Цркве. Нема значајнијег града од Цариграда, али и нема дуготрајно поробљеније престонице од стране масона и незнабожаца. Стога су православне националне Цркве дар Духа Светога, јер оне, нарочито у овим смутним временима дају могућност одбране вере борцима раширеним у стрелце, а не груписане у васељенску кулу која када би се стропоштала у јерес погубила би и све своје становнике.

Лудило умишљеног мисионарства се најбоље осликава Зизијевим речима: „све што јесам и што чиним, и као теолог и уоп-  ште, припада Цркви“. Да ли и случајни грех његов и заблуда његова припада Цркви, али, не, па он кроз ове речи показује да је сав светлост, безгрешје, а грех, па он га није ни учинио а како ће га још и спознати. И на крају – у случају овог интервјуа повод је био почасни Зизијев докторат уручен му од стране римокатоличког универзитета у Минстеру, који он прилаже Цркви Православној?!  Просто народски речено Зизи нам је видно прозуко (прозуклост – суво једва приметно унутрашње труљење дрвета).

Браду, ту и тамо већ имаш, косу мало да пустиш, година таман, јер је најбољи излаз за све – Зизи гитару у руке! Несрав-њено мање штети спошашњи рокенрол на бини, него унутрашњи у светом олтару! Боље палице од бубњева, него да пастирским жезлом ослепљујеш очи безазленима, јер тако би сигурно многе спасао од себе самога и своје погубне јереси. Иначе, у супрот-ном, уколико се не скрушиш покајањем или бар самосавладаш се и повучеш са свог трона саблазни на који си се пропео, оволика количина прелести или лукавштине(не битно) у овако мало редова што овде видесмо, неминовно ће те истаћи на „престо пергам-ски“ са звањем „великог портпарола антихристовог“ – без конкуренције. Смилуј се на себе и на народ Христов, о Јоване, сад или…

Дакле, коме досад није била јасна црквена заповест „јеретичке књиге не читати“ после овог интервјуа реално ће схватити да их још треба и спаљивати, да не допадну некоме наивних руку и схватања. Ако неко каже да Зизјулас није још јеретик, хајде де, тада их, чисто за почетак, треба потсетити на језик светих канона: „ко признаје тајне јеретика за свете да се свргне“!

грешни монах Антоније

 

 

ЈУЛ 2010 Г.

Молитвено-исповедни протест пред Патријаршијом

У Богу драга браћо и сестре, Христос посреди нас.Ево, у Србији данас, иначе, из дана у дан – све више и више, јединство модерне, доказано непобожне државе и истините Цркве светосавске прете да тотално посветовњаче дух Цркве, да ускоразумно учовече Богочовечанске истине Њене. Од комуниста па до ових најновијих демократа, ово, испочетка једваприметно, цркворушитељно уједињавање је сада све видљивије, те, по истиниту веру нашу, протоком времена и све погубније. Заједнички цркво-режимски прогон исповедника вере је пропагандно успео, нови поредак успостављен је у Цркви, али и даље се не да жртвама где главе скрити, свака реч се и даље прати, анализира и општемедијски једнострано тумачи, и још, сврх свега, додатно се сада, опет заједнички, уклања са положаја главни уредник у једином преосталом истинољубивом листу „Правда“, г. предраг Поповић, те ће нам сада с благословом свудаприсутног митрополита Амфилохија послушник му Џомић просипати модерно једнолично екуменско духовно резоновање и стручно клеветање ближње свештене му сабраће, чак и из ове до јуче правдољубиве новинске оазице „медијске пустиње Србије“. Мислите ли да се све то ради због апсолутне победе и покоравања неистомислећих(?), или можда ово свако слово истине пече рањену савест.

Да ли је, дакле, су духу православља јавне пропагандно напаковане оптужнице против ближњих и њихово физичко раздвајање од Богом повереног стада, ускраћивање богослужења и поучавања; нормално ли је тајно ускраћивање могућности одбране свештеној сабраћи једноверној; пакосно предавање својих свештеника незнабожачким судовима на физичко кажњавање и срамоћење иако имаше и власт да суде и душелечитељне каноне да лече; јер да ли би држава сама неосновано гонила свештеника  без наваљивања синодских екумено-ревнитеља; дакле, да ли је хришћански јавно срамотити непријатеља, а камо ли брата свога, а притом проповедати другарство и љубав са екуменским синовима таме, … да не набрајам бескрајно оно што је опште видљиво. И све се то врши „у име црквеног поретка“, „спречавања раскола“, а раскол у данашњем искривљеном смислу(?), „па то ти је смртни грех који чиниш ти тамо када не испуниш макар нешто од онога што ти ја из централе наредим, а што је мени и мојим менторима неопходно“. И наравно, све би се ово и дало поднети с радошћу да управо све жртве и Артемије, и Симеон, и сво прогнано монаштво нису доказано претходних година били највећи отпор екуменизацији, тј. јеретизацији СПЦ. Једино због тога се отвара ова борба беспоштедна, јер Богу и учењу Црквe Светоотаца се треба покоравати већма него ли људима.

Много тога се издешавало и у протеклих нам месец дана, брaћо, али, нажалост, ништа ново. Негда, апостол и првосвештеници распеше Сина Божија, браћа из зависти бацише Јосифа у јаму. Нигде пророк није без части осим у роду своме, дакле све је бивало и већ виђено је. Али, пошто се садашњи притајени распињатељи својих ближњих засад веома вешто скривају иза маске побожности и ревновања за Цркву и њен поредак кажњавањем наводних непријатеља морамо се, ипак, помало осврнути на минула дешавања.

Отевши пастира рашкопризренском стаду одведоше га далеко од његовог стада и бацише га у јаму – тј. забранише му написмено да духовно руководи и исповеда чада своја, руководити монашко стадо своје, стадо које покушаваху милом или силом задржати у старим торовима док се прашина минулог злочина не слегне. Немирници покушавају смирити ситуацију коју су сами узнемирили немирима својим и чији су узрок управо они сами, те, стога, ако се не смири или удаљи извор немира из поменутог јужног нам предела земље наше– мир је тамо илузија. А, још, пошто су ови узрујани црквени властoдршци снажно распрострли власт своју над целом Црквом, и не види се блиско уразумљење и покајање њихово, може се рећи да је од сада и мир у целој Србији илузија, јер се смућење шири као зараза исходећи из унутрашњег немира владара и учитеља нам постављених. Тако и поменуто монашко стадо које је раздвојено од љубљеног пастира, какав мир може пронаћи у светим кућама у којима су нове газде – они исти стари немиро-творци који науке новог духа проповедају, они који им и оца прогнаше. Када се свети владика Николај пресељавао по потребама Цркве сво верно му монаштво је хрлило за њим, и никоме ни на крај памети није падало да их спречава у тим побожним стремљењима срца њихова. Веза између духовника и духовног чада је нераскидива, јер Црква учи да сваки добро промотри кога ће изaбрати за духовника и ту би требао бити крај његове самољубиве самовоље, јер је потом дужан духовника у свему слушати до упокојења његовог, и једино га може напустити ако он постане јеретик. И, ето, упадне непријатељ у кућу зграби домаћина, оца обитељи, и вукући га извуку притом и дечицу која су се плачући чврсто држала за хаљине његове, потом изолују прогнаног домаћина, и поврате се на огњиште проповедајући „њихов мир“ преосталима у кући – једнима престрашенима и другима израније оца-нељубећим укућанима. А оне који изнешени бише из куће неправдом и љубављу ка прогнаном родитељу своме, сада привидно умилним речима усана зову их натраг гласом притворне љубави, јер да није савремених електронских ширења информација – не би их ни звали, али, и поред тога им се, ипак, рат у срцу њиховом пројави на крају и на уснама паклено суровим речима Његове Светости: „што виси нек и отпадне“. То да изговоре уста изабраног народног учитеља уместо да мир Божији и веру праву распростиру, да Христову светлост свему свету исијавају а камоли домашњима својима. Неко му додаде на ово: „што виси нек и отпадне, јер ће то папи да се допадне“. Сва светоотачка душелечитељна наука је згажена овим охолим речима, које нека се никад не испуне, и нека се не урачунају у зло овом брзоплетом свештеном говорнику, те нека се свака увенула гранчица Цркве наново подмлади и учврсти род свој на славу Божију. Паклени смрад ових охолих речи изветриће једино ако иза њих не уследи извршење њихово на делу. Не, није овде сва кривица на личности која их је породила, на личности Његове Светости, већ се отров ове лицемерне заблуде, која само љубав велича уснама док им хладноћа срца леди унаоколо, и то највише најближњије им своје, нажалост, отров се тај расплинуо по духу многих душа Цркве Божије, тако да и поједини дечански монаси често умеју запањити нас својим магловитим висинама, кажу нам они: „Ми смо Црква, ми слушамо Синод, а Ви?“ А Ви? Ко сте Ви? Само што не кажу: „зашто већ једном не одете од нас већ нас стално узнемиравате присећањем на нашу лажну интересну послушност“, избирљиву послушност интелектуалне побожности.  Грижа њихове савести непослушања према свом духовнику и према светом предању Цркве, лично непокајање навело их је да пронађу учитеље нове по срцу своме, додуше највиших духовних звања, тако да свако ко их потсећа на стари пут одакле су сами скренули, бива им непријатан и то, нажалост, до те мере да га желе уклонити, поништити из свог видокруга и заједнице. Његова Светост и поменути Дечанци су само најискренији следбеници овог новог духа живљења и руковођења Црквом који иза себе имају многоискуснију, стручнију екумено пропагандну машинерију. Од кога ли су сви наследили овакво учење о војном и политикантском уређивању Цркве, не знамо. Ако човек, нарочито човек на власти, не принуђава се да постане свима слуга онда је обавезно мање-више заражен жељом да господари свима, намећући свој ауторитет и такву душегубну потчињеност свима унаоколо. Па, не препиремо се ми овде око материјалних ствари или око личних ставова, већ Они живе људе, Живога Бога избацују из Црквене лађе спасења и то са невиђеном охолошћу: што виси нек и отпадне(!), а притом наводно изгарају у љубави према целом свету. Не знам шта друго овде да поменем сем: „Убијаће вас мислећи да Богу службу чине“, јер ово и јесте лукаво прикривени покушај духовног убиства.

Негде је свети Григорије рекао: сво зло је дошло на Цркву од препобожних. Ко је тај који ће се усудити данас показати побожнији од нашег врлог и красноречивог високопреосвећеног митрополита, али, присетимо се једног истинитог догађаја; када је као млади владика Амфилохије дошао у посету тадањем цетињском митрополиту, премудром старцу Данилу по благослов, овај му је, успут, као тепајући, прозборио: „Добар си ти Филохије, само си, бре, много препобожан“. Изгледа ми да ће врло брзо, свако ко не прихвати слепу послушност овим препобожним духовним суверенима, бити избачен из „њиховог царства“, а понеки, изгледа, и право у Царство Божије Небеско.

Слава Богу који је ипак Једини чувар вере и који надахњује срца безазлено побожних, а да ли ће неко бити безазлен или охол, не зависи од свештеничке одоре већ од чистоте срца од гордости. Свештенство нам се у већини из дана у дан раслабљује преварним сујетним утехама овога света, заборављајући на Царство вечно и на кључ који га једини отвара, који је покајање. Кључари су загубили кључ спасоносних врата те нити сами улазе нити га могу дати пастви својој, закоровише врата спасења. Покајање је познање истине и тужење због посртања свога ван слободе и чистоте Њене. Истинско покајање је поуздани знак који указује на живљење у истини, „на смиреног ћу погледати“ говори Господ. Ако се пак не живи у покајању, сразмерно томе се удаљава и од истине, ако се истраје у непокајању и разоноди погибао јереси вреба изабраника и властољубље му оживљава над свима унаоколо. Не тражи Бог да ми живимо савршено безгрешно већ да скрушено признајемо грешност и немоћ своју и живимо у покајању са надом на Милост и Спасење Његово. Тамо где буде покајања биће и истине, то је знак препознавања Цркве Божије у свету.Тамо ће бити Црква Христова,тамо где смирење са истином љубав тиху духовну порађа.

Потоп преплављења прелешћу и проповедањем лажне побожности и лудила греха људског то је време у коме живимо. Време непокајања и несмирења, разоноде и очаја. Овај нови потоп греха ће само најјасније показати да је древни потоп био савршено праведан јер људи све више сличе демонима и обавезно нарочито киње оне који су још понешто сачували од небеског светог залога у душама својима. „У последња времена, каже свети Козма етолски у 18 веку, неће попови знати која је лева а која десна страна“ грех и непокајање ће помутити веру свима, тако да су уста светог мученика Михаила руског објавила и страшне разобличујуће речи срамног властољубља међу изабранима, каже светитељ: „Ако епископи нису надвладали Цркву, ни врата адова неће је надвладати“.

А ми, распршено грешно стадо, ми смо сада и овде управо што не знамо куд ћемо и шта ћемо, искушење је превелико а моћи слабашне, а да одемо са ове раскрснице, куда ћемо, ко зна пута,  нећемо ли тада још и надодати себи и искушења и одговорности, јер, речено је ћутањем се издаје Бог. Јавно исповедамо баш овде веру своју јер се из ове зграде пред нама и разливају највеће духовне саблазни народу православном, овде смо и зато што нам је свако друго јавно исповедање присилом укинуто. А шири ефекат и резултат нису у нашој власти, нити мисли, нада нам је у Господа и само Његову помоћ и чекамо, а дотад нам је, за почетак, сасвим довољно да овде јавно спирамо са душа својих лажи екуменизма и папизма којима нас свакодневно кропе наши заблудели епископи из установе преко пута, кропе нас невидљиво иако нас овде уживо презиру, јер смо с њима у саборном јединству Цркве где је све свима заједничко, и благослови исповедништва вере и проклетства ћуталачког повлачења пред зловерјем. Немушти смо да овде што поучно прозборимо било коме, али овде је и само смерно стојање довољно речито, и земљи и небу да молимо за мир и јединство у вери; тихо молитвено стојање ово које и треба једино Господ да чује,  јер Једини Он и може помоћи и избавити нас од овог покоља српских душа коме смо сви као народ мање-више допринели.

Господе подари нам унутрашњег и спољашњег покајања и дуготрпљења да радосно подносимо срамоћења наша Имена Твога ради и ревносно исповедамо лажност пошасти екуменских новачења проповеданих из светих православних олтара јер истине Твоје ради којом се ослобађамо и спасавамо стојимо и стојаћемо сада и овде. А онима  унутра нека је све Тобом просто Боже наш, и нека се што пре поврате на дане кад су свети били, јер, у супротном, самоубиствена погибао њихова и, посредно, свенародна не дрема. Погибао и грехе наше Господе хитро у спасење нам свима преобрати, молимо Ти се, не због дела нам добрих која немамо, јер ни ово овде није никакво дело већ насушна потреба сваке душе да се спасења свога ради определи и вазда опредељује за Тебе Христе Боже и за Свете Оце којима нам Ти пут Твој указа. Милошћу Твојом начини нас Господе безазленима и искрено волећима вечним заједничарима бића Твог кроз Цркву Твоју. Амин.

И, ето, браћо, изабрани пастири нам се опише заводљивим маштањима својим. Стога једино, све изнова и изнова, из дана у дан, из часа у час, дозивајмо Небесног Пастира и Спаса, о, Ви, разумне овце Његове, дозивајмо и срцима и устима, дозивајмо и мољењима и делима, звонимо и блејимо на узбуну, јер вукови, ево, лагано продиру у наш тор спасења, звонимо и блејимо због угрожене истине Божије која је у Цркви и једина спасава нас, али и због мноштва успаваних и необавештених ближњих наших по земљи српској. Јер је овцама често својствено да пре осете вука од надређеног им пастира, а свака овца која види опасност дужна је и да је објављује осталима, али, притом свагда се присећајмо да је овцама својствено само да звоне и блеје, али не и да уједају и пакосте. Будимо безазлене и верне овце Христове и Истина неће навек одступити од нас.Амин.

грешни и бедни,  какав-такав,

                                                                                                                             али,  ипак,  монах  Антоније

Молитвена окупљања пред Патријаршијом су сваког радног дана од 17– 19h (осим уочи црвеног слова и на сам дан празника, такође, нема их ни суботом и недељом). Додатно сваке прве суботе у месецу, увек у 13h, су већа антиекуменска окупљања на која позивамо и људе из унутрашњости Србије… наредне суботе су, ако Бог да, 7.августа, 4.септембра, 2 октобра…)

 

 

 

 

ЈУН 2010 Г.

Светосавска молитвена окупљања  пред Патријаршијом СПЦ

Господ Бог Вам браћо помогао и помагао свагда тако да би се завршно и на Дан Страшног Јединоправедног Суда обрели заједно у збору покајаних боготражитеља а никако не у мору лакомислених самовољних себељубаца.

Рече нам се свима: „Сачуваћу Цркву своју и врата пакла неће је надвладати“. И сачувава је Једини Господ, и на небу – већ вечно, а и на земљи све до самог краја њеног, тј. до саморазрушења њеног нагомиланим грехом људским. Да ли ће Цркву сачувати зборови људи, какве институције, анђели – не, једино сами Господ кроз Своје све ређе и ређе слуге међ родом људским. Испит је живот човеков на зељи, испит између разумне послушности и свесне или несвесне непослушности Јединоме Господу. Стога нека би сваки од нас појединачно, нека би дао Господ такво смирење свима, сачувао до краја у душама својимверу отаца православних. То истинито учење Духа Светог је темељ вере наше и крв тела Цркве Христове, крв која се испумпава силом Светих Тајни преко срца, тј. епископа Цркве, а протиче заштићена венама светих канона све до последњег здравог ткива које је жедно ишчекује.

Стога и ми сами браћо, нека би до краја били сви ткиво које у себе радо и са смирењем прима  ту једину храну душа људских, ван тога све су отрови, смртни отрови. Докле примамо то учење вером га целивајући дотле смо и прикључени на крвоток Цркве Вечне, ваистину Тела Христовог. Не христа било каквога искривљено описаног лика, већ јединог Православно верованог и Правоживљем исповеданог Богочовека Христа. „Ко вам овакву храну не доноси“, јеванђеље громогласи, „с таквим се не поздрављајте и у кућу га не примајте“, јер у Псалтиру стоји још и „да су сви богови других вера – демони“.

А ови наши садањи чувари вере светосавске, додуше иако исповедају на устима православно „Вјерују во Јединаго Бога…“, али на делу Га веома саблазно срамоте, и то увек, у име свих нас, јер проповедају да се и у другим верама назире Његов Лик, да и друге вере поседују могућност спасења, да и у њима има нешто истине. А Истина Једина не трпи прелазне форме, она је савршена и неокрњива, или је Истина или многоглава лаж, или је вера или невера. Истина то је расуђивање о Богу и свој Божијој творевини  једино са и у  Духу Светом, Истина која је притом онолико уочљива појединцу сразмерно количини његове искрене вере у Њу и чистоте живљења у Њој.

Ови наши пастири данас и саму реч јеретик, реч која указује на лукавог и притајеног непријатеља Цркве, готово да више и неупотребљавају, као да нема више лукавих непријатеља већ само атеисти и незнабошци једино преостадоше насупрот Истини.  Још и горе, са овим древним јеретицима ови наши су данас чак још и најбољи пријатељи и другови. Заборавише пастири данас речи светог цара Давида (скраћено): „с ким си такав си“. Такође, заборавише да проповедање јеванђеља се не врши самопоузданим тактикама и методикама телесног мудровања, већ, по речима Спасовим проповедање врши „Дух Свети и Ви“. Није нам речено само „Ви“ ћете проповедати свету. Очигледно опијени световним чарима и мудровањима пастири наши још притом умишљају и своју многоучену књижну „непогрешивост по питањима вере“. Ово задње вам је однекуд познато, зар не?

Када се врлински живот хришћана, после гоњења, дакле у 4 веку, почео кварити, Божијим указањем настало је монаштво, као благодатни молитвени живот удаљен од саблазни света. Из молитвене осаме је Господ по нарочитим указањима Својим слао достојне на проповед јеванђеља а не са школа и факултета. Богослов је онај који се непрестано моли, кажу свети оци, а не онај који је много прочитао и набубао јер се све то схвата једино праксом личне тајне молитве и подвига. Овде говорим само о проповеди јеванђеља на које су увек само ретки Богом избиравани, а не о потреби исповедања угрожене вере, као сада овде, за шта смо сви позвани, јер сви смо бескрајно дужни Истини Љубави Господње, јер се у Њој незаслужено и родисмо на овај грешни свет. Дакле, сведоци смо данас да се старешине наше, очигледно без послања од Духа Светога отиснуше у јеретички и незнабожачки свет мислећи га придобити за себе личном мудрошћу и речитошћу; за себе можда и да, али за Христа на тај начин засигурно не. Речено је „седите у Јерусалиму докле не примите силу свише“, силу за проповед као и указања где проповедати а где не, где је воља Божија да ходите, коме је Бог Отац отворио уши да чује, јер „Нико не може доћи к Мени ако га не призове Отац мој Небески“ вели Сам Господ Христос.

Рукополагањем се добија сила свише за вршење светих тајни у Цркви Правоверних, али, да би лечили болне, пророковали, мисионарили, е, зато морате имати чист скривено подвижнички живот и призив свише. А како сачувати такав подвижнички живот у пустињи, како у манастиру, како у породици, како међу сабраћом хришћанима, о томе има мноштво књига светих отаца. Али, како сачувати такав живот и дарове који му следују живећи и дружећи се са упорно иновернима, – е, ту нема ниједне књиге од Отаца нам светих, нема ниједан случај такве светости. Јер је човек на земљи, страсти личних ради, склонији злу него ли добру. За добродушије треба вазда истрајавати у трудовима поста и молитвене повучености у себе Бога ради, а за зло је довољно само опустити се пажњом са добрих мисли. Изгледа да, пастири наши кренувши да спасавају туђе бродове који већ вековима бродоломе, заборавише поверене им душе домашње, али и душе себе самих, те, нити препуштајући смиренијима крму брода свога нити пак туђим потапајућим се бродовима шта помогоше, још притом све успут бусајући се како све могу, све знају, све ће стићи, и како је све у сигурним рукама. У самој природи духовних и душевних покрета бића људског је поуздавати се у суд смиренога човека, а не поверавати се онима који сами самопоуздани. Самопоузданима ако је још и велика власт на дохват, тада охолост и погибао су им наредни. Што Преблаги Господ никоме нека не би допустио, па чак ако би ми то и сами пожелели.

Зато смо данима браћо овде, да ишчекујемо уразумљење и спасење свима јер се погибао греха нашега свеукупног већ „осећа у ваздуху“. Овде смо да са душа својих све изнова и изнова покушавамо скинути неизбежну одговорност пред Господом за сва крива учења, екуменизме и папизме која се из епископата изливају на братство целе Цркве, јер у томе је Њена саборност – што смо сабрани у једно тело и све се кроз њега међусобно прожима, а нарочито болови и болести кључних органа тела црквеног какви су управо епископи. Када врлинује пастир он богоугоднијим молитвама окриљује и стадо своје, а, пак, ако јавно пастир спава, или криво умује, или чак свесно отвара врата непријатељима, е тада је стадо услед братске љубави дужно, свако појединачно и то увек свих ради ближњих, будити и опомињати пастира, звонити на узбуну јер већ древни духовни непријатељ улази у тор и вечна погибија душа прети сада свима.

Дакле, овде смо да мирним молитвеним присуством увек опомињемо пастире када се удаљују од стада својих, иначе, обузети све чешћим, готово непрестаним пословима по туђинским стадима иноверних пастира дружећи се с њима и празнословећи затиснутим ушима које не желе да чују. Овде смо да пастирима укажемо да тамо далеко, у туђини духовној, не привиђају боље пријатеље и боље вернике од домашњих им Богомданих слугу. Да се сете да је Србија њихова духовно веома болесна и да спасење света није превасходно у опису њиховог духовног позива. Овде смо да посведочимо очима њиховим да ми нисмо никакви неуравнотежени псеудозилоти, већ истински верни народ дубоко забринут над тренутним православљем српским. Овде ми, нити ревнујемо неразумно – јер, ево већ 45г. их чекасмо да сами иступе из саблазног чланства у Светској Секти званој ССц, док нам они из године у годину све приљежнији активисти те секте постају, нити се, такође, ниуколико не повинујемо да и у наше име зову римског архијеретика папу. Нисмо, пак, ни секташи и расколници јер се такви, по природи им, одвајају и сепаришу а не стоје овако дуготрпељиво и смирено подно ових глувих прозора својих строгих и нервозних господара. Господара који су слуге целом свету, а једино према своме рођеном стаду преке су судије.

Стога, само истрајност, храброст и смирење могу уистину показати да овде једино Господа ради и православља ради стојимо. Да, стојимо овде и ради нас самих и ближње браће своје јер тога ради и исповедамо овде сва ова гажења закона Господњег од стране црквених судија постављених над српског рода домашњим слугама Христовим, а, такође упорно стојимо и ради њих самих унутра ушушканих иако нас свакодневно делима својим они упорно одгоне одавде. Верујем да нема богоугоднијег места данас у Србији од овог нашег садашњег „парчета тротоара синовске молитве“ подно ових прозора отаца патријаршијских чије нам речи озго веома тешко по главама падају а чији нас погледи прелећу губећи се негде у илузијама лепота западних предела, предела западнутих вредности. Не, ми, наравно, не чекамо умилне погледе и пристојне речи са прозора ових да нам се ниспошљу, већ жедно ишчекујемо њихова дела праве вере. Прво, и основно њихово дело вере које ће нам сузе радоснице натерати на очи и на колена благодарности нас спустити, биће ово: иступање из екумено-јеретичког ССц и уклањање од осталих унијатско-папских им склоности и делања. О, епископи СПЦ, пустите на крају крајева и самог папу и све његове, да види у својим немирима шта му је чинити са личним властољубљем и гордом јересју, те, не уливајте му лажну наду зовући их прелестно некаквом „сестринском црквом“. А нама лично сузе су духовно корисне и оне нам сигурно и не гину, само да се никако и никада не деси да буду она штетна и непреболна врста суза које се лију због пропасти ближњег свога. Не било их таквих никада и никоме, нека тако буде. Да, управо такве сузе покушавамо предупредити овим малецним молитвеним делом, – зато стојимо и стајаћемо овде пред Господом искајући Му да нам такве могуће сузе, због молитава светих Његових, којима смо и ношени сада у овом маленом труду сведочења нам пред ближњима својима, унапред обрише нам по великој Милости Својој на спасење свима. Господе приђи с Небеса и Погледај спасавајући нас грешне и неразумне Премудрошћу Својом, Христом нашим. Амин.

+++Позивамо Вас ваистину побожна у Христу браћо, нарочито вас који нисте жалили жртве данас доћи издалека, да нам молитвено и делатно припомогнете овом својеврсном заједничком вероисповедању, да нам припомогнете и сваке наредне прве суботе у месецу од којих је наредна, потсетимо се, 3 јула, наравно у 13 час., како би нāс који смо свакодневно овде од 17-19 (сем дан уочи црвеног слова и на сам дан црвеног слова) унеколико ободрили да истрајемо на делу Господњем, јер рак рана екуменизма је метастазирала у православљу српском ево већ 45г. и, треба желети, али не и очекивати њено преконоћно инстант излечење. Такође, наравно, не треба никако ни малодушно одустајати јер нема јаме на кугли земаљској која би нас могла скрити и сачувати од овог колективног нам душепогубног греха свих нас крштених православаца у земљи овој, греха који се саборним ћутањем невидљиво шири и јача. Увек се при сваком, а нарочито при овом, делању сећајмо светопавловских речи да све што није из љубави учињено на земљи, на Суду Страшном изгореће и ниушта се рачунати неће. Стога, само и једино по Милости  Твојој Господе погледај на све нас грешне али ипак Твоје. Амин.+++

 

                                                                                                                      монах Антоније Давидовић

 

 

 

 

МАЈ 2010 Г.

 

П Р О Г Л А С

(са молитвеног протеста испред Патријаршије дана 30.04.2010)

 

Браћо и сестре, Бог нам увек, а нарочито сада и овде вере ради нам православне, помогао и свако добро и смирену мудрост свима даровао !

 

Данас, када нас деле само три године од најзначајнијег хришћанског јубилеја (2013), који се глобално покушава представити религијском прекретницом на читавој планети, нас који се боримо за очување светог Православља називају Зилотима, употребљавајући ту реч у њеном екстремном дневнополитичком тумачењу. То је реч, коју је неразумно схватила и прилепила себи некаква српска група зилота а која у преводу значи ревнитељи правоверја. Дакле, ми у том смислу такви сепаратни ревнитељи вере уистину нисмо. Такође, нисмо ни било каква назадна екстремистичка или конзервативна група, али, још више, такође, нисмо ни за утапање православне нам предачке вере у барама белосветских екуменизама, тј.  суштинског уједињавања са разноразним другим религијама.  Ми смо просто најискренији Православни верници, тако да кажемо – Православни Традиционалисти, и, стога, позивамо све православне Србе, све од епископа па до последњег крштеног правоверног хришћанина да се вратимо коренима Православног Хришћанства који су у Србији временом константно губљени, нарочито после другог светског рата. До те мере губљени, да сада, када је у недостатку примера живе вере, живог деловања у духу те вере, уздрман сāм темељ српског друштва, а самим тим и државности – а тај темељ је управо – света породица – негда у Србији, побожна „црква у малом“.

Наш садашњи позив није, не дао Господ Бог, акт борбе за било какву моћ или власт, већ вапај да се побожном делу Српског Народа и достојног свештенства врати Саборно право које му је одузето под комунистичком влашћу, јер се минулих деценија показало да је кормило Цркве почело да преузима превише самовољних руку, православљу светом непослушних, које нас, све заједно, уводе у смутњу и забуну, нарочито увећану минулих дана.

Шездесетих година прошлог века Комунистичка Партија иницирала је значајне девијације у СПЦ,  тако да је Сабор престао да функционише по општеправославним принципима по којима је функционисао деветнаест и по векова. Тај акт, када су под притиском државе из Светог Црквенонародног Сабора СПЦ одстрањени свештеници и народ побожни, како би власт сузивши главно законодавно тело Цркве само на епископе, а све ради лакшег уплива у ствāри Цркве, је био само један од корака којима је КПЈ, а потом и све наредне, а нарочито садашње гарнитуре власти и тзв. опзиције, довели до разарања Православног Система вредности, што је, опет, довело до колапса српског друштвеног морала и спустио породичне вредности до самог дна.

У циљу  повратка коренима Православног Хришћанства тражимо да се СА Сабор поново установи према систему у коме је функционисао пре другог светског рата и да се преиспитају све одлуке које је после 60-тих година донела група епископа без учешћа својих пароха и изабраних представника српског народа. Од којих одлука суштински је важна она из 1965 о приступању СПЦ у „Светски савет цркава“ чији сāм назив сведочи наш велики грех пред Господом да свето православље изједначавамо са разноразним религијама и филозофијама признавајући их чак и за некакве „цркве“, а знамо да нам свети апостол Павле занавек посведочи: „Један Бог, једна вера, једно крштење“, једна је и једина, браћо, истинита Црква Божија Православна.

Такође, сматрамо да је од пресудног значаја да окупљени Сабор архијереја коначно преиспита своје лично непримењивање сопствене изричите одлуке да СПЦ иступи из екумено-јеретичког Светског савета цркава, која је донета на СА Сабору 1997 а иницирана тадашњим потписима целокупног српског монаштва. Таквим неприличним поступцима, придодајмо још и одлуку из 2006. за живота Његове Светости Патријарха Павла да се у СПЦ има вршити једнообразно традиционално Литургијско богослужење. На жалост и ту своју сопствену одлуку многи епископи не поштују. Може се чак придодати и још много другога, па све до последњег синодско – полицијског спречавања мирног верног народа нашега да преда своје потписе у прилог очувању православља Србиновог. Понављамо, такви поступци указују на неопходност повратка Цркве својим вековним традиционалним црквенонародним коренима и овакви поступци не могу имати пуноважност јер се доносе у систему који је одступио од свештено-народне Саборности.

Молимо наше Епископе да се не понашају као данашњи политичари. Зна верни народ наш да је Авва Јустин свет, чак и без канонизације, али зар није горко и небивало лицемерје ово: Саборски канонизовати Авву Јустина а главно учење његово, догматско учење његово свеправославно, коме се, иначе, све православне помесне цркве по васељени смерно поклањају – избацити са Богословског факултета СПЦ, зарад лажне науке умишљене назови љубави грчког екуменисте Јована Зизјуласа. Зар саборски канонизовати авву Јустина који је екуменизам називао свејересју а папу архијеретиком, а не одрећи се органског чланства у протестантског духа напојеном – екуменском уједињавању разноразних религија; не одрећи се ни папизма, шта је то… шта је то… шта је то на месту светом. Јуче се канонизује авва Јустин а данас кажњава најпослушније и најдоследније дете његово… Да ли верни треба да страхују да и Далај Лама сутра не добије орден Светог Саве због побољшања  сарадње СПЦ и Тибета. . . Молимо епископе СПЦ да схвате да су у служби Господа и живих душа српског Народа, а не обратно. Молимо их да поврате побожном српском народу и  достојном свештенству одузето заједничко Саборно Право учешћа у заседању Светог Сабора Цркве  да нам, не дао нам Господ Бог по делима нашим, од живе православне вере не би временом остала само спољашња институционална љуштура, Саборног учешћа које је, преко ондашњих епископа (60-их), тада раслабљених у храбрости, комунистички режим укинуо после два миленијума Хришћанске Саборнодушне традиције.

Овим путем се обраћамо посебно и епископима Иринеју (бачком), Хризостому, Игњатију, Амфилохију, Јовану Шумадијском, Јовану загребачко-љубљанском, и осталим оцима и браћи да још једном преиспитају своје ставове и одлуке и не подлегну искушењу које нам је Комунизам оставио као наслеђе, већ да нам се придруже у борби за повратак традиционалног јединства у служењу Свете Литургије, која је, кроз Свето Причешће Тела и Крви Господње – извор спасења нашега, али и Њено једнообразно богослужбено приношење је истовремено и  носилац јединства народа нашега.

Позивамо цео српски у Православноме Богочовеку Христу крштени народ да нам се придружи у овим нашим молитвено брижним  свакодневним песмопојима испред Патријаршије Свето Савине, подно прозора „тајновитог“ заседања Светог Сабора, да наши црквени оци преиспитају одлуке и поступке донете и чињене у несаборним, православно нетрадиционалним условима који су у Цркву Свету као коров засејани још, такође тајним, дејствима и притисцима комунистичких власти. Те притиске, наравно, нажалост, сада злоупотребљава и свака наредна власт у српској земљи нашој, православљем и правоживљем негда опеваној као „земљи  витезова и светаца“.
Стога смо спремни молити Свети Сабор овде свакодневно и непрекидно, ма и у недоглед, све дотле док се не услише свеправославни светоотачки захтеви наши, – прво и одмах – да се одрекну од бедног чланства у екуменојеретичком ССц, да прекину са срамним папоунијатским тенденцијама „све у име васцелог народа српског“ и потом, у миру и љубави, да поврате Цркви црквено-народни дух саборности, а такође и да поједини епископи већ једном престану са „догматским“ реформама Истине Божије у овој нашој заједничкој нам светосавској Цркви српској.Амин.                                              Хвала Вам на пажњи, а слава само Богу за све.

У име многих организатора прочитао

монах Антоније Давидовић
Изговорено дана 30.04.2010.г.

Испред зграде Патријаршије, на скупу, Синодским одлукама веома забринутог, православног верног народа, а у току заседања Светог Сабора епископа  СПЦ. Иначе скупови народа побожног ће се свакодневно одржавати од 17-19 часова до умилостивљења Његове Светости, Светог Сабора, и Светог Синода, јер: због екумено-папског урушавања православне вере (изнутра) стоји и стојаће народ побожни овде свакога нареднога Божијега дана. Амин. Амин. Амин.

***Напомена***: окупљања нема једино дан уочи црвеног слова (када се служи вечерње бденије), као и на сам дан празника, а такође нема суботом и недељом.

!!! ДОДАТНО !!! Сваке прве суботе у месецу (нпр.: суботом 5. јуна,..3. јула,.. 7. августа…) са почетком      у 13  час., на истом месту – испред Патријаршије, позивамо све ваистину брижне православце и из унутрашњости Србије на велике антиекуменске скупове ношени на крилима светоотачких речи: „ћутањем се издаје Бог“.

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: