ПОКУШАЈ РАЗОТКРИВАЊА АПОКАЛИПСЕ – Андреј Горбунов

Андреј Горбунов

ПОКУШАЈ РАЗОТКРИВАЊА АПОКАЛИПСЕ

– Просветљење

Као разумно и лично биће, човек мора да се постара да проникне у суштину ове појаве – електронско-бројчане идентификације личности. Зато погубност тог система могу да схвате само они који не само да виде оно што се догађа, него и себе сматрају личношћу која носи лик Божији, они који не пате од прелешћености и незнања, који су духовно трезвени, те зато имају просветљење од Бога.

Старац Пајсије Светогорац је о овоме говорио овако: „Међутим, очигледно је да људи чак и не помишљају на то да ми већ доживљавамо знаке последњих времена, да антихристов жиг постаје реалност. Као да се ништа не догађа. Зато Свето Писмо каже да ће се прелестити и изабрани (Мт. 24,24). Они који не буду у себи имали доброте неће добити просветљење од Бога и прелестиће се у време апостасије. Зато што онај у коме нема божанске благодати нема духовну јасновидост, као што је нема ни ђаво“.

Према учењу старца Пајсија, духовни закон се састоји у следећем: ако човек нема смирења и дубоке побожности, тумачења Светог Писма, која он даје, јесу тумачења „од ума“, од здравог разума, односно, у таквим тумаче-њима нема божанског просветљења. „Онај у коме нема дубоке побожности – учи старац – прави грешке, пада у заблуде у односу на догмате. Ја видим какве грешке праве они који немају дубоке побожности и пишу тумачења или коментаре Светог Писма и светоотачких дела. У свему духовном неопходна су побожност и срце“ (Духовно буђење).

Ето где је одговор на питање зашто данашњи богослови-рационалисти не виде испуњења пророчанстава из Апокалипсе или им дају неправилна тумачења. Примери таквог богословствовања су књиге ђакона Андреја Курајева Да ли данас дају антихристов жш? (2001) и О нашем поразу. Хришћанство на рубу историје (2004), пуне фриволности, натегнутости, очигледних бесмислица и духовно лажних закључака изведених на основу световне логике уз чију помоћ, ако жели, човек може оправдати све што хоће, јер „речи се оповргавају речима, али чиме се може оповргнути живот“ (св. Григорије Богослов).

Аутор као да се игра, „жонглира“ мислима и „аргументима“, очигледно заборавивши страшне речи Спаситељеве: Који саблазни једнога од ових малих који верују у мене, боље би му било да се обеси камен воденични о врат његов и да потоне у дубину морску (Мт. 18,6).

На пример, у књизи Да ли данас дају антихристов жиг? ђакон Андреј пише о томе да хришћанин може да прима све ако га при томе не буду приморавали да се одрекне Христа, односно, ако не буде, како се изражава аутор, доведена у „питање вера“. Али тешко је да ће се такво питање постављати. И сам отац ђакон то добро зна, говорећи на другом месту: „Варалица света се неће отворено борити против Христа. Он Га неће отворено хулити. Он ће Га обасипати Јудиним пољупцима: ‘Велики Учитељу'“. Очигледно је да приликом оваквог начина деловања антихристовог уопште неће бити умесно приморавање верника да се речима одрекну Христа. Ето како лукава богословска софистика поучава да идемо широким и погибељним путем, „саобразавајући се овом веку“ (Рим. 12,2).

И зар можемо у питањима која се тичу спасења за живот вечни наших и великог мноштва других људских душа, веровати људима, макар они себе називали богословима, али људима који живе и размишљају по духу овога света? Јер ако је реч човекова лукава, он је празан, и у њему нема Христа. Они су од света, зато говоре од света, и свет их слуша (1 Јн.4,5). Јеромонах Серафим Роуз је називао овакво посветовњачено богословствовање „богословљем пуног стомака“, а старац Пајсије – „мозгословљем“, а саме такве богослове – „богословима-професионалцима“. Још је св. Теофан Затворник са жаљењем примећивао да су чак и они који богословствују изгубили праве основе православног богословствовања“.

У књизи Духовни разшвори и поуке старца Антонија (део други) каже се да у већем делу књига савремених богослова нема оног главног – спасења. „То је, драги моји – говори старац Антоније оцу Александру – оно што се на универзитетима називало критиком. Шта све не критикују! И протестантизам, и окултизам, и шаманизам, и шта све не. Нешто
неко у заносу доказује, нешто проповеда, у нешто убеђује, али колико то има везе са спасењем? Нема везе. И далеко је од њега. Толико је далеко да је тешко и схватити“.

„Световни здрави ум – каже старац Пајсије Светогорац – квари орган духовног осећања. Верујући властитом здравом уму, духовни човек упада у прелест“. „Зашто многи, познајући текст Апокалипсе, не стављају барем знак питања – пита се старац Пајсије – А ако они помогну антихристу с његовим жигом и одвуку у пропаст и друге душе?! Прелестиће се они који тумаче Писмо од ума… На несрећу, може се чути: ‘Од Христа се не одричем: ја сам само корисник система који ми пружа услуге’… Оваква мишљења су прелест“ (Изабрани сасуд).

„Нема такве подлости и гадости коју разум не би могао да оправда… Ето тако ће оправдавати личне бројеве, и електронске пасоше, и 666… Сви ће све схватати, али разум ће томе наћи оправдање, обавезно ће наћи. А човек, који је већ унутарње припремљен за издају, умириваће себе аргументима разума“ (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део први).

„Онај који сматра себе премудрим отпада од премудрости Божије – учи св. Исак Сиријски – Гордост не разуме да иде по тами и да нема појма о мудрости. Јер како да то схвати када пребива у својој помрачености? Управо зато се помраченим разумом својим и преузноси изнад свих, будући од свих ништавнија и немоћнија и будући неспособна да нађе пут, да спознаје путеве Господње. Господ пак скрива од ње Своју вољу зато што она није хтела да ходи путем смиреним“ {Подвижничке беседе, беседа 69). „Ко нема благодати, макар био и мудар, може постати вођа јереси и пасти у јаму погибељи“ (преп. Симеон Нови Богослов).

У књизи Старац Силуан Атонски говори се о томе да је гордости својствено да лудује на мисаоном и духовном плану, те главно њено оруђе у борби за превласт над свиме јесте ум-здрав разум. При томе аутор, архимандрит Софроније, истиче да је разуму својствена апстрактна сфера, да је разум по себи безлична сила: „Безличан у законима свог функционисања, будући, у суштини, само једна од пројава живота човекове личности, једна од енергија личности, здрав разум у случају када му се додељује првенствено место у духовном бићу човека, постепено долази до тога да почиње већ да се бори против свог извора, то јест, личног начела“.

О опасности усредсређивања духовног бића човековог на уму – здравом разуму упозорава нас и Еванђеље: У тај час обрадова се Исус у духу и рече: Хвалим те, Оче, Господе неба и земље, што си ово сакрио од мудрих и разумних а открио то безазленима. Да, Оче, јер је тако била воља Твоја (Лк. 10,21).

Ко дању иде, не спотиче се – говори Господ – Јер види светлост овога света. А ко иде ноћу спотиче се, јер нема светлости у њему (Јн. 11,9-10). Ви сте светлост света – говори Спаситељ Својим ученицима (Мт.5,14), то јест, свим хришћанима. Дакле, ако у нама нема духовне светлости, ми нисмо прави хришћани.

Према учењу Цркве, чим се крсти хришћанин се одмах испуњава Божанском светлошћу, због чега се и назива „просветљеним“. Просветљени иде по светлости и види провалије и препреке; а ко их не види значи да нема у себи светлост, да није просветљен: како се онда он може сматрати хришђанином? Ако и каже да види, онда лаже. Јер када би видео, не би прихватао лаж уместо истине и не би називао црно белим. Види и он, али види као они непросветљени, то јест, некрштени. Јер и они разликују добро од зла, али не избегавају зло зато што не виде јасно у чему се углавном састоји добро и у чему се углавном састоји зло. На тај начин, ко нема духовну јасновидост, још увек није хришћанин.

Апостол Павле каже: Сами себе исиитујте, јесте ли у вери, сами себе испробајте. Зар не познајете себе да је Исус Христос у вама? Сем ако у нечему нисте ваљани (2Кор.13,5).

Од чега зависи присуство и мера Божанског просветљења у човеку? На ово одговара преп. Марко Подвижник: „Свако од нас се просветљује у оној мери у којој, омрзавши страсти које га помрачују, одбацује ове; а онолико, колико волећи их, помишља о њима, толико се помрачује“. Главне страсти (које обухватају све остале), по учењу Светих Отаца су следеће: среброљубље, то јест, везаност за новац и ствари и жеља да човек живи безбедно и безбрижно; славољубље, то јест, жеља да буде поштован и слављен; сластољубље, то јест, тежња према уживању у различитим задовољствима.

Свети Оци су (на пример, св. Андреј Кесаријски у свом тумачењу Апокалипсе) предсказивали да ће карактеристично обележје људи последњих времена бити помраченост ума.

Ето зашто савремени људи, рачунајући ту и оне који себе сматрају хришћанима (с малим изузецима), не виде истински смисао догађаја. „Помраченост се – пише грчки богослов митрополит Јеротеј Влахос – назива и заслепљеношћу пошто је то заиста право слепило ума. Ум је заслепљен трима страстима: среброљубљем, таштином и жудњом за задовољствима“.

Свети Василије Велики у Беседи о Суду Божијем каже: „У виду казне пате од слепила углавном они који су се још пре помрачили, добровољно ослепивши своје душевно око. Управо се боје-ћи да томе не буде изложен, Давид говори: Просвети очи моје да не усним на смрт (Пс. 12,4)“.

Ограсти праве од човека свог роба, јер од кога је ко побеђен томе и робује (2Пт.2,19). Човек постаје неслободан, то јест, у њему се гуши воља, што значи да му се снижава ниво личности, јер слобода воље је неизоставна карактеристика духовног живота. Ропство страстима спутава и паралише човекову личност, чини га духовним мртвацем. О томе јасно говори Реч Божија. Тако је, по речима апостола Павла, властољубиви човек жив умро (1Тим.5,6).

„Служење греху, лажи и сујети је ропство у правом смислу – говори св. Игњатије Брјанчанинов – макар оно споља изгледало као блистава слобода. Ропство је вечно ропство. Само је онај савршено и истински слободан ко је истински слуга Бога свога“.

„Страст чини човека идолопоклоником – расуђује архимандрит Рафаил Карелин – Страст доводи човека у стање духовне парализе; пре или касније идол ће пасти и разбити се, он има уши али не чује, има очи али не види; идол, створ кога смо ми створили, мртав је, он ништа не може да да нашем духу“.

Дакле, испоставља се да што је у човеку потпунији духовни и лични живот, то јаче у њему делује Божанско просветљење. Само се на онима који живе по еванђељским заповестима, испуњавају речи Светог Писма: Заповест Господња је светла, просветљује очи (Пс.18,9). „Благодатне дарове – наглашава св. Игњатије Брјанчанинов – имају само они који имају унутарње делање и бде над својим душама“. Присуство духовне светлости у човеку види се из страха и страхопоштовања његовог пред свим Божанским и светим и из нарави његове кротке и смиреноумне. Нарочито снажно дејствује у њему Божанско просветљење када се он удостоји причешћивања животворним Тајнама Христовим. Јер тада се на њему испуњавају речи из Канона пред свето Причешће: „Нека ми буде као огањ и као светлост тело Твоје и крв Твоја, пречасна, Спаситељу мој, спаљујући вештаство греха и сажежући трње страсти, и просвећујући ме целог, да бих се клањао Твоме Божанству.“

О дејству духовног просветљења у себи сведочи свети праведни Јован Кронштатски: Тасим се и умирем духовно – пише он у свом дневнику – када не служим неколико дана у храму, и успламтим, оживљујем умом и срцем када служим, приморавајући себе на молитву не формалну, већ стварну, духовну, искрену, ватрену… у молитви покајања и умиљења спадају с душе моје окови страсти и мени постаје тако лако: као да умирем за свет и свет за мене, са свим својим добрима; ја оживљујем у Богу; душа се просветљује светлошћу небеском; све светло видиш, на све гледаш правилно…“ (Мој живот у Христу).

Бог је светлост и од светлости Своје Он даје светлост онима који се сједињују с Њим у општењу, у мери њиховог очишћења. Зато се највећег Божанског просветљења удостојавају свети угодници Божији, на шта указују и ореоли који се приказују на њиховим иконама.

Човек који има духовну јасновидост сагледава све ствари и појаве онаквима какве заиста јесу. „Светлост показује стварност ствари – сведочи преп. Исак Сиријски – и умножава се и умањује се сразмерно с начином живота“ (Подвижничке беседе, беседа 18). А човек који пребива у мраку незнања, прихвата све у искривљеном облику, он као да пребива у лажној „виртуелној“ реалности, у којој не види чак ни своју душу. „Да ум види једно уместо другог потиче од тога што се он није очистио“ (свети Исак Сиријски, Подвижничке беседе, беседа 55).

Одбијање хришћанина да прихвати апокалиптични жиг звери показује да је Бог за њега жива личност. Исти такав однос према Богу имали су сви свети мученици и исповедници (као и сви други свети). Не би могли мученици да издрже страдања да нису имали исправно духовно устројство, да нису имали живо богоопштење. Господе, нећу Те издати!“ – говори и савремени хришћанин-исповедник. То сведочи о томе да он има живу везу с Богом, да Га љуби, увек се сећајући Њега, да пребива с Њим у живом мо-литвеном општењу. Ето зашто он не може да прихвати демонска бројчана имена на која га упозорава Реч Божија. Јер Свето Писмо за њега није просто свештени текст и извор вероучења, већ „жива Реч Бога Живога“ (преп. Симеон Нови Богослов); и тек при оваквом схватању Писма може се откривати његов истински и дубоки смисао.

Осим тога, на таквом хришћанину се испуњавају речи апостола Јована: А ви, помазање које сте примили од Њега (то јест, благодат Божију која просветљује и поучава, као резултат личног општења с Богом) у вама остаје, и нема потребе да вас ико учи; него како вас то исто помазање учи о свему, и истинито је и није лаж и као што вас научи, останите у њему (1 Јн.2,27). А Дух изричито говори да ће у последња времена одступити неки од вере слушајући духове преваре и науке демонске (1 Тим. 4,1). Ако Духом живимо – говори апостол Павле – по Духу (то јест, руководећи се духовним мотивима) и да ходимо (Гал. 5,25). Као што знамо, сви људи живе или телесно, или духовно. Духован човек, човек који духовно види, имајући у себи Божанско просветљење, мудрује и делује духовно. Благодат Божија му открива духовну опасност од ђаволских изума. Зато се он одриче бројчаног имена, потврђујући тиме да је створен Богом као личност. Он не може да пристане на то да у друштву његово основно индивидуализирајуће обележје буде бројчани код, а да Богом му дато на светом крштењу име светог заштитника постане само необавезни додатак уз број. Познајући сатанске замисли архитеката „новог светског поретка“, он не жели да им повлађује и да учествује у делима наступајуће таме.

Телесни човек нема личног општења с Богом, већ Га у најбољем слу-чају доживљава просто као некакву апстрактну идеју. Он „нема у себи благодати Христове опипљиво, то јест, тако да из искуства зна да има у себи благодат, те се зато узалуд назива хришћанином“ (преп. Симеон Нови Богослов). Не поседујући божанску благодат, он мудрује и делује телесно. Немајући просветљење од Бога, он болује од духовног слепила, испуњен је равнодушношћу према важним питањима унутарњег живота, њега интересују само властити „проблеми“, и то углавном, материјални проблеми. На све гледа очима тела и не допушта ни помисао на то да може постојати другачији поглед на живот. А у Апокалипси Господ говори оваквим „хришћанима“: Имаш име да си жив (то јест, називаш себе хришћанином), а мртав си (Отк. 3,1).

„У кога је срце поробљено страстима, у тога оне и језик покрећу. Ако он почне говорити о духовном, расуђиваће под утицајем страсти да би у неправди одржао победу. Мудар примећује таквог човека приликом првог сусрета и чист може да намирише његово заударање“ – каже преп. Исак Сиријски (Подвижничке беседе, беседа 8).

А телесни човек не прима што је од Духа Божијега, јер му је лудост, и не може да разуме, јер се то испитује дуго (1 Кор. 2,14). Ето зашто он прихвата бројно име, не схватајући да је то богохулно изругивање и подсмевање човеку као лику Божијем. Духовно ослабљен, везан за овај свет, човек не налази у себи снаге да се одрекне погубног антихристовог жига и зато не жели да схвати да је тај најновији научно-технички узим испуњење пророчанства из Апокалипсе.

Посветовњачени хришћани који су себе довели у ропство трима горе поменутим страстима, то јест, за које је бог новац, задовољство и слава, неће и не могу да се одупру антихристовом систему тоталне контроле, јер те страсти их подстичу да прихвате жиг звери, а и само то прихватање доприноси задовољењу страсти. Ето зашто веома много хришћана данас не мисли о томе како да не отпадне од Бога, већ како да се не лиши земаљ-ских блага, хлеба, рада и задовољстава. Грчевито су се ухватили за све то рукама и ногама као да се спремају да овде вечно живе.

„Карактеристична црта грешника – наставља св. Теофан Затворник – није увек очигледна порочност, већ заправо одсуство самопожртвоване ревности за богоугађање, праћену одвратношћу према свему греховном то што код њега побожност не чини главни предмет брига и напора, што је он, бринући се за многе друге ствари, потпуно равнодушан према свом подвигу, што не осећа у каквој се опасности налази, што је немаран за добар живот и води живот хладан према вери, иако је споља понекад
исправан и беспрекоран“.

„Оне који су запечаћени телесним мудровањем – учи св. Игњатије Брјанчанинов – који упорно пребивају у њему, који болују неисцељиво, Господ оставља: Предаје их самима себи, предаје их погибељи коју су прихватили добровољно, и коју задржавају добровољно. И оставивши их, отиде. Тачно је: Јер је телесно мудровање смрт (Рим.8,6). Мртвима је својствено да не осећају умртвљеност: телесном мудровању је својствено да не разуме и не осећа људску пропаст. Због несхватања своје погибељи оно не схвата потребу за оживљавањем и на основу лажног схватања живота одбацило је и одбацује истински живот – Бога.

„Пријатељ света – пише на другом месту св. Игњатије – постаје неизоставно, можда и неприметно, најљући непријатељ Бога… Приликом служења свету немогуће је служење Богу, њега нема, макар се чинило да оно постоји. Њега нема! А оно што се чини није ништа друго до лицемерје, притворност, заваравање себе и других“ (том 5, поглавље 41).

„Ум, ако је забављен хиљадама световних брига, не може јасно да са-гледава истину“ (св. Василије Велики). Површни ум „савременог човека“ који, иако себе назива хришћанином, живи „у корак са временом“ и који хоће истовремено да служи Богу и овом свету – није у стању да проникне у духовну суштину догађаја који се збивају због помрачености ума и начина живота, који сведоче о отуђености од Бога.

Такви људи поступају, говорећи речима апостола Павла, у празноумљу своме, помрачених мисли, отуђени од живота Божијеш због незнања које је у њима, због окамењености срца њиховог (Еф. 4,17-18). И збива се на њима пророштво Исаијино, које говори: Ушима ћете чути и нећете разумети; и очима ћете гледати и нећете видети! Јер је отврдло срне овога народа (Мт. 13,14-15). Зато и казни Божијој они подлежу не толико због самог прихватања личног кода, колико због тога што сувише воле „овај свет“ у којем је, по одређењу Светог Писма, похота очију, похота тела и гордост животна и који сав у злу лежи, и због тога што су испуњени световним мудровањем које је непријатељство према Богу (видети: Јк. 4,4,1 Јн. 2,15; Рим. 8,7). Због тога што су они тело (Пост.6,3), као и савременици праведног Ноја, које је Бог осудио на погибију у потопу.

Разум телесних људи увек је у овој или оној мери помрачен и прелешћен и зато многи од њих у стварности, не знају шта чине (Лк.23,34).

Свесност прихватања апокалиптичних бројчаних имена треба разликовати од добровољности њиховог прихватања. Свесност није неопходно својство овог духовно чина, али је прихватање апокалиптичних бројчаних имена увек добровољно, то јест, увек је ту присутна човекова слободна во-ља, његова сагласност, макар она била изнуђена или несвесна. „Несвесност“ на коју се понекад позивају „пријатељи“ личних кодова одређује се мером добровољног самообмањивања, она је резултат греховне, у човековој души дубоко укорењене равнодушности према истини.

Ево шта је говорио о „несвесности“ старац Пајсије Светогорац. Једном су га упитали: „А ако, старче, неко прими жиг из незнања?“ „Реци боље, из равнодушности – одговори старац – Ма какво незнање, кад је све јасно до крајности? Ако човек и не зна он мора да се заинтересује и да сазна. Претпоставимо да нисмо знали и зато смо прихватили жиг. Али онда ће нам Христос рећи: Лицемери, лице небеско умете распознавати, а знаке времена не можете (Мт.16,3). Прихвативши жиг, макар и из незнања, човек губи божанску благодат и прихвата демонски утицај. А када свештеник приликом крштења зарања дете у свету купељ, оно, и не схватајући то, прима Светога Духа и затим у њему обитава Божанска благодат“.

„Хладноћу и глад доживљавају они, који сматрајући себе православнима, нипошто неће да примају Дух – речено је у књизи Духовне беседе и поуке старца Антонија (део други). – Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не хране благодаћу. То су сасуди затворени, заптивени. Ма колико покушавали да улијемо у њих животворну влагу, они ће остати суви, јер су затворени. И таквих је, нажалост, већина. Толико је то привлачно човеку: с једне стране, да слуша позиве ђаволске, да иде према зову свог тела развраћеног грехом, а с друге, да се нада да ће добити божанске плодове. Зато вероватноћа исповедништва, у последње време увек повезаног с мучеништвом, не само да ће збуњивати, него ће просто одбијати људе од тога да следе Христа. Стотине хиљада верника који само изгледају да су православни, одрећи ће се убеђења, благодати, Бога. Проверу су… силе пакла већ извршиле, доделивши свима бројеве. Је ли то учињено насилно? Није. Једноставно су поставили услове: или примаш и настављаш да сарађујеш, или одлазиш. Уз прећутну сагласност, а понекад и отворени благослов свештенства, цела се земља претворила у логор. Само што тамо није важно име дато на крштењу, није важно презиме које смо наследили од предака, већ број који смо добили“.

„Често бива с некима – учи преп. Исак Сиријски – да је једна њихова половина пошла за Господом, а друга половина остала у свету, и њихово се срце није одвојило од овдашњег, већ су се они сами у себи разделили“ {Подвижничке беседе, беседа 21).

„Две титанске склоности сједињене у човеку производе у њему јаку и сталну раздвојеност, трудећи се да га свака одвуче на своју страну да би њиме завладала. Две међусобно супротстављене љубави, окренуте различитим крајностима, јесу покретна снага тих двеју тежњи: љубав према свету и љубав према Богу“ (из књиге Старац Јосиф Исихасте). Прихватање бројчаних имена звери показује да је љубав према овом свету у човеку јача од његове љубави према Богу, да ју је угушила.

Не љубите свет ни што је у свету – позива нас апостол Јован – Ако неко љуби свет (то јест, земаљски живот с његовим успехом и уживањима), љубави Очеве нема у њему (1 Јн. 2,15), то јест, у њему нема љубави Божије. Отац Серафим Платински је говорио: „Ми не можемо да се сместимо у Прокрустову постељу савременог живота, а ако нам његова мерила одговарају, значи да нисмо прави хришћани“. Значи, ми смо световни, а не Божији. У свету се, како примећује отац Серафим, цени оно што је за нас ништа: „професионализам“, „практичност“ – они убијају душу. Хришћани имају другачије вредности: безазленост и одвојеност од света.

Антихристов дух невидљиво делује на „хришћане“ који нису испуњени божанском благодаћу, али они не примећују да постају покорне слуге власти ђавола. Његова наговарања они прихватају као своје мисли и мишљења. И зато им Христос ништа неће користити (Гал.5,2). Ако посте, њих приликом поста нападају греховне страсти. И када се моле, ђаво им одводи ум од предстајања пред Богом. Зато се они обично моле без пажње, без страха и дубоке побожности, помишљајући на испразне ствари, а понекад и на срамне, и на њих више обраћају пажњу неголи на молитве које изговарају њихова уста. „Стојећи на молитви, бивају потпуно окамењени, тврда срца и помрачени. Пред свештеном Трпезом Евхаристије остају неосетљиви и, чак и кад се причесте овим небеским даром, то им је као да једу обичан хлеб“ (Лествица, беседа 18, „О неосетљивости, то јест, о умртвљености душе, и о смрти ума која претходи смрти тела“). И када дају милостињу, она је узалудна, јер њихова душа остаје испуњена световним мудровањем и пребива у ропству страстима. Зато они и не добијају од Бога награде за милостињу у виду здравља и просветљења душе.

Дакле, добија се следећи низ: служење страстима и „овом свету“ – духовно помрачење – издаја. Ова духовна законитост се види на примеру Јуде. У молитви из „Правила пред свето Причешће“ каже се: „Када се славни ученици за време вечере умивањем просвећиваху, тада се безбожни Јуда, болујући од среброљубља (служење страстима), помрачиваше (настаје помраченост) и Тебе, Праведнога Судију, предаје (збива се издаја)“. Исто тако и данас, прихватајући антихристову глобализацију, предаје Господа „хришћанин“ који пребива у мраку страсти и који због тога нема Божанско просветљење.

„Одступање новог Израиља (хришћана) од Спаситеља пред крај времена рашириће се у огромним размерама – писао је свети Игњатије – Као што је стари Израиљ принео на жртву духовно достојанство које му је дао Искупитељ земаљском напретку и узалудним надама у преизобилно земаљско благостање, тако ће и нови Израиљ (хришћани), по сведочанству Светог Писма, одбацити своје духовно достојанство које му је даровао Искупитељ ради земаљског брзо пролазног благостања, благостања које постоји само у преварном сну, и одрећи ће се Светога Духа својим палим лажноименим разумом“.

Оним верницима који су у недоумици зашто морају да жртвују своје материјално благостање и да стварају себи додатне „проблеме“ када је „главно да имају у себи љубав према Христу и да Му се моле“, можемо одговорити речима светог Тихона Задонског: „Многи хришћани желе да буду с Христом Господом прослављеним, али не желе да буду с Њим у бешчашћу и порузи и да носе Његов крст; они Му се моле да буду у Његовом царству, али у овом свету неће да страдају с Њим и тиме показују да је њихово срце лажно и да Христа истински не љубе и, истину да кажемо, себе више љубе неголи Христа. Тога ради говори Господ: Ко не узме крста свога и не пође за мном, није мене достојан.“

Сликовито говорећи, такви хришћани хоће да буду учесници Тајне Вечере, а даље, на Голготу да иду за Христом не желе. Међутим, ‘изнад сваке молитве и жртве драгоцене су пред Господом невоље за Њега и ради Њега’ (св. Исак Сиријски, беседа 58)“.

„Ко хоће да живи у овом свету, тај ће погубити себе ради живота истинског; а ко погуби себе овде мене ради, тај ће стећи себе тамо (Мт. 10,39), то јест, наћи ће себе тако што ће ићи крсним путем…“ (св. Исак Сиријски, беседа 21). Свештеномученик Иполит Римски је писао: „Тешке животне околности и опседнутост похотом овог века подстичу многе да приме жиг“.

Али пазите на себе – упозорава нас Господ – Да срца ваша не отежају преједањем и пијанством и бригама овога света, и да дан онај не дође на вас изненада. Јер ће доћи као замка за све оне који живе на лицу целе земље. Бдите, дакле, у свако време, молећи се да се удостојите да избегнете све што се има догодити, и да станете пред Сина Човечијега (Пк. 21,34-36).

„Биће глуви и слепи!“ – овим речима је завршио једну своју пророчанску причу о последњим временима старац Лаврентије Черњиговски.

Слепило ума и његова пратећа духовна неосетљивост рађају умишљеност и представу о свом великом значају. Испоставља се да они чији је ум помрачен незнањем духовних ствари и који неће да се Богом дарованим начинима уздигну према таквом знању, сматрају својим непријатељима све оне који имају духовну јасновидост. Као што зрак сунца, улазећи кроз неки отвор у мрачну кућу, удара као стрелом таму и разагнава је, тако и речи просвећених хришћана бивају као мач двосекли за срце човека који пребива у мраку незнања, причињавају му бол и муку, подстичу га на супротстављање и мржњу.

Човек постаје нетрпељив, њега разгневљују они који одбијају да прихвате апокалиптичне жигове, узнемиравају га управо зато што не дају његовој савести да борави у самозадовољном спокојству. „Испада да сте ви бољи од мене!“ – то је типична реакција таквог човека на оне који одбацују код. Такав човек не може да издржи ни алузију на то да је погрешио. И зато неће ни да саслуша, нити да самостално размотри дати проблем. Он га избацује из своје свести. И што је више око њега доказа о исправности оних који не прихватају жиг, тим више се он учвршћује у својој кобној грешци, тим више мрзи оне који ту грешку нису починили. Од њега се све више и више удаљава љубав. А заједно с љубављу се удаљава и Бог зато што је Бог љубав.

Духовни људи примећују да се хришћани који су прихватили бројчане кодове и кренули путем издаје чак и споља мењају, они као да постају мрачнији, безличнији. И обрнуто, духовно будни хришћани-исповедници који су одбили да прихвате бројчана имена имају лик духовно живих људи.

Слепац сматра слепим онога ко види. Безумник сматра безумним онога ко има ум Христов (то јест, просветљујућу благодат Божију). А онога ко нема благодатног просветљења сматра за оног који поседује здрав ум – само зато што он поседује људско знање и спољашњу мудрост. Али оно-ме коме је туђа божанска благодат никако није могуће да схвати духовне ствари које се схватају само у светлости Христовој. Такви изопачавају и наопако тумаче и Свето Писмо и светоотачка дела.

Један духоносни старац из последњег времена, игуман Никон (Воробјов, +1963) у својим коментарима поводом књиге архимандрита Софронија Старац Силуан Атонски о духовном просветљењу и правилном разумевању Светог Писма пише следеће: „У мери раста унутарњег, новог човека, открива се и дубљи скривени смисао Писма. И као што је духовном растењу човека постављен идеал: Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески – тако се и разумевање речи Божије бескрајно продубљује. Ми имамо ум Христов – говори апостол Павле – угледајте се на мене као што сам се ја угледао на Христа и слично. Приликом духовног раста откривају се такве тајне кроз реч Божију и кроз унутрашње обасјање (помазање, по апостолу Јовану; звезда јутарња, по апостолу Петру; Дух свети научиће вас свему), о којима стари човек не може ништа знати.

Зато се академски богослови који нису из своје греховне оветшалости дошли у стање обновљења, хране млеком (Јевр. 5,13) речи Божије, преливајући га у разне облике. Зато и протестанти никада неће ући у дубину познања речи Божије, јер га тумаче својим палим умом. Хришћанин пак се обнавља (и само хришћанин) испуњавањем заповести Божијих, свих заповести (а не по избору), и покајањем, сталним, дубоким покајањем које води смирењу“.

Шта значе изрази „стари човек“ и „нови човек“, који се употребљавају у Светом Писму? Апостол Павле позива хришћане: Да ви одбаците ранији начин живота старога човека који пропада у жељама варљивим, а да се обнављате духом ума својега; и обуците се у новога човека, сазданога по Богу у праведности и светости истине (Еф. 4,22-24) који се обнавља за познање, према лику Онога који га је саздао (Кол.3,10). Отуда постаје разумљиво зашто је „нови човек“ човек који живи као богоподобна духовна личност, а „стари човек“ је духовно мртав, звероподобан човек, отуђен од живота Божијега (Еф.4,18).

Према речима преп. Исака Сиријског кључ за правилно разумевање Светога Писма јесте молитва. Само Сам Господ може да им отвори ум да разумеју Писмо (Лк. 24,45). Али неки савремени „богослови-професионалци“, имајући високо мишљење о себи и сматрајући себе свезналицама, вероватно би отерали и анђела када би сишао к њима и показао да нису у праву. Немајући „смисла за истинско православље“ (према изразу оца Серафима Платинског), не променивши се потпуно делањем и разумом, како се такви не стиде да себе убрајају међу истинске хришћане? Како се неки од таквих, са својом непобожношћу и немарношћу за духовне ствари, као да су оне ситне и ништавне, усуђују да примају чин ђаконства, јерејства и епископства и да поучавају друге?

Очигледно је да је управо такве хришћане који не поседују благодат апостол Павле назвао „онима који гину“ када је предсказивао да ће долазак антихристов бити са сваком преваром неправде међу онима који пропадају зато што не примите љубав истине да би се спасли (2 Сол.2,10). Из ових апостолових речи се види да ма како били велики и разноврсни антихристо ви напори и методи да прелести људе, ипак ће он имати успеха само у кругу „оних који гину“, то јест, оних који су истог духа с њим, који су отуђени од Бога стањем свог срца и духа, који нису испуњени благодаћу Христовом и љубављу према Њему, већ духом овога света и љубљењем његових блага и уживања. Они ће имати склоност према тој саблазни. Сама та саблазан ће показати да је њихов духовни став неправилан. Другим речима, по човековом односу према „проблему личних кодова“ може се одредити је ли он прави хришћанин или није.

Ето зашто се у посмртним пророчанствима преп. Нила Мироточивог Атонског каже да ко покаже трпљење и не прими антихристов жиг, „тај ће се спасти и Бог ће га сигурно примити у рај само ради тога што није прихватио жиг“. Разуме се да ће се спасти они који су одбили да приме жиг не зато што је то одбијање само по себи довољно за спасење, већ зато што ће се од жига одрицати управо они хришћани који више воле Бога него овај свет и себе у њему. Одбацивање жига само ће разоткрити њихово право духовно стање. Осим тога, одбијање жига је подвиг мучеништва, јер „страдања за истину убрајају се у мучеништво“ (св. Игњатије). И обрнуто: прихватање жига од стране других хришћана показаће да је њихово религиозно-наравствено стање неправилно.

Старац Пајсије овако објашњава зашто је св. Кирил Јерусалимски говорио да ће мученици последњих времена бити „изнад свих мученика“:“… раније је било много јунака духа. А у данашње време нема довољно живих примера… У наше време умножиле су се речи и књиге, али су се смањила животна искуства… Наравно, благи Бог ће узети у обзир особине наше епохе… Ако предузмемо макар мали подвиг, бићемо овенчани више него хришћани из прошлих епоха“ (С болом и љубављу савременом човеку).

Одбацивање жига или његово прихватање разоткривају унутарњи морални избор човеков. Шта он бира, чему даје предност: небеском или земаллком? Сетимо се какве је речи изрекао старац Лаврентије Черњиговски жени која је била престрашена када је сазнала од њега да ће доживети антихристово време. ‘А ти бирај – одговори јој старац – земаљско или небеско“.

„Једном ће доћи време – предсказивао је преп. Антоније Велики – и људи ће се полудети. Угледавши оног који није заражен општим лудилом, устаће на њега говорећи: Ти си луд зато што нам ниси сличан“. Свети Игњатије Брјанчанинов је у свом Отачнику снабдео ове речи св. Антонија следећом примедбом: „Овде није на одмет да приметимо да човек треба јако да се пази помисли лажног смиреноумља, помисли које неће пропустити да му упуте демони и људи – оруђа демона. Обично у таквим случајевима телесно мудровање негодује: Па зар си ти једини у праву, а сви или велики део људи се варају! То је приговор који нема никакав значај! Увек је мали, веома мали број њих ишао уским путем; у последње дане света тај ће пут до крајности опустети“.

Лицемерни хришћани-издајници називају се у Светом Писму лажном браћом (видети: 2 Кор. 11,26;Гал.2,4). Такав лажни брат може данас испасти сваки хришћанин (ко год он био – мирјанин, монах, свештеник или архијереј) који се слаже са системом звери и не пружа му никакав духовни отпор. Прихватањем тог антихристовог система он ће себе ставити на исту (леву) страну с непријатељима Цркве и даће своју сагласност између осталог и за то да тај систем буде искоришћен ради гоњења истинских и нелицемерних хришћана.

Данас видимо како хришћане који иступају против антихристове глобализације и „жига звери“, своји, „хришћани“ називају расколницима, провокаторима, неуким маргиналцима, психички оболелим људима или чак екстремистима, непријатељима Цркве и државе, православним вахабитима. И још хушкају против њих државну власт. То није ништа друго до испуњење Спаситељевих речи о томе да ће се у последња времена многе саблазнити и једни друге ће предавати (Мт. 24,10). И како овде да се не сетимо познатог предсказања св. Игњатија Брјанчанинова о томе да ће се „противници антихриста сматрати побуњеницима, непријатељима општег добра и поретка, да ће бити изложени отвореном или прикривеном гоњењу“. Али боље је страдати са народом Божијим него имати привремену насладу греха (Јевр. 11,25); поругу Христову ми сматрамо својим већом богатством него што су „египатска блага“, јер ми гледамо на награду (упоредити: Јевр. 11,26).

Дакле, нема ничег чудног у томе што данас многи од оних који себе само убрајају међу хришћане, али у суштини нису такви, оправдавају прихватање бројчаних имена и друге антихришћанске поступке, те организују гоњења истинских хришћана.

„Издајник из ‘последњег времена’ јесте издајник и семена свога, спреман да све прождере и уништи ради тренутног земаљског живота, онај који неће да се опамети и схвати да он пре свега издаје самога себе, предаје се не у руке земаљских господара, већ на вечне муке у паклу“ (Духовне беседе и поуке старца Антонија, део први).

Не чудите се, браћо моја, ако вас мрзи свет – теши нас љубљени ученик Христов (1 Јн.3,13). Ви сте од Бога, дечице, и победили сте их, јер је већи Онај који је у вама неголи који је у свету. Они су од света, зато говоре од света, и свет их слуша. Ми смо од Бога; који познаје Бога слуша нас, који није од Бога не слуша нас. По овоме познајемо духа истине и духа обмане (1 Јн.4,4-6). И на другом месту: Децо, последњи је час, и као што чусте да антихрист долази и сада су се појавили мнош антихристи; отуда знамо да је последњи час. Од нас изиђоше, али не бејаху од нас; јер да бејаху од нас остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас. А ви имате помазање од Светога и знате све. Не писах вам зато што не знате истину, него што је знате и да никаква лаж није од истине (1 Јн. 2,18-21).

Бројчано име не само што изражава идеју безличног мноштва, него такође означава припадност и укљученост нумерисаног објекта у систем, у датом случају, идентификованог човека у глобални нечовечни кибернетички систем који се ствара ради управљања човечанством. Прихватајући бројчано име, човек сам моли да буде укључен у систем глобалног „новог светског поретка“, да се претвори у нумерисани елемент „Мреже“.

Изградња глобалног мрежног информатичког друштва где се закони управљања кибернетичким системима преносе на људско друштво, данас је у пуном јеку. При томе се у свим земљама изградња кибернетичког дру-штва врши истовремено и по јединственом сценарију.

Реч Божија признаје достојним казне не само оне који чине зло, него и оне који га допуштају (видети: Рим. 1,32). Данашња наша сагласност с првим елементима будуће антихристове диктатуре значи прихватање (штавише, саучешће у изградњи!) самог звер-царства, када се људи буду претварали у обезличену и кибернетизовану биомасу, у „хибриде електронског интелекта и наших душа“ (према изразу једног од водећих твораца чипа „Бројчани анђео“ доктора Петера Жоуа), у управљане биороботе са уграђеним микрочиповима – поткожним носиоцима истих тих бројчаних имена.        

Ово саучествовање и јесте оно што Апокалипса назива поклоњењем звери. То је прихватање религије поклоњења бездушној „Мрежи“ и њеног пратећег зверског култа греха и порока. И сва земља дивећи се пође за звери, и поклонише се аждаји (то јест, сатани – прим. аут.) која даде власт звери. И поклонише се звери говорећи: Ко је подобан звери? Ко може ратовати са њом? (Отк. 13,3-4).

„Људи се клањају звери (из мора – прим. аут.) – писао је протојереј Сергеј Булгаков – то јест, мире се с тоталитарним тежњама државе и прихватају их у својству руководећих животних начела, мирећи се с помајмунисаним животом, сви они који живе на земљи чије име није записано у Књизи живота Јагњета закланога од постања света (Огк. 13,8).

„Провидни свет, где нумерисани људи-робови живе по формули ‘што је природно није срамно’, где владају телесне животињске страсти, где царује култ ствари и згртања, није ништа друго до АНТИСВЕТ спреман да по свом духу прими антихриста“. У том антисвету се нуди заборав таквог појма као што је духовност, па чак једноставно и вредности које надмашују оне биолошки условљене. Занимљиво је да се познати чланак „Друштво срећних робова“ (Пламичак, бр. 48, 2000), који се у извесној мери може сматрати манифестом „новог друштва“ изграђеног на тоталном систему бројчане идентификације личности, завршава следећом карактеристиком будућег друштвеног поретка: „Апсолутно провидно друштво које се састоји од несавршених људи с њиховим животињским жељама“.

Прихватањем данашње кодификације прихвата се другачији поредак живота и другачији његов циљ који се састоји у изградњи апокалиптичног система царства звери. Или зашто, на пример, најревноснији грађани одбијају данас да прихвате нови пасош грађанина Руске федерације? Ствар је у томе што је мој пасош нераскидиво повезан с глобализацијом, он је њен елемент. Зато његовим прихватањем (самим тим чином) човек као да изражава своју сагласност са системом антихриста, у извесној мери саучествујући с духом апостасије и „тајном безакоња“. Он тада на известан начин учествује у том систему, а учествовати значи улагати део себе. О томе да је нови пасош непосредни производ глобализације сведоче његова сагласност с међународним стандардима за машинску обраду личних ка-рата, присуство рубрике „лични код“ и одсуство рубрика о религиозној и националној припадности. Осим тога, како су већ приметили православни хришћани, на страницама новог пасоша присутна је слика апокалиптичног броја 666.

„Прихвативши антихристов жиг, човечанство ће избрисати све границе моралности“ (Духовне беседе и поуке старид Антонија, део први). А без моралности човек постаје звер.

„Када антихрист буде стављао свој жиг на људе – речено је код преп. Нила Мироточивог – њихова ће срца бити као да су мртва“. Ако се ми слажемо са системом звери (о чему сведочи наша укљученост у њега), то онда значи да у нама нема љубави, да нам је у срцу хладноћа и равнодушност према ближњима. У свом срцу ми их тада убијамо, упркос томе што јези-ком можемо говорити да је главно имати Христа у срцу. Али ако човек, по изразу апостола Јована, затвара срце своје од ближњих, како љубав Божија остаје у њему? (1 Јн. 3,17). Христос пребива само у срцу испуњеном љубављу, у срцу у којем постоји бол за ближње, брига и самилост.

Од оних који себе убрајају у хришћане често се могло чути: „А шта ће ми се догодити ако примим број? Зар то мојој души може да нашкоди?“ Већ у самом постављању оваквог питања састоји се духовна грешка. Ми не смемо да егоистично мислимо само на себе. Јер ту се ради о спасењу огромног мноштва људских душа за живот вечни! Ето зашто се духовни смисао садашњих догађаја открива само онима који пате због света, који осећају у њему трагедију, као што су је осећали, на пример, атонски старци Силуан и Пајсије. Овај други је, као што је познато, овако потписивао своје посланице о „знацима времена“: „С многим болом и љубављу Христовом“. „Духовни човек је сав један бол – рекао је старац Пајсије Светогорац – он болује због онога што се догађа, осећа бол због људи“.

Истинска љубав према ближњима увек је спојена с великим осећањем одговорности за њих. Ако ми немамо такво осећање то говори о томе да живимо не као богоподобне личности (јер осећање одговорности је обавезно својство личности), већ као „мрачна и глувонема чудовишта“ (према изразу Лосева), то јест, као звери.

Преподобни Јустин Поповић у књизи Достојевски као пророк и апостол православног реализма пише: „У свом пророчанском виђењу Достојевски види све људе свих времена како су међусобно судбински повезани. На тајанствен, али на врло реалан начин сви људи су у сваком човеку и сваки човек је у свим људима. Отуда одговорност сваког човека за све и за сва на земљи. Достојевски учи: ‘Сваки од нас је, несумњиво, одговоран за све и сва на земљи. Та свест је круна живота сваког човека на земљи. Човек је прави човек онда када туђе грехе доживљава као своје и каје се због њих’. ‘Пут спасења је један – благовести Достојевски – узми и учини себе одговорним за све људске грехе. То и јесте заправо тако, јер чим ти себе искрено учиниш одговорним за све и сва, одмах ћеш увидети да тако и јесте заиста и да си и ти одговоран за све и за сва'“. „Велика грешка коју често чинимо састоји се у томе што заборављамо на ту двоструку заповест љубави (према Богу и према ближњему) која је универзална и самим тим одвајамо нашу личну одговорност од друштвене одговорности која мора постати универзална. Ми морамо доћи до сазнања личне одговорности као друштвене и универзалне одговорности и обрнуто. Лична одговорност неизбежно повлачи бригу за свако праведно мешање
у ствари друштва. А равнодушност према њима, равнодушност која рађа социјалну неодговорност, нипошто не чини личну одговорност.                                       

Хришћанин види себе као првенствено одговорног за оно што се догађа око њега. Он не осуђује друге и не гледа на њих као на одговорне за зло у друштву. Тим више он не сматра одговорним за зло безлични социјални систем зато што његова вредност или невредност зависи од човека. Он такође не остаје равнодушан према ономе што се догађа у свету, не пребацујући одговорност на људе или на систем. Морамо овде признати да равнодушност хришћана, била она од незнања, била од беспомоћности, била од помањкања искрености, даје свој допринос увећању зла у свету.

Свет је наше велико тело. Његови проблеми су и наши властити про-блеми. Његове потребе су и наше властите потребе. Зато је интересовање за свет интересовање за самога себе. Ако ми на несторијански начин будемо одвајали себе од света и на монофизитски начин гледали на Цркву као на искључиво духовну заједницу којој није до проблема свакодневног живота, ми ћемо у суштини постати јеретици. Православна Црква је увек била повезана са свакодневним животом.

Свети Јован Златоуст истиче да је довољан један човек, ревностан према Богу, па да се исправи цео један град (Беседа о статуама). А ако се данас градови не исправљају, већ се морално распадају, иако је у њима много хришћана, то само показује какво је делање тих хришћана. Ако су дванаест људи, говори опет св. Јован Златоуст, заквасили целу васељену, помисли колико је велика наша властита злоба ако ми не можемо да исправимо остале људе, када је нас, хришћана, толико да бисмо могли да постанемо квасац за десетине хиљада заједница (Беседа на Еванђеље по Матеју).

На питање, шта се може супротставити моралном хаосу наше епохе, одговор је један: стварна људска личност. Личност која делује као квасац и заквасује огромну количину теста. Немогуће је да стварна личност не делује као квасац у својој средини. Када личност, као и тесто које је она заквасила, дише истином и племенитошћу, она делује у свету као стваралачка сила. Може ли се свет коначно променити и до ког степена, то је друго питање. Али не треба заборавити да о свим променама набоље у свету не одлучује већина, већ мањина. Ако нам успева да створимо живу мањину истински хришћанску по духу, тада не може а да се не догоди одређена промена у свету. И то се тако и дешава, јер дух хришћанства, још тачније, дух православног хришћанства и Православне Цркве, нуди човеку оно што он тако брижљиво покушава да нађе, и то нуди у потпуном и савршеном облику“ (Георгије Манзаридис, Глобализација и глобалност: химера и истина).

Основа љубави је признање и прихватање других личности; јер љубав и јесте општење личности. Не заваравајмо се: ако данас пристајемо на електронску нумерацију, што значи, пристајемо на обезличавање и пожи-вотињење ближњих, немамо у себи љубави Христове. Ако деловање богоборачких снага на обезличавању људи, њиховом довођењу у стање духовног поживотињења и уништења у њима саме људске природе, ако духовна и физичка пропаст (тачније, убиство) милиона и милијарди људи не изазивају у нама адекватна људска осећања, то значи да смо ми већ за живота духовни мртваци. Божији закон је непроменљив: Ако ко каже: љубим Бога, а мрзи брата својега, лажљивац је; јер који не љуби брата својеш кога види, како може љубити Бош којеш није видео? (1 Јн.4,20).

Не старајте се свако за своје – заповеда хришћанима апостол Павле – Него свако и за оно што је других (Фил. 2,4). А ако видимо да су наши ближњи изложени душепогубном и обезличавајућем утицају система „новог светског поретка“, и при томе говоримо: „А шта ме је брига? Мене занима само спасење моје душе“, зар саме те речи не разоткривају нашу нечовеч-ност, нашу крајњу отуђеност од ближњих и сатанску немилосрдност! Јер наше пристајање на такав живот где ће се наш ближњи идентификовати с бројем, говори да гледамо на свет очима ђавола, то јест, хладно, отуђено, „са стране“, „зверски“, не признајући у ближњима личност, доживљавајући их као мртве предмете. Али кроз то и ми губимо своју личност!

Сетимо се завета св. Игњатија Брјанчанинова: „Измени поглед на ближњег“. У тим речима је позив да гледамо на свет очима Божијим, а не очима сатане.

„Ако се посредством мамца потрошачким добрима и стварима сложимо с делима антихриста – пише грчки монах Герасим Беке – онда постајемо његови помагачи у извргавању руглу лика Божијег, као и Самога Бога. Ако пружимо отпор и као одговор кажемо једно велико „НЕ“ или „ОДБИЈАМО“, тада постајемо заједничари с мученицима Христовим, савременим мучени-цима савести, спасавајући јединствено наслеђе лика Божијег – човека“.

Дакле, одбацивање бројчаних имена, одбацивање учешћа у обезличавајућем систему антихриста и супротстављање том систему јесте пројава и сведочанство љубави према Богу и према ближњима и одбацивање љубави према „овом свету“, а прихватање антихристовог система, пристајање на њега, оправдавање тог система, недостатак жеље да му се супротставимо јесте пројава и сведочанство љубави према „овом свету“ и одбацивање љубави према Богу и према ближњима. Ето зашто су се данас многи хришћани подигли у борбу против обезличавајућег антихристовог система. На то их подстиче љубав.                                            

Умртвљујући и нечовечни дух електронског система који поступа с људима као с бројевима, као с лименкама којима су дати ти и ти бројеви – тај дух ствара царство звери, царство озверености – тамницу с најчвршћим оковима који чврсто спутавају и најмање манифестације људске личности. Срж и главни инструмент стварања тог система је лични идентификациони код који понижава и обезличава човека. Управо ће путем личног кода,сва-ки житељ Земље бити укључен у јединствени светски информациони електронско-контролишући систем, „Мрежу“. Стварање „мрежног друштва“ у потпуности је супротно Божијој замисли о свету и човеку и представља рушење богоустановљеног поретка у васељени, као образа и подобија Божијег у човеку.

Увођење електронског система контроле у живот човечанства укида личност, претварајући човека у број. Људски чинилац се своди на нулу пошто систем препознаје само бројеве и податке. Целокупно друштвено биће личности тада ће се сводити на размену информација с бездушним системом кроз кључ приступа. Претварање друштва у „Мрежу“ довешће до тога да ће међуљудске везе бити трансформисане у телекомуникације, људи ће бити до крајности разједињени и претворени у безличне „мрежне“ чворове, а управљање друштвом ће бити у потпуности аутоматизовано и предато електронском систему који контролише све друштвене процесе.

images„Међусобне везе људи ће се остваривати првенствено посредством машина. Појмови љубави, благости, опраштања, човечности, одбране истине ради Бога у потпуности ће бити замењени израчунавањима, тастерима, екранима и бројевима“ (монах Герасим Беке, „Још један магловити пут“, Зборник Истинска информација о електронским личним картама и Шенгенском споразуму, Солун, 1997).

И. Ј. Медведева и Т. Л. Шишова у чланку „Духовни смисао тоталитарне контроле“ пишу о вези електронског праћења и контроле с порастом отуђености међу људима: „А сада замислите шта се догађа са психом човека који, у страху да не изгуби добро плаћен посао, пристаје на такав надзор, прелази преко свог стида. Шта он себи треба да сугерише, какву психолошку операцију на себи да изврши? Лако је уочити две варијанте. Или треба да престане да сматра човеком себе, или своје надзорнике. Исход је једнако жалостан јер је у оба случаја повезан с озбиљним поремећајима психе. У првом случају ће пре или касније доћи до упадања у депресију. У другом случају ће се развити хистерична демонстративност (‘Нека ме гледају, баш ме брига!’)- А може бити и трећа варијанта – аутизам, када човек, видајући рану погаженог стида, штити себе, ограђује се од света (‘Никога не видим, никога не чујем’).

Реакције су различите, а резултат је, у суштини, исти: у људима се развија безосећајност и, у складу с тим, у њиховим међусобним односима долази до изолације. Депресивна мајка може бити равнодушна чак и према гладном одојчету с којим је обично најприсније повезана. Дете се понекад гуши од вриштања, али то у мајци изазива само осећај уморне раздражљивости.

Упркос својим бурним реакцијама, хистерични људи су у дубини дувде врло хладни према околини. Класично поређење које се наводи на предавањима из психијатрије је да хистерик подсећа на бифтек: споља је врео, а унутра је хладан. Од таквога не вреди очекивати истинско саосећање и озбиљну подршку.

Дакле, изазивање у грађанима хистеричне демонстративности такође појачава атомизацију друштва. Аутос на грчком значи сам. Човек с аутистичним особинама уопште мало реагује на људе око себе. Он је затворен у себе. То није знак стваралачке активности или духовне усресређености, већ тешка патологија. Сада се у земљама које се обично називају цивилизованим (према томе, оне су највише увучене у глобалистички пројект) запажа приметан пораст аутизма. Излази да што је друштво отвореније, то је више у њему људи са закључаном душом! Добија се парадокс: милиони људи заједно слушају, читају, гледају о вагинитисима и импотенцији, поремећајима желуца, приштевима и маљавим ногама. Никаквих интимних тајни више нема, све тајне се знају, како се изражавао популарни амерички писац Курт Вонегат… Због тога душа није искрена, већ напро-тив, расте свеопшта отуђеност која се може прихватити и као својеврсни облик аутизма. Изгледа да што више људи знају једни о другима оно што се обично скрива, тиме се они међусобно удаљавају на веће одстојање“.

Човек постоји као личност само онда када је слободно биће. Његова светост патријарх Московски и целе Русије Алексије Други је у својој Посланици од 19. фебруара/4. марта 2001. године истакао неопходност „очувања Богом дате слободе личности“, указавши да „технолошки развој може дати злонамерним силама у земљи и свету сувише много могућности за контролу човековог живота“.

„Тоталитарна контрола личности – пише грчки архимандрит Емануил Калива – има свој етички додатак. Контрола претвара створење Божије, обдарено слободом, саздано ‘по лику и по подобију’ у нешто супротно – у неслободног робота који зависи од одлука и власти ‘Центра’. Свестрана регистрација ствара могућност политичког, економског, религиозног, моралног, биолошког и психосоматског утицаја на личност, на њену блокаду и уништење личности као такве“.

Ево шта каже један Светогорац:

Обраћање поштованим јерарсима и представницима остале духовне и политичке власти у нашој земљи.    

Човек постоји као личност само онда када је слободан. Чак и „заједница“ с Богом или „отуђеност“ од Бога зависи од човековог слободног избора.

Када се предузима реално уништење појма „људска личност“ (што се догађа као резултат потписивања Шенгенског споразума) ово питање постаје све актуелније за духовну и богословску сферу човековог живота. Према томе, Црква мора да до последње капи крви брани суштину своје проповеди, то јест, да обезбеђује могућност да се верници уподобљавају Богу! Зато што се Црква, будући ‘тело’, а не вршећи своју дужност, одриче Христа – ‘главе’.

Ово се питање свакако не тиче само свештенства и монаштва и зато морају да се боре чак и они који одричу богоподобну суштину човека, али говоре да поштују људска права и слободу личности.

С дубоким поштовањем и синовском љубављу према Мајци Цркви и због тога најнезнатнији од јеромонаха Христодул Светогорац.

Дакле, добија се следећи низ: хлађење љубави – отуђеност – губљење личности (поживотињење) – губитак имена. Дакле, није узалуд апостол љубави Јован Богослов изабрао (тачније, Сам Господ му је открио) тај лик – „звер“.


 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: