ПАД ГОРДИХ – Архимандрит Рафаил Карелин

Архимандрит Рафаил Карелин

ПАД ГОРДИХ

 Књига Свештеномученика Кипријана Картагинског „О јединству Цркве“
као разобличавање савремених раскола

 Део I

Своју књигу свештеномученик Кипријан почиње речима Христа, упућеним ученицима: Ви сте со земљи (Мт. 5,13). Као што со не подлеже распадању, тако су и хришћани у овом поквареном и богоборном свету носиоци духа непропадљивости, чистоте, непознате незнабошцима, и благодати – Божанске силе, која просвећује свет.

Свештеномученик Кипријан убеђује своју паству у неопходност да са простотом и незлобивошћу „сједине мудрост“ (Свештеномученик Кипријан Картагински: Књига о јединству Цркве, стр. 176)[1] и умеће да се предвиђају лукавства демона, који као паук паучину, плете мреже хришћанима, тежећи да уплете сав свет. Светитељ говори да се тајних непријатеља треба бојати више него јавних, раскола – више него гоњења. У дане гоњења „лакше је сачувати се“, јер је очевиднија „опасност“ и непријатељ „оглашава себе“, а кроз раскол демон се „тајно прикрада“ скривеним прилазима, „неприметно се подвлачи пузећи“, због чега је, узгред речено, и добио „име гмизавац или змија“ (Исто). На тај начин, гоњења и протеривања хришћана за време свих нерона и диоклецијана (или – сасвим недавно – крвава инквизиција атеиста) нису тако страшна ни опасна за Цркву, као њени унутарњи непријатељи: ране од зуба грабљивих звери могу да зарасту и да се зацеле, а ујед притајене змије скоро увек доноси смрт. Зато је грех раскола по својим последицама погубнији него злочини Тамерлана, који је подизао хумове од одрубљених глава хришћана и пировао на подијумима, под којима су лежала смрскана деца.

Гонитељи убијају тело, али су немоћни да причине штету души. Расколници убијају душу. Сатана може да се јави у обличју Анђела светлости, демон може да говори о миру и истини, али то је завођење: оружје кнеза таме су „ласкаво-лажљиве речи“, његова змијска „песма“ доводи у заблуду „неопрезне и лаковерне“ (Исто, стр. 176-177). Ђаво је препирач и дијалектичар. Његов ум – после пада – претворио се у неисцрпни извор подмуклости и лукавства. Надговорити демона је тешко, али он нема срца, он је празан изнутра. Свештеномученик Кипријан учи да главно средство, које омогућава да распознајемо да је сатанска суштина, која се таји под видом „доброг Анђела“, вечни мрак, који се скрива унутар вештачке светлости, за хришћанина јесте правилан духовни живот, испуњавање заповести, које служе као непоколебиви темељ опитног богопознања. То је Православље не само ума, него још и срца.

Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају „духом Прометеја“).

Свештеномученик Кипријан пише да ће се онај ко нема правилно руковођење у духовном животу хтео не хтео „колебати“, заносећи се „духом заблуде“ и да онај ко се не држи истинитог спасоносног пута, „неће постићи спасење“ (Исто, стр. 177). Јединствено спасоносни пут је сама Црква. Постићи спасење значи остварити Вечни Живот, сједињење душе човека са Духом Светим. Лажни пут одводи човека од циља, и што усрдније човек иде по лажном путу, тим се даље и брже удаљава од њега. Зато је „подвижништво“ расколника усрдно бекство од Бога.

Светитељ Кипријан пише да је после Доласка Христа на земљу демон „угледао идоле напуштене, обиталишта своја и жртвенике… опустеле“ и прибегао тананијем лукавству и препредености, новој превари – „да самим именом хришћанина заводи неопрезне“ (Исто, стр. 178). Древна лаж је паганско многобожје, када су пали анђели под видом богова примали служење и поклоњење људи које су обманули. „Нова подвала“ јесу јереси и расколи, када ђаво привлачи к себи људе изигравањем побожности.

Расколи су засновани на празној слави, на супротстављању себе Цркви. У расколу се Православље претвара у позоришне представе, а исповедање хришћанства – у рекламне плакате, који позивају у расколнички дом молитве, у коме расколници обећавају најчистије, најдуховније велико Православље, „очувано само код њих“. Неки људи бивају довођени у заблуду тиме што расколници и јеретици савршавају дуготрајне службе, држе строге постове, указују помоћ невољницима и тако даље. У књизи „Духовни луг“ Јована Мосха испричана је повест о монаху-подвижнику, следбенику јеретика Севера, који је проводио дане у безмолвију и молитви. То је саблажњавало неког православног, јер није видео слично подвижништво међу својима. Обратио се Богу са молбом да му открије шта то значи, и угледао је изнад тобожњег подвижника црног голуба, као да је огарављен, – слика онога духа који је примао молитве јеретика (в.: Јован Мосх: Духовни луг, Сергијев Посад 1915. стр. 128-129).

У књизи светог Григорија Великог „Разговори“ постоји приповест о томе како је демон под видом путника поклоника дошао код једног италијанског епископа и замолио за преноћиште. Духом Светим епископ је дознао да пред њим није човек него ђаво и отерао га је. Тада је демон стао да хода по улицама града, гласно се жалећи пролазницима на окрутан поступак епископа. Један од житеља позвао је демона код себе, уготовио трпезу и сместио га крај камина, да би се гост огрејао. Одједном је тобожњи странац зграбио дете – сина домаћина, бацио га у пламтећу пећ и ишчезао. Ђакон Петар, саговорник светог Григорија, чувши ову приповест, са чуђењем је упитао: „Владико, како је Господ допустио да човек за своје гостопримство буде тако страшно кажњен, јер за тако добро требало је очекивати не проклетство, већ милост Божју?“ Светитељ је одговорио да је Италијан пружио уточиште странцу, сматрајући себе милостивијим и богобојажљивијим од епископа; он је позвао странца у свој дом управо зато што је странац хулио архијереја; својим поступком је хтео да покаже људима да архијереј не испуњава заповести Божје. Италијан је примио странца демона не из љубави према Богу, него из злобе према архијереју и због тога је добио по заслузи (в.: Свети Григорије Велики: Разговори о животу италијанских отаца и о бесмртности душе. М., 1996. стр. 5455).

Тако је и у расколу: и молитва, и милостиња хране се гордошћу то нису врлине, већ супротстављање Цркви. Добро расколника је привидно, то је само средство да отргну људе од Цркве. Зато у расколу и јереси скоро уопште нема тајне милостиње, тамо је милостиња пропраћена „ударањем у бубњеве“. Један од оптинских стараца причао је како је девојку, која је устајала ноћу на молитву без благослова духовног оца и самовољно чинила мноштво поклона, будио демон у виду Анђела и подстицао на такву молитву. Зли дух не само да не омета, него, напротив, радује се „подвижништву“ расколника и јеретика, зато што је и сам „подвижник“ у борби противБога. Њему није страшна молитва гордога срцем, јер је у Светом Писму речено: Молитва његова да буде на грех (Пс. 108, 7). Ђаволу су смешни бдења и постови расколника, јер он сам не спава и не једе, али од тога не постаје свети.

Светитељ Кипријан пише:“ Он [демон][2] је измислио јереси и расколе да би свргнуо веру, искривио истину, раскинуо јединство“ (Свештеномученик Кипријан Картагински: Књига о јединству Цркве. Стр. 178) – овде је сатана назван изумитељем и извором јереси и раскола и духовним оцем свих одступника од Цркве. Из његове утробе теку мртве воде раскола, оне се, започињући у паклу, разливају по свој земљи и поново се сабирају у подземљу. По речима Откривења, сатана – стара змија баци са небеса својим репом трећину звезда (в.: Откр. 12, 4). Глава те аждаје је гордост, реп њен је лаж, трећина звезда су Анђели које је она отргла од Бога и повела за собом. Раскол у Небеској Цркви је прва светска трагедија, то је катастрофа која је потресла свет. Да није било греха раскола, првоанђео се не би претворио у сатану, морску неман, која је својим пипцима обухватила сву земљу, прилепила се за њу и пије њену крв. Анђели се не би претворили у демоне – чудовишта пакла, наши праоци не би били уведени од Луцифера у грех богоборства, а живот човека на земљи био би блажен, као на Небесима – код светлих духова, који сазерцавају Бога. Зато је раскол у Небеској Цркви почетак свих грехова. Човечији преступи и злодела током целе историје као да су ехо греха првоанђела, а сви греси многобројних раскола на земљи – само су слика устанка сатане против Бога у Небеској Цркви.

Свети Кипријан Картагински говори да сатана кроз раскол „отима људе из саме Цркве и, када се они очигледно већ приближавају светлости и избављају се од ноћи овога века, поново распростире над њима, а да они ни не знају, нови мрак“ (Исто). И расколници „називају, ипак, себе хришћанима и, тумарајући у тами, мисле да ходају на светлости“ (Исто). Тако, залутали путник помишља да су мочварна светлуцања светла роднога дома, жури им у сусрет и заглибљује се у баруштини. Тако неискусни подвижници мртву фосфорну светлост палих духова узимају за светлост небеских житеља који су им се јавили.

Господ је назвао ђавола лажом и човекоубицом (в.: Јн. 8,44): демон лаже да би упропастио и заиста погубљује оне који су поверовали у његову лаж. Сатана је дух лажи, зато се чак и права истина, коју он изрекне, у стварности показује као превара кроз сличност истини.

Читамо у Делима апостола, како је робиња која је имала дух викала за Павлом и апостолима: Ови су људи слуге Бога Вишњега (Дела 16, 17) , међутим светом апостолу Павлу, како је речено, се досади (Дела 16, 18) , разљутио се тиме што је сатана хтео да се покаже као сведок истине (коју уствари мрзи), да би изазвао одобравање апостола, – расрдио се и запретио демону, који је говорио устима робиње, и дух погађачки изиђе из ње (в.: Дела 16,18).

Демон, отпавши од Небеске Цркве, не“може да говори истину. Као што змија, скупљајући нектар са цветова, претвара нектар у отров, тако су и расколници, напустивши Цркву – стуб и тврђаву истине (1 Тим. 3, 15), – већ заувек изгубили истину, њиховим устима говори онај ко је први устао против истине.

Карактеристично је да свештеномученик Кипријан ставља јерес и раскол напоредо – као исти грех богоодступништва, који има неизбежан крај – вечну пропаст.

Свештеномученик Кипријан разматра веру, истину и јединство у нераскидивој међусобној вези. Раскол свргава веру, искривљује истину и раскида јединство. Источни патријарси у „Окружној посланици 1848 године“ пишу да се чистота вере чува у јединству љубави, да изван јединства не може бити чистоте вероисповедања; форма јединства је саборност, која је сведочанство животности Цркве и гарант истине. Ова посланица има канонски значај. Нарушавање јединства Цркве може да се дешава преко узурпирања власти (као изазова упућеног саборности), што видимо у личности римског првосвештеника и преко раскола, који отимају и присвајају име и достојанство Цркве. Зато црквени монархизам и раскол јесу грех против јединства и љубави. У првом случају истина постаје не својство благодати – Духа Истине, који дејствује у Цркви, већ обележје титуле коју је човек присвојио, као да је власништво римске катедре. У другом сваки јересијарх и расколник, устајући против Цркве, – у суштини, претендује на исту безгрешност својих мишљења као и римски папа.

Свети Оци пишу да су јеретици и расколници осуђени на пропаст много пре Страшног Суда. У првом псалму је речено: Неће устати безбожниии на суду (Пс. 11,5). Суд претпоставља оправдање или осуду, али безбожност је грех против вере, и безбожници су већ са жигом пресуде, као са печатом Кајина на челу. За грешнике још има наде, та нада је молитва Цркве. За расколнике нема Цркве, зато је њихова смрт вечна богоостављеност. Док се риба налази у води, она не схвата шта је вода. Тек када је улове у мрежу, избаце на обалу и почне да губи дах, она увиђа да је вода – живот. Тек после смрти човека душа разуме до краја шта је Црква и шта значи довека се лишити њених молитава.

Дакле, Господ је назвао демона лажом и оцем сваке лажи (в.: Јн. 8, 44). Свети Кипријан пише да демон не може да не лаже, зато што је он стара лаж. За време искушења Господа у пустињи сатана Му је пришао са речима узетим из Светог Писма: сатана је, као теолог, цитирао Библију (в.: Мт. 4, 6). Речи, које је пророк и псалмопојац Давид називао светлошћу на путу земаљског живота (в.: Пс. 118,105), у устима демона претварају се у погибељну замку. Господ је одбио искушење сатане, указавши на истинити смисао библијских заповести, али последња реч Господа било је заклињање: Иди од мене, Сатано (Мт. 4,10). Људи, који покушавају да користе цитате из Библије и Светих Отаца као доказе у својој борби против Цркве, личе на војнике, који су добили оружје против непријатеља, али тим оружјем смртно рањавају саме себе и оне који су поред њих. Расколници чине управо оно исто што и сатана: позивајући се на црквена правила и Свете Оце, они изопачавају и изврћу дух и смисао њиховог учења; зато православни хришћанин за време сличног духовног искушења треба да одговори непријатељима речима Христа: „Иди од мене, Сатано“.

Демон се јављао подвижницима у виду Анђела светлости, он их је будио на молитву, расуђивао о Светом Писму, прорицао – преко њих будућност, тако да су људи сматрали те подвижнике прозорљивим па чак и пророцима; демон је упозоравао на опасност, слао пророчанске снове и тако даље. Он је насртао чак и на тако велике подвижнике као што су преподобни Симеон Столпник и Петар Атонски, и само благодат Божја и чистота срца откривали су им истинско лице тог „доброг друга“ и „дошљака са Неба“: под тобожњом светлошћу видели су непробојни мрак, под анђеоском лепотом – одвратно паклено чудовиште… Али колико неискусних људи је поверовало наговарањима сатане, поверовало виђењима демона и поклањало им се као Анђелима, па чак и као Самом Христу! Демон искушава слева, показујући грехе у најсаблазнијем виду; он искушава и здесна – преко лажних врлина, у чијој основи леже гордост и самоумишљеност.

Свети Кипријан пише: „Такве су обманиве сплетке непријатеља, који се, по речи апостола, претвара у анђела светлости“ (2 Кор. 11,14) и својим служитељима даје изглед слугу истине [они се, као глумци, маскирају као да су свети Атанасије Велики, Марко Ефески, заштитници вере, или као преподобни Макарије и Антоније, очеви монаштва: раскол није живот по заветима Православља у смирењу и удаљености од света, него театрална демонстрација Православља са скандирањем парола], док они [расколници] објављују ноћ уместо дана [лаж уместо истине], погибељ уместо спасења [обећавају да ће довести на врх Синаја и гурају у провалију], очајање под покровом наде [лажна нада, као свака утопија, завршава се очајањем: већ за живота душа расколника осећа необјашњиву тугу и тегобу, а у часу смрти открива се пред јеретиком суштина раскола као бездана црна јама, у којој се засвагда гасе вера, љубав и нада], вероломство под изговором вере [раскол је свагда скопчан са преваром, коју расколници називају тактиком; а своје преступе они оправдавају „бригом“ о Православљу, као да Бог има потребу за заштитом грешника], антихриста под именом Христа [у лажној цркви треба да буде лажни христос, демон под видом Божанства; овде постоји још и други смисао: сваки раскол, борећи се против Цркве, шири царство пакла и гради пут долазећем антихристу] и, прикривајући лаж сличношћу истини [сличност истини је најопаснији и стога најгори вид лажи: да би уловили птицу, под замку посипају зрна, да би таманили пацове, у мамац неприметно подмећу отров]… уништавају истину [истину замењују лажју која личи на истину, као што дијамант у прстену замењују лажним каменом]“ (Исто).

Карактеристично је да расколници сматрају све остале расколе, осим свога, погибељним и лажним, насталим под дејством страсти и гордости, виде у њима бесмислице и противречности, а свој сопствени раскол, који се мало чиме разликује од осталих, схватају као једини срећни изузетак у историји Цркве. Штавише, расколник тврди да је Црква отпала од њега, а не он од Цркве: тако се пијаноме чини да сигурно корача, а да се саме куће и дрвеће тетурају и да се сама земља љуља; а када падне негде под плот, онда мисли да се калдрма неочекивано подигла увис (као што се уздиже вал на мору) и да га је ударила у чело.

Свети Кипријан говори да се расколници, „не обраћају почетку истине“ (Исто, стр. 179), то јест Светом Писму, иначе би им било “ лако да се увере… кратким сажетком истине“ (Исто).

Он наводи речи Спаситеља из Јеванђеља од Матеја о томе да врата пакла неће надвладати Цркву (уп.: Мт. 16,18). За хришћанина су довољне само ове речи да би поверовао у то да ће Црква остати непоколебива пред злим силама – демонима и људима, паклом и богоборним светом, као стена усред хучног мора: валови се ваљају један за другим према обалним хридима, као одреди војника у јуришу на тврђаву, и ударајући о гранитни зид, као остаци побеђене војске – нагло се повлаче.

Расколницима се чини да ће валови разбити стену и да ће је море прогутати, као чудовиште – својом огромном чељусти. Они заборављају реч Спаситеља, Који је рекао да ће Он сазидати Цркву на камену вере; дакле, раскол је неверовање у реч Божју и малодушност пред силама пакла, који је побеђен од Христа.

Живимо не знањима слабога разума, него вером – као Откривењем Апсолутног Божанског Ума. Раскол је супротстављање јеванђељској Истини човечије представе о истини, супротстављање Божанском Логосу паучине својих, човечијих расуђивања. Вера је подвиг духа, који надвладава све сумње и испитивања. Расколници немају у шта да верују, тачније, њима преостаје да верују само у себе саме.

Свештеномученик Кипријан се обраћа Старом Завету и наводи речи из Песме над песмама: Једина… моја, савршена моја (Песм. 6, 8; црквенословенски превод). Он сматра да се ове речи односе на Цркву, као и други егзегети – тумачи Светог Писма (свети Григорије из Нисе, блажени Теодорит Кирски). Она је једна (јединствена), значи, не може бити друге Цркве, она је савршена, зато не може бити нове Цркве (савршенство нема потребе за променом). Библија је написана Духом Светим, стога у њој не може бити противречности и двосмислености. Егзегети Библије једнодушно тврде да ће Црква остати благодатна и спасоносна да ће преживети гоњења антихриста и да ће дочекати Господа при Његовом Другом доласку на земљу.

Први расколник је рекао: „Бог – то сам ја“. Нови расколници – његова деца – понављају: „Црква – то смо ми“.

Свети Кипријан Картагински сматра да кад би расколници заиста веровали Библији, онда не би имало шта да се доказује, јер истина би била очевидна.

Православна Црква нам је заповедала да проучавамо Свето Писмо, али да се при том руководимо тумачењима Светих Отаца, а не сопственим мишљењима – плодом нашег нечистог и страстног срца.

Расколници пак, позивајући се на библијске текстове, игноришу светоотачко тумачење, чиме изопачавају њихов смисао и символику; зато сваки расколник претендује на улогу оригиналног егзегете Библије.

У теорији релативности, која такве категорије као што су простор и кретање, разматра апстрактно, постоји познати парадокс: са становишта математичке анализе немогуће је доказати да ли се дете, одскочивши, одвојило од земље, или земља – од детета (дете је одскочило у вис, од површине земље, која је при том остала непокретна, или се пак земља покренула надоле – при том се дете посматра као непокретни објекат); дете је одвојило стопала од земље, или се земља одвојила од стопала детета. Али шта год тврдила теорија релативности, ми овде видимо очевидни (аксиоматски) и логички апсурд. Расколници понављају исту логичку бесмислицу, када тврде да они стоје непоколебиво на месту, а да се сва Васељенска Црква одвојила од њихових ногу и удаљила наниже – у понор јереси и космичку празнину.

Расколници тврде да се нису отуђили од Цркве, да су они сами – Црква, да они имају свој епископат и своје свештенство и да чувају чистоту вере. Одговарајући на ове горде претензије свети Кипријан пише: „Можемо ли сматрати да онај ко се не придржава… јединства Цркве чува веру? Можемо ли се надати да се онај ко се противи и поступа упркос Цркви, налази у Цркви, када блажени апостол Павле… показујући тајну јединства, говори: Један Господ, једна вера, једно крштење (Еф. 4, 5)? Баш то јединство треба чврсто да одржавамо и бранимо, а нарочито ми епископи који предстојавамо у Цркви, да бисмо показали да је и само епископство једно и нераздељиво. Нека нико не обмањује братства лажју! Нека нико не подрива истине вере вероломним издајством! Епископство је једно, и сваки од епископа потпуно у њему учествује“ (Исто, стр. 179-180).

Овде свети Отац има неколико важних мисли, и то: ван Цркве не може се сачувати вера, зато што је чувар истине саборна пунота Цркве; православна вера укључује у себе веру у Цркву као богомдани, непоколебиви стуб истине; раскол није само отпадање од Цркве, то је борба против Цркве, то је супротстављање Цркви, исто као што раскол у Небеској Цркви није само отпадање од Бога, него и немоћна борба палих анђела са Богом, супротстављање сатане Богу, због чега је сатана и добио своје име – „противник“.

Свештеномученик Кипријан позива све хришћане да у свакој прилици одржавају и бране јединство, а нарочито се то односи на епископе. Светитељ, као и сви Оци Цркве, сведочи да је епископство једно и недељиво. Онај ко учи другачије, – лажа је. Ко се прикључује епископима отпалим од Цркве, тај поступа као вероломни издајник. Епископ ван Цркве је лажни епископ. Као што не може бити Анђела ван Небеске јерархије, тако не може бити епископа ван црквене јерархије. По речима светог апостола Јуде, Анђели, који не одржаше своје достојанство и напустише своје боравиште Небеску Цркву (в.: Јудина 1,6), претворили су се у демоне, оковане у окове мрака. Што су са веће висине пали Анђели тим је дубљи и страшнији њихов пад. Апостол Јован, а тачније, Дух Свети преко апостола, назива епископе Анђелима Цркве (в.: Откр. 1, 20). Епископрасколник је епископсамозванац; епископ, који се супротставио Цркви, слика је палог анђела, који је поступао по призиву сатане.

Расколници говоре: „Наш садашњи епископ или онај ко је рукополагао наше истомишљенике у епископе у почетку раскола, хиротонисан је у Цркви“. Луцифер је такође стекао достојанство и име првоанђела у Небеској Цркви, но да ли му је то помогло? Напротив, дарови Божји, које је презрео, љубав Божја коју је изневерио, лепота и сјај, којима је био обдарен више од свих Анђела, послужили су Луциферу као вечна осуда, она будућа мука, коју је Јован Богослов упоредио са огњеним језером (в.: Откр. 20,10). Епископ, оставивши Цркву, која га је духовно родила и дала му највише звање на земљи, а такође и онај човек који без законите хиротоније краде положај епископа, постају слуге сатане и епископи Луцифера. Управо такве „духовне оце“ слави раскол. Оне који се увлаче у туђе домове и пљачкају имовину, – називају лоповима и разбојницима, који подлежу суду; а расколникеепископе, који упадају у туђе епархије као лопови ноћу кроз поткоп и краду не имовину, већ туђе душе, – како назвати? Лопови и разбојници – то звучи сувише благо, јер су они – ти „епископи“ – свјатотатци (крадљивци светиња) и убице и за њих не постоји закон; за њих, самозванцеузурпаторе, закон је њихова сопствена воља и обузетост властољубљем.

Расколници, проливајући крокодилске сузе поводом „нарушавања“ канона Цркве, у стварности су одавно бацили себи под ноге и погазили све каноне, зато што су истински канони засновани на вери у јединство и вечност Цркве. Канони су дати Цркви, ван Цркве они су без дејства и бесмислени, јер не могу постојати закони државе без саме државе.

Апостолски муж свештеномученик Игњатије Богоносац, ученик апостола Петра и Јована, сведочи да је раскол пре свега отпадање од законитог архијереја и рушење богоустановљене јерархије. У „Посланици Филаделфијцима“ свети Игњатије пише: „Дух [Свети] ми је објавио, говорећи овако: „Без епископа ништа не чините, чувајте тело своје као храм Божји, љубите јединство, избегавајте поделе“ „(Свештеномученик Игњатије Богоносац: Посланица Филаделфијцима// Писма апостолских мужева. Рига, 1992. стр. 337). А на другом месту исте посланице упозорава: „… чеда светлости и истине, избегавајте поделе и зла учења, али где је пастир [епископ], тамо и ви као овце идите. Јер многи вукови, како се чини, достојни поверења… привлаче оне који иду путем Божјим; али при јединству вашем њих неће бити“ (Исто, стр. 335). У „Посланици Смирњанима“ Игњатије Богоносац им заповеда: „Сви следите епископа, као Исус Христос – Оца… Без епископа нико да не чини ништа што се односи на Цркву. Само она Евхаристија може да се сматра истинитом, коју савршава епископ или онај коме он сам то препусти. Где је епископ, тамо треба да буде и народ, исто као што тамо где је Исус Христос јесте и Католичанска [Васељенска] Црква. Није допуштено без епископа ни крштавати, ни савршавати вечеру љубави“ (Свештеномученик Игњатије Богоносац: Посланица Смирњанима// Списи мужева апостолских, стр. 343). „Прекрасна је ствар – знати Бога и епископа. Онај ко поштује епископа поштован је од Бога, а који нешто чини без знања епископа служи ђаволу“ (Исто).

Ово је учење древне Цркве, оно је предано Игњатију Богоносцу од апостола Петра и Јована; ово учење јесу – Откривења Духа Светог лично Игњатију Богоносцу, о чему сам свети сведочи у „Посланици Филаделфијцима“. По његовим речима, обмањивати епископа исто је што и обмањивати Бога, а непослушност епископу и прикривање од њега свега што се односи на црквена дела је служење ћаволу. Па каквим речима онда назвати непризнавање свога архијереја и одступништво од Цркве? То је, несумњиво, не само служење ђаволу, него и подражавање самога ђавола. Свештеномученик Игњатије тврди да „где је подела… тамо Бог не обитава“ (Свештеномученик Шњатије Богоносац Посланица Филаделфијцима, стр. 337). А ако „Бог не обитава“, какав то дух живи и дејствује тамо?

Други ученик апостола Петра, Павла и Јована – свештеномученик Климент, епископ римски, – пише коринтским расколницима: „Ваше одвајање многе је завело, многе бацило у униније, многе – у сумњу, а све нас – у жалост, али сметеност ваша још увектраје“ (Свештеномученик Климент Римски: Прва посланица Коринћанима //Списи апостолских мужева, стр. 141). Свети Климент опомиње расколнике колико је тежак грех раскола: „Сетите се речи Исуса Господа нашег. Он је рекао: Тешко човеку оном; боље би му било да се није родио, него да саблазни једнога од изабраних мојих; боље би му било да обеси [себи] камен воденички и да се баци у море, него да саблазни једнога од малих мојих (уп.: Мт. 18,67; 26,24; Мк. 9, 42; Лк. 17,2)“ (Исто). Значи, непокајани грех раскола још је страшнији од греха самоубиства (самоубица упропашћује само себе, а расколник – себе и друге, зато је и његова вечна судбина тежа него она самоубице).

Свештеномученик Кипријан наводи сјајна поређења и слике јединства Цркве. Он пише да је Црква једна, мада се она, распрострањујући се по свему свету, шири и дели:“ Јер и сунце има многе зраке, али је светлост једна; много је грана на дрвету, али је стабло једно, и оно се чврсто држи на корену; много потока истиче из једног извора… али при самом извору ипак се чува јединство“ (Свештеномученик Кипријан Картагински: Књига о јединству Цркве, стр. 180). То јединство је онтолошко, вечно, непромењиво својство Цркве. Црква је створена по слици Свете Тројице. Господ се пред Своја страдања молио Небеском Оцу за ученике: Да буду [они] једно као што смо ми једно (Јн. 17,22) – то је воља Божја, то је темељ две главне заповести – о љубави према Богу и једних према другима. Исус Христос је открио апостолима: сатана је заискао од Бога, да вас вије као пшеницу (Лк. 22,31), то јест да раздвоји једне од других, да растури на све стране, као што на гувну расејавају сламу, коју носи ветар.

Део II

Ко пребива у Цркви тај је у љубави Христовој, тај је ушао у молитву Христа (Да буду [они] једно као што смо ми једно), на њему се испунио благослов и обећање Божје, томе је откривен пут ка спасењу. А ко је напустио Цркву Божју на њему се испунила молитва сатане, тај се показао као празна слама, коју је однео са собом налет ветра. Свако добија по срцу своме: у дубини срца сумира се сав живот човека, у дубини срца ствара се духовни лик човека, у дубини срца решава се судбоносно питање: је ли човек са Христом или са Велијаром. Стога човек не запада у раскол случајно: скривеним или очигледним страстима помрачује свој ум, отвара душу за утицај демона и сам, сопственим рукама, копа себи јаму.

Само кроз Цркву дејствује благодат Божја, дакле, без Цркве није могуће спасти се. Свештеномученик Кипријан пише: „Одвој сунчев зрак од његовог почетка – јединство неће допустити да постоји одвојена светлост [зрак ће се угасити]; одломи грану од дрвета – одломљена ће изгубити способност да расте [грана ће усахнути, лишће на њој ће увенути и претворити се у прах], растави поток са његовим извором – растављени ће пресахнути [од њега ће остати каменито корито или блатњава устајала локва]. Црква подједнако, озарена светлошћу Господњом, по свему свету распростире своје зраке, али светлост која се разлива свуда једна је и јединство тела остаје нераздељено… Од ње се ми рађамо [у Вечни Живот], хранимо се њеним млеком [Светим Тајнама], надахњујемо се њеним духом [благодаћу]“ (Исто).

Свештеномученик Кипријан, као Соломон у Песми над песмама, упоређује Цркву са Невестом Христовом. Он пише да Црква не може бити искварена, да је она чиста и непролазна: „Она [Црква] чува нас за Бога, припрема за Царство [Божје] рођене њоме“ (Исто, стр. 180181). Црква је чиста и непролазна, али је она чиста и непропадљива благодаћу Божјом, која обитава у њој, а не човечијом правдом и светошћу. Црква напаја свет потоцима благодати, али у самој Цркви постоје непокајани грешници, као предодређени за погибељ; али при том грешник са упорном вољом, грешник који се предао у ропство страстима, само се наизглед налази у Цркви, а уствари јој је туђ. Ливаде, натапане водом, покривају се тепихом од цветова и зеленила, а камење, које лежи при самом извору и које је натапано истом водом, остаје мртво и беживотно камење. Но зар је извор крив за то? Црква је у својој метафизичкој суштини света и непроменива.

Свештеномученик Кипријан пише: „Свако ко се одваја од Цркве, саставља се са женом прељубницом“ (Исто стр. 181), то јест, по његовој мисли, сваки раскол је сличан прљавом и мрском греху блуда. Већ се код библијских пророка издаја вере символички називала блудом (то је духовни блуд). Стога идолски жртвеници, где су Израиљци изневеравали Јехову, јеретичка зборишта (синагоге), спомињана у Откривењу Јована Богослова (в.: откр. 2, 9) и молитвена здања расколника представљају легла (зборишта) духовног разврата и у свима њима подједнако се распада човечији дух.

Свештеномученик Кипријан тврди да је расколник за Цркву „туђ, непотребан, њен непријатељ“ (Исто). А по речима Спаситеља, непријатељ Цркве, који се бори против ње, јесте пакао: Врата пакла неће је надвладати (Мт. 16,18). Значи, онај ко се бори против Цркве, не само да је постао поданик пакла, него је и ступио у војску пакла. Али знај да ће женик далеко строже од свог сопственог непријатеља казнити непријатеља своје невесте – онога ко њу клевеће и срамоти. У вези с тим не треба заборавити да је Црква – Невеста Христова и Љубав Христова.

Затим свети Кипријан произноси речи које могу бити назване квинтесенцијом садржаја његове књиге: „Не може… да има Бога за (као) Оца, онај ко нема Цркву за Мајку“ (Исто). Ова изрека потиче, по предању, од светих апостола. Она је постала знаменити афоризам (додуше, у нешто другачијој форми: „Коме Црква није Мати, томе Бог није Отац“), који има достојанство догмата у свим периодима црквене историје. Само у Цркви, искупљеној Крвљу Христа Спаситеља можемо да назовемо Бога и Творца васељене својим Оцем. У Старом Завету Бог се откривао људима под именом Елохим (Моћни), Ел (Крепки), Јехова (Онај Који Јесте), Саваот (Вођа Небеске војске) Шадај (сјај и присуство Бога). По мишљењу светог Василија Великог, име „Отац“ је изнад других имена, зато што оно открива тајну Свете Тројице и однос између Бога Оца и Бога Сина. Бог је Љубав, а у имену „Отац“ јесте дубина Божанске љубави према човеку. Бог је – у рају – присутан као Отац љубављу Својом, милосрђем и блискошћу према светима; Бог – у паклу – је присутан као Судија и вечно кажњавајућа Правда. Пали анђели су изгубили своје синовство, Бог је остао Господар Својих бунтовних слугу, али више не као Отац. Коме Црква није Мати, томе Бог није Отац, већ вечно кажњавајуће Правосуђе. Тако огањ једнима може да буде светлост и топлота, а другима – мука и погибељ.

Расколници говоре: „Ми сматрамо своју цркву својом мајком“, али њихова црква је лажна црква, зато је њихов отац лажни бог, онај ко се још пре стварања видивог света издавао за Бога. Крађа имена прихваћена је у магији и окултизму. Присталице једне демонске фанатичне секте називају себе “ Анђели“, а следбеници друге, не мање мрске, “ Адамити“ – синови Адама. Неке окултне секте изводе своје називе од таквих речи као што је „Сион“, „Ружа и крст“ и тако даље. Пред нама је подругљиво коришћење амблема и имена, иза којих је скривен демонски конспиративни смисао: што већу светост поседује име, тим је светогрдније скверно присвајање светиње. Али наши расколници превазишли су и окултне секте, назвавши себе „Православна Васељенска Црква“, – на такву безобзирност нису се дрзнули ни ронзенкројцери, ни „Сионски приорат“.

Свештеномученик Кипријан пише: „Они који се налазе ван Цркве могли би да се спасу само у том случају ако би се спасао неко од оних који се налазе ван ковчега Нојевог“ (Исто).

По древном предању Ноје је градио ковчег у току сто година. За то време он је позивао своје сународнике да се покају и самим тим да одврате гнев Божји, али су се његовим пророчанствима само подсмевали. По речи Библије, људи постадоше тело (уп.: Пост. 6,3; Јов. 10,11), тело, које као да је сасвим прогутало њихов дух и људи су се изједначили са земљом из к0Је су била створена тела првозданих људи (Пост. 6,7), али земљом која ниЈе оживотворена дахом Божјим. Само на светлости видива је сенка у мраку сенке нестају; само на светлости савести човек осећа своју греховност и потребу са покајањем. Када занеми и обамире савест, тада човек престаје да увиђа своје грешке, он губи способност да разликује лоше од доброг. По речима светог Теофана Затворника, препотопни људи одговарали су Ноју: „Шта хоћеш од нас, ми живимо као што сви живе!“, као да грешника оправдава то што не греши само он, него – сви.

Ноје је градио свој ковчег не на обали мора, него у брдима, и то је забављало људе, који су сматрали праоца безумником. Али време, дано за покајање, прошло је. Пророчанство се испунило. У току четрдесет дана лио је пљусак још невиђен у историји света, као да се небо попут чаше пуне воде, преврнуло на земљу. Отворили су се извори подземних вода и њихови потоци су нагрнули на земљу… Поднебесни и подземни бездани као да су се удружили да би уништили све што живи на земљи Људи су тражили уточиште од водене стихије, од океана, који је гутао земљу. Једни су се затварали у своје куће, уздајући се у чврстину камених зидова, други су тражили спасење на гранама столетног дрвећа а неки су се пењали по стенама, у намери да на врховима избегну погибељ, али валови потопа прогонили су људе свуда и сустизали их као звер свој плен. Нојев ковчег је преостајао као једино спасоносно место на које Је Господ указао људима, али људи нису послушали глас пророка већ су добровољно изабрали себи смрт. Звери и стока послушали су праоца и ушли у ковчег, а горди људи пројавили су и своје неверје и презир према речима Ноја. Али ни у непроходним местима шума, ни у дубоким провалијама, ни на висини орловских гнезда, ни у раселинама стена ни на врховима гора нико није нашао себи спасење.

Ковчег је слика (икона) Цркве, а ван Цркве нема спасења Вероватно, препотопни људи су имали лађе, сплавове и чамце, али потоп их је растурио, као иверје, и прогутао у својој дубини. Када је почео потоп људи су похитали ка ковчегу, али он је већ био затворен. Тако Црква позива људе на покајање пре Страшног Суда, али када Господ дође на земљу да суди живима и мртвима, тада ће се врата Цркве затворити као улаз у ковчег.

Сваки раскол је покушај сналажења без ковчега, покушај спасавања својим снагама, прављења свог маленог чуна од неколико клада. Звери се спасавају у ковчегу, а људи пропадају – то је такође символ: грешници који се кају задобијају Царство Небеско, а горди, који нису хтели да се спасу заједно са зверима и стоком, налазе се на дну мора. Како расколници, који поричу Цркву, личе на оне који су на позив Ноја одговарали: „Како могу да се налазим заједно са зверима и стоком!“ Али ми не знамо кога ће изабрати Бог: несумњивим грешницима лакше је да принесу покајање, него гордим и самољубивим фарисејима.

Карактеристично је, узгред речено, да су новозаветне расколнике – новацијане и донатисте, савременике светог Кипријана, називали „катарима“, то јест „чистима“, – исто, у суштини, као и старозаветне фарисеје. Међутим, Јеванђеље нам показује да је фарисејска чистота маска, под којом се скрива најгнуснија страст – гордост; о њој је речено: Мрзак је Господу сваки надменога срца (Приче 16, 5).

Дакле, другог ковчега није било, и океан, прекривши површину земље, претворио је сва уточишта у једну гробницу. Сада постоји мноштво раскола – то је цела флотила чамчића-играчака, од којих свака тежи да собом замени Нојев ковчег. Али њих уједињује исто: они желе да се спасу не вером у обећање Божје, дано Цркви, него човечијим нагађањима и снагама – зато су сви они осуђени, све их очекује иста судбина.

Свештеномученик Кипријан објашњава да речи Христове: Који не сабира са мном, расипа (Мт. 12, 30) – значе да је поље и виноград Христов – Црква и да је само тамо могуће сабрати плодове; ван Цркве, колико год се трудио жетелац, збир његових напора и награда за његов труд биће само кукољ и трње, јер „ко сабира на другом месту, а не у Цркви, расипа Цркву Христову“ (Исто). Ко незаконито сабира и присваја за себе туђе богатство обмањује и пљачка законитог власника и зато они који заводе људе, који примамљују људе у јереси и расколе, одузимају од Цркве њено јединствено наслеђе и ризницу Божју – живе човечије душе. У односу на живе душе такав грабљивац поступа као варалица, у односу на Бога – као лопов, у односу на Цркву као отимач.

Даље свештеномученик Кипријан поново се враћа својој главној идеји: Црква је једна и недељива. Највиши принцип јединства Цркве је јединство Лица Свете Тројице: Ја и Отац једно смо (Јн. 10, 30), Тројица су једно (1 Јн. 5,7). Светитељ пише: „А ко помишља да јединство, које се темељи на непромењивости Божанској и које је сједињено са Небеским Тајнама може бити нарушено у Цркви и разбијено неслагањем супротстављених воља?“ (Исто). Овде свештеномученик Кипријан изражава мисао да је Црква непромењива, као што је непромењив Сам Бог, да је сила, која учвршћује и чува то јединство Небеска тајна, то јест благодат Божја, која живи и дејствује у Цркви. Земаљска Црква не може да буде подељена, разбијена или промењена већ због тога што је она Јединствена са Црквом Небеском. Свети Григорије Богослов пише: „Бог не може да лаже, иначе би престао да буде Бог“. Господ је дао Цркви Своја обећања, она не могу да буду нарушена или промењена, иначе би морао да се промени Онај Ко их је изрекао.

Расколници говоре: „Ми хоћемо да сачувамо чистоту вере“. Свештеномученик Кипријан им одговара: „… Онај ко не чува ово јединство не држи закон Божји, не чува веру у Оца и Сина, не држи се истинитог пута ка спасењу“ (Исто); расколник не одржава закон Божји зато што је јединство Цркве закон Божји, дан на Синају и у Сиону. Принцип и центар тог јединства у Старом Завету био је Јерусалимски храм, јединствени у свету храм Истинитог Бога, а у Новозаветној Цркви темељ јединства је јединство јерархије, које се нарочито потпуно и дубоко пројављује у литургијском заједничењу.

Расколник не држи веру у Оца и Сина, јер расколник не верује у обећање Бога Оца Који је открио Себе у Старом Завету, Који је објавио Мојсеју у Откривењу на Синају слику једне (једине) Скиније (Шатора), као символ јединства Цркве: он не верује у Бога Сина, Који је рекао у Новом Завету да пакао неће надвладати Цркву (в.: Мт. 16, 18); он не верује ни у Духа Светога, Који је основао Цркву и обитава у њој. Не верујући или сумњајући у обећања Божја дана Цркви, расколник одбацује веру у Свету Тројицу: ако су „врата пакла“ надвладала Цркву, значи да су она надјачала обећање Божје, значи да су она победила Оног Ко је обећао да ће чувати Своју Цркву.

Раскол се не држи истинитог пута. Тамо где међу горама и провалијама пролази само један пут и један погрешан корак повлачи за собом пад низ стрмен и погибију, тамо где је над брзом реком спроведен један уски мост и где је потребан искусни водич, расколници занемарују све, сматрајући да је њима боље познат “ истински пут“.

Расколници говоре: „Ми смо црква“, – дакле, огњени језици, који су образовали Цркву, су се угасили. Расколници говоре: „Ми смо остали са црквом, а ви сте отпали од нас“ – шта то значи? Капља кише виче на облак: „Ти си се одвојио од мене!“; капљице валова, које су пале на обалу, сматрају да нису оне избачене из дубине, већ да се океан одвојио од њих; трунка прашине, ношена ветром, уверава да земља одлеће од ње; длачица, опала из гриве лава жали се: „Јадни лав, он је висио о мени,’ шта ће сад бити с њим без мене?“; камичак, који се скотрљао са брда, рекао је: „Погледајте, стена се откинула од мене!“ – исто то тврде расколници, када уверавају да нису они отпали од Цркве, већ да је Црква отпала од њих. Уосталом, између камичка и брда, капљице воде и океана знатно је мање разлике него између групе самозванаца-авантуриста и Васељенске Цркве. Од огромне количине камичака може се створити нешто слично планини, од безбројних капљица – море, а од расколника, макар они по бројности превазишли све људе који живе и који су живели на Земљи, никада се неће образовати Црква. Само ће се раширити утроба пакла и угојиће се сатана!

Почетак Цркве је превечна Светлост Божанске Тројице, почетак раскола је лажна, мртва, фосфорична светлост Луцифера. Он изгледа као светлост и блистање онима који су неискусни и натоварени страстима, али подвижници су видели ту светлост у виду димног пламена, боје крви.

Почетак Цркве – Логос – је Премудрост и Сила Божја. Почетак раскола је хаос. Споља се он пројављује као разбијање црквене структуре, као одбацивање јерархије; унутарњи хаос раскола јесте несагласност у мишљењу, супротстављање не само Цркви, него и једних другима, то је супротстављање мишљења које се појачава. Хаос раскола није библијски првостворени хаос као још необликовано вештаство, праматерија, већ хаос као деструктивна сила, као центрифугално кретање од центра ка празнини периферије, као духовна, морална и интелектуална ентропија.

Сила, која је призвала у живот Цркву, – јесте љубав Бога према Својој творевини. Сила која је изазвала раскол јесте гордост и властољубље Анђела и људи. Темељ Цркве је Крст и Жртва, Распеће и Васкрсење Христово, које мистички трају у Евхаристији. Основа раскола је устанак Анђела, који је почео на Небу и наставља се на земљи. Ехо те побуне разлеже се као позив на метеж у човечијем срцу. Основа раскола је распад, подела и разбијање. Нада Цркве је обећање, дано од Бога. Нада раскола је нада на сопствену праведност, замена Божанског Откривења, речи Божје, човечијим мишљењима.

Дух Цркве је дух смирења. Икона смирења је Сам Христос, Који носи крст на Голготу. Дух раскола је сатанска гордост, која не подноси да било ко буде изнад ње. Слика те гордости на земљи је изградња Вавилонске куле, која је требало, по замисли богоборца Нимрода, да стигне до небеса, али се срушила под сопственом тежином.

Господ је молио Небеског Оца да Његови ученици буду једно и ова молитва се испунила у јединству Цркве. Видиви принцип јединства јесте црквена јерархија, и зато свештеномученик Игњатије Богоносац говори: „… који су Божји и Исуса Христа, они су са епископом“ (Свештеномученик Игњатије Богоносац: Посланица Филаделфијцима, стр. 335). Сатана је заискао допуштење да вије ученике Господа, то јест Цркву, на све стране, као пшеницу, али Господ је само зло окренуо на добро: буре гоњења, јереси и раскола расејале су на све стране празну љуску оних који су, по речима апостола Јована, били с нама, али не беху од нас (1 Јн. 2,19), а пуна зрна су остала у житници – Цркви Христовој. Зато је прозбу сатане о пропасти Цркве Бог претворио у њено очишћење од свега туђег. Сатана је узео из Цркве оно што му је одавно припадало.

Свештеномученик Кипријан као пример јединства Цркве истиче доламу Господњу, која није била „раздељена и поцепана, него је допала цела једноме коме је пала у део коцком … А долама не беше шивена него изаткана изједна (Јн. 19,23)“ (Свештеномученик Кипријан Картагинским: Књига о јединству Цркве стр. 181). Светитељ под речима изаткана изједна налази јединство Цркве, која потиче са Неба од Бога Оца; зато долама (хитон) није могла да буде подерана од људи и „једном за свагда је сачувала чврсту и нераздељиву повезаност своју“ (Исто стр. 182). Овде свештеномученик Кипријан потврђује да су јединство и непромењивост Цркве дани од Бога једном засвагда. То је дар одозго, дар од Бога Цркви Својој.

Свети Отац говори о расколницима: „Онај ко уноси раздор у Цркву Христову, не може да има одежду Христову [благодат]“ (Исто). Даље светитељ препричава библијску повест о томе како је по смрти Соломона било изречено пророчанство о раздељењу царства и народа: „… пророк Ахија, сусревши се на пољу са Јеровоамом, подера одећу своју на дванаест делова и рече: Узми десет комада; јер овако вели Господ Бог Израиљев: ево истргнућу царство из руке Соломонове и даћу теби десет племена, само ће једно племе[1] остати њему (3 Цар. 11, 3132). Дакле, када је дванаест племена израиљских требало да буде раздељено, тада пророк Ахија цепа своју одећу. Али како народ Христов не треба да се раздељује, онда је и долама Христова… нераздељива чврстином своје повезаности… указује на нераздељиви склад свих нас који смо се обукли у Христа… тајанственим знамењем своје одежде Господ је предизобразио јединство Цркве“ (Исто).

Хришћанин не може да буде расколник, а расколник – хришћанин: „Ко је… толико безбожан и вероломан, ко је толико заражен страшћу за раздорима, ко сматра могућим или се осуђује да цепа јединство Божје – одежду Господњу – Цркву Христову?“ (Исто).

Свештеномученик Кипријан наводи речи Господа из Јеванђеља од Јована: И биће једно стадо и један пастир (Јн. 10, 16); то једно стадо је Црква, а један Пастир је Христос. Земаљску слику (икону) Христа представља епископ, који се налази у нераскидивој свези са другим епископима, по слици јединства Лица Свете Тројице. Картагински светитељ говори: „Ко то помишља да у једном месту могу бити или многи пастири, или многа стада?“ (Исто). Ако је епископ живи символ Христа, онда је лажни епископ крадљивац овог имена, слика демона који је пао сам и повукао за собом Анђеле са Неба. Сатана овде, на земљи, наставља своје дело – отима туђа стада: како у једном стаду не може да буде неколико пастира, онда оне који су се одвојили од стада вук води за собом у своју јазбину. Исту мисао изражава и свети Јован Златоусти: “ Док си у огради Цркве, ти си у тору овчијем; тамо си безбедан, а ако изађеш из ограде, уграбиће те звер“.

Свештеномученик Кипријан пише да је пасхални Агнец у Старом Завету био праслика Христа. Тај Агнец је морао бити једен у једном дому, од једне породице, одвојено од туђинаца – чак ни његове кости није било допуштено износити напоље. Свештеномученик Кипријан говори да Тело Христово – светиња Господња не може бити изнесено из дома, а за хришћанина „нема другог дома, осим једне Цркве“ (Исто, стр. 183). Значи ван Цркве нема и не може бити Тајинстава. Имитација Тајни, коју чине расколници, јесте увреда Бога, то је супротстављање Духу Светоме Који обитава у Цркви. Свети Кипријан наводи завет апостола Павла: Молим вас… да… не буду међу вама раздори (1 Кор. 1,10), [старајте се] да чувате јединство Духа свезом мира (Јв. 4, 3).

Он пита расколника: „А ти мислиш да можеш да стојиш и да живиш удаљен од Цркве, стварајући себи друга различита обиталишта?“ (Исто). „Стајати“ – значи пребивати у истини. Човек је једино биће на земљи које може да стоји усправно, човек положајем свога тела као да указује на устремљеност духа према Небу – сва остала створења су погнута и окренута ка земљи. „Живети“ – значи налазити се у благодати, дисати њоме у молитви, насићавати се њоме Светим Тајнама. Ван Цркве човек не може да стоји (да се налази, да буде), дух његов, немајући крила благодати, вуче се по земљи. Без Цркве човек не може да живи: дух одвојен од Бога, већ овде, на земљи, осуђен је на вечну смрт (по речима древних богослова, – на инобитије, на постојање туђе природи духа. Обиталишта која човек подиже себи уместо Цркве, претварају се у тамнице духа и предворја пакла.

Свештеномученик Кипријан пише да у Цркви треба да царују простосрдачност и љубав, „да братство треба у љубави да подражава голубове, а у кротости и тихости да се изједначава са јагањцима и овцама“ (Исто, стр. 184). Он пише да је у срцима неких хришћана – „зверство вукова, бес паса, смртоносни отров змија и уопште крвожедна свирепост звери“ (Исто). То су неискорењене страсти које погубљују хришћане, као што је среброљубље погубило Јуду, и стога „треба се радовати када се људи, слични њима, одвајају од Цркве, да својом свирепом и отровном заразом не би упропастили голубове и овце Христове. Не могу да буду сједињени и помешани горчина са слашћу, мрак са светлом… рат са миром… бура са тишином“ (Исто). Гоњења, јереси, расколи јесу породи демона, али сам демон, то не желећи, својим злом доприноси победи добра. Гоњења спољашња и унутрашња очишћују Цркву, и зато је свети Јован Златоусти у тумачењу Дела светих апостола рекао: „Најопасније за Цркву је када нема гоњења“. Али то не оправдава гонитеље већ их само посрамљује. Свештеномученик Кипријан говори да бура ломи само слабо дрвеће, али не може да ишчупа из земље оно чији су корени дубоки и тло чврсто.

Гоњења, јереси и расколи очишћују Цркву као огањ сребро. За време испитивања и искушења испољава се оно што се тајило у дубини човечијих срца, – тако дубоку ноћ обасјава изненадни блесак светлости. У искушењима проверава се човекова вера, слично као што мајстор проверава тврдоћу сечива, ударајући њиме о камен. После олује ваздух је нарочито чист.

Свештеномученик Кипријан тврди: „Нека нико не мисли да добри могу да се одвоје од Цркве“ (Исто). Хришћанин не може дуго да буде у расколу, а ако чак и случајно западне у раскол, као што изненада западају у вучју јаму: осећаће умртвљујући луциферски дух раскола, од кога се срце човеку стеже као да предосећа погибељ, а у дубини душе настаје чувство туге – као бол од скривене ране. Иако хришћанин – због своје простоте или незнања – не може да одговори на доказе расколника, сличне замци, којом лове птицу, – само срце ће му дошапнути да је у расколу – дух лажи. Зашто добар човек не може да буде у расколу? Зато што је истинска доброта победа над егоизмом и гордошћу, а раскол је поље рада страсти.

Свештеномученик Кипријан наводи речи апостола Јована Богослова: Од нас изиђоше, али не бејаху од нас;јер да бејаху од нас, остали би с нама; али да се покажу да нису сви од нас (1 Јн. 2,19). Раскол је испитивање вере. Пад Анђела збио се у трен ока. Анђео је сличан чистом и јарком пламену, али када тај пламен гасне, онда се више не може запалити поново. Анђео нема ону сложену двојну природу, коју има човек. У њему не могу да се саживљавају грех и благодат, добро и зло. Он или сасвим припада добру, или такође у свему и неподељено служи злу. Анђео може да буде само светлост или само тама. Господ говори у Јеванђељу: Видех сатану где паде са неба као муња (Лк. 10,18). Свети Оци говоре да слика муње указује на пређашњи сјај и лепоту Луцифера, а такође и на брзину његовог пада.

Грех раскола, као што смо рекли, понавља грех Луцифера, али искушење настаје на други начин. Човечија душа слична је не пламену, него жару: жар може да буде покривен пепелом, да изгледа угашен, али од налета ветра или струје сагориве материје плануће и поново се запалити. А у исто време тешко је рећи шта је испод пепела: жар из кога избија врелина или пак само хладан пепео. Апостол Јован Богослов истиче да постоји невидива граница, коју кад пређу људи већ постају неспособни за морални препород; он назива то стање Грех на смрш (уп.: 1 Јн. 5,16). У срцу се, поновимо, сумира сав човеков живот. „Слика“ срца, невидива за свет, а можда и за самог човека, одређује његове поступке, укључујући и избор између Цркве и раскола. Неки успевају да изиђу из раскола, као да су искочили из огња: са опрљеном одећом, али живи; други горе и гину у расколу.

Апостол Јован Богослов, побеђујући раскол, у својој посланици говори вернима: Ви имате велико Помазање од Светога и знате све (1 Јн. 2, 20). Помазање је благодат; благодат – у срцу – пружа човеку могућност да осети да је у расколу присутан отаи лажи (Јн. 8,44).

Тако например, кад човек доспе са улице у тесан и загушљив подрум, онда одмах осећа неподношљив смрад, док онај ко све време живи у таквом подруму престаје да осећа трулеж и задах устајалог ваздуха. Да би отпао од Цркве, човек претходно мора да изгуби благодат, формално се још налазећи у Цркви.

Део III

Свештеномученик Кипријан пише: „… необуздани ум нема у себи мира, а вероломство које сеје раздор не одржава јединство“ (Исто). Љубав и смирење траже јединство. Гордост супротставља себе другима; гордост одваја човека, сужава његов живот, затвара га у круг сопственог „ега“. Међу гордима је супарништво, а не јединство. Кад се они уједињују, то је само ради борбе са неким, а затим дојучерашњи савезници почињу да бивају непријатељи међу собом.

„Необуздани ум“ нема мира, он је свагда незадовољан, свагда ропће; он износи туђе неправде, истражује туђе грехе и храни се њима, као гробни црви – распадајућим лешом. Он не благодари Богу, зато што му цео свет изгледа као изложба наказа, послушање је за њега смешно, смирење несхватљиво, зато он нема спокојства ни мира оне земље на којој расту цветови благодати. Свети Григорије Богослов пише да грешник жели да његови греси изгледају као нешто Божанско, а „необуздани ум“ хоће да његово непрекидно роптање и осуђивање изгледају као борба за истину На недоумице неких људи зашто Свемоћни Бог допушта јерес и расколе картагински светитељ одговара: „Господ, поштујући нашу слободну вољу, допушта да се то догађа, да би се, кроз искушење срца и мисли наших борбом за истину, у јасној светлости представила чиста вера“ (Исто).

Међутим, раскол не престаје да буде зло, без обзира на то што његове последице могу да постану корисне за Цркву. Највеће доброчинство за човечанство је Голготска Жртва, али ми не можемо да славимо Јуду и да му благодаримо за то што је он својим издајством њој допринео. Среброљубива душа и зла воља Јуде подстакли су га на преступ али Крст Господњи био је мач, који је поразио сатану.

Протекло жалосно збивање[1] приморало нас је да се још дубље замислимо над тиме какав значај има Црква у животу хришћанина, како смо дужни да чувамо Православље, шта је потребно за спасење човека Оно нас је побудило да се обратимо делима Светих Отаца за одговор Оно нас је приморало да се одговорније односимо према својим грешкама, да будемо опрезнији у речима које могу неког да саблазне. Оно је ускомешало круг људи, равнодушних према религији, као да их је пробудило из сна, и подсетило „номиналне“ хришћане да је за спасење неопходна не само спољашња припадност Цркви, него и црквени живот

Свештеномученик Кипријан пише: „Тако се испитују верни и откривају вероломни; тако се, још пре Дана Судњега, одлучују душе праведних од неправедних и одваја кукољ од пшенице! Одвајају се они који без Божанске одлуке самовољно прихватају руковођење над неразумним скуповима, без законитог посвећења постављају себе за вође – присвајају име епископа, иако им нико не даје епископство“ (Исто, стр 184-185). Овде светитељ нарочито истиче оне који су стали на чело раскола који су незаконито, супротно Божанским канонима, упркос Цркви присвојили име епископа. Лажни епископ је крадљивац, који се прерушио у цара. Свештеномученик Кипријан пише да је такав човек сам изрекао над собом суд пре Страшног Суда: будући још живи, вође раскола и лажни епископи већ се налазе у паклу, они нису само жртве пакла, они су ловци пакла,који намамљују онамо друге. Светитељ говори о њима:“ Дух Свети у псалмима њих назива онима који седе на седалиштима погубника (уп.: Пс. 1,1; црквенословенски превод), раном и заразом за веру, људима који заводе посредством змијских уста, који су вешти у извртању истине погубним језиком који бљује смртоносни отров, људима, чија реч… као жива рана разједа (уп.: 2 Тим. 2,17) и беседа улива смртну заразу у срце сваког“ (Исто, стр. 185).

У Јеванђељу се описује случај бесомучности (обузетости нечистим духом), када су несрећни људи против своје воље сипали хуле на светиње, боље рећи, када је демон принудно говорио кроз уста бесомучних (в.: Мк. 5,215). А у расколима је најгори вид бесомучности, када човек добровољно постаје један дух са ђаволом и предаје своје срце и уста тамноме духу. По мишљењу светог Теофана Затворника, демони, окупљајући се у паклу, приређују скупове, на којима разматрају на које начине да погубљују човечије душе; они састављају планове, договарају се како да заводе своје жртве, – тако се и расколници саветују о томе како да се боре против Цркве, како да отргну децу од мајке која их је духовно родила. То је седалиште погубника у паклу и на земљи. Псалмопојац назива блаженим оног ко не учествује у тим делима таме и далеко заобилази расколничке домове, као глибовите мочваре (в.: Пс. 1,1; 118,1).

„Чир“ („жива рана“) је рана која гноји и не зараста, „зараза“ је болест која се брзо шири, „змијска уста“ су скривена опасност: змија се скрива у трави, у пукотинама међу камењем, у расколу грех се крије под видом побожности; змија улива отров у крв приликом уједа, а расколници трују саму душу; расколници су „вешти у извртању истине“, а како да не буду вешти, када је њихов отац, ђаво, саблазнио праоце не отвореном лажју, већ извртањем истине. Ако је лаж одсуство истине, антипод истине, онда је полуистина – покушај да се сама истина принуди да служи лажи (неки од философа, пола у шали, говорили су да је „ђаво мајстор дијалектике, али незналица за логику“). Речи расколника као жива рана разједају, и као што ћелије-метастазе рака, пипцима октопода обухватају човечије тело, исисавају животне сокове из организма и претварају унутарње органе у комаде меса које се распада, тако се и речи вођа раскола, прихваћене са поверењем и симпатијом, усађују у душу човека, подривају и разарају његову веру; и ова болест готово да је неизлечива. „Беседа улива смртоносну заразу у срце“ – ево и свети апостол Павле говори: човека јеретика по првоме и другоме саветовању клони се (Тит. 3, 10). У Светом Писму и код апостолских мужева схватање „јереси“ укључивао је у себе и појам раскола. У буквалном значењу јерес је вера у своје мишљење, различито од мишљења Цркве и зато свештеномученик Кипријан говорећи о греху раскола користи цитате из Светог Писма о греху јереси.

Он упоређује лажне епископе и вође раскола са лажним пророцима Старог Завета, који су били магови и чаробњаци. Они су варали народ лажним пророчанствима, издајући се за пророке Божје, и водили су најпрљавијим средствима борбу против истинских пророка, који су царевима и народима објављивали речи Божје. О лажним пророцима Старог Завета Господ је рекао: Оставише мене, извор живе воде, и ископаше себи студенце, студенце испроваљиване, који не могу да држе воде (Јер. 2,13). Ове речи свештеномученика Кипријана односе се такође и на расколнике новозаветног доба. Студенци испроваљивани – то је слика одсуства или губитка благодати.

Расколници се позивају на речи Господа: Где су два или три сабрана у име моје, онде сам и ја међу њима (Мт. 18,20). Али како могу да се саберу у име Господа они који се припремају за борбу са Црквом Христовом? Како Христос може бити међу расколницима, када је Он у Цркви Својој као у Царству Свом? У разбојничкој дружини такође може бити послушања своме вођи, такође може бити мира и сагласности кад разбојници одлучују да нападну своју жртву; али, разуме се, та сагласност није у име Христово, него у име чињења преступа!

Свештеномученик Кипријан пише: „Ономе ко приступа приношењу дара жртвенику са непријатељством према било коме Он [Господ] не допушта да приступи олтару, него заповеда да се најпре помири са братом и тек тада, вративши се са миром, да принесе дар Богу (в.: Мт. 5, 2324)“ (Исто, стр. 187188). Бог није примио жртву Кајина зато што је овај допустио у срцу своме непријатељство и завист према Авељу и зато је приносио жртву са нечистим срцем: није могао да има мира с Богом онај ко није имао ни мира са братом (в.: Пост. 4, 37). Свети Кипријан пита: „Какав мир обећавају себи непријатељи браће? Какве жртве мисле да приносе они који завиде свештеницима? Зар мисле да се и Христос налази са њима, када се сабирају ван Цркве Христове?“ (Исто, стр. 188).

Дванаест апостола налазило се заједно са Христом на Тајној вечери у истом дому, за истом трпезом; тај дом, где се догодила велика Тајна Евхаристије, знаменује јединство Цркве. Један од дванаест апостола је напустио братство, разрушивши јединство. Да је остао на Тајној вечери са Христом и апостолима до краја, онда не би починио своје страшно дело, али ипак он се одвојио од заједнице и зато је пропао. Апостоли, који су остали са Христом, бораве са Њим довека у Царству светлости. А Јуда, онај ко је могао да заједно са њима наследи Небо, оставши сам, досегнуо је само до гране дрвета, на којој је свезао омчу. Дрво није поднело додир издајника и збацило је са себе мртво тело на земљу: уже се покидало, као да није издржало тежину греха, који је починио Јуда; па чак и земља, од које су створена тела потомака Адамових, није прихватила леш: утроба Јуде се распала – онај ко је у себи изгубио икону Божју, лежао је као угрушак гноја и праха, изгубивши човечији облик, – само га је преисподња примила.

Свети Јован Златоусти пише да „врата пакла“, која војују против Цркве, јесу греси који воде душе људи у пакао. Греси одрицања од Христа и одступништва од Цркве повлаче за собом једнаке последице: умртвљење духа, губитак благодати и одлучење од Бога.

У расколу је духовност замењена душевношћу, у њему може бити много ватрености и страстности, али нема онога мира о коме је Господ рекао: Мир свој дајем вам (Јн. 14,27), – мира као ничим ненарушаваног стања срца, стања, које се не колеба спољашњим променама, не зависи од конкретне ситуације, које је дубље од непостојаних осећања човека,

– мира као општења душе са благодаћу, када ум човека постаје чист и јасан, а воља чврста, као стена, коју не могу да покрену с места валови, који се обрушавају на њу са свих страна. Мир Божји је укидање свих унутарњих противречности, које муче и ослабљују душу, и благодат Духа Светога Који открива нови непознати живот, поред кога земаљски живот изгледа као сновиђење. У расколу нема ни једног, ни другог, у њему се све јаче скупљају сплетови противречности, у њему је уместо благодати – распаљеност сопствене маште: гордо срце живи у свету снова о својој величини. Први расколник на Небу био је сатана, а на земљи

– Кајин. Узрок раскола на Небу била је гордост, а на земљи – завист, која је и довела старијег сина Адама до братоубиства (в.: Пост. 4, 8). У сваком расколу присутан је дух братоубиства, јер раскол јесте убиство љубави и разарање јединства. Расколник не може да љуби оне који се налазе у Цркви, зато што су они живо разоткривање његовог одступништва. Раскол је убиство душа, убиство оних које су намамили у раскол. Неки тумачи сматрају да је Кајин починио ритуално убиство: први на земљи принео је жртву сатани и тиме је разделио препотопну Цркву, коју је представљала породица Адамова. Бог је одбацио жртву Кајина због нечистоте помисли његовог срца, а овај је принео жртву демону, који је већ одавно обитавао у Кајиновом срцу. Авељ је био праслика Христа, а Кајин – демона. Крв Авеља вапила је до Неба, Крв Христа је сјединила Небо са земљом. Од Кајина су поклоњење демонима и магија прешли на његове потомке, распространили се и учврстили, као да су дубоко пустили корење у земљу. Већ приликом роћења детета Кајиново племе га је посвећивало сатани и поверавало демону као „анђелучувару“. У нараштају Кајина није било ниједног праведника. У препотопно доба постојале су на земљи две Цркве: Црква Божја од потомака Сита и црква сатане од потомака Кајина. Племе Кајина је слика раскола, у коме не може бити светих, зато што у њему нема Духа Светога.

Свештеномученик Кипријан разобличује расколнике истом снагом као библијски пророци оне који су напустили Јехову и запали у идолопоклонство.

Нека места његове књиге својом надахнутом снагом, непоновљивошћу слика и живошћу антитеза подсећају на језик пророка Исаије. Светитељ пише: „… макар такви [расколници] претрпели и смрт због исповедања имена [Христовог], љага њихова неће се спрати ни самом крвљу. Неизбрисива и тешка кривица за раздор неће се очистити чак ни страдањем. Не може бити мученик [онај] ко се не налази у Цркви; не може да достигне Царство [онај] ко напушта Цркву“ (Исто), – Цркву, којој је обећано ово Царство. „Не могу да буду са Богом они који не желе да буду једнодушни у Цркви Божјој: макар они, бивши предани [мучењу], изгорели у пламену… или испустили дух свој, будући бачени као храна зверима, ипак ни то неће бити за њих венац вере, него ће бити казна због вероломства, – неће бити славно окончање побожног подвига, него исход очајања“ (Исто, стр. 189).

Мучеништво је исповедање вере, исписано крвљу мученика и потврђено, као печатом, његовом смрћу. То је свецело посвећење себе Богу, када истина постаје драгоценија од самог живота. Хришћанство тражи од човека постојану жртвеност, а у мучеништву човек самога себе приноси на жртву – то је највиши облик богоопштења. Мученик даје привремени живот и налази Вечни; проливајући крв, задобија Дух; умирући, рађа се; дајући све што има, стиче у замену све што има Бог, у оној мери у којој може да то усвоји и прими. Свети Оци називају мучеништво другим Крштењем у коме се, као и у Светој тајни, опраштају сви греси. Додуше, било је мученика код незнабожаца и јеретика – тако су, на пример, гностици-валентинијани сами тражили смрт. А колико људи је за лажне идеје, за узалудне утопије проливало крв – своју и туђу! Зар је таква смрт постала за њих вечно спасење? Тада би незнабошци, који су убијани због вере у идоле, постали синови Божји, а жреци Ваала, које је заклао пророк Илија, били би прослављени као свети.

Могу нам рећи да су незнабошци умрли због имена демона, а расколници – због имена Христовог; али, разуме се, име Христово, само по себи, без Цркве, је скуп слова. Христос може да буде истински познан само у Цркви – Духом Светим. Јеретик Несторије изопачио је црквено учење о Сину Божјем; он је умро у изгнанству од тешке, мучне болести. А шта је наследио: Вечни Живот или вечну смрт? Јеретик Ориген окончао је живот у тамници у доба гоњења, али његова одважна и мученичка смрт није за њега постала очишћење и спасење. Он је као отпадник од Цркве већ после смрти био предан анатеми. Христос се познаје и мистички усељава у човека само Духом Светим. Многи који су пратили Христа, видели Га телесним очима и чули Његове проповеди, нису познали Спаситеља, Његов истински лик остао је невидив за њих. У замену они су створили лажну слику Христа у својој свести и срцу.

Ко се бори против Цркве, бори се против Духа Светога. Богоборац јеретик и расколник – именом Христа призива другачији дух, у лику Христа види другачији лик. Па чак ако богоборац и постане мученик, за кога ће се онда пролити његова крв? За тамног антипода Христовог, који се налази у расколу. За антихриста. Понекад се, узгред речено, демон јављао подвижницима у виду Христа, и они који су се у незнању поклањали духу пакла, предавали су себе под његову власт – то се завршавало ђавоиманошћу (обузетошћу нечистим духом), тешким болестима, па чак и смрћу. Могу да нас упитају: па у чему је кривица тих људи, јер хтели су да виде Христа и клањали су се Њему, али су пали пред ноге демона из незнања, случајно, не желећи то? Да, ти људи су криви за своје искушење и, можда, погибељ, зато што су противно заветима и предању Цркве прихватили виђење самовољно, сматрајући себе достојним јављања Бога. Требало је да одговоре виђењу: „Ја најпре упитам своје духовне Оце, ко си ти“ – јер Црква учи да се иде путем смирења и свести о својој недостојности.

Раскол је, као и прелест, заснован на гордости; у њему је својеврстан „христос“ – анђео таме, који се претвара да је Христос, у њему је нарочити дух, али не Дух Свети, Дух мира, љубави, чистоте и мудрости, већ дух самоумишљености, преузношења, хуле, противљења и поделе. Сумње расколника у истинитост своје вере јесу за њих још увек светлуцајући зрак наде на спасење, а увереност у своје лажи, која је дошла до спремности да се за њу претрпи мучење, – јесте већ крајњи степен осуђености – стање, у коме више нема препорода и повратка у Цркву.

Мучеништво је жртвено одрицање од себе ради Бога. Лажно мучеништво је одрицање од себе ради триумфа лажи; оно чини лажног мученика једним – духом – са демоном. Апостол Павле пише: …не добија венац ако се (ко) не бори по правилу (2 Тим. 2,5). „Неутрално“ у духовном свету не постоји; ко се подвизава неправилно, а утолико пре противно самом закону, њега овенчава сам сатана жигом Кајина. Расколници мисле да се подвизавају за Христа, али ако је Христос у њима, код њих и са њима, онда је то „Христос“, који се бори против Цркве, „Христос“, који се бори против Истинитог Христа. Зар ће издајник, који је пребегао у непријатељски табор и затим био убијен у боју против својих, добити по смрти награду? Шта да чине с њим – да га сахране са почастима или да га избаце напоље као цркнутог пса, да не би оскврнавио заједничку гробницу и да не би лежао заједно са онима који су остали верни својој заклетви?

Мученик за Христа на грчком и на неким другим језицима назива се „сведок“. О чему може да сведочи мученик-расколник? О томе да се његова борба са Црквом настављала до саме смрти? О својој гордости, упорној и тврдој, као камен? О коначном отпадању од Цркве, које је постало неповратно и непремостиво, као понор? Смрт лажних мученика је нестајање сваке наде, то је крик безизлазног очајања.

Свештеномученик Кипријан сматра да ако је највећа заповест љубав према Богу и људима, онда је највећи грех подела, јер она уништава љубав. Духовна љубав остварује се само у Цркви, која је икона Небеског Царства и пут ка њему. У свету постоји љубав, али не духовна, него страстна и емоционална. Таква љубав, чији темељ није благодат, него неспокојна човечија душа, непостојана је и непредвидива. Ма како јака и интензивна она била, нико не може да јемчи да се таква љубав, проблиставши на обзорју као звезда падалица, неће угасити без трага. Како се често телесна и душевна љубав неочекивано за самог човека смењује неосетљивошћу, равнодушношћу или мржњом! Зато је псалмопојац рекао: Сваки је човек лаж (Пс. 115,2) – сваки је човек непостојан; чак и достојни људи, који су пример за многе, изложени су колебањима и променама.

Хришћанска љубав је духовна љубав, која, по речима преподобног Авве Доротеја, „види у сваком човеку икону Христа“; таква љубав је могућа само уз сарадњу благодати. Раскол је грех против духовне љубави. Код расколника могу да постоје крхотине љубави на душевном нивоу – као руине срушене зграде. Сличну душевну љубав, којој није страно милосрђе и сажаљење, поседују многи световни људи, чак и они удаљени од Бога; њено испољавање можемо да видимо у свим религијама света, али таква љубав саживљава се са грехом и страстима. Христос је донео на земљу огањ другачије љубави, без које, по мишљењу блаженог Августина, „врлине овога света јесу блистави пороци“. Да би објаснио шта је хришћанска љубав, свети Кипријан се обраћа оном месту Прве посланице Коринћанима светог апостола Павла, које богослови називају „химном љубави“: Ако имам… веру да и горе премештам, а љубави немам, ништа сам. И ако раздам све имање своје, и ако предам тело своје да се сажеже, а љубави немам, ништа ми не користи (1 Кор. 13,23).

Врлине без љубави личе на мртву светлост месеца, која не доноси са собом топлоту и живот, оне не излазе из срца, зато и не дотичу срце другога. Човека који је извршио јуначко дело, али који нема љубави, човека који као да је са ампутираним срцем, можемо да уважавамо, али не можемо да му узвратимо љубав. Духовна љубав је једини језик, који се чује на Небесима.

Апостол Павле набраја главна својства и обележја духовне љубави. Прво од њих је дуготрпљење. Духовна љубав осуђује себе на крст, зато она и не очекује ништа осим крста. У томе је извор њене снаге, у томе је највиша радост – није без разлога свети Јован Златоусти говорио: „Са Христом је чак и у паклу добро“. Душевна љубав боји се страдања, зато је она свагда у узнемирености и пометњи. Духовна љубав види унутарњи смисао страдања као огањ, који спаљује из душе грех који ју је прожео, као рђа; и чашу страдања прима као из руке Господа. Налети ветра гасе мали пламичак свеће и распирују пламен логорске ватре. Духовна љубав се не умањује, него се продубљује у искушењима.

“ Докле да трпимо?“ – упитао је ученик свога Авву, пустињака и подвижника. Овај га је зачуђено погледао и одговорио: „Зар за трпљење постоји рок? Ми треба да трпимо све до саме смрти“. Ако непристрасно погледамо како започиње раскол, онда можемо да уочимо да је међу основним разлозима – недостатак и губитак трпљења, повређено самољубље, јадања због неправедности, одсуство жеље да се носи свој крст. Овде се страдања, која неизбежно доживљава сваки човек, приписују само злој вољи људи који нас окружују. Први расцепи, из којих се образује понор раскола, јесу ропот, који прелази у куђење и мржња према послушању. Љубав… благотворна је (1 Кор. 13,4), она сажаљева сва створења Божја, као да све затвара у своје срце, она види свет у његовом дубоком паду и зато ћутке оплакује све што је створено, као чудесни храм који лежи у развалинама. Срце таквог, благотворног човека личи на растопљени восак, благотворни не одваја себе од других, туђе страдање доживљава као своје. Ево и свети Јован Златоусти сматра да је „широка заповест о милосрђу“ она не само да даје могућност служења људима, у било каквом положају да се налази сам милосрдни, већ она и шири срце човека, и чини његов живот дубљим. Живот онога ко нема милосрђа постаје суморан и хладан, – ограђујући себе од туђег страдања, такав човек ограђује себе од Бога.

Раскол је бунт, а бунт је по природи својој немилостив. Тамо где је бунт нису благотворни, тамо руше и уништавају. Милосрдни љуби чак и своје непријатеље и жели њихово спасење, а расколници сматрају непријатељима све који нису заједно с њима. Свој протест, заснован на супарништву, они називају правдом, али правде без љубави нема: протест расколника је маска правде, која скрива лаж. Расколници су спремни да сав свет (осим себе), предају анатеми.

Љубав се не надима (1 Кор. 13, 4) – само из недостатка љубави можемо да сматрамо себе бољим од других. Свети Григорије из Нисе је писао да смо ми и наши ближњи – две слике; када нам се свиђа једна слика, онда ми не видимо лепоту друге: кад се допадамо сами себи, онда престајемо да видимо достојанство (добре особине) других, а кад видимо себе у ранама и прљавштини греха, тада нам се откривају врлине других – као лепота друге слике. Ко се надима, ко ставља себе изнад осталих, тај гледа на људе као са узвишења, а људи му изгледају малени, као да су патуљци у поређењу с њим.

Расколници се у својим маштањима преузносе над Црквом, она им изгледа као мравињак, у коме не могу да се сместе, а они желе да саграде величанствени храм на фундаменту своје „мудрости“ и својих „врлина“. Завист рађа супарништво, а супарништво – борбу. И преостаје један циљ – доказати своју (умишљену) надмоћност над другима. Сваки раскол је претензија на духовни елитизам, то је вера у своје изузетне способности и у своје сопствено изабраништво. Љубав … се не горди (1 Кор. 13, 4). Кад је надимање засновано на супарништву и захтева стално „победничко“ („добитничко“) упоређивање себе са другима, тада сатанска гордост не допушта чак ни постојање достојног супарника. То је пре осећање своје неупоредивости са било киме. Гордост је самообожавање, у коме човек постаје истовремено идол и жрец свога надуваног (преувеличаног) до бескрајних размера „ега“ – свепрождирућег самољубља. Ако постоји антипод љубави, то је гордост. Два бога не могу постојати и зато гордељивац или пориче или мрзи Бога. Гордоме се, као и сатани, чини да је он по природи божанство, или му се пак, као и Адаму чини да је Бог од њега одузео његова права (дао у власништво Едем, а затим отео све најбоље што је у Едему, било да је то материјални предмет или средство брзог духовног раста и моћи – свеједно је).

Гордо срце не може да прими благодат. Горди ум сматра да нема потребу за помоћи Божјом. Горда душа није способна да љуби свог Творца. Горди мрзи свог доброчинитеља и враћа злом за добро баш зато што не жели да буде захвалан никоме. Помоћ других он схвата као сведочанство своје слабости, и стога не опрашта добро, кад му бива учињено

Раскол је пород гордости, зато гордељивац осећа у расколу себи сродан дух. Под видом борбе за правду он се свети својој мајци – Цркви – за она доброчинства која је добио од ње. Сатана мрзи човечију душу, зато што је Господ љуби као Своју слику и прилику. Сатана се бори против Бога у човечијем срцу, он се свети Богу због свог пораза тиме што лови у своје тамно царство душе људи, створених за небо. Раскол је скривена освета Богу кроз борбу против Цркве, Невесте и Љубави Бога. Ако седам главних страсти потиче од слабости човечије воље, онда осма по реду и прва по важности – гордост – јесте извор греха и љубав према греху. Сви греси у срцу човека уступају место демону, али грех гордости саму душу чини демоноподобном (сличној демону).

Љубав … не чини што не пристоји (1 Кор. 13, 45). Чин (оно што пристоји) јесте поредак и место (служба). Човек је личност са моралнодуховном аутономијом и могућношћу унутрашњег слободног избора и у исто време члан Цркве. У том живом духовном организму сваки хришћанин заузима своје место, сваки испуњава своје обавезе и носи своју одговорност. Чин (оно што пристоји) јесте закон и структура, може се рећи, систем, ван кога није могуће постојање ни једног организоване заједнице: ни Цркве, ни државе, ни војске, ни породице.

У псалму Давидовом написано је: Предста царица с десне стране Теби, у одећи позлаћеној огрнута, украшена (Пс. 44,10; црквенословенски превод). С десне стране Теби (с десне стране Небеског Оца) – означава Божанско достојанство Цркве. По речима светог Василија Великог, разнобојна одећа означава многолике службе у Цркви, које допуњавају једна другу: тако се музички акорди сједињују у једну симфонију, а погрешна нота изазива дисонанцу. Својство и обележје живог организма је јединство. Одећа која блиста од позлате означава благодат Духа Светога, Који пребива у Цркви, – посредством благодати човечија душа постаје подобије Цркве и нерукотворени храм. Благодат се предаје свим члановима Цркве – тако се једном крвљу хране сва ткива тела. Риза Царице пресијава се, украшена бојама, – сваки човек на свом месту може да достигне циљ хришћанског живота – спасење, пред сваким је подједнако отворен пут ка савршенству.

Структурни принцип Небеске и земаљске Цркве је јерархија, и зато се побожност пре свега пројављује у односу према јерархији која треба да остаје непоколебива и неповређена, да би Црква била жива. Јерархију можемо да упоредимо са нервним системом, преко кога се остварује јединство човечијег организма, контролише делатност сваке ћелије и координирају физиолошки процеси: кости и ткива, извађени из тела, осуђени су на распадање, они се претварају у трулеж и смрад. У природи која нас окружује не видимо хаос, него поредак – физичке и енергетске структуре, потчињене тачним законима.

Ако би само једна звезда (или планета) променила свој пут то би повукло за собом низ катастрофа космичких размера. Нуклеарна експлозија са својом рушилачком силом и испуштањем радијације је последица вештачког разарања унутар атомске структуре. Макро и микросветови са инжењерско-математичке тачке гледишта представљају јединствени, савршени механизам. Нежива материја је потчињена законима које јој је дао Творац. А разумно створење – човек, који је предназначен за вечност, устаје против духовних закона, разбија структуру Цркве, ради које је створен свет. Зла воља претвара разум у оружје којим човек убија самога себе. Обратимо се опет примеру човечијег организма: тумор рака јесу ћелије које су неспособне да примају импулсе нервног система, које су измакле његовом управљању и контроли и постале агресивне према суседном здравом ткиву. Те болесне ћелије, отргнувши се од животног јединства постале су освајачи и убице организма који их је произвео. Расколници примивши духовни живот у Цркви и од Цркве, устали су против ње и будући сами осуђени на духовну пропаст, настоје да поразе својом лажју, као метастазама рака, и друге душе.

Љубав… не раздражује се (1 Кор. 13, 45). Апостол Павле није написао: Не гневи се“, зато што постоји свети гнев, који је усмерен против демона и греха, гнев као стражар душе. Али то није афективно осећање, к0Је помрачује свест, то није страст, која опија човека, није наслађивање замишљаним убиством и сликама освете. Свети гнев не нарушава духовни мир човека, већ га штити од рушилачког дејства греха. Душевни гнев потиче од тога што човек не налази могућност да оствари своЈе жеље. Свети гнев види свога непријатеља у греху као нарушавању воље Божје од стране човека, а у демону – као ваплоћењу греха. А душевни гнев усмерен је против људи: својство душевног гнева је хронична раздраженост, која повремено прелази у јарост Душа таквог човек личи на упаљену рану, чијим се додиривањем изазивају болни грчеви.

Раскол се не бори против метафизичког света зла, – он као да заборавља на њега, – него против људи, приписујући им све размирице и несреће. За расколнике је карактеристична једна црта: они не могу да спокојно разматрају проблем и да са пажњом и до краја слушају тврдње супротне њиховом мишљењу, они стално западају у грдњу, осуду или подсмевање, као да желе да излију на саговорника раздраженост која се накупила у њиховој души, као жуч.

Љубав никад не престаје (1 Кор. 13, 8; црквенословенски превод). По речима светог Кипријана „она ће заувек остати у Царству (Небеском), вечно ће тамо трајати у јединству братске свезе. Раздор не може да се удостоји Царства Небеског… Неће припадати Христу онај ко је вероломним неслагањем нарушио љубав Христову: ко нема љубави ни Бога нема“ (Исто, стр. 188189).

Свештеномученик Кипријан указује на један од главних узрока раскола – недостатак љубави. То је мртвило срца, које је породило фарисејство са његовим формализмом и дволичношћу. То је лажно подражавање светости и унутрашња отуђеност од Бога, то је маска побожности. Један од богослова је рекао да је демон пали ум; демон нема ни душе, ни срца, уместо душе код њега је црни пламен пакла, уместо срца – пустош, хладна као лед.

Раскол је парализа срца, потпуна гордост, очајање побуњеног Луцифера (Деннице). Док су древни фарисеји сматрали да су оскврнављени самим додиром онога човека који не припада њиховој секти, расколници – новозаветни фарисеји – сматрају да су оскврнављени већ самом Црквом Христовом, која освештава свет.

Свети Кипријан произноси речи које се разлежу као разобличујући глас пророка Илије: „[Расколник] назива себе хришћанином исто тако лажно као што и ђаво често лажно назива себе Христом“ (Исто, стр. 189). Дакле, расколник је гори од незнабошца и неверујућег: ови су се родили као сиромаси, а он је имао Царство и изгубио га је, имао је свештенство и издао га је. Преподобни Макарије је чуо од Анђела да су најстрашније муке у паклу припремљене свештеницима блудним и монасима лицемерним, а блуд и отпадање од истине код пророка су били синоними. Монах, који је погазио своје завете, јесте пре свега монах који је одбацио црквену власт (завет послушности); последњи ступањ тог греха је побуна против епископа. Расколник лажно носи име хришћанина; дакле, сваки пут, када расколник назива себе тим именом, он лаже, а када назива себе слугом Божјим, тада лицемери – и молитва расколника да му буде, по речи Псалмопојца, на Грех (Пс. 108,7). Расколника не треба називати хришћанином, као што леш не треба називати човеком.

Шаљући апостоле на проповед, Господ им је давао чудотворну моћ да исцељују болести, да васкрсавају мртве и да изгоне демоне. Вративши се ученици су са радошћу говорили Христу о јављању Божанске силе и о чудима која су сатворили. Господе, и демони нам се покоравају (Лк. 10,17), задивљено су клицали. А Христос је одговорио: Томе се не радујте… него се радујте што су имена ваша написана на небесима (Лк. 10, 20). Поред сваког имена, написаног на Небесима, треба да стоји друго име – хришћанин. По речима свештеномученика Кипријана, за расколнике је име „хришћанин“ изгубљено, што значи да су њихова имена избрисана из Књиге Живота. Изгубити име значи изгубити своје достојанство, своју личност.

Сетимо се: у Откривењу је речено да аждаја баии на земљу својим репом трећину звезда (уп.: Откр. 12, 4). (Аждаја је сатана, глава његова је гордост, змијски реп аждаје је лаж, звезде, збачене с неба, су Анћели, који су пошли за сатаном). Овде је та „стара аждаја“ расколницима који су следили за њом одузела име хришћанина. Она је отела име „свештеник“, име „монах“, име „хришћанин“, а уместо тога у књизи смрти, која се чува у подземљу пакла, написала испред њихових имена друго име „одступник“. Колико пута расколници читају „Верујем“ толико пута лажу, колико пута називају себе у молитви „слуга Божји“ – толико пута подсећају Небо на своје вероломство, колико пута називају себе хришћанима – толико пута врше кривоклетство. Свети Кипријан пише да иако сатана себе назива Христом, то је ипак лаж и превара о којој је Господ рекао: Многи ће доћи у моје име… [многи ће рећи]: Ево овде је Христос… [али] не верујте [им] (уп.: Мк. 13, 6, 21). (Ето, расколници називају себе хришћанима, али одступивши од Цркве, они су одступили од Христа и зато су постали отимачи туђег имена).

Многи мученици су на захтев незнабожачког суда да наведу своја имена одговарали само: „Ми смо хришћани“. Пред именом хришћанина (као ученика Христовог и причасника Духа Светог), бледе сва човечија имена, као звезде пред светлошћу сунца. Господ је рекао: Радујте се што су имена ваша написана на небесима, а свети Кипријан нам је открио да је расколник изгубио име хришћанина: „Као што ђаво није Христос, иако обмањује Његовим именом, тако ни хришћанином не може да се сматра онај ко не пребива у истини Његовог Јеванћеља и вере“ (Исто).

Да би психолошки сломили заточеника концлогора, лишавали су га човечијег имена и називали по броју који је био пришивен на његовим леђима. Расколник сам себе лишава најузвишенијег од свих имена на земљи – имена хришћанина. Број на леђима заточеника означава да су за заточеног затворена врата у свет, да је он лишен слободе и да је постао човекствар. За расколника губитак имена хришћанина значи да су за њега затворена врата у Царско Небеско, а кад он назива себе хришћанином, тада лаже и краде то име, а у стварности је расколник луциферијанац, зато што је поновио одступништво Луцифера.

Заједно са именом хришћанина расколник губи све што је задобио у Цркви, и излази из ње наг, као злодух. Као што је познато, сатана је увукао у раскол трећину Анђела. Имена расколника, који су следили за сатаном, каквом год добу они припадали, нестају и гасе се, као звезде падалице. Правосуђем Божјим она су заувек избрисана из вечности.

Свети Кипријан говори да су расколници изгубили најважније – љубав, оно што је срце Јеванђеља. Сво Свето Писмо стаје у две заповести љубави према Богу и људима. Расколници не могу да испуне прву од њих, зато што је Бога могуће љубити само Духом Светим. Душевна, распаљена, неочишћена од „крви и тела“ (уп.: 1 Кор. 15, 50) љубав, која ‘ испуњава ум маштањем, а срце – тамним наслађивањем, недостојна је Бога. Немогуће је, поричући Духа Светога кроз порицање Цркве, у исто време љубити Духом Светим Бога, – то је самообмана. А такође је немогуће, одбацујући Цркву, духовно љубити човека. Црква и душа човека јесу подобије Свете Тројице, али Црква је идеално подобије, а душа подобије као могућност. Уцерковљење човека је приближавање његове душе идеалу, одраз Цркве у његовој души.

Могу да нам приговоре да и код расколника постоје такве врлине, као што су милостиња, помоћ сиромашнима, брига о болеснима. Међутим, милосрђе расколника скоро увек се своди на њихову заједницу и онај круг људи који они хоће да привуку к себи. Добро расколника има или смишљено-прорачунати, или емоционално-душевни карактер. Када се расколници убеде да човек не наседа на наговарање, онда њихово „добро“ прелази или у хронично непријатељство, или у равнодушност. Сажаљење према несрећнима брзо се губи. “ Ако нећете да будете заједно с нама, нека вам помаже ваша Црква“, – као да са притајеном злурадошћу говоре они. Духовна љубав, која обухвата све, која не зависи од националних, конфесионалних и других разлика, расколницима је недоступна. Изгубивши Цркву, они су изгубили способност за хришћанску љубав. Она је постала за њих у души туђа и непозната; зато свештеномученик Кипријан и говори да у расколу чак и не помишљају о љубави.

Он пише: „… Не могу да буду с Богом они који нису пожелели да буду једнодушни у Цркви Божјој“ (Исто).

„Бити с Богом“ – значи бити у благодати Божјој. Овде на земљи, душа је сједињена с благодаћу – чак и код светих – привремено, као што је, например, топлота сједињена са железом загрејаним у ватри, и зато се благодат може и изгубити. У Будућем Животу благодат ће бити сједињена са спасенима заувек и супстанцијално (суштински): несливено са њиховом природом, али неодвојиво од ње. У Будућем Животу више не може да буде губљења благодати, напротив, само непрекидно задобијање и узрастање у њој – вечно приближавање иконе свом Пралику, подобија – своме бесконачном Идеалу, и вечно поступно кретање ка Богу које нема краја, јер је Бог апсолутан и неисцрпан.

Човек постаје нерукотворени храм Бога, али је за то он дужан да потчини свој ум учењу Цркве, која има ум Христов, да покори срце своје благодати, која пребива у Цркви, названој у Светом Писму „Невестом Христовом“ (вечној Љубави Христа). Црква има Дух Христа, који обитава у њој као у Његовом мистичном Телу, и зато они који одбацују Црккву одбацују Христа. Ван Живога Христа немогуће је спасити се само личном аскезом и испуњавањем заповести, па и заповести ван Цркве није могуће испунити: оне престају да буду фактор унутрашњег живота човека и постају спољашњи формални пропис.

Део IV

Свети Кипријан пише да расколницима „макар, будући одани, изгорели у пламену и огњу или испустили душу своју будући бачени као храна зверима, ипак ни то неће бити венац вере, него ће бити казна за вероломство, неће бити славно окончање побожног подвига, него исход очајања“ (Исто). Макар расколници претрпели иста страдања као и хришћански мученици за време гоњења од незнабожачких царева, макар их пекли на тихој ватри или бацали дивљим зверима да их растргну, ипак њихова крв неће постати за њих царски плашт победника; огањ који спаљује њихова тела, неће моћи да очисти њихова срца од греха духовне гордости; зуби звери неће бити за њих знамење спасених, пред којима ће Херувим, који чува врата Едема, спустити свој мач.

Мучеништво је непоколебиви печат верности. А расколници се показују као верни до крви и смрти греху одступништва, дакле, – верни сатани. Демон је самоубица, његово бивствовање је смрт која вечно траје. Расколник, ако се није покајао, исти је такав самоубица, зато што је поновио грех демона – отпадање од Цркве. Мучење за расколника није друго Крштење, него агонија смрти и почетак вечних мука. За њега би било мање зло да се за време гоњења одрекне од своје вере – лажне иконе Христа (а у ствари – антихриста, који је, борећи се против Цркве, присвојио име Христа). Можда би у преосталом времену живота одступник од Цркве принео покајање за грех раскола, а затим – идолопоклонства и, смиривши свој дух, помирио се са духовном мајком – Црквом, коју је раније увредио, као блудницу, и у чије лице је пљувао речима клевете. Међутим, схвативши смрт као своје лажно исповедање, расколник ће се са гордо подигнутом главом упутити у преисподњу (пакао), на пир демона. Анђели се радују смрти мученика и узносе њихове душе у обиталишта раја, али одвраћају се од мучне смрти расколника, као од ужета којим се обесио Јуда.

Свештеномученик Кипријан пише:“ Сличан њима може да буде усмрћен, али не може бити овенчан“ (Исто). Многи иду у смрт због лажних идеја, а још је више оних који гину због својих страсти. Код расколника су сједињена та два греха: они дају живот за свој лажни олтар лажноме богу, придигнут изван граница царства Цркве, али раскол им даје могућност да остваре и најпогубнију страст – духовну гордост. Расколник умире без љубави према Богу, без љубави, тог дивног цвета, који расте на корену смирења; расколник умире гордећи се собом. Венац мученика је благодат Божја. Благодат и вероломство не могу да се повежу међусобно.

Купола хришћанског храма символизује духовно Небо и зато је он изнутра често живописан сликама звезда различитих величина. Душа оног ко је презрео Цркву и напустио њен дом (уточиште), заувек се лишила наде да ће бити међу тим звездама на духовном Небу. Као што је немогуће спасити се без Христа, тако је немогуће спасити се без Цркве. Ко мисли да својим подвигом или ревношћу замени њену благодат, тај је сличан човеку који мисли да може узлетети ка небу, млатарајући рукама.

Свети Кипријан, указујући на речи Спаситеља да се у љубави према Богу и људима садржи, као скраћено, сво Свето Писмо, открива нам морални понор раскола. Он категорички тврди да у расколу нема и не може бити љубави, јер истинска љубав тежи ка јединству: „Какво јединство одржава, какву љубав чува или на какву љубав помишља онај ко, предавши се тежњи ка раздору, расеца Цркву, руши веру, ремети мир, искорењује љубав, онечишћује Тајну?“ (Исто, стр. 190).

Гордост хлади љубав. Расколник је поставио себе као судију над Црквом и изрекао јој сурову пресуду. Недавна браћа по вери постала су одједном за њега „незналице и заблудели“. Љубав је нарочити дар благодати Божје; ко је изгубио благодат, тај је изгубио истинску љубав. Расколник, поновимо, своју распаљену фантазију, глас крви и страстних емоција схвата као љубав, али на духовну љубав, по речима свештеномученика Кипријана, не може чак ни да помисли.

Свети Оци називали су гордог сатану „древним злом“; свети Кипријан скоро истим тим речима говори о расколницима: „Одавно… ]е почело ово зло“ (Исто), а апостол Јован Богослов у својој посланици пише да се старешина једне од хришћанских заједница толико погордио да не само што није примао њега самог (то јест апостола Јована) и његове ученике, него је покренуо и гоњење против њих (в.: 3 Јн. 1,9-10). Апостол Јуда упоређује људе, који нису сачували јединство вере, са људима који презиру Господство (Божије), а на славе хуле (Јуд. 1, 8), са палим духовима, који су напустили своја места.

Међутим, иако је „стара аждаја“ повела за собом трећину Анђела ипак после те светске трагедије, која је потресла сав космос, ни један од светлих духова који су се одржали у истини више није пао и није био заведен. А што се тиче човечанства, зло и грех на земљи шире се све више и пакао граби својом безданом чељусти све нове и нове жртве. Љубав, која уједињује људе, нестаје и умањује се, као извори у врелом песку пустиње. Грех не може да уједини, он само раздељује, цепа, комада, и отуђује једне од других.

Расколи и јереси заводе све више људи – тако пред очима расте лавина снега, која се сурвава са врхова планина. Раскол постаје једна од апокалиптичких несрећа, горка чаша зла, изливена на земљу. Нарочито много раскола и подела биће пред крај века. Раскол није само еклисиолошка, него и психолошка јерес. Свети Кипријан наводи речи апостола Павла: Настаће тешка времена… људи ће бити самољубиви (2 Тим. 3, 12)… (даље се набрајају душевна својства одступника). Један од узрока раскола је увређено самољубље. Сваки расколник сматра да је неправедно заобиђен и увређен, да му његови сјајни дарови дају право на посебно место у Цркви, чега га неправедно лишавају. Но сви одједном не могу бити први: у фотељи старешине не могу да седну и да заузму место сви који желе за себе ту част. Самољубив човек мрзи вишега, завиди једнакима по положају и презире ниже. Већ у срцу свом он се отуђује од браће, убио је љубав према њима пре него што је постао расколник.

Речи апостола Павла о развраћању људи у последња времена (в.: 2 Тим. 3,19) свештеномученик Кипријан приписује пре свега расколницима. Расколници, који се супротстављају Цркви и њеној јерархији, личе на египатске маге Јанија и Јамврија, које је фараон (слика демона) послао у борбу против Мојсеја.

У 3. глави Прве посланице „апостола народа“ Тимотеју подробно се разматрају психолошке основе раскола, оне страсти које подривају веру у Цркву, поткопавају, као термити – зграду. Термити у огромним ројевима дан и ноћ неуморно грицкају темељ под земљом, и здање, споља веома солидно, неочекивано пада као под сопственом тежином.

Апостол Павле пише да су ти људи… непоуздани у вери (2 Тим. 3,8); овде се вера разматра као унутрашња интуиција – способност проницања у духовни свет и умеће разликовања у том свету светлости од таме, истине од лажи. Међу расколницима и јеретицима древних и нових времена било је људи који су поседовали велику ерудицију – Ориген, сјајно знање философије – Аполинарије, лично подвижништво – Полихроније и Несторије, красноречивост – Арије, дела из егзегетике – Теодор Мопсуестски, и тако даље. Али они су се, не будући укључени у унутарњи живот Цркве и не покоривши јој свој ум, показали слични безумнику, који оштрим мачем наноси рану самоме себи и при том мисли да наноси пораз непријатељима.

Вера је не само „сума теологије“, већ је пре свега способност за заједничење са Богом, а оно што називамо контакт, могуће је само у Цркви и кроз Цркву. Ма каква спољашња знања поседовао расколник, он ће свеједно лагати у вери: тако ће човек који има јак глас, али је лишен слуха, запевавши, испуштати само гласове, сличне њакању магарца. По речима апостола Павла, ти људи имају изглед побожности, а силе њезине су се одрекли (уп.: 2 Тим. 3,5). Апостол предсказује да ће њихово безумље постати очигледно свима (2 Тим, 3, 9). По мишљењу Кипријана Картагинског, раскол такође објављује то безумље, као што гнојни чир износи отров, који се већ налази у крви.

Свети Кипријан пише: „Оно што је прорекао [апостол Павле] испуњава се, и са приближавањем краја века већ се појављују такви људи и настају таква времена“ (Исто, стр. 191). Из Светог Писма знамо за два потопа: водени – за време Ноја – и огњени – који мора да буде пре крај света. И једном и другом претходи један други потоп – безбожности и греха, који је достигао огромне размере; може се рећи да се потоп греха материјализује у светске катастрофе и катаклизме. Православни храмови остају као острвца усред овог потопа – као врхови гора које се још уздижу над тамном стихијом која бесни. Али демон, као стратег, промишља план рата: демон хоће да сруши зидове тврђаве Православља изнутра, и зато је, поновимо, раскол и сличан метежу у опседнутој тврђави: њени браниоци морају да се боре истовремено против спољних и унутрашњих непријатеља.

Пророчанства се испуњавају пред нашим очима. Зато догађаји, предсказани од апостола, треба да ојачају нашу веру. Кад не би било раскола, то би значило да су апостоли погрешили, али апостоли су нам јасно указали на опасност која нас очекује и заповедали хришћанима да се склањају од људи, који доносе раздељење: клони се ових (2 Тим. 3,5). „Бежите, молим вас, од таквих људи и, као од смртоносне заразе склањајте се и од слуха вашег удаљавајте њихове погубне разговоре, по Писму: …не слушај језик безбожнога (Сир. 28, 28)[1]“, – говори Кипријан Картагински (Исто). Ма како да нам је жао болесног, погођеног смртоносном заразном болешћу, ипак његовом одру треба да прилази само искусан лекар, који може да помогне (ако још има наде) и уз то је у стању да се придржава мера предострожности.

Други људи неће донети користи болеснику, већ ће се, приближивши се, само заразити од њега, примити невидљиви отров, чак и преко дисања. Свети Кипријан говори да је потребно не само да се удаљавамо, него и да „избегавамо сваког ко се одвојио од Цркве“ (Исто). Расколник је „непријатељ олтара, побуњеник против Жртве Христове, издајник у погледу вере, у погледу побожности крадљивац светиње; непокорни слуга… презревши епископе и напустивши свештенике Божје, усуђује се да подигне други олтар… да лажним жртвоприношењима скрнави истину Жртве Господње“ (Исто, стр. 191192). Даље се свештеномученик сећа поучне казне, која је задесила расколнике Старозаветне Цркве – Кореја, Датана и Авирона: њих је живе прогутала земља, а саучеснике раскола огањ је претворио у пепео. Пре тога су Мојсеј и Арон заповедили народу да се удаљи од шатора бунтовника; они који су послушали, спасли су се, они који су остали са њима, – изгинули су (в.: Бројеви 16,135). Земља која се отворила означава преисподњу, а пламен – вечне муке пакла.

Свети Кипријан пише: „… нека нас не колеба и не смућује потпуно и неочекивано неверство“ (Исто, стр. 191). Ко је јуче био пријатељ, данас је постао непријатељ. Онај са ким смо јуче заједно стајали пред престолом, напустио га је, као што пребеглица за време битке напушта заставу пука, пред којом је давао заклетву и коју је био дужан да брани до смрти. Онај са ким смо се недавно причешћивали из исте Чаше, сада пориче Свете Тајне Цркве, и за њега та страшна тајанствена Чаша више није светија од кухињског посуђа. Неки савремени расколници се боје да то отворено кажу: једни од њих изјављују да не знају има ли у Цркви благодати, али – зашто су онда напустили Цркву? Други говоре да у Цркви можда постоји благодат, али мања него у њиховој заједници. Међутим, у таквом случају они стају на екуменистичку позицију: говорећи о различитим конфесијама као о гранама на заједничком стаблу хришћанства, они чине оно против чега су сами ватрено иступали и мржњом према чему су оправдавали свој раскол, – тако се супротности слажу. Али у стварности, поричући Цркву, они поричу благодат која дејствује у њој, и зато, окренувши леђа престолу, одбацују Онога Ко је на њему.

Добар човек, будући обманут због своје простосрдачности, може да се случајно нађе у расколу, али његова сопствена савест, тај тајанствени глас духа, неће му дозволити да буде у њему дуго; такав човек неће поднети смрад расколничких сабрања – ону духовну тежину, оне демонске силе, које приморавају душу да тугује и да се стеже од бола предосећајући вечну погибију. Таквим људима се обраћа свети Кипријан: „Ако спасоносни савет не може да врати на пут спасења неке вође раскола и виновнике неслоге, који се налазе у слепом и упорном безумљу, онда, барем, ви, уловљени из простодушности, или примамљени на превару, или заведени некаквим вештим лукавством, – раскините подмукле замке, познајте праву стазу Небеског пута“ (Исто, стр. 196). И то треба учинити без одлагања: дакле човек за време пожара треба да напусти кућу која гори, не мислећи на своју имовину, да се не би нашао погребен под срушеним домом.

Свештеномученик Кипријан пише: „Највољенија браћо, саветујем и убеђујем, да нико не би… погинуо“ (Исто). Сав живот овог светитеља био је посвећен служењу Цркви, борби против сатанских сила за сваку човечију душу, он је заиста живео за то „да нико не погине“. Ради тога он је примио чин епископа, ради тога је писао посланице, које као да горе огњем његовог сопственог срца, ради тога је неустрашиво исповедао пред незнабошцима православну веру и храбро примио смрт, посведочивши истину мучеништвом – „да нико не би погинуо“.

Пут православног хришћанина, савременика светог Кипријана налазио се између два понора: слева – незнабоштво, бездан сличан лављој јами Данила, где се гладне звери хране човечијим телима и очекују нове жртве (в.: Дан. 6,16); здесна – јама раскола, покривена одозго гранама и травом, – путник, мислећи да се испред њега распрострла ливада са цвећем, правио је несмотрен корак и пропадао. Стога је „змијска песма“ раскола опаснија од „лавље рике“ незнабоштва. У незнабоштву је јасна алтернатива: или одрицање од Христа, или гоњење и смрт. А у расколу одрицање од Христа дешава се у име Христа. Незнабоштво заводи очигледним чулним гресима, раскол – тобожњом праведношћу, у којој налазе задовољење тајне страсти: гордост, непослушност, бунтовни дух и завист.

Свети Кипријан упоређује Цркву са мајком која држи на својим грудима човечију душу, као дете, и храни је својом благодаћу, као млеком. Расколници отимају децу из наручја мајке и уместо млека уливају у њихова уста жуч. Вође раскола светитељ назива онима који пребивају у „слепом и упорном безумљу“ (Исто) – они као да затварају своје очи и уши да не би видели и не би чули оно што разобличава њихов грех. Они се боје истине и зато, још не саслушавши до краја, побијају, и не прочитавши, поричу. Они су лишени способности да објективно мисле, као што је те способности лишен човек, који је обузет јаком страшћу. Највеће безумље је изгубити Бога, зато Црква у својим литургијским химнама назива „безумницима“ све јеретике и расколнике. Ти људи чулни су и Духа немају (Јуд. 1,19), мада на световном плану могу да буду људи веома обдарени.

Господ је назвао фарисеје слепим вођама (уп.: Мт. 23,16). Старозаветни и новозаветни фарисеји педантно разматрају свако правило, али виде само омотач (спољашност од речи), јер заборављају да темељ свих канона, заповести и пророчанстава јесте љубав према Богу и људима.

Господ говори о унутрашњим очима срца (в.: Еф. 1,18). Очи вере тајанствено и скривено виђење – то није Православље спољашњих правила (мада је и оно неопходно), него Православље срца, које се образује кроз аскезу целога живот, нарочито кроз подвиг послушности и смирења. Гордост мрзи послушност; по речима праведног Јована Кронштатског,“ она не може да повија ни пред ким свој врат од меди“.“ Коме бити послушан? – презриво пита духовни гордељивац. – У наше време немамо кога да слушамо“ (то ће рећи, једини изузетак је он сам). „Кога послушати?“ – пита расколник. „Како – кога слушати, буди послушан мени (следи за мном)“, – одговара ђаво. „Где су сада духовни оци!“ – узвикује расколник.“ Ја сам одавно твој духовни отац“, – непрекидно говори тај исти ђаво, црни епископ раскола.

Свештеномученик Кипријан пише: „Бог је један, један је Христос, једна је Црква Његова и вера је једна и један је народ, сабран у јединство тела свезом слоге“ (Исто, стр. 197). Тако је свагда веровала Васељенска Црква.“ Јединство не треба да се разбија; исто тако не треба да се дели и једно тело… све што се само одвојило од животног начела, не може… живети и дисати посебним животом“ (Исто). Ако екуменизам упоредимо са израслином или отоком на телу, који на одређеном стадијуму прелази у рак, онда је раскол већ леш који се распада.

Свети Кипријан пише: „Нека се нико не чуди… што чак и неки од исповедника долазе до истог таквог [раскола] и зато тако безбожно и тешко сагрешују“ (Исто, стр. 193). Исповедник је онај ко је пострадао ради вере у Христа, али није био предан смрти. Такви људи су уживали нарочито уважавање у Цркви, водило се рачуна о њиховом гласу на саборима, њихове молбе за опраштање грешницима, а посебно заузимања за примање у евхаристијску заједницу „палих“ (оних који су се одрекли Христа за време гоњења), обично су узимани у обзир и били извршавани од стране јерарха: крв исповедника као да је умивала тамне мрље срамоте „палих“ и умољавала Бога за милост према онима који су Га изневерили. Али „исповедање не ослобађа од сплетки ђавола и оном ко се налази… у овом свету не пружа свагдашњу заштиту од искушења, опасности, напада и удара (овога) века“ (Исто).

Напротив, грех исповедника постаје нарочито тежак, зато што служи као узрок саблазни многих душа управо због славе исповедника као јунака вере, који је претрпео окове, изгнанства, тамнице и мучења ради Христа. Што више се подвижник уздиже духовно, тим је радоснији за зле духе његов пад. Раније заслуге не спасавају расколника од наказања, већ га само повећавају. Кад војник, који се истакао у рату, затим створи заверу против свога господара, тада му неће судити као јунаку, него као издајнику. Свети Кипријан пише: „Он је исповедник Христов, али само у случају ако се преко њега затим не хули величина и достојанство Христово. Језик, који је исповедао Христа, не треба да буде злоречив и свадљив; не треба да изговара грдње и ругања; не треба да после похвалних речи сипа змијски отров на браћу и свештенике Божје“ (Исто, стр. 195).

Овде свештеномученик Кипријан указује на грех који тајно наводи срце човека на раскол: то је грех осуђивања. Када се он претвара у страст и навику, тада заповеднички и стално захтева за себе нову храну, а у расколу су за њега припремљена најукуснија јела. Слуга свог језика налази у расколу читаву кухињу оговарања, где се у котловима кувају, као месо, туђи греси, обилно зачињени клеветом.

„Тај преступ [раскол] гори је од оног какав су видиво починили пали [они који су се одрекли Христа за време гоњења] који затим покајавши се за своје сагрешење, умољавају Бога прописаним покајањем. Овде ишту Цркву и моле је; тамо се противе Цркви. Овде је до безакоња могла довести неопходност [мучење]; тамо – слободна воља. Овде је пали оштетио само себе; а тамо онај који се напреже да изазове јерес или раскол преваром је повукао за собом многе. Овде је губитак за једну душу; тамо је опасност за веома велики број њих. Овај схвата да је заиста погрешио, плаче због тога и скрушава се; а онај, горд у свом греху и уживајући у самим безакоњима, одваја синове од мајке, одмамљује овце од Пастира, руши Тајне Божје, и док је пали сагрешио једном, онај греши свакодневно. Најзад, пали, удостојивши се мучеништва, може да се удостоји и обећања Царства, а онај, ако претрпи и смрт ван Цркве, не може да достигне награду Цркве “ (Исто, стр. 193).

У завршном делу књиге свети Кипријан позива паству да испуњава заповести Јеванђеља, да помаже сиромашнима и да чува међу собом мир и јединство. Раскол као удар грома и предвесник будућих искушења треба да пробуди верујуће из сна лењости (в.: Приче 19,15). Замка раскола, којом ђаво хоће да уплете Цркву, као гладијатор свога противника, лови само надмене, а смирене ђаво не може чак ни да дотакне. Господ је пред Своја страдања рекао ученицима: Мир вам остављам, мир свој дајем вам (Јн. 14,27).

И свети Кипријан пише: „У очувању мира Он [Христос] је сместио све дарове и награде Својих обећања“ (Исто, стр. 197). Мир, љубав и јединство јесу наслеђе Христа. Црква је царство Духа Светога – Духа мира, то је ризница Љубави Христове, духовно јединство по слици јединства Свете Тројице. У најтајанственијој од књига Библије – Песми над песмама – под именом Невесте подразумева се Црква Христова, а такође и човечија душа, која кроз Цркву постаје Невеста Христова Његова вечна Љубав.

Ваља још једном поновити: ако би „Књигу о јединству Цркве“ свештеномученика Кипријана било могуће свести на неколико речи, онда би те речи биле древна апостолска изрека (коју је цитирао и сам картагински светитељ): „Коме Црква није мати, томе Бог није Отац“.

Кад би куцање срца свештеномученика Кипријана зазвучало као реч, којом се обраћа својој пастви и потомцима, онда би то био завет: „Љубав је у јединству, а јединство је у љубави“.

Responses

  1. Све ово јесте тако,али само у мери у којој је случај да се неко самовољно одваја од Епископата неке Цркве који је веран Христу и Православној вери ,а док у мери у којој тај епископат одлучи да ,се одметне од верности Христу или вери, усвајајућу СвеЈереси Екуменизма ,савлазни и јереси Шамбезија или Критског разбојничког сабора , у тој мери Епископе који унесу јерес у Цркву који Саборно усвоје те скверни ,има сматрати за,вукове у јагњећој кожи ,то јест оне који одводе и себе и паству у раскол од Пастироначалника Христа и Православне вере ,утврђене на Васељенским.Саборима.
    И онда,и по духу ,постаје очигледно у каквом је тај Епископат стању и духу, и где заправо обитава дух раскола по речима Оца Карелина ,…Православље ума је вера у оно што учи Црква. Православље срца је могућност да се осети духовни свет, да се разликују тамне и светле силе, добро и зло, лаж и истина. Православно срце одмах ће осетити у свим јересима и расколима, ма како они били прерушени, туђи смртоносни дух сличан смрадном задаху труљења, који се шири од леша (ма како овај био намазан мирисима). Човеку, који има ову духовну интуицију, мучно је да буде међу јеретицима и расколницима, њега потмуло боли срце (душа), као да је на њега наваљен камен, оно осећа шта је скривено иза речи, – богоборни дух (који у окултној литератури често – конспиративно – називају „духом Прометеја“)….или што наш народ каже мудро,по плодовима се(то јест по духу) познаје ко је уствари у духу саблазни и духовном расколу од Христа


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: