Патријарси о папистима

Текст 1 : Патријарх Варнава (1937.г.): Беседа против папског конкордата

Текст 2 : Посланица Патријараха папи Пију IX (1848.г.)

Текст 3 : О Православној вери (Јерусалимски Сабор 1672.г.)

+++

1. Патријарх српски Варнава Мученик и Исповедник Православља

(Патријархова беседа је изговорена 1937 против уније са римокатолицима)

Свети Владика Николај Српски :

„Ако неко каже, јуче је била опасност по нашу Цркву, а данас је прошла, страшно се вара. То је трубач који свира на спавање. А ми морамо имати у ово време што више трубача који ће свирати на буђење, на устајање, на приправност, на одбрану. Јер онај „непоменик“, коме је наш свети народ са својим свештенством осујетио „оваплоћење у форми закона“ (мисли на конкордат из 1937.г.), ипак иде по овој земљи као дух, као авет, дејствује, дејствује и дејствује.“

„….Из сасвим непознатих разлога и ником недокучивих узрока, они су направили уговор са црним поглаваром црне интернационале (Патријарх мисли на папу). Тим уговором они хоће да доведу до тријумфа тога поглавара на Балкану, за којим они теже хиљадама година. Против тога црног поглавара и његове језуитске војске, борили су се најпре византијски патријарси и цареви. Када је њихово оружје малаксало, борбу су прихватили наши главни Немањићи, на челу са св. Савом. Када је Српско царство пало на Косову, и сами Турци су се борили против латинске најезде на Балкан. Знали су Турци лажни карактер те интернационале, па јој нису дали на Балкан. Знали су Турци разорно дејство њено унутра у држави, знали су да та интернационала не преза ни од каквих средстава, ни од каквих сплетака и интрига, па нису улазили ни у какав компромис са њом. Православну веру, Османлије су понекад и гониле, али су је сматрале за веру и поштовале као веру. Међутим, на ону црну интернационалу, гледали су не као на веру, него као на политику. И ето, браћо моја, тој нескрупулозној политичкој организацији, наши властодршци широм отварају капије и пуштају је да стане чврстом ногом на Балкан. И то ко и кад? Не какви туђинци, но крштени синови Светосавске Цркве…Нека је част Турцима и нека је срам таквим православцима и таквим Србима…“

„…Пребацују нам што уводимо политику у Цркву! Не уносимо ми политику у Цркву, него уносе отров у цео организам народни они који су изгубили и памет и родољубље и поштење… …Ко ће казати народу истину, ако не народна света Црква? Одакле ће се чути глас Божији и глас пригушене народне савести, ако не из Светосавске Цркве? Ја се не бојим овога што сада говорим. Ја се бојим да нисам одоцнио да ово јавим народу. Можда сам ово требао раније рећи. Бојим се, одговараћу зато пред судом Божијим Али све сам рачунао, као и сви савесни људи у овој земљи, да ће се зло прекратити…“

(Патријарх Варнава је изненада умро (по многим индицијама – он је отрован!) 24.јула 1937. под никада разјашњеним околностима. Превара „конкордатом“ није прошла.)

+++++++++++++++++++++++++++++++++ 

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ПРАВОСЛАВНИХ ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА ПРОТИВ ПОСЛАНИЦЕ ПАПЕ ПИЈА IX
УПУЋЕНЕ ИСТОЧНИМ ХРИШЋАНИМА 6. јан. 1848. г.

2. ОДГОВОР ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА ПАПИ ПИЈУ IX

Године 1848. маја 6, Цариградски патријарх Антим, Јеротеј Александријски, Методије Антиохијски, Кирило Јерусалимски, Свети синод Цариградске патријаршије од једанаест епископа, Свети синод Антиохијске патријаршије – четири епископа и Свети синод Јерусалимске патријаршије – седам епископа, огласио се поводом Окружне посланице римског папе Пија IX коју је он упутио, чак и на грчком језику.

Посланица је један опширнији документ који детаљно набраја све новине у вери и практичном религијском животу у Римокатолика. „Црква Божија је духовни рај“, али, каже се даље, има много оних који се грабе за „безбожним новинама као за новим оделом“. Детаљније се разматра учење о „филиокве“, зашто је оно опасно и које су негативне последице његовог увођења у Символ вере. Ова новина се „поткрала као вук у овчијој кожи по западним црквама“ противно одлукама свих васељенских сабора. Зато западњаци недвосмислено јесу јеретици. На више места се наводе, по том питању речи Светог Василија Великог архиепископа Кесарије Кападокијске: „Они не знају истину, и не желе да је знају; са онима који им истину казују, препиру се, и сами потврђују јерес“.

Петрово наслеђе у Риму и папско првенство није утемељено ни у Светом писму нити у Предању. Такође се побија аргументовано папино позивање на Светог Иринеја Лионског, обраћање хришћана из Коринта римском епископу, наводи се пример Светог Лава I великог папе римског, папе Лава III и других православних римских патријараха.

ОКРУЖНА ПОСЛАНИЦА ПРАВОСЛАВНИХ ИСТОЧНИХ ПАТРИЈАРАХА ПРОТИВ ПОСЛАНИЦЕ ПАПЕ ПИЈА IX
УПУЋЕНЕ ИСТОЧНИМ ХРИШЋАНИМА 6. јан. 1848. г.

Свима и свуда у Светом Духу возљубљеној и предрагој браћи,

преосвештеним архијерејима са њиховим најпобожнијим клиром

и свој православној верној деци једне, свете, католичанске

и апостолске Цркве, братски у Светом Духу поздрав и

жеља сваког добра и спасења од Бога.

1. Требало би да се свето и божанско јеванђелско учење о нашем искупљењу у оној истој неповредивости проповеда од свих и у истој чистоти да се вером свагда прима, у којој је Спаситељ наш добровољно себе понизивши, подобије слуге узео и из недара Бога и Оца дошао, и себе открио божанским и светим својим ученицима, и у којој су они сведоци, самовидци и очевидци, као громогласне трубе, ово учење целом свету благовестили (јер „по свој земљи изиђе благовест њихова, и до краја васељене речи њихове“ Пс 18:5) – а најпосле у оној истој неизменљивости у којој су тако многи и тако велики са свих страна света богоносни Оци католичанске Цркве, исту ту благовест примили, и нама свенародно на саборима и у својим сопственим учењима предали. Али, зли дух, одувек противник спасења људи, као што је на почетку у Едему примио на себе образ доброжелећег саветника, учинио човека преступником изричите Божије заповести, тако исто и у овом духовном Едему, Цркви Божијој, он не престаје да вара људе, уливајући у њих лукаве и Богу противне мисли, и овима као оруђем користећи се шири и сада јереси у чистим водама православног учења из чаша, као да су ове јеванђелском благовешћу позлаћене, напаја многе, напаја оне који по својој простоти неопрезно живе и „не пазе на оно што чуше“ (Јев 2:1) „што им је објављено од њихових отаца“ (5 Мој 32:7), с Јеванђељем и свим древним учитељима нису сагласни. Душевног ради спасења усмена и писана реч Господња и непрекидно присутно црквено сведочанство не поштују као довољно, већ се грабе за безбожним новинама као за новим оделом и примају у потпуно исквареном виду јеванђелско учење.

2. Отуда су произашле разнообразне и чудовишне јереси које је католичанска Црква од саме своје колевке„обукавши се у свеоружије Божије и узевши мач Духа који је реч Божија“ (Еф 6:13,17), била принуђена преодолевати и све до данас преодолева, а преодолеваће и од сада кроз све векове свагда, и после борбе показујући се све светлијом и све силнијом.

3. Међу овим јересима, једне су већ сасвим исчезле, друге исчезавају, неке су ослабиле, а друге више или мање које како цветају држећи се до времена свог пада, а неке најпосле тога ради изнова ничу да би само прешле свој пут од појављивања до уништења. Јер оне – ова жалосна умовања и измишљотине бедних људи – громом проклетства на седам васељенских сабора,заједно са својим оснивачима биле су поражене, неизбежно морају пропасти ако би и хиљаду година трајале! Зато, дакле, што се тиче самог правоверја католичанске и апостолске Цркве која се одуховљава живом Речју Божијом, оно ће вечно трајати по нелажном обећању Господњем: „И врата пакла неће је надвладати“ (Мт 16:18), односно (као што и божански Оци тумаче),уста безбожна и јеретичка, ма колико ужаса и претње, речитости и убеђивања просипала, никада неће надвладати мирно и кротко православно учење. „Зашто јеипак пут безбожнички срећан (Јер 12:1), и безбожник се уздиже и надима као кедар ливански“ (Пс 36:35), искушавају оне који мирно служе Богу? Не зна се томе узрок, света Црква свакодневно моли да одступи од ње овај пакосник, овај анђео сатанин. Она опет непрестано слуша од Господа: „Доста ти је благодат моја, сила се моја савршава у немоћи“ због чега се она и „хвали својим немоћима,да се усели у њу сила Христова“ (2 Кор 12:9) и „да се покажу постојани међу вама“ (1 Кор 11:19).

4. Између дела која су се показивала, сам Бог зна које су велике јереси биле, било је некад и аријанство, а сада је папизам.Али, и ова последња као и она прва, која је већ сасвим исчезла иако је до сада у снази, неће никада надвладати, него ће проћи и нестати, и “ глас небески објави о њему: побеђен је “ (Отк 12:10).

5. Новојављено учење као „да Дух Свети исходи од Оца и од Сина“, измишљено је против изричите и посебно о овом предмету речи Господа нашег: „Који од Оца исходи“ (Јн 15:26), и против исповедања целе католичанске Цркве на седам васељенских сабора засведоченог у речима: „Који од Оца исходи“ (Символ вере).

5.1. Оно нарушава јединствено од једног начела, али при томе различито происхођење Божанских лица Свете Тројице, које се потврђује сведочењем Јеванђеља.

5.2. Оно приписује равносилним и равночасним Лицима(Божанства) различите и посебне односе, слива их или их меша.

5.3. Оно предпоставља као да је исповедање једне, католичанске и апостолске Цркве раније било затамњено, несавршено и нескладно.

5.4. Оно понижава Свете Оце Првог васељенског сабора у Никеји и Другог у Константинопољу, као да су они о Сину и Духу Светом несавршено богословствовали, то јест да су прећутали тако важну особину два Божанска лица, онда када је било неопходно да се ова Божанска својства њихова против аријанаца и македонијеваца изложе.

5.5. Оно растужује Оце Трећег, Четвртог, Пето-шестог и Седмог васељенског сабора који су по целом свету божански Символ у сваком погледу као потпун и савршен прогласили, и који су страшним претњама и неразрешивим клетвама, како себи самима, тако и свима другима сваки к Символу додатак или одузимање или измену, премештај само за једну јоту, како би га било нужно допунили, ово су забранили, јер би се иначе цело богословско учење васељенских Отаца тако изменило, под изговоромда би се открило ново различито својство у самим трима лицима Свете Тројице.

5.6. Оно се поткрало као вук у овчијој кожи по западним црквама, то јест под именом, не по употребљеном грчком изразу происхођења (εκπορευσεως) у Јеванђељу и у Символу, него под именом послања (αποστολής), као што се папа Мартин пред Максимом Исповедником правдао, и као што је то Атанасије књижничар објаснио у време (папе) Јована VIII.

5.7. Оно се грубом и нечувеном дрскошћу коснуло самог Символа и изменило овај свеопшти залог Хришћанства.

5.8. Оно је толике сметње произвело у тихој Цркви Божијој и разделило народе.

5.9. Оно је при свом првом појављивању било свенародно одбачено од двојице увекспомињаних папа, Лава III и Јована VIII,који је у свом Писму Светом Фотију све оне који су га први унели у божански Символ, назвао Јудиним сапричасницима.

5.10. Оно је осуђено од стране многих сабора четири источна патријархата.

5.11. Оно је као ново уведено и проширење Символа било подвргнуто анатеми од Осмог васељенског сабора у Константинопољу (880. године) ради измирења источних и западних Цркава.

5.12. Оно је одмах, чим се појавило у западним црквама само од себе најгнусније изроде породило, или је мало по мало друге новотарије са собом увело у Цркву, које су већином противречиле заповестима које је у Јеванђељу изрекао наш Спаситељ, прилично сачуваним до његове појаве и у оним црквама гдеје било уведено, као што су: обливање, уместо погружавања (ραντισμα αντί βαπτίσματος); одузимања од световњака божанствене Чаше, и само под једним видом хлеба причешће; употребљавање опреснока (бесквасног хлеба) уместо хлеба (квасног) (αζυμον αντί άρτου); избацивање из Литургија благосиљања, односно божанског призивања Пресветог и Свесавршавајућег Духа. Исто тако су нарушени овим новотаријама обреди оне древне-апостолске католичанске Цркве, као што су: одбијање крштаваних младенаца од Светог миропомазања и од примања Светих тајни, брачних од свештенства; признавање папе за лице непогрешиво и за намесника Христовог, и тако даље. На тај начин је ово ново учење изврнуло целокупан апостолски образац по којем сусе све тајне и све црквене уредбе извршавале, – поредак који је древна света и православна Црква римска држала, која је тада била најчаснији део свете, католичанске и апостолске Цркве.

5.13. Оно је и своје бранитеље, западне богослове побудило да они, немајући ни у Светом писму, ни у Оцима за себе потпоре,да прибегавају безбројним лажним мудровањима, и не само превратним тумачењима Светог писма, каквих ми не налазимо ник од једног између Отаца свете католичанске Цркве, већ и ка самом кварењу свештених и неприкосновених текстова божанских Отаца источне и западне Цркве.

5.14. Оно се као страно показало нечувено и богохулно и од других хришћанских заједница, које су још пре његове појаве из других праведних узрока током векова биле одељене од стада саборне Цркве.

5.15. Оно није могло навести у своју одбрану ниједног противдоказа, не гледајући на све трудове и усиљавања својих бранитеља ни против једног доказа које смо ми наводили још до данас, ни најмање убедљивог и основаног на Светом писму и Оцима.

Такво учење у самој својој природи и својствима носи све знаке неправославног учења; а свако неправо учење вере саборне Цркве о Светој Тројици о происхођењу божанских Лица, о исхођењу Светог Духа јесте заиста и назива се јерес, и сви они који тако умују јесу јеретици по опредељењу Светог Дамаса папе римског, који овако говори: „Ко о Оцу и Сину мисли право, а о Духу Светом неправо, тај јесте јеретик“ (Исповедање вере послано папом Дамасом Павлину Солунском).

Према томе, једна, света католичанска и апостолска Црква следећи источним и западним Оцима, као што је у време наших Отаца проповедала, тако и сада опет саборно вапије да ово новоуведено мишљење, као да Дух Свети од Оца и Сина исходи, јесте суштински јерес, и да његови следбеници, ма ко они били, јесу јеретици по изричитој осуди споменутог Дамаса, а заједнице које они образују јесу јеретичке, и да је са њима свака духовна заједница од стране деце православне католичанске Цркве безакона, а нарочито по сили 7. правила Трећег васељенског сабора.

6. Та иста јерес и са њоме присаједињеним многим новотаријама, као што је речено, око половине VII века се појавила, у почетку је била непозната и безимена, и под разним видовима током четири или пет векова тајно се ширила по западним областима, а затим православље у тим земљама због небриге тадашњих пастира и због покровитељства тамошњих власти, увела је у заблуде не само шпанске, него још и германске и галске, пак и саме италијанске цркве, чије се православље некада по целом Истоку разносило, и с којим су често Свети Оци наши Атанасије Велики, и Василије небојављени дружили се; њихово пак јединство и заједница са нама служила је томе да се чистота учења католичанске и апостолске Цркве сачувала до Седмог васељенског сабора.

А када завишћу непријатеља добра, новотарије које се односе на здраво и православно учење, као и о Пресветом Духу, на кога хула, по речима Господа, неће се опростити ни на овом ни у будућем веку (Мт 12:32), и следећи једно за другим ново увођење божанских тајни, а посебно које се тичу спаситељног Крштења, Светог причешћа и Свештенства, – кад кажемо све ове неједнакости једна за другом непосредно следујући, завладале су самим старим Римом, потом иста јерес добивши на важности у Цркви, обуче се у име папизма. Јер иако су неки од римских епископа, који су били названи папама од почетка саборно устајали против ових новотарија, као што су папа Лав III и Јован VIII – први је преко сребрних таблица, а други преко Писма Светом Фотију у време Осмог васељенског сабора, као и преко Писама за Моравског епископа Методија упућеног Светоплуку – али зато већина њихових наследника заступницима ове јереси, истина, противно саборским правилима, али су се преварили у овладавању сачињених правила Божијих цркава, и у томе за себе много овосветске среће и много користи су нашли, и због тога и једновлашће у саборној Цркви и једновлашће у раздавању дарова Светога Духа су измислили, не само што је своје древно богослужење таквим новотаријама од осталог старог и истино-хришћанског заједништва отцепио и изменио, него се још као што нелажна историја вели, не без великог лукавства старала да и остале четири Патријаршије у отпадништво од православља повуче за собом, и да таквим начином католичанску Цркву потчини вољи и жељама људским.

7. Свагда достојни спомена наши Оци претходници, видећи како се праотачко јеванђелско учење гази ногама, и како се одозго изаткани хитон (хаљина), нашег Спаситеља нечасним рукама раздире, очинском и братском љубављу побуђени, оплакивали су пропаст толиког мноштва хришћана, за које је Христос умро (Рим 14:15; 2 Кор 5:14-15), али у исто време и много ревности и усиљавања саборно и појединачно су употребили, да би спасавајући православне учење свете католичанске Цркве опет наново оно што је раздељено, колико је могуће, сјединили и подобно искусним лекарима, старали су се да страдајући уд заједнице (Цркве) по силама исцеле, подносећи за то много туге, поруге и прогона, како се само не би тело Христово раздробило на делове, и да не би одлуке божанских и светих сабора биле погажене. Но, Запад по сведочанству нелажне историје остао је упоран у заблуди. Свагда ублажавани делом Свети мужеви су испитали истину речи Светог Оца нашег Василија небојављеног, који је из сопственог искуства свог о западним епископима, а нарочито о бившем папи рекао: „Они не знају истину, и не желе да је знају; са онима пак који им истину казују, препиру се, и сами потврђују јерес“ (Посланица Јевсевију Самосатском). На тај начин после првог и другог братског покушаја, познавши њихову нераскајаност, они су отресли прах са ногу, и одрекавши се њих, предали су их на кушање њиховом уму (јер је бољи и рат од мира који одваја од Бога, као што је Свети Отац наш Григорије пишући о аријанцима рекао). Од тада нема између нас и њих никакве духовне заједнице, зато што су они својим сопственим рукама ископали дубоку провалију између себе и православља.

8. Уосталом, није се папизам који напада на мир Цркве Божије на овоме зауставио, већ разашиљући свуда такозване мисионаре, људе лукаве, „проходите море и копно да бисте добили једнога следбеника“ (Мт 23:15), да би једнога од православних преварио, како би учење Господа нашег испунио, да би наше свете вере божански Символ са додатком нагрдио, да би богомпредано у Крштењу погружење као излишно, а заједништво Свете чаше и многа друга као некорисна представио, и која је дух новотарија готовим кроз цео средњи век од стране схоластика и тадашњих по љубоначалству све себи дозвољавајућим налагао епископима старог Рима. Блажени у побожности претходници и Оци наши, ако су и бивали много пута и на многе начине ожалошћени, и изнутра од папизма, и споља непосредно и посредно стешњавани били, поново су за то укрепљујући се надом на Господа,сачували и нама неповређено предали бесцено наслеђе наших Отаца, које ћемо и ми с Божјом помоћи, као драгоцено благо предати до краја свих векова. Не глeдајући на то, паписти се досада још нису узнемирили, нити ће се узнемирити, због своје уобичајене мрзости против православља, које они, отпавши од вере својих праотаца, као жив образац непрестано имају пред очима. О, када би они против раширене и завладале на Западу јереси устремили све своје снаге! Нема нимало сумње да давно већ, када би њихова усрдност на штету православља била усмерена против истребљења јереси и новотарија, сагласно са побожним намерама Лава III и Јована VIII вавек блажених православних папа, – давно већ, кажемо, ни трага од исте јереси не би било,и сви би сада по заповести апостолској исто мудровали. Али, ревност њихових наследника није била усмерена на очување православне вере, као што је била достојна спомена ревност блаженог Лава III.

9. Однедавно, уосталом, напади пређашњих папа су се прекратили, и само су постојали од стране мисионара; али, садашњи папа који се попео на римску столицу 1846. под именом Пија IX,издао је 6. јануара 1848. године једнуОкружницу намењену источним хришћанима и у грчком преводу, која се састоји од дванаест страница, коју је изасланик његов као неку пријемчиву заразу распростро међу нашим православним стадом. У овој Окружници он, пре свега, преговара са онима који су отпали у разна времена, различитим хришћанским заједницама, који су самовољно пришли папизму, као са својима; затим се обраћа и православнима не помињући управо никога између њих посебно, али показујући поименце на божанске и Свете Оце наше јавно о њима, и о нама, њиховим наследницима и потомцима неправедно говорећи, представљајући их да су прихватали опредељења и установе папа као управитеља католичанске Цркве, а ми као да смо изневерили њихове примере, и због тога, због од Бога поверене нам пастве представља их као неверне одступнике од сопствених Отаца наших, који се о нашим свештеним дужностима, као и о душевном духовном спасењу наших чеда не старамо. Даље, присвајајући за себе као сопствену властитост католичанску Христову Цркву, због тога што он, као што се сам хвали, седи на епископској столици Светог Петра, хоће на тај начин да овом преваром више простих људи приволи отпадништву од Православља, додајући, следујуће за сваког који је са богословским учењем упознат, стране речи: „Нема ниједног разлога због којег би сте ви могли одрећи да се не повратите истинитој Цркви, и да са овим светим престолом немате заједницу“.

10. Сва наша у Христу браћа и чеда васпитана у благочестију и научена читајући ово с разумом, при светлости од Богоданог им разума, без сумње ће спознати да, речи и садашњег римског епископа исто тако као и његових претходника од времена отцепљења, нису речи мира, као што он (стр. 7) говори, нису речи љубави, већ речи саме лажи и преваре управљене су ка сопственом његовом узвишењу по обичају његових претходника који су делали против сабора. Зато смо ми и уверени да, како у садашњем времену, тако и у будуће, наши православни неће се преварити. Истинита је реч Господа нашег: „За туђином не иду, већ беже од њега, јер не познају глас туђинца“ (Јн 10:5).

11. Поред свега тога, ми смо сматрали за своју отачку и братску нашу дужност као и за нашу свету обавезу да вас овом нашом доброжелатељном и сада предложеном вам Окружницом утврдимо у оном православљу које смо од предака примили, а узгред да вам заједно и ону слабост римског епископа покажемо,коју и он сам очигледно разуме. Он не украшава свој престо апостолским исповедањем, већ се стара да апостолским престолом потврди своје достојанство, а достојанством своје исповедање. У самој ствари то је сасвим другачије. Не само римски престо који се по једном предању сматра да је преимућство добио од Светог Петра, већ и у Светом писму представљени престо Светог Петра, – то јест Антиохија, која Црква је по сведочењу Светог Василија (Посланица 48. Атанасију Великом) јесте глава свих цркава у васељени. Што је још од свега више, Други васељенски сабор у Посланици сабору западних Отаца „најчаснијој и најбогољубазнијој браћи и саслужитељима Дамасу, Амвросију, Вритону, Валеријану и другима овако сведочи: „Најстаријој и заиста апостолској цркви која је у Антиохији Сиријској, где је први пут примљено достојно име хришћана“, и ова, кажемо, апостолска Црква антиохијска нигде није имала преимућства (повластице), да по Божијој речи и по саборским одлукама из уважавања према њој, као истинити престо Светог Петра буде схватан. Али шта ми то говоримо? Није ли и сам Петар лично био суђен пред свима у истинитој проповеди(Гал 2:14), и по сведочењу Светог писма, показао се зазоран и не ходи право (Гал 2:14). Шта после овога треба мислити о онима који се величају и надимају, што само уображавају да имају његов престо? И заиста сам небојављени Василије Велики, – овај васељенски учитељ православља у католичанској Цркви, на кога су принуђени да се позивају и сами римски епископи, опредељено и јасно нам је горе рекао шта ми треба да мислимо о неприступном Ватикану, „они истину не знају и не желе је знати, с нама пак који им истину казују, препиру се, а сами утврђују јерес“, – следствено исти они наши Свети Оци које као светилнике и учитеље самог Запада његово блаженство нам набраја, и којима да следујемо саветује нам, уче нас да би ми, не по престолу о православљу, него о самом престолу и о ономе који седи на престолу – по Светом писму, по саборским одлукама и опредељењима и по свима проповеданој вери, то јест по православљу непрекидног учења (Цркве) судили. Тако су судили и осудили наши Оци сабором и Хонорија папу римског, и Диоскора папу александријског, и Македонија и Несторија патријархе константинопољске, и Петра Кнафеја патријарха антиохијског и друге, јер ако по сведочењу Светог писма и сама мрзост опустошења је била на светом месту (Дан 9:27, Мт 24:15), и зашто новотарије и јерес не могу бити на светом престолу? Одавде се јасно види слабост и неважност других доказа у корист врховног господства римског епископа. Када Црква Христова не би била основана на непоколебивом темељу Христовог исповедања: “ Ти си Христос, Син Бога живог“, – које је био заједнички одговор од стране Апостола на постављено питање: „А ви, шта велите ко сам ја? “ (Мт 16:15), као што нам Свети Оци источни и западни објашњавају, – то и сам Кифа би био за њу слаб основ, а још слабији папа, који је, присвојивши за себе кључеве Царства Небескога, како је с њима поступао, познато је из историје. О трикратном знаменовању: паси овце моје, наши заједнички Свети Оци уче једногласно да то није било никакво преимућство (првенство) Светог Петра над другим Апостолима, а још мање његових прејемника, већ је то било његово просто увођење у апостолство, из којег је он својим трикратним одрицањем испао. Сам пак Свети Петар, као што се види, одвећ је тачно разумео смисао трикратног Христовог питања: „Волиш ли ме? и речи: више од свих (Јн 21:16), јер се опоменуо својих речи: Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никада саблазнити. Растужи се када му по трећи пут рече: волиш ли ме“. Али његови наследници, ради свога циља, ову изреку прихватају у повољнијем смислу за њих.

12. Његово блаженство још говори (стр. 8) да је Господ наш казао Петру (Лк 22:32): Ја се молих за тебе да не ослаби вера твоја и ти када се обратиш, утврди твоју браћу. Молитва Господа нашега била је за то што је сатана тражио (тамо стр. 13) да му се допусти да себи подвргне веру свих ученика, – и Господ му је дозволио да то учини само са Петром, а посебно зато што је он изговорио речи себичности, и себе је држао за вишег од других Апостола (Мт 26:32).Ако се и сви саблазне о тебе, ја се нећу никад саблазнити (Мт 26:33), то је било привремено искушење, када се Петар почео клети и заклињати се, иако не знам човека (Мт 6:74). Тако је слаба природа препуштена самој себи, – Дух је бодар, а тело је слабо, да би затим дошао себи и сузама покајања очистивши се могао још боље утврдити браћу своју у исповедању Онога Кога они нису заменили нити су га се одрекли. О премудрог Божијег расуђивања! Како је била божанствена и тајанствена на земљи последња ноћ нашег Спаситеља! Свештена она вечера, она сама и сада се свакодневно савршава по речима Господњим: „Ово чините у мој спомен (Лк 29:19). Кад год једете овај хлеб и чашу ову пијете, смрт Господњу објављујете, докле не дође“ (1 Кор 11:26). С таквим старањем је заповеђена братска љубав од стране заједничког нам Учитеља: По овоме ће сви познати да сте моји ученици, ако будете имали љубави међу собом (Јн 13:35). Љубав чије су завете и рукопис најпре папе поцепали, бранећи и примајући јеретичке новотарије, насупрот ономе што нам је благовештено и што је учењем заједничких учитеља и Отаца наших утврђено, – и та сама, кажемо, љубав дејствује и сада у душама хришћанских народа, а нарочито у предводницима њиховим. Ми храбро и пред Богом и пред људима исповедамо, да молитва нашег Спаситеља Богу и Оцу свом о заједничкој љубави хришћана и сједињења у једну, свету, католичанску и апостолску Цркву, у коју верујемо ми, да буду једно као што смо ми једно (Јн 17:22) дејствује у нама, као и у његовом блаженству (папи), и овде се управо наша братска смерност и ревност сусреће са смерношћу и ревношћу његовог блаженства (папе), – с том само разликом што је у нама иста та ревност тамо усмерена, да се божански, беспрекорни и свесавршени Символ хришћанске вере чист и неокрњен сачува са Јеванђељем и одлукама седам светих васељенских сабора, саглашавајући се са учењем Цркве, која се непрекидно продужава. Међутим, од његовог блаженства (папе) само је на то усмерена да се крепи и утврди над свима власт и господарење папа који седе на апостолском престолу и њихово ново учење. То је, укратко речено, суштина целе разлике између нас и њих; то је „преграда“ ограде, која ће се по божанском пророчанству (Тим 10:1), и друге овце имам, које нису из овога тора; и те ми ваља привести и глас је то мој: Истину која од Оца исходи, чуће, уз помоћ прослављене мудрости његовог блаженства, као што се надамо, у његове дане разрушити. Казаћемо још треће: ако, саглашавајући се речима његовог блаженства допустимо да је молитва нашег Господа о Петру, коме је одрицање и преступ клетве предстојао, тесно са Петровим престолом сједињена и свезана, и да она снагу своју простире на папе који у разна времена седе на њему; ово мишљење, ако ништа, као што је горе речено (11) и не потврђује (као што нам Писмо примером самог Петра после силаска Светог Духа сведочи), то опет, ми кажемо, на основу Спаситељевих речи, и свакога уверавамо да ће доћи време када ће ова божанствена молитва која је настала поводом случаја Петровог одрицања: да не ослаби сасвим вера његова, да подејствује на ма којег његовог наследника, који ће се подобно њему заплакати, и све нас обратити, браћу своју, још боље утврдити у православној вери, коју смо ми од предака примили. И о! када би његово блаженство био такав истинити наследник блаженог Петра! Али, шта стоји на путу овој нашој смиреној молитви, да још и наш искрени савет из чистог срца у име свете саборне Цркве, не присајединимо. Ми се без сваког одлагања не усуђујемо казати, као што рече његово блаженство, али кажемо: без журбе и после зрелог расуђивања, а осим тога, ако би још било потребно, после саветовања са најмудријим и најпобожнијим, но и заједно и са најправдољубивијим као и најнепристраснијим епископима, богословима и учитељима, који се и у овом времену по божанском домостроју налазе код свих западних народа.

13. Његово блаженство (папа) говори да епископ лионски Свети Иринеј пише на похвалу римске цркве: „Потребно је да се сва Црква, то јест сви и свуда налазећи се верни са њом саглашавају због првенства ове Цркве, у којој се сачувало апостолско предање, мотрећи на све оно што је између верних свуда познато“. Премда овај Свети Иринеј сасвим друго говори него што је ватикански епископ разумео, то опет ми оставивши њима нека по вољи својој тумаче и разумевају, само ћемо казати ово: ко одриче да стара римска Црква није апостолска и да је била православна? Нико између нас неће посумњати да њу и самим обрасцем православља назове, и ради њене боље похвале ми ћемо навести речи историчара Созомена о томе, на који начин се до извесног времена могло у њој сачувати хваљено од нас православље, што је његово блаженство прећутало. „Западна црква“ говори Созомен „чува у чистоти отачке догмате, слободна од расправа и хвалисања“. Ко је од Отаца или од нас самих порицао њој, црквеним правилима дато старешинство у свештеноначалном поретку, докле год је она чувала у чистоти отачко учење, руководећи се непогрешивим учењем Светог писма и светих сабора? Али, ми сада видимо, да се у њој није сачувао ни догмат о Светој Тројици по Символу Светих Отаца први пут у Никеји, а други пут у Константинопољу сабраних, по Символу који су и осталих пет васељенских сабора исповедили и потврдили, подвргнувши анатеми све оне који би само једну јоту у њему изменили. Није се у њој сачувао ни апостолски образ (лик) савршавања Светог крштења, ни призивање Духа на Свете дарове. Напротив, видимо у њој и Евхаристију без причешћа из Свете чаше, које се, о ужаса! држи за излишно. Видимо у њој и одвећ којешта друго што није било познато, не само нашим, источним Светим Оцима, који су се свагда непогрешивим васељенским правилима, и као што из уважавања истине и његово блаженство (стр. 2) говори, образцем православља називали, него и древним Светим Оцима Запада. Видимо у њој и првенство, о коме свом снагом сада и његово блаженство онако исто као што су и његови претходници радили, ревнује, и које је од њих из братског односа и свештеноначалног преимућства преобраћено у господарење. Шта, дакле, треба закључити о неписаним предањима, када сама писана предања представљају такво извртање и измену, и то измену на горе? А ко је толико слободан и ка достојанству апостолског престола толико поверења може имати, да се усуди да каже, да не би, то јест Свети отац наш Иринеј, када би се сада у живот повратио, и то видео, како је римска црква у тако битним и васељенским члановима хришћанске вере од древног и првоначалног апостолског учења одступила, да не би, кажемо, он први против новотарија и самовољних наредби исте цркве устао, коју је он онда по правди похваљивао за то што је она сачувала отачке догмате? На пример, када би Свети Отац видео да је римска црква, не само из свог чина Литургије под утицајем схоластике, најдревније и апостолско, свесвршавајућег Духа призивање избацила и свештенодејство у његовој суштинској страни тешко нагрдила, него се још свакојако стара како ће га и из Литургије осталих хришћанских народа истиснути, клеветајући тако, недостојно апостолског престола, који се велича, као да се то после раздељења Цркве поткрало (стр. 11). Шта би он за ту новотарију казао, он који нас уверава (Св. Иринеј, Књига 4, гл. 34, да „земни хлеб када се над њим изврши призивање Божије, није одвећ прости хлеб“, и тако даље), разумевајући овде под речју „анаклисис“ управо оно призивање којим се савршава тајна Литургије? А да је Свети Иринеј тако веровао, то је приметио и један папски монах минорит Франциско Ф. Арденти 1639. године, који је споменутог Светог Оца издао дела са тумачењем: panem et calycem comixtum per invocationis verba corpus et sangvis Christi vere fieri ; односно, Свети Иринеј учи да хлеб евхаристијски и растворено вино кроз речи призивања постају истинито Тело и Крв Христова. Даље, шта би он казао када би чуо за намесништво и папино поглаварство, он који је, не због велике и скоро неразлучне разногласности о времену празновања Пасхе (Јевсевије Кесаријски, Црквена историја 5, 26), тако силним и свечаним наступом строгом гласу папе Виктора, који је у слободној Цркви Христовој имао места, успротивио се? Тако дакле, сам онај Отац кога његово блаженство као сведока за поглаварство римске цркве наводи, потврђује да се њено достојантство не састоји у господарењу и поглаварству, које и сам Петар никада није добио, него у братској и васељенској Цркви преимућству, што је дато папи само ради знаменитости и древности њеног града. Тако и Четврти васељенски сабор чувајући узакоњену Трећим васељенским сабором независност цркава објавио је да су Оци надлежно дали преимућство престолу старог Рима, будући да је то био царствујући град, не спомињући ништа о папама присвојеном од Апостола Петра, а нарочито о намесништву римских епископа и о њиховом васељенском пастиреначалству. Тако дубоко ћутање о важним преимућствима и поред тога изјава о првенству римских епископа не из речи: ,,Паси овце моје“, и „на овом камену сазидаћу Цркву своју“, но просто из обичаја и због царствујућег града, а најпосле и о првенству, не од Господа, већ од Оца дано, уверени смо ми да ће се његовом блаженству преимућства своја (стр. 8) другачије објашњавајућем тим више страно учинити, чим више као што се (15) види, сведочење споменутог Четвртог васељенског сабора у корист свог престола одлучном бива будући да и сам Григорије Двојеслов, назван Велики, обично иста четири васељенска сабора (књ. 1, посл. 25), назива као да су четири Јеванђеља и четвроугаони камен, на коме је сазидана саборна Црква.

14. Његово блаженство говори (стр. 10) да су Коринћани због појаве неслоге код њих обратили се римском папи Клименту, који је пресудивши дело послао им Писмо, а они су са толиким уважавањем примили његову одлуку да су га читали по црквама. Међутим, тај догађај је одвећ слаб доказ папске власти у Цркви Божијој; будући да је Рим у то доба био средиште владара и царска столица, због тога је и свако дело, ма од какве важности, као што је и спор Коринћана морало се тамо разматрати, а нарочито ако је једна од спорних страна прибегавала страном посредовању. Тако бива и сада. Александријски, антиохијски и јерусалимски патријарси у случају необичних и замршених послова пишу због тога цариградском патријарху јер је овај град седиште владара, а осим тога и сабор му је доделио то преимућство. Ако се братском помоћи исправи све што је неопходно, то је добро; ако ли се пак не исправи, то се дело предаје на располагање влади. Али, ова у хришћанској вери, братска помоћ бива на рачун слободе цркава Божијих. То исто треба рећи, на од стране његовог блаженства, наведене (стр. 9) из живота светитеља: Атанасија Великог и Јована Златоустог примере, то јест, да су то примери братског преимућства римских епископа Јулија и Инокентија, као законитих заступника. Али, њихови наследници траже од нас да се и ми покоравамо кварењу божанског Символа, док је сам папа Јулије изјавио своје негодовање некима због тога што они одступају од Никејске вере и збуњују Цркву (Е. Созомен, Црквена историја 3, 7) и претио им је да их више неће трпети ако не престану да уводе новотарије. У поступку Коринћана треба приметити још и то да је од тадашња три патријаршијска престола најближи и за Коринћане најважнији био римски престо, коме су се они по правилу били дужни и обратити. Ми овде ништа посебно не видимо што би оправдало папино право на господарење у слободној Цркви Божијој.

15. Најзад, његово блаженство (стр. 9. и 10) говори да је Четврти васељенски сабор, који он погрешно из Халкидона у Кирхидон преноси, прочитавши Писмо папе Лава I ускликнуо: „То је Петар казао устима Лава“. То је заиста било тако. Али његово блаженство не би требало да без пажње остави и то како су и након брижљивог испитивања Оци споменуте речи изговорили на похвалу Лава. Будући да је он као папа, старајући се, може бити због краткоће речи, изгубио из вида једну одвећ важну околност, да је, то јест важност Васељенског сабора далеко виша, не само од папе, већ и од сабора који га окружује. Зато ћемо ми укратко представити ствар, како је она заиста била. Од скоро шест стотина на сабору присутних Отаца у Халкидону, две стотине између њих и то најученији, одређени су од стране сабора да и речи и по смислу Лавово писмо не само прегледају, већ и да о њему писмено своје мишљење, да ли је оно, наиме православно или није, са својим потписима доставе. Скоро две стотине одвојених мишљења и расуђивања о том Писму, налази се у списима четврте седнице светог сабора и има следећи садржај: „Максим епископ Антиохије Сиријске казао је: Посланица Лава светог архиепископа царствујућег Рима сагласна је са учењем вере 318 Светих Отаца никејских, и 150 у Цариграду Новом Риму, и Светог епископа Кирила у Ефесу изложеној вери, због тога се и потписујем“.

И још: „Теодорит богољубиви епископ Кира рекао је: Посланица светог архиепископа Лава сагласна је са вером у Никеји која је кроз Свете и блажене Оце изложена, са Символом вере у Цариграду изданом од 150 Отаца, и тако исто сагласна је и са Посланицом блаженог Кирила. Одобривши вишеозначену Посланицу, ја сам се потписао.“

И тако сви по реду изјављују „сагласна је Посланица“, „сагласна је Посланица“, „не противречи Посланица у својим мислима“ и тако даље, и тек после приљежног сравњивања њеног са претходним саборима, као и због тога што она садржи мисли савршеног православља, а не само због тога што је то била папина Посланица, они су изрекли, не штедећи никаквих похвала оне значајне речи којима се сада његово блаженство хвали. Међутим, када би његово блаженство нама послало изложење вере које је сагласно са (вером) Седам древних васељенских сабора, уместо што се хвали благочестијем својих претходника, нашим предместницима и Оцима на Васељенском сабору засведоченим, то би се и он могао похвалити својим православљем, и уместо отачких доброчинстава да покаже сопствено доброчинство. Ако би његовом блаженству сада било угодно да нам тако нешто пошаље, што би после истраживања и просуђивања 200 Отаца са претходним саборима нашли да је сагласно, то сада, ми кажемо, може он и од нас грешних чути, не само речи: „Петар је то казао“, или шта друго чудесно, него још и такве речи: „Да целивамо свету руку, која је обрисала сузе саборној Цркви“.

16. Шта више, од мудрости његовог блаженства могуће би било исчекивати такав подухват који би био достојан правог наследника Светог Петра, Лава I и Лава III, који је ради утврђивања православне вере написао неповређен божански Символ на неразрушивим таблицама. Такав, кажемо подухват који би сјединио западне цркве са светом, саборном Црквом, у којој би остала празна и заузета – и канонски првенствујућа катедра његовог блаженства, и катедра свих западних епископа; јер, саборна Црква, очекујући да ће се заиста обратити отпали пастири са њиховом паством, није за њега одредила новог светитеља (епископа) излишним наименовањем, када су оне у истини од других заузете, да не би тиме понизила свештенство. Ми смо заиста исчекивали „реч утехе“, и надали смо се да ће она доћи путевима старих Отаца, као што је Свети Василије писао Светом Амвросију епископу Милана (Писмо 55); но, на наше велико удивљење прочитали смо поменуту окружну Посланицу источнима, из које смо са највећом душевном тугом сазнали да и православна мудрост његовог блаженства, слично његовим претходницима од раздељења Цркве – оне исте речи раздора изриче, то јест, неправилно додаје најсавршенијем светом нашем на васељенским саборима утврђеном Символу додатак; изокретање Свете Литургије, којих само небески састав, имена сачинитеља, поштована старина и светиња седмим васељенским сабором призната, учинила би да се и сама она светотатсвена и дрска рука која је Господа славе ударала, укочи и малакше. Из свега овога видели смо у какав лавиринт заблуда, из којег није могуће изаћи, и у какав неисправни порок лажних умовања је папизам бацио и најразборитије и добромислеће епископе римске цркве, када су и они ради одржања, дакле, непогрешиве и обавезне намесничке власти и господарења над потчињенима, били принуђени да се дотакну божанског и недодирљивог, и да се на све закуну указујући само речима поштовање, према дивљења достојној старини (стр. 11), а уствари носећи неукротиву страст ка новотаријама на свете предмете, као што се види из ових папиних речи: „Неопходно је да се одстрани од њих то што се увукло код њих после раздељења“, и тако даље (стр. 11), где он придодаје и новотарију и самој вечери Господњој (Св. причешће). Из ових речи могуће је помислити да његово блаженство подозрева као да је и у православној Цркви се догодило оно исто што се догодило, као што се зна, у римској цркви после утврђивања папизма, то јест измена свих уопште Светих тајни и њихово изопачивање у духу схоластичког умовања, са којима се он труди да докаже оне исте недостатке и у нашим Светим литургијама, тајнама и догматима, наводећи уосталом да поштује њихову, поштовања достојну старину, не држећи нимало, заиста по снисхођењу чисто апостолском, као што вели, да ће нас увредити строгим одбацивањем литургијских обреда, и тако даље (стр. 11). Од таквог непознавања наших апостолских и саборних обичаја, породила се без сумње и друга његова изрека (стр. 7), „но, међу вама се није могло сачувати јединство учења и освећена управа“ у којем исказу он (папа) на чудноват начин приписује нама његов сопствени недостатак, сличан оном са којим је некада папа Лав IX у Писму блажене успомене Михаилу Кируларију, пребацивао Грцима изопачавање Символа саборне Цркве, не стидећи се ни свога достојанства, ни историје. Али, ми смо уверени да кад његово блаженство помисли на црквену старину и историју, на учење божанских Отаца и на старе Литругије у Галији, Шпанији, као и на служебник старе римске цркве, са ужасом ће наћи да је још и многе друге несугласице које су данас присутне изродио на Западу управо папизам, онда, када је код нас православље сачувало католичанску Цркву као беспрекорну невесту њеном Женику, и поред свега тога што немамо никаквог световног надзорништва, или као што његово блаженство вели, освећене управе (стр. 7), али смо сједињени свезом љубави и ревности према заједничкој Мајци у јединству вере са седам печата Духа (Отк 5:1), то јест, са васељенским саборима утврђени у послушности истини, те ће тако познати шта је упркос тога неопходно да се одбаци од садашњих папских догмата и тајни – као наредби човечијих. Зато, дакле, да би се посве измењена западна црква могла приближити неизмењеној саборној православној вери заједничких нам Отаца, у којој се као што он зна (стр. 8), сви старамо, да оно учење сачувамо које су преци наши исповедали (стр. 8).

Зато он добро чини што нас тамо упућује да останемо верни старим свештеноначалницима источних области. Како су разумевали стари свештеноначалници власт учења архиепископа старог Рима, какав смо дужни имати појам о њима ми, чада православне Цркве, и на који начин треба да примамо њихово учење, као пример тога они су нам саборно оставили, а небојављени Василије то нам је појмљиво растумачио (одељак 7).

Што се тиче њихове врховне власти – римских архиепископа – пошто то нисмо у намери овде ислеђивати и о томе говорити, навешћемо мало речи тог истог Светог Василија, „хтео сам писати о главном њиховом αυτών κορυφαιω“.

17. Из свега овога, свако[1] васпитан у здравом, саборном учењу, тим пре Његово Блаженство, може да закључи како је неблагочестиво, и несагласно с правилима Сабора дрзнути се на измену наших догмата, Литургије и осталих свештенодејстава, чија је древност савремена самом Хришћанском учењу, засведочена свагдашњим према њима уважавањем и вером у њихову неприкосновеност чак и од стране древних православних папа, којима је све ово било заједничко с нама; колико је, с друге стране, благопотребно и благочасно исправити новине, чије време упада у цркву римску тачно знамо, и против којих су вечнога спомена Оци наши благовремено подизали глас свој. Постоје и други разлози зашто Његово Блаженство може произвести такав преображај. Прво, све наше (догмати, одлуке, итд.) је некад било поштовано од стране западних, који су имали иста та свештенодејства и исповедали један исти Символ; међутим, како те новине нису биле познате нашим Оцима, оне не могу бити потврђене писањима макар и западних православних Отаца, и не могу бити доказане ни као древне, ни као опште. Даље, код нас ни патријарси, ни Сабори никад нису могли увести нешто ново, јер је чувар благочашћа (iperaspistis tis thriskias) код нас само тело Цркве, тј. сам народ, који увек жели да сачува своју веру неизмењену и сагласну с вером отаца својих, што су искусили многи од папа и латинствујућих патријарха, који од времена раскола николико нису успели у својим нападима на њу (веру); међутим, као што су у западној цркви претходне папе с времена на време, и милом и силом, канонизовали у њој (вери) многе новине ради благоустројења (di’r iconomian), како су говорили у своју одбрану Оцима нашим, иако су заправо производили беспоредак у телу Христовом – тако би папа опет, овај пут заиста ради светог и најправеднијег благоустројства, могао исправити «не мреже», него сам раздерани хитон Спаситељев, поново установити поштована и древна свештенодејства, «способна да сачувају благочестије», како се изражава само Његово Блаженство (стр. 11, ред 16), и које уважава он, по сопственим речима (стр. 11, ред 14), које су и његови претходници уважавали – поновивши чувену изреку једног од блаженог спомена својих претходника (тј. Целестина на III васељенском Сабору): «Desinat novitas incessere vetustatem,— да престане новина да напада старину». Нека бар у тој једној ствари послужи добру саборне Цркве досад исповедана непогрешивост папских одредби! Истина, у таквом подухвату, чак и такав папа као што је Пије IX, при свој својој мудрости, благочашћу и ревности за хришћанско јединство васељенске Цркве – као што се сам изволео изразити – може и споља и изнутра наићи на препреке и потешкоће; али овде смо особито дужни скренути пажњу Његовом Блаженству (да нам не замери на смелости) на следећи део његовог писма (стр. 8, ред 32): «у делима која се тичу исповедања Божанствене вере, нема ничег толико тешког, да се не би требало истрпети зарад славе Христове и ради награде у вечном животу». Зато је дуг Његовог Блаженства да покаже пред Богом и људима, да је он, будући предводник Богоугодног подухвата, у исто време и ревносни заштитник гоњене истине Јеванђеља и светих Сабора, који жртвује чак и сопствене погодности да би био, по речима Пророка Исаије (Ис. 60:17), владика у миру, и епископ у правди. Нека буде тако! Али док се не догоди ово жељено обраћање отпавших Цркава к телу једине, свете, саборне и Апостолске Цркве, којој је глава Христос (Еф. 4:15), а сви ми појединачни удови, дотад је сваки њихов напад и свака њихова самозвано саветовање, које нагиње ка изопачивању наше, од Отаца нам предате, беспрекорне вере, не само као сумњиви и опасни, него и као неблагочестиви и душегубни – достојни су саборне осуде. Таквој осуди нарочито подлеже и окружна Посланица папе старог Рима Пија IX «источним» епископима, и таквом је ми у саборној Цркви проглашавамо!

18. Услед, дакле, тога, љубазна браћо и саслужитељи нашег смирења!, Као и увек, тако поглавито и у садашње време поводом обнародовања окружне Посланице држимо на основу наше патријарашке и саборне одлуке, за нашу најсветију дужност да не би нико из освећене ограде саборне православне Цркве, наше најсветије заједничке мајке погинуо – да не само себи сами из дана у дан напомињемо, веђ да и вас замолимо да иви један другоме поучне речи блаженог Павла напомињете, којеје он светим нашим претходницима сабравши их у Ефес изговорио: „Пазите, дакле, на себе и на све стадо у коме вас Дух Свети постави за епископе да напасате Цркву Господа и Бога коју стече крвљу својом. Јер ја знам то да ће по одласку моме ући међу вас грабљиви вуци који не штеде стада. И између вас самих устаће људи који ће говорити наопако да одвлаче ученике за собом“ (Дап 20:28-30). Наши претходници и Оци када су саслушали ову божанску поуку, пролише онде обилате сузе и грлећи изљубише га. Тако и ми браћо слушајући га где нас са сузама поучава, грлимо га у мислима и љубећи уверимо га са тврдом вером нашом да нас нико неће одвојити од љубави Христове, удаљити од јеванђелског учења, одвратити од поука пуних успеха Отаца наших, као што и њих није нико могао преварити и поред свег настојања, са којим су се људи по времену владали и свашта могли чинити, од кушача на то подстрекавани, – да тако постигавши врхунац вере, то јест спасење душа наших, и разумног срца над којима нас је поставио Дух Свети за пастире, чујемо од Господа, „добро, добри и верни слуго“.

19. Ову апостолску поруку и савет шаљемо преко вас целој пуноћи православља, ма где они били, свештеницима и свештеномонасима, свештенођаконима и усамљеницима, речју целом свештенству и богољубивом народу, началницима и потчињенима, богатима и сиромасима, родитељима и деци, учитељима и ученицима, образованима и необразованим, господарима и слугама, како би сви један другог са саветом укрепљавајући се„могли насупрот стати демонима „. Тако нам свима заповеда и блажени Апостол Петар у Првој посланици 5:8-9:„Будите трезвени и бдите, јер супарник ваш ђаво, као лав ричући ходи и тражи кога да прождере, њему се противите утврђени вером „.

20. Вера наша браћо! почетак је добила не од људи, нити кроз људе, већ од Исуса Христа помоћу откривења, коју су проповедали божанствени Апостоли, утврдили Свети васељенски сабори, предали један другоме велики мудри Учитељи васељене, запечатили својом крвљу свети Мученици: Држаћемо се, дакле, исповедања које смо чисто примили од толиких мужева, те ћемо сваку новотарију као утицај нечастивог одбацити. Онај који прима ново учење, тај је као да он предану православну веру, за несавршену признаје. Али, православна вера већ је у потпуности откривена и утврђена, зато јој није могуће чинити ни додавања нити одузимања, нити било какве друге измене; дакле, сваки онај који се усуди да то или учини или саветује или помисли, већ се одрекао вере Христове, већ се својевољно потчинио вечном проклетству (анатеми) хулећи на Духа Светога, као да је Дух Свети несавршено у Светом писму и на саборима говорио. Страшну ову анатему браћо и љубазна у Христу децо! ми сада изричемо, али њу је пре свих нас изрекао Спаситељ наш (Мт 12:32): „А који рече против Духа Светога, неће му се опростити ни у овоме веку ни у будућем“. А божански Павле изрекао је ово у Посланици Галатима 1:68: “ Чудим се да се од Онога који вас позва благодаћу Христовом , тако брзо одвраћате на друго јеванђеље, које није друго, само што вас неки збуњују и хоће да изврћу благовест Христову. Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда благовест друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде!“ То су изрекли Седам васељенских сабора и сав збор богоносних Отаца. Тако су се сви они који се за новотарије, јерес или раскол заузимају, својевољно обукли, по речима Псалмопевца 109:18, „у клетву као у хаљину“, па били они папе или патријарси или клирици, или световњаци, пак био и сам анђео са неба, и он нека је проклет, „ако вам благовести што нисте примили“. Тако су расуђивали наши Оци слушајући душеспаситељне речи Павлове, пак су остали, с колена на колено непоколебиви, и стални у вери, сачували су је посред толиких јереси чисту и неизменљиву, и предали нама целовиту и неповређену, као што је из уста првих служитеља Речи произашла. Тако расуђујући, и ми ћемо њу исту савршену предати будућим нараштајима без икакве измене, као што смо је и примили, да би и они, као и ми, без стида и прекора могли говорити о вери својих предака.

21. Према томе, дакле, браћо љубљена у Господу и децо! „очистивши душе своје“ по Апостолу, „на послушање истине“ (1 Петр 1:22), ,,ми ћемо пазити на оно што чусмо, да не скренемо“ (Јевр 2:1). Вера коју ми исповедамо непостидна је. Њу је у Јеванђељу предао Господ наш, њу су посведочили свети Апостоли и седам Светих сабора, њу су проповедали по целој васељени, њу су признали и сами њени противници који су пре њиховог отпадништва од православља у јерес, или сами, или Оци, или праоци њихови ту исту веру исповедали. Она је по сведочанству историје узнела се изнад свих јереси које су је нападале, или нападају, као што видите, до дана данашњег. Наши богоносни Оци и претходници један од другог, почев од Апостола и од постављених апостолских наследника, до дана данашњег, сачињавају један непрекинути ланац и један с другим скопчавајући се, представљају свети врт чија су „врата Христос“, где се напаса сва православна паства на плодоносним њивама тајанственог Едема (Раја), а не по стазама кривим, рогобатним, као што његово блаженство (стр. 7), вели. Црква је наша сачувала непогрешиве и неповређене текстове Светог писма, Стари завет у тачном и верном преводу, а Нови завет у Божанском изворнику. Свештенодејства, Свете тајне, а посебно Божанствену литургију, које су остале оне исте светле и савршене као што смо их од Апостола примили. Ниједан други народ, ниједна друга хришћанска заједница не може се похвалити са Светим Јаковом, Василијем и Златоустим, са Седам васељенских сабора, тих седам стубова дома Премудрости који беху сазвани код нас. Наша Црква чува изворнике светих одлука сабора. Пастири њени, часно свештенство и монашки збор чувају стару беспрекорну поступност првих векова Хришћанства у свом устројству, у начину живота, па и у самој једноставности своје одеће. Заиста, у свету ограду (Цркву) непрекидно су се увлачили, и као што видимо, увлаче се “ вуци грабљиви “ по предсказању Апостола, што доказује да се у њој затварају „јагањци“ Пастиреначалника, – али она је увек певала и пева, “ оптекоше, опколише ме; али их у име Господње разбих“ (Пс 118:12). Споменућемо још једну околност која, иако је жалосна, ипак може растумачити и доказати истину наших речи. Сви хришћански народи који данас верују у име Христово, па ни сам Запад, ни сам Рим не искључујући, као што нам је из списа првих папа познато, научени су били у Христовој вери од наших светих претходника и Отаца. Касније, међутим, људи лукави од којих су многи били пастири и архипастири споменутих народа, ах! усудише се са својим жалосним мудровањима и јеретичким мишљењима, те унаказише православље код тих народа, као што то сведочи нелажна историја, и као што је то предсказао Апостол Павле.

22. Из овога знамо, браћо и децо наша духовна, какву нам је велику благодат Бог даровао у православној вери нашој, и у Његовој једној, светој, католичанској и апостолској Цркви, која као Мати Женику своме верно негује нас непостидно и беспрекорно да добро саветни будемо у нашој нади (1 Петр 3:15). Чиме ћемо се ми грешни одужити Господу за све што нам је даровао? Неоскудевајући у доброти Господ и Бог наш, Који нас је сопственом крвљу стекао, ништа не треба од нас, већ са свом душом и са свим срцем беспрекорно да будемо привржени вери наших Отаца, да православној Цркви, која је нас не са новоизмишљеним кропљењем, већ божанском бањом апостолског Крштења породила, која нас по вечном завету Спаситеља нашег сопственим чистим Телом његовим храни, и часном Крвљу његовом, за спасење наше и цели свет изливеном, као истинска Мати обилно напаја, будимо одани, и да је љубимо. Тако, дакле, загрлимо је у мислима као одојчад своју мајку, ма где на земљи, на северу или југу, на истоку или западу се налазила. Уперимо погледе и мисли наше на божанско Лице и њезину доброту, ухватимо се са обема рукама за њен пресвети огртач (хитон), у коју ју је обукао са пречистим Његовим рукама красни добротоју њен Жених, када ју је из греховног ропства избавио. Осетимо у нашим душама тужни осећај мајке за своју децу, и деце која љубе мајку онда када прождрљиви и злонамерни грабитељи свакојако се старају, или да је одведу у ропство, или да их из мајчиног наручја отргну. Подхрањујмо у себи тај осећај, свештенство и народе, а нарочито онда када духовни непријатељ нашег спасења, нудећи разноврсне згоде (стр. 11) сва средства употребљава, и свуда по речима блаженог Петра ходи, да кога прогута, – и када по путу, којим ми мирно и незлобиво ходимо, разапиње своје лукаве замке.

23. „А Бог мира, који подиже из мртвих великога Пастира оваца“ (Јевр 13:20), који не дрема, нити спава чувајући Израиљ, да сачува срца ваша, и мисли ваше и стопе ваше да управи на свако добро дело. Будите здрави, радујте се у Господу.

Године 1848, месеца маја, индикта 6-ог.

Антим, архиепископ Новога Рима и васељенски патријарх у Христу Богу возљубљени брат и молитвеник

Јеротеј по Божијој милости патријарх Александрије и целог Египта у Христу љубљени брат и молитвеник

Методије по Божијој милости патријарх великог града Божијег Антиохије и целог Истока у Христу Богу љубљени брат и молитвеник

Кирило по Божијој милости патријарх Јерусалима и све Палестине у Христу Богу љубљени брат и молитвеник

Константинопољски свештени синод: Епископ Кесарије Пајсије, Епископ Ефеса Антим, Епископ ИраклијеДионисије, Епископ Кизика Јоаким, Епископ Никомидије Дионисије, Епископ Халкидона Јеротије, Епископ ДерковаНеофит, Епископ Андрујанопља Герасим, Епископ Неокесарије Кирило, Епископ Верије Теоктист, Епископ ПисидијеМелетије

Антиохијски свештени синод: Захарије Аркадијски, Методије Емесиски, Јоаникије Триполски и АртемијеЛаодикијски

Јерусалимски свештени синод: Мелетије Петраски, Дионисије Витлејемски, Филимон Газијски, СамуилоНеапољски, Тадеј Севастијски, Јоаникије Филаделфијски и Јеротеј Таворијски

 

+++++++++++++++++++++++++++++++++ 

Православни Сабор у Јерусалиму 1672.г. 

3. О ПРАВОСЛАВНОЈ ВЕРИ 

Ево у шта верујемо и како мислимо ми источно-православни хришћани:

Исповедање Православне вере Јерусалимски Сабор (1672.г.) :

Члан 1. – Верујемо у једнога Бога истинитог, Сведржитеља и Бесконачног Оца, Сина и Духа Светог: – Оца нерођеног, Сина рођеног од Оца пре векова, једносуштног с Њим, Духа Светога који од Оца исходи, који је једносуштан са Оцем и Сином. Ова три Лица (Ипостаси) у једном суштаству називамо Пресветом Тројицом, Која се увек достојно поштује, прославља и слави од све творевине.

Члан 2. – Верујемо да је божанствено и Свето писмо надахнуто. Према томе смо дужни да му верујемо без противљења, али не по своме већ изричито онако како је то растумачила и предала католичанска Црква. Јер и лажно мудровање јеретичко прима божанствено Писмо, само га криво тумачи користећи се пренесеним и сличним изразима и довијањима мудрости људске, мешајући оно што није дозвољено мешати и играјући се као деца оним стварима које нису за шалу. Иначе, када би свако стао тумачити Писмо сваки дан по своме, то католичанска Црква не би по благодати Христовој остала до сада таквом Црквом која будући једне мисли о вери, верује увек исто и стално, већ би се разделила на безбројне делове, подвргла би се јересима, а с тим би уједно престала да буде Црква света, стуб и тврђава истине, већ би постала црква варалица, то јест као што треба без сумње веровати, црква јеретика, који се не стиде учити се у Цркви, а после је безаконо одбацивати. Зато ми верујемо да сведочанство католичанске Цркве има исту снагу као и божанствено Писмо. Пошто је узрочник и овога и оне један те исти Дух Свети. Свеједно је, поучавати се из Писма или од васељенске Цркве. Човек који сам од себе говори може да погреши, да вара и да се превари. Али васељенска Црква, никада није говорила нити говори сама од себе, већ од Духа Божијег (Кога она непрестано има и имаће довека за свога Учитеља) никако не може да погреши, нити да вара, нити да се превари; већ је слично божанственом Писму, јесте непогрешива и има вечну важност.

Члан 3. – Верујемо да је свеблаги Бог предодредио за славу оне које је изабрао од вечности; а које је одбацио, њих је предао на суд, али не зато као да би Он хтео на тај начин једне да оправда, а друге да остави и осуди без узрока. Јер то није својствено Богу, заједничком Оцу свих, Који не гледа на лице, Који хоће да се сви људи спасу и дођу до познања истине (1 Тим 2:4), већ уколико је Он предвидео да ће се једни добро користити својом слободном вољом, а други зло, то је зато једне предодредио за славу, а друге је осудио. О потреби пак слободе ми овако судимо: уколико је доброта Божија даровала божанску благодат, која просвећује, коју ми такође називамо претходном која слично светлости која обасјава оне који иду по тами, показује нам свима пут. Они који желе да се њој слободно покоравају (јер она помаже онима који је траже, а не онима, који јој се противе), и испуњавају њезине заповести преко потребне за спасење, – добијају према томе и посебну благодат, која, помажући, крепећи и постојано их усавршавајући у љубави Божијој, то јест у оним добрим делима која тражи од нас Бог (и која је исто тако тражила и претходна благодат) – оправдава их, и чини их предодређенима. Они, напротив који неће да се покоравају и да следе благодат, и зато не врше заповести Божије, већ, слушајући упутства сатане, на зло употребљавају своју слободу коју им је Бог за то дао да би они драговољно чинили добро – предају се вечној осуди. Али оно што говоре богохулни јеретици, као да Бог предодређује или осуђује, нимало не гледајући на дела предодређених или осуђених, то ми сматрамо безумљем и безбоштвом, јер би у таквом случају Писмо противречило само себи. Оно учи да се онај који верује спасава вером и делима својим и уједно с тим представља Бога као јединог узрочника нашег спасења уколико, то јест, Он претходно даје благодат која просвећује, која доноси човеку познање божанствене истине и учи га да се усагласи с њом (ако се не противи), и чини добро, угодно Богу, да би задобио спасење не губећи слободу човечије воље, већ јој допуштајући да се покорава њеном деловању. Није ли безумно после овога без икакве основе тврдити да је божанска воља узрок несреће осуђених? Не значи ли то страшно хулити на Бога? Не значи ли то изрицати ужасну неправду и хуљење на небо? Бог није учесник никаквог зла, једнако жели спасење свима, и не гледа на лице. Зато ми исповедамо да он праведно предаје осуди оне који остају у безбожности по поквареној својој вољи и нераскајаном срцу. Али никада, никада га нисмо назвали нити ћемо Га назвати узрочником вечне казне и мука, и такорећи човекомрсцем, Њега, Бога који је сам рекао да је радост на небу кад се један грешник каје. Веровати тако или мислити ми се нећемо никада усудити док имамо свести – и оне који тако говоре и мисле предајемо вечној анатеми и признајемо да су гори од свих неверника.

Члан 4. – Верујемо да је Триипостасни Бог Отац, Син и Свети Дух, Творац свега видљивог и невидљивог. Под именом невидљивог разумемо ми анђелске силе, разумне душе и демоне (премда Бог није створио демоне таквима какви су они касније постали од своје воље); а видљивим ми називамо небо и све што је под небом. Уколико је Творац по суштаству свом добар, то је због тога све што је само Он створио, створио добрим и никада не жели бити Творцем зла. Ако пак има у човеку или демону (јер ми просто у природи не знамо за зло) каквогод зло, то јест грех, који је противан вољи Божијој, то такво зло произлази или од човека, или од ђавола. Јер то је права истина и не подлеже никаквој сумњи да Бог не може бити узрочник зла, и да према томе савршена правда тражи да се оно не приписује Богу.

Члан 5. – Верујемо да се све што постоји, видљиво и невидљиво, управља Божанственим промислом. Уосталом, зло као зло, Бог само унапред види и допушта, али не промишља о њему, јер га Он није створио. А зло које се већ појавило управља на неку корист највиша доброта која сама не чини зла, већ га само управља ка бољему, колико је то могуће. Ми не треба да испитујемо, већ да поштујемо божанску промисао и његове скривене и неиспитљиве намере. Уосталом, оно што нам је откривено о томе у Светом Писму уколико се односи на вечни живот, дужни смо ми испитивати са увиђавношћу и управо са првим појмовима о Богу примати као несумњиво.

Члан 6. – Верујемо да је први човек кога је Бог створио пао У рају у оно време када је преступио заповест Божију поверовавши лажном змијином савету, – и да се отуда раширио прародитељски грех наследно на све потомство, тако да нема ниједнога од рођених по телу који би био слободан од тог терета и који не би осећао последице пада у свом животу. А теретом и последицама пада не називамо ми сам грех као што је: безбоштво, хуљење на Бога, убиство, пакост и све остало што произилази из покварености људског срца насупрот вољи Божијој, а не од природе, – (јер су многи праоци, пророци и други безбројни мужеви, како у Старом тако и у Новом завету, исто тако божански Претеча, а по преимућству мати Бога и Слова и Приснодјева Марија, били чисти како од ових тако и од других сличних грехова), – већ наклоност ка греху, и оне невоље којима је божанско правосуђе казнило човека за његов преступ, као што су: тешки послови, бриге, телесне слабости, болови приликом порођаја, лутања по земљи и на крају телесна смрт.

Члан 7. – Верујемо да је Син Божији, Господ наш Исус Христос сам себе предао, то јест примио на себе у својој властитој Ипостаси човечије тело зачето у утроби Дјеве Марије и Духа Светог, и да је постао човек; да је Он рођен по телу без порођајних болова Матере Његове и без повреде њеног девичанства; да је страдао, сахрањен био и васкрсао у слави трећи дан по Писму, да се узнео на небеса и да седи с десне стране Бога Оца, и да ће опет доћи као што очекујемо да суди живима и мртвима.

Члан 8. – Верујемо да је Господ наш Исус Христос једини заступник наш који је предао себе за искупљење свих, својом крвљу помирио човека с Богом и да остаје брижљиви заштитник својих следбеника и који нам опрашта грехе наше. Исто тако исповедамо да светитељи заступају нас код Њега у молитвама и мољењима и, а више од свих Пренепорочна Мати Бога Слова, исто тако свети Анђели чувари наши, Апостоли, Пророци, Мученици, Праведници, и сви које је Он прославио као верне своје служитеље којима прибрајамо архијереје, јереје, као предстојатеље светог жртвеника и праведне људе који су познати због својих добрих дела. Јер знамо из Светог писма да се морамо молити један за другог, да много може молитва праведника, и да Бог више слуша Светитеље него ли оне који остају у гресима. Исто тако исповедамо да су свети праведници и заступници наши пред Богом не само овде у време њиховог живота са нама, већ још више после смрти, када они после уништења огледала (које спомиње апостол Павле), гледају у својој јасноћи Свету Тројицу и бескрајну светлост њену. Јер као што ми не сумњамо у то да су Пророци док су још били у смртном телу, видели небеске ствари, ради чега су и прорицали будућност, тако исто не само да не сумњамо, већ и тврдо верујемо и исповедамо да Анђели и Светитељи који су постали као и Анђели, виде при бескрајној светлости Божијој наше потребе.

Члан 9. – Верујемо да се нико не може спасити без вере. Вером пак називамо прави наш појам о Богу и божанским стварима. Будући потпомагана љубављу, или што је свеједно, испуњавањем божанских заповести, она нас оправдава кроз Христа и без ње није могуће угодити Богу.

Члан 10. – Верујемо као што смо научени да верујемо у тако називану и у самој ствари такву, то јест Свету, васељенску, апостолску Цркву, која обухвата све и свуда ма ко они били који верују у Христа који сада, налазећи се у земаљском животу, нису још обитавали у небеској отаџбини. Али никако не мешамо Цркву војујућу са Црквом која је достигла отаџбину, само зато како мисле неки од јеретика, што и ова и она постоји; што оне обе сачињавају као два стада једног Првопастира Бога и што се освећују једним Светим Духом. Такво мешање истих неумесно је и немогуће, јер једна се бори и налази се још на путу, а друга већ слави победу, достигла је отаџбину и добила је награду, што ће бити са свом васељенском Црквом. Како је човек потчињен смрти и како не може бити стална глава Цркве; то сам наш Господ Исус Христос, као Глава, држећи кормило управљања Црквом, управља њом посредством Светих Отаца. Зато је Дух Свети поставио у појединим Црквама законито основаним и које се по закону састоје из чланова: епископе као управитеље, пастире, главе и началнике, који су такви не по злоупотреби, већ по закону, показујући у овим пастирима лик Началника и Савршитеља нашег спасења, да би заједнице верних под том управом достигле силу Његову. Како су међу осталим безбожним мишљењима јеретици и то тврдили да су обичан свештеник и архијереј једнаки међу собом, да се може бити и без архијереја, да неколико свештеника могу управљати Црквом, да свештеника може рукоположити не само архијереј, већ и свештеник, и да неколико свештеника могу рукоположити архијереја, и што разглашавају да источна Црква дели с њима ову заблуду; то ми сходно мишљењу које одавно влада у источној Цркви, тврдимо да је звање епископа тако потребно у Цркви, да без њега не може ни Црква Црквом бити, већ ни називати се.

Јер је епископ као наследник Апостола рукополагањем и призивањем Светог Духа добивши наследно дану му од Бога власт да разрешује и веже, живи лик Бога на земљи, по свештенодејственој сили Духа Светог, обилни извор свих тајни васељенске Цркве, кроз које добијамо спасење. Ми тврдимо да је епископ толико потребан Цркви колико дисање за човека и Сунце за свет. Према томе неки лепо говоре у похвалу архијерејског чина: „Што је Бог у Цркви прворођених на небесима и Сунце у свету, – то је сваки архијереј у својој појединој Цркви; тако да се њиме паства просвећује, загрева и постаје храм Божји“. Да је велика тајна и звање епископа до нас дошло путем наслеђа, то је очигледно. Господ који је обећао да ће бити с нама довека, премда се налази и под другим видом, пребива и сједињује се са нама посредством светих тајни, којих је први вршилац и свештенодејствитељ по сили Духа управо епископ, и не допушта нам да паднемо у јерес. Зато Свети Јован Дамаскин говори у свом четвртом писму Африканцима да је Црква васељенска уопште била поверена епископима; да се (епископи) као Петрови наследници сматрају: у Риму Климент први епископ, у Антиохији Еводије, у Александрији Марко; да је Свети Андреј поставио на престо у Цариграду Стахија; да је у великом светом граду Јерусалиму Господ поставио Јакова за епископа после кога је био други епископ, а после њега опет други, и тако све до нашег доба. Зато назива и Тертулијан у писму Папијану све епископе наследницима Апостола. О њиховом наследству, апостолском достојанству власти сведочи исто тако и Јевсевије Памфил (Кесаријски) и многи од Отаца које би било излишно набрајати, а тако исто општи и древни обичај васељенске Цркве. Исто тако је очевидно да се чин епископа разликује од чина обичног свештеника. Јер свештеника рукополаже епископ, а епископа не рукополажу свештеници, већ по апостолском правилу два или три архијереја. Осим тога свештеника бира епископ, а архијереја не бирају свештеници или презвитери, и не световна (мирска) власт, већ сабор веће Цркве онога краја где се налази град за који се одређује епископ који се има рукополагати, или макар сабор оне области где треба епископ. Понекад уосталом бира и читав град али не просто, већ избор свој подноси сабору; ако се нађе да одговара правилима, то изабраног производе помоћу епископског рукополагања, кроз призивање Светог Духа. Осим тога свештеник добија власт и благодат свештенства само за себе, епископ пак предаје ову другима. Први, примивши од епископа свештенство савршава само свето крштење са молитвама, приноси бескрвну Жртву, раздаје народу свето Тело и Крв Господа нашег Исуса Христа, помазује крштене светим миром, венчава оне који благочестиво и по закону ступају у брак, моли се за болеснике, за спасење и да сви људи дођу до познаша истине, а понајвише за опраштање и отпуштење грехова православнима, живима и уснулим, и најпосле пошто се он одликује знањем и врлинама, то по власти датом му од епископа поучава оне међу православнима који њему долазе показујући им пут да задобију Царство небеско, и постаје проповедник светог Јеванђеља. Али архијереј, осим тога што свршава све ово (јер је он као што је речено по сили Светог Духа), сам искључиво свршава освећење мира; њему је једином дато посвећивање у све степене и дужности црквене; он нарочито и по преимућству има власт да веже и разрешује и да чини по заповести Господњој суд пријатан Богу; он проповеда свето Јеванђеље и утврђује православне у вери, а непокорне као незнабошце и царинике одлучује од Цркве и своју душу полаже за овце. Одасвуда се открива непобитна разлика између епископа и обичног свештеника, а уједно и то да осим њега могу сви у свету свештеници напасати Цркву Божију и савршено њом управљати. Али, праведно је приметио један од Отаца да није лако наћи међу јеретицима човека разборита; јер остављајући Цркву оставља и њих Дух Свети, и у њима не остаје ни знање ни светлост, већ тама и заслепљеност. Јер ако то не би било с њима, то они не би одбацивали оно што је најочевидније, какво је на пример заиста велико тајинство епископима, о коме говори Писмо, спомиње црквена историја и списи светих, и које је увек признавала и исповедала сва васељенска Црква.

Члан 11. – Верујемо да су чланови католичанске Цркве и то само верни, то јест који несумњиво исповедају чисту веру Спаситеља Христа (коју смо ми примили од самог Христа), од Апостола и светих васељенских сабора, ма и били неки од њих и подложни разним гресима. Јер, ако не би били верни који већ сагрешише, чланови Цркве, то не би били подложни њеном суду. Али она им суди, призива их на покајање и изводи их на пут спасоносних заповести; а зато ипак не гледајући на то, што подлежу гресима, они остају и признају се члановима католичанске Цркве, ако само нису постали отпадници и ако се не би држали католичанске и православне вере.

Члан 12. – Верујемо да Свети Дух учи католичанску Цркву јер је Он онај истинити Утешитељ кога Христос шаље од Оца за то да учи истини и да прогони мрак из разума верних. Дух Свети учи Цркву кроз Свете Оце и учитеље католичанске Цркве. Јер као што је читаво Писмо по општем признању реч Духа Светога, не зато што га је он непосредно изрекао, већ што је говорио у њему кроз Апостоле и Пророке; тако се исто и Црква учи од Живоначалнога Духа али не другачије, већ кроз Свете Оце и учитеље (чија су правила призната од светих васељенских сабора, која нећемо престати да понављамо): стога смо ми не само убеђени, већ и несумњиво исповедамо као непоколебиву истину да католичанска Црква не може погрешити или заблудети и изрицати лаж уместо истине, јер Дух Свети који увек делује кроз Оце и учитеље Цркве, који верно служе, чува од сваке заблуде.

Члан 13. – Верујемо да се човек не оправдава просто само вером, већ кроз љубав ради, то јест вером и делима. Признајемо за потпуно безбожну ову мисао као да вера, замењујући дела, задобија оправдање у Христу: јер би вера у таквом смислу могла приличити свакоме и не би било ниједнога који се не би спасао што је очевидно лажно.

Напротив, ми верујемо да нас не само сенка вере већ вера која је у нама оправдава кроз дела у Христу. Ми пак дела поштујемо не само као сведочанство које потврђује наш позив, већ као плодове који чине нашу веру делатном, и који могу, по божанском обећању донети свакоме заслужену плату, добру или злу, према томе шта је ко урадио са својим телом.

Члан 14. – Верујемо да човек који је пао због преступа постао сличан неразумним животињама, то јест помрачио се и лишио се савршенства и бестрасности, али се није лишио оне природе и силе коју је добио од преблагог Бога. Јер у противном случају би постао неразуман и дакле не човек; али он има ону природу с којом је створен и природну снагу, слободну, живу, делатну, тако да он може по природи бирати и чинити добро, избегавати и уклањати се од зла. Да човек може по природи чинити добро, на то показује и Господ кад каже да незнабошци воле оне који њих воле, и сасвим јасно учи апостол Павле (Рим 2:14), и на другим местима где вели, да незнабошци, немајући закона, по природи чине оно што је по закону. Отуда се види да добро које је учинио човек не може бити грех јер добро не може бити зло.

Будући природним, оно чини човека само душевним а не духовним, и само без вере не доноси спасења: али ипак не служи ни на осуду, јер је добро као добро, не може бити узрок зла. У онима пак који су благодатно препорођени, оно се будући оснажено благодаћу усавршава и чини човека достојним спасења. Премда човек може пре препорода по природи бити наклоњен ка добру, бирати и чинити морално добро, али да би препородивши се могао чинити духовно добро (јер се дела вере, будући узроком спасења и будући да се савршавају натприродном благодаћу, обично називају духовнима), – за то је потребно да благодат претходи и предводи као што је речено о предодређенима; тако да он не може сам по себи чинити дела достојних живота по Христу, већ само може желети или не желети да ради сложно са благодаћу.

Члан 15. – Верујемо да у Цркви има јеванђелских тајни на броју седам. Ми немамо ни мање ни више од овога броја тајни у Цркви. Број тајни више седам намислише неразумни јеретици. Да је број тајни седам потврђује Свето писмо, управо као и остале догмате православне вере. На првом нам је месту предао Господ свето крштење у овим речима: Идите и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа (Мт 18: 19); Ко поверује и крсти се биће спасен, а ко не поверује биће осуђен (Мк 16:16). Тајна светог миропомазања или светог мира, исто се тако оснива на речима Спаситеља: А ви седите у граду Јерусалиму док се обучете у силу са висине (Лк 24:49); у какву су се силу Апостоли обукли после силаска Светог Духа на њих. Сила се ова даје кроз тајну миропомазања, о ком расуђује и апостол Павле (2 Кор 1:21,22), а јасније Дионисије Ареопагит. Свештенство се заснива на овим речима: Ово чините у мој спомен(1 Кор 11:24); исто тако: Све што свежете на земљи, биће свезано на небесима, и што разрешите на земљи, биће разрешено на небесима (Мт 16:19). Бескрвна жртва – на овим: Узмите једите, ово је тело моје; пијте из њв сви, ово је крв моја, Новог завета(Мт 26:26-28; и 1 Кор 11:24-25); А ко не једе тела Сина човечијег, не пије крви Његове, нема живота у себи (Јн 6:53). Тајна брака има основ у речима самога Бога које је Он рекао у Старом завету (Пост 2:24); које је речи потврдио и Исус Христос говорећи: Што је Бог саставио, човек да не раставља (Мт 19:6). Апостол Павле назива брак великом тајном (Ефес 5:32). Покајање с којим се спаја тајна исповести утврђује се на овим речима Писма: Коме отпустите грехе, отпустиће им се, а коме задржите, за држаће се (Јн 20:23); исто тако: Ако се не покајете, сви ћете изгинути (Лк 13:3). О тајни јелеосвећења, или молитвеном јелеју, помиње апостол Марко, јасније сведочи брат Божји (Јак 5:14-15).

Тајне се састоје из природног и натприродног, и нису само знаци обећања Божијих. Ми их признајемо као оруђа која неопходно делују са благодаћу на оне који к њима приступају. Али одбацујемо као туђе хришћанском учењу оно мишљење да савршенство тајни има место само у време стварне употребе (на пример, једења и томе слично) земаљске ствари (то јест освећење у тајни; као да ван употребе, у тајни освећена ствар и после освећења остаје простом ствари). Ово је противно тајни Причешћа која се будући установљена надсуштаственим Словом и освећена призивом Светог Духа, савршава присуством означеног, то јест тела и крви Христове. Ова се тајна извршила по неопходној потреби пре него што га је причесник примио. Јер ако се оно не би свршило пре причешћа, то онај који се недостојно причешћује не би јео и пио себи на осуду (1 Кор 11:39), зато, што би се он причестио простим хлебом и вином. А сада онај који се недостојно причешћује једе и пије суд себи. Дакле, тајна Причешћа не бива у време самог причешћивања, већ пре тога. Ми на тај начин сматрамо врло лажним и нечистим оно учење да се тобоже због несавршенства вере нарушава целост и савршенство тајни. Јер су јеретици које прима Црква када се они одрекну своје јереси и сједине са васељенском Црквом, примили савршено крштење премда су имали веру несавршену. И када они напослетку задобију веру савршену, то их не покрштавају.

Члан 16. – Верујемо да је свето крштење које је заповедио Господ и које се обавља у име Свете Тројице, веома неопходно. Јер се без њега нико не може спасити, као што говори Господ: Ко се не роди водом и Духом, не може ући у Царство Божије (Јн 3:5). Према томе, оно је потребно и деци, јер су и она подложна првородном греху, и без крштења не могу добити опроштај тога греха. Господ указује на ово и рекао је једноставно: Ко се не роди, то јест, после доласка Христа Спаситеља, сви који хоће да уђу у Царство небеско, морају се препородити. Ако је пак деци потребно спасење, то им је потребно и крштење. А која се не препороде и према томе не добију опроштај прародитељског греха, подлеже неизбежно вечној казни за онај грех и према томе не спасавају се. И тако је деци преко потребно крштење. Зато се деца спасавају као што напомиње јеванђелист Матеј, а оно, које се није крстило не спасава се. Дакле, деца се неизбежно морају крстити. У Делима апостолским се говори да су се крстили сви домаћи (Дап 16:33), дакле, и деца. О томе јасно сведоче и стари Оци Цркве, нарочито Дионисије у књизи О Црквеној јерархији, и Јустин у 57. питању вели: „Деца се удостојавају блага која се дају кроз крштење по вери оних који их доносе на крштење“. Исто тако сведочи Августин: „Има предање апостолско да се деца спасавају крштењем.“ И на другом месту: „Црква даје деци ноге других, да би ходили, срца да би веровали, језик да би исповедала“. И још: „Мати црква даје и материнско срце“. – Што се тиче материје тајне крштења: то истом не може бити никаква друга течност, осим чисте воде. Крштење обавља свештеник; у нужди га може обавити и обичан човек, али само православни и који разуме важност божанског крштења. – Дејства крштења јесу укратко ова: прво, кроз њега се даје опроштење прародитељског греха, и свију других грехова које је учинио онај који се крсти, ослобађа се вечне казне којој је подложан сваки како за прирсфени грех тако и за своје смртне грехе. Треће, крштење даје блажену бесмртност, јер ослобађајући људе учињених грехова, чини их храмовима Божјим. Није дозвољено говорити да крштење не разрешава од свих прошлих грехова, већ да они премда и остају, ипак немају више снаге. Учити тако јесте крајње безбоштво, јесте оповргавање а не исповедање вере. Напротив, сваки грех који постоји или је постојао пре крштења, уништава се и сматра се као да не постоји, или као да никада није ни постојао. Јер сви облици под којима се слика крштење показују његову снагу која очишћава, и изрека Светог писма, које се односе на крштење, дају разумети да се кроз њега добија савршено очишћење; што се види из самих назива крштења. Ако је оно крштење Духом и огњем, то је јасно да оно доноси савршено очишћење јер Дух очишћава савршено. Ако је оно светлост, то се њиме растерује свака тама. Ако је оно препорођење, то све старо пролази; а то старо није ништа друго већ греси. Ако онај који се крсти свлачи са себе старога човека то он свлачи и грех. Ако се облачи у Христа, то заиста постаје безгрешним кроз крштење јер Бог далеко стоји од грешника и апостол Павле јасно о том говори: „Јер као што кроз непослушност једнога човека посташе многи грешни, тако ће и кроз послушност Једнога постати многи праведни“ (Рим 5:19). Ако су пак праведни, то су слободни и од греха, јер не може у једном и истом човеку пребивати живот и смрт. Ако је Христос заиста умро, истинито је дакле и отпуштење грехова кроз Светог Духа.

Отуда се види да сва деца која умру после крштења, без сумње добијају спасење, по сили смрти Исуса Христа. Јер ако су она чиста од греха, како од општег, зато што се очишћавају божанским крштењем, тако и од свог личног, јер како деца немају још своје воље и зато не греше: то се ова без сваке сумње спасавају. Крштење даје неизгладиви печат. Јер немогуће је да се наново крсти онај који је једанпут правилно крштен, мада би он после тога учинио хиљаду грехова, или шта више одрекао се саме вере. Који се жели вратити Господу добија изгубљено и постаје син Божији кроз тајну покајања.

Члан 17. – Верујемо да је тајна Светог Причешћа коју смо ми горе поставили на четврто место у броју тајни, тајна од Господа заповеђена оне ноћи које је Он себе предао за живот света. Јер узевши хлеб и благословив га дао је својим ученицима и Апостолима рекавши: “ Узмите, једите, ово је тело моје „, И узевши чашу и давши хвалу, рекао је:„Пијте из ње сви, ово је крв моја, која се пролива за опроштај грехова „.

Верујемо да у овом свештенодејству присуствује Господ наш Исус Христос не символично, не образно (τυπικοως, εικονικως), не прекомерношћу благодати као у осталим тајнама, не једним наитијем, као што су то неки Оци говорили за крштење, и не кроз проницање хлеба (κατ, εναρτισμον, per impanationem), тако, као да би божанство Сина улазило у предложени хлеб за причешће суштаствено (υποστατικως), као што приврженици Лутерови доста неискусно и недостојно тумаче: већ истинито и стварно, тако да се после освећења хлеба и вина хлеб прелаже, пресуштављује, претвара, преображава у само истинито тело Господа које се родило у Витлејему од Приснодјеве, крстило у Јордану, пострадало, сахрањено било, васкрсло, вазнело се, које седи са десне стране Бога Оца, и које ће се јавити на облацима небеским; а вино се претвара и пресуштављује у саму истиниту крв Господа, која се у време Његовог страдања на Крсту, излила за живот света. Још верујемо да после освећења хлеба и вина, не остаје више сам хлеб и вино, већ само тело и крв Господња, под видом и обликом хлеба и вина. Још верујемо да се ово пречисто тело и крв Господња раздаје и да улази у уста и утробе причесника, како благочестивих тако и безбожних. Само благочестивима и онима који достојно примају даје опроштење грехова и живот вечни, а безбожнима и онима који недостојно примају спрема осуду и вечне муке.

Још верујемо да је тело и крв Господа, мада се раздељује и раздробљава, али ово бива у тајни причести само са облицима хлеба и вина, у којима се оно може видети и опипати, а само по себи савршено цело и нераздељиво. Зато и говори васељенска Црква: „Ломи се и раздробљава Јагње Божије, Које се ломи а не раздељује, увек се једе и никад не нестаје, но освећује оне који се причешћују.“

Још верујемо да се у свакој честици до најмање честице преложеног хлеба и вина налази не нека одељена честица тела и крви Господње, већ тело Христово увек цело и у свима честицама једно, и да Господ Христос присуствује по суштаству своме, то јест с душом и божанством, или савршени Бог и савршени човек. Зато премда у једно и исто време бива много свештенодејстава по васељени, то ипак нема много тела Христових, већ један те исти Христос присуствује истинито и стварно, једно је тело и једна крв Његова у свима појединим црквама верних. И ово није зато као да тело Господа које се налази на небесима силази на жртвенике, већ зато што хлеб предложења који се засебно припрема у свим Црквама, и који се после освећења претвара и пресуштављује, постаје једно те исто са телом које је на небесима. Јер увек је у Господа једно тело, а не многа на многим местима. Баш зато је ова тајна по општем мишљењу најчудеснија која се задобија само вером а не умовањима човечије мудрости, чију сујету и безумно љубопитство у погледу божанских ствари одбацује ова света и од горе одређена за нас Жртва.

Још верујемо да треба томе телу и крви Господњој у тајни Евхаристије исказивати особиту част и боголепно поштовање; јер какво смо ми поштовање дужни исказивати самом Господу нашем Исусу Христу, такво смо пак и телу и крви Господњој.

Још верујемо да је ово истинита Жртва која умилостивљава, која се приноси за све благочестиве живе и мртве и као што је речено у молитвама ове тајне, које су предали Цркви Апостоли, по заповести Господњој, „за спасење свију“.

Још верујемо да је ова Жртва како до употребе одмах после освећења, тако и после употребе, када се чува у светим сасудама за причешћивање оних који су на умору, истинито тело Господње, нимало не различно од Његовог тела, тако да и до употребе после освећења и у самој употреби, и после ње, увек остаје истинитим телом Господњим. Још верујемо да се под речју пресуштављење (претварање) не објашњава начин на који се хлеб и вино претвара у тело и крв Господњу; јер то не може нико докучити, осим самога Бога и усиљавања оних који желе то постићи, могу бити последица само безумља и безбожности: већ се показује само то да се хлеб и вино после освећења прелаже у тело и крв Господњу не образно, не символично, не прекомерношћу благодати, не саопштењем или наитијем самог божанства Јединородног, и не прелаже се никаква случајна принадлежност хлеба и вина у случајну принадлежност тела и крви Христове, неком разменом или мешањем, већ као што је горе речено, истинито, стварно и битно, хлеб постаје само истинито тело Господње, а вино сама крв Господња.

Још верујемо да ову тајну свете Евхаристије не обавља свако, већ само благочестиви јереј, који је добио свештенство од благочестивог и законитог епископа, као што учи источна Црква. Ово је скраћено учење васељенске Цркве о тајни Евхаристије, ово је истинито исповедање и исконско предање које они који желе да се спасу и који одбацују нова и гадна и лажна мудровања јеретика, ни на који начин не смеју мењати; напротив, дужни су да чувају у целини и неповређено ово законито предање. Оне пак који ово кваре, саборна Црква Христова одлучује и проклиње.

Члан 18. – Верујемо да су душе умрлих блажене или да се муче према својим делима. Раставивши се са телима оне одмах прелазе или к радости, или ка тузи и жалости; уосталом, оне не осећају ни савршено блаженство ни савршено мучење; јер ће се савршено блаженство или савршено мучење добити свако после општег васкрсења, када се душа сједини са телом у коме је живела морално или порочно. Душе оних људи који су пали у смртне грехе и који при смрти нису пали у очајање, већ се још пре растанка са овим животом покајали, само нису доспели да принесу никакве плодове покајања (као: молитве, сузе, поклони при молитвеним стајањима, скрушеност, утеха бедних и израз у поступцима љубави према Богу и ближњима, што све католичанска Црква од почетка признаје као богоугодно и потребно) – душе таквих људи силазе у ад и трпе за учињене грехе казну, не лишавајући се уосталом наде да ће им се олакшати. Олакшање пак добијају ради бесконачне благости, кроз молитве свештеника и милостињу која се дели за умрле; а посебно силом бескрвне Жртве коју приноси посебно свештенослужитељ за свакога хришћанина а за све уопште пак приноси сваки дан католичанска и апостолска Црква.

Додатак са Сабора Патријараха из 1723.г. – Нека питања и одговори на њих:

Питање 1. – Да ли су сви хришћани уопште дужни читати Свето писмо?

Одговор: Ми знамо да је цело Писмо Богом надахнуто и корисно и толико потребно да без њега није никако могуће бити благочестив; ипак нису сви способни да га читају, већ само они који знају како треба Писмо испитивати, изучавати и правилно разумевати. На тај начин дозвољава се свакоме благочестивоме да слуша Писмо да би срцем веровао у правди, а устима исповедао на спасење, али се не дозвољава свакоме да чита без руководства неке делове Писма, особито Старог завета. Дозволити неискуснима читање Светог писма без бирања, значи то исто што и дати деци да употребљавају тврду храну.

Питање 2. – Да ли сви хришћани који читају разумеју Писмо?

Одговор: Када би свима хришћанима који читају разумљиво било Писмо, то не би Господ заповедио да га испитују они који желе задобити спасење. Свети би Павле узалуд рекао да је дар учења дат Цркви од Бога; не би ни Петар казао да у посланицама Павловим има нешто што се не може лако разумети. И тако уколико је јасно да се у Писму садржи дубина и висина мисли, то се према томе изискују људи искусни и Богом просвећени за испитивање истог, за истинито разумевање, за познање правилнога сагласнога са целим Писмом и Творцем његовим Светим Духом. И премда је свима препорођенима познато учење вере о Творцу, о оваплоћењу Сина Божијег, о Његовим страдањима, о васкрсењу и вазнесењу на небо, о препороду и суду, за које су учење многи радо и смрт претрпели: ипак није неопходно, или боље, није могуће да сви постигну оно што Дух Свети открива само савршенима у мудрости и светости.

Питање 3. – Како треба мислити о светим иконама и о поштовању светитеља?

Одговор: Уколико има светих и уколико их католичанска Црква признаје за заступнике, то их према томе ми и поштујемо као другове Божије који се моле за нас пред Богом свега створеног. Али наше поштовање светитеља двојако је: једно се односи на Матер Бога Логоса коју поштујемо више него служитељку Божију; уколико Богородица, мада је заиста раба јединога Бога, али она је и Мати која је родила по телу једнога од Тројице. Зато њу и већма величамо без сравњивања са Анђелима и светитељима и исказујемо јој поштовање веће него што приличи раби Божијој.

Друге врсте поштовање које приличи слугама Божијим односи се на свете Анђеле, Апостоле, Пророке, Мученике и уопште на све свете. Осим тога ми поштујемо Дрво часног и животворног Крста на којем је наш Спаситељ страдао за спасење света. Поштујемо изображење животворног Крста, Витлејемске јасле кроз које смо ми избављени из таме незнања, место Голготу, живоносни Гроб, освећене сасуде у којима се свршава бескрвна Жртва; Светитеље поштујемо и славимо свагдашњим помињањем, свечаностима, подизањем светих храмова и приносима. Још се клањамо иконама Господа нашег Исуса Христа, Пресвете Богородице и свију светих; ове иконе поштујемо и целивамо а тако исто и слике светих Анђела, како су се они јављали неким Патријарсима и Пророцима; сликамо и Светог Духа онако како се он јавио у виду голуба. Ако нам пак неко због поштовања светих икона приговара за идолопоклонство, то ми тако пребацивање сматрамо као таштину и бесмислицу; јер ми никоме другоме не служимо већ само једноме у Тројици Богу. Свете пак поштујемо на два начина. Прво, с обзиром на Бога, јер ради Њега славимо свете; друго, с обзиром на саме свете, уколико су они живе слике Божије. Уз то, поштујући свете као слуге Божије, поштујемо свете иконе преносно, – упућујући поштовање првообразима: јер ко се клања икони, тај се кроз икону клања првообразу (ономе кога та икона приказује); тако да се никако не сме делити поштовање иконе од поштовања онога што је на њој насликано, већ и једно и друго остаје у јединству, као што је част која се исказује царском посланику нераздељива са чашћу која се исказује самом Цару.

Она места која узимају противници из Писма за потврду своје бесмислености не користе им толико колико они мисле; напротив, она се сасвим слажу са нашим мишљењем. Јер читајући божанско Писмо ми испитујемо време, лице, примере и узроке. Зато ако нађемо да један те исти Бог на једном месту говори: не прави себи идола нити каква лика, не клањај им се и не служи им, а на другом месту заповеда да се направе херувими, и ако уз то видимо у храму направљена изображења волова и лавова: то све ми нећемо схватити сујеверно (јер сујеверје није вера). Као што смо казали, узимајући у обзир време и друге околности, долазимо до правилног разумевања. Речи: не прави себи идола или лика, по нашем разумевању значе то исто што и речи: не клањај се туђим боговима, не служи идолима.

Тако ће од Цркве сачувани од времена Апостола, обичај да се поклања светим иконама, и служба која припада једино Богу, остати неприкосновеном, и Бог неће противречити својим речима. Што се наши противници позивају на Свете Оце који тобоже говоре да је непристојно клањати се иконама, то нас још више штите ови свети мужеви, пошто они у својим расправама устају против оних који светим иконама одају божанско поштовање, или уносе у храмове слике својих рођака; такве поклонике они анатемишу, али не поричу правилно поштовање светитеља и икона, часнога Крста и свега горе споменутог, Да су се свете иконе још од апостолских времена употребљавале у храмовима и да су им се верни клањали, о томе нам многи сведоче са којима заједно и свети Седми васељенски сабор изобличава свако јеретичко исмејавање светиње.

Пошто овај сабор на врло јасан начин даје разумети како се треба клањати светим иконама, када проклиње и одлучује оне који исказују иконама божанско поштовање или који називају православне – који се клањају иконама, идолопоклоницима. То и ми с њима заједно предајемо анатеми оне који одају или светоме, или Анђелу, или икони, или Крсту, или светим моштима, или светим сасудама, или Јеванђељу, или чему другом што је горе на небу и што је на земљи и у мору, онакву част каква приличи јединоме у Тројици Богу. Исто тако анатемишемо и оне који поштовање икона називају иконослужењем и зато им се не клањају, не поштују Крст и Светитеље, као што је заповедила Црква. Ми се клањамо светитељима и светим иконама онако како смо казали да би оне служиле неученима уместо књига и да би их побудиле на подржавање врлинама светитеља и сећање на њих, да би припомогле на умножење љубави, да бдију и да сваки дан призивају Господа као Владику и Оца, а светитеље као слуге Његове, помоћнике и посреднике наше.

Али јеретици осуђују и саму молитву побожних Богу и ми не разумемо зашто они понајвише поричу молитву монаха. Ми смо напротив уверени да је молитва разговор са Богом, мољење достојних добара од Бога од кога се надамо да ћемо их добити. Она је приношење к Богу, побожно расположење упућено Богу; тражење у мислима небеског; лечење свете душе, пријатно служење Богу, знак покајања и тврдог поуздања. Она се врши или у самом уму или у уму и у устима. У време молитве ми гледамо доброту и милост Божију, осећамо своју недостојност, испуњавамо се осећањем благодарности, заветујемо се да ћемо унапред бити Богу покорни. Молитва крепи веру и наду, учи трпљењу, испуњавању заповести и нарочито мољењу небеских дарова; она рађа многе плодове које би било излишно набрајати; свршава се у свако време или у усправном положају тела или са клечањем. Тако је велика корист од молитве да она сачињава храну и живот душе. Све се ово што је речено оснива на Светом писму и онај који тражи доказе за то сличан је безумнику и слепцу који у по јасног дана сумња у сунчеву светлост. Ипак јеретици у жељи да оповргну све што је Христос заповедио дотакли су се и молитве. Уосталом, стидећи се тако јавно да открију своје безбоштво они не одбацују молитву уопште, већ зато устају против монашких молитава, и то чине с том намером да пробуде у простодушнима мржњу према монасима, да их прикажу као људе неприхватљиве, и шта више неваљале, и који уводе новотарије да не би нико пожелео да се од њих поучи у догматима благочестиве православне вере. Јер је непријатељ брз на зло и искусан у делима сујете; зато и његови приврженици (какви су заиста ови јеретици) немају воље да се са толиком ревношћу баве делима побожности, с коликом се стрмоглављују у бездан зала и бацају у таква места на која Господ и не гледа.

После тога треба упитати јеретике: шта ће они рећи о молитвама монаха? Ако јеретици докажу да су монаси нешто противно православној побожности хришћанској, то ћемо се и ми сложити с њима и монахе нећемо називати не само монасима већ ни хришћанима. Ако пак монаси са потпуном заборавношћу о себи проповедају славу и чудеса Божија непрестано и у свако време, колико је то могуће прослављају величанство Божије у песмама и славословљима певајући речи Писма или изабирајући химне из Писма или састављајући своје сагласне са Писмом. Тако монаси по нашем мишљењу испуњавају дело апостолско, пророчко, или боље дело Божије. Зато и ми када певамо утешне песме из Триода и Минеја не чинимо ништа ново што не би приличило хришћанима: зато што све ове књиге садрже здраво и истинито богословље и састоје се из песама или изабраних из Светог писма или састављених по надахнућу Духа тако да су у нашим песмама само речи друге него у Светом писму; а управо ми певамо то исто што је у Писму, само другим речима. Ради потпуног уверења о томе да су наше песме састављене из речи Писма ми у сваки такозвани тропар стављамо стих из Писма. Ако пак ми после читамо и молитве састављене од старих Отаца, то нека нам кажу јеретици шта су они приметили богохулно и безбожно код ових Отаца? Тада ћемо и ми заједно са јеретицима устати против њих. Ако пак јеретици покажу још на свагдашњу и непрестану молитву – то какво је зло од такве молитве и за њих и за нас? нека се они противе (као што се уствари и противе) Христу који је исказао причу о неправедном судији управо за то да би истакао преку потребу непрестане молитве, Који је учио да бдимо и да се молимо да би избегли напасти и стали пред Сина Човечијег; нека се противе речима апостола Павла (у посланици Солуњанима, гл. 5) и многим другим местима Писма. Не сматрамо за потребно да се обраћамо сведочанствима других божанских учитеља католичанске Цркве колико их је год било од Христовога времена до нас, јер да се осрамоте јеретици довољно је и то да укажемо на непрестану молитву Патријараха, Апостола и Пророка.

И тако ако монаси подражавају апостолима, пророцима, Светим Оцима и праоцима самога Христа. То је очевидно да су молитве плодови дарова Духа Светога. Што се тиче јеретика који измишљају псовке на Бога и на све божанско изврћући, кварећи и вређајући Свето писмо. То су њихове измишљотине мудровања и измишљања ђавола. Ништавна је и та тврдња као да Црква не може прописати уздржање од јела без принуде и насиља. Јер Црква је сасвим добро поступила установивши са свом пажњом ради умртвљења тела и страсти, молитву и пост, чијим су се чуварима и узорима показали сви светитељи и посредством којих се непријатељ наш ђаво уз помоћ више благодати руши са свима својим војскама и силама и благочестивим се овај пут удобно свршава. На тај начин васељенска Црква проничући у све ово не принуђава, не чини насиље, већ призива, саветује, поучава оном што је у Писму и убеђује силом Духа.

У Цариграду месеца септембра 1723. године од рођења Христова

Јеремија, по милости Божијој архиепископ цариградски, Новог Рима и васељенски патријарх, потписао својом руком, и сведочим и исповедам да је ово православна вера наше Христове, апостолске, католичанске и источне Цркве.

Атанасије, по милости Божијој патријарх великог града Божијег Антиохије својом руком потписао и сведочим и тврдим и исповедам да је ово православна вера наше Христове, апостолске, католичанске и источне Цркве.

Хрисант, по милости Божијој патријарх светог града Јерусалима својом руком потписао и сведочим и исповедам да је ово православна вера наше Христове, апостолске, католичанске и источне Цркве.

Калиник Ираклијски, својом руком потписао слажући се срцем и устима са горе споменутим светим патријарсима што ћу и исповедати до последњег мог часа.

Антоније Кизикијски, исповедам да је ово вера католичанске и источне Цркве.

Пајсије Никомидијски, својом руком потписао и исповедам да је ово вера католичанске и источне Цркве.

Герасим Никејски, својом руком потписао и исповедам да је ово учење католичанске и источне Цркве.

Пахомије Халкидонски, својом руком потписао и исповедам и сведочим да је ово учење католичанске и источне Цркве.

Игњатије Тесалоникијски, својом руком потписао и исповедам и сведочим да је ово учење васељенске и источне Цркве.

Антим Филипопољски, својом руком потписао исповедајући и сведочећи да је ово учење католичанске и источне Цркве.

Калиник Варнски, својом руком потписао и исповедам и сведочим да је ово учење католичанске и источне Цркве.


 

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: