О ГРОБЉУ – Свети Владика Николај

О ГРОБЉУ

По Православном народном схватању

 НАЈМНОГОЉУДНИЈИ ГРАДОВИ

Као и Литургија тако и поштовање гробова упорно се одржало у хришћанству ево кроз пуних 19 векова. А поштовање гробова израз је поштовања предака, „отцев и братиј нашеј ко вјере скончавших“. Колико је њих? Кажите ми, колико је живих становника у вашем граду или селу, па тај број помножите са 50 или са 100, сходно старости вашега града или села. Ако ваш град броји 10.000 становника, град упокојених може да броји милион. Ако ли град ваш броји 100.000 становника, град упокојених може да броји десет милиона. Гробља су, дакле, најмногољуднији градови у свету. Париз има мање становника него београдско гробље. И Београд може да има мање становника него ли гробље једног обичног села. Ако узмете сада целу једну државу, па сравните број живих са бројем упокојених, наћи ћете, да у маленој држави живих борави цело једно огромно царство упокојених. И држава живих онда изгледа вам као једно острво према континенту. Као кад узмете у рачун лишће једног дрвета у једној години па сравните са лишћем, што га је дрво отресло узастопно кроз сто и више година. Ми, дакле, који смо дошли на ред да живимо данас, сасвим смо малобројни у сравњењу са рођацима нашим, који живеше пред нама. Израстоше на Дрвету живота, бише убрани невидљивом руком, и уступише место нама, који немамо никакве веће дужности него да се по закону Божјем спремамо на пут, да би уступили место другима, потомцима нашим.

Сав онај огромни народ упокојених црква рачуна у своје чланове исто онако као и оне који сад живе на земљи. Католици би то назвали civitas Dei, државом Божјом. Но код нас православних није толико у обичају употребљавати реч држава, и грађанство, у вези са црквом и са вернима. Ми би пре могли рећи: Фамилија Божја. Родбина Христова. Код старих Немаца гробље је називато Gottes Acker, Божјом њивом. Има и то пуно смисла. Гробље је заиста посејана њива Божја, из које ће нићи нешто дивно и славно, сходно речи апостолској: „сије се у срамоти, а устаје у слави; сије се у слабости, а устаје у сили“. Руси називају гробље — кладбишче, то јест складиште, где се нешто држи на чувању. И ако труне, ипак је драгоцено оно што се ту чува. На гробљу труну тела, као што сва семена труну у земљи пре него што изникну у сасвим новом оделу. Сва она трулеж од крви и прах од костију предака наших, отаца и браће наше, васкрснуће једнога дана, у слави и сили, и обући ће се у ангелску красоту и бесмртност. Отуда гробља не предстваљају за хришћане места обичног гноја и праха, пропасти и ништавила, но хранилнице /чуваонице/ нечега врло драгоценог, најдрагоценијег у свету. Ту су наши ближњи. Заповест Господња: Љуби свога ближњега као себе самога односи се на упокојене исто онако као и на живе, и још више на упокојене у колико је њих више од живих. И они су наши ближњи, наши најближи. Они су јуче били као ми, и ми ћемо сутра бити као они. Ми смо били у њима, кад су они ходили на земљи; и сад треба да будемо са њима, свесно и разумно, у једној љубави и једној надежди васкрсења. Јер нити су они мртвији од нас нити ми живљи од њих пред Дародавцем живота. Разлика је у томе, што су наше душе још обучене у тела, а њихове наге, разлучене од тела. Ми се молимо некима од њих, од тих отаца и браће наше, онима који су највише засјали славом Божјом у телу, — свецима Божјим молимо се, да сачувају наше градове и села од пропасти и беде. То нас обавезује на реципрочну братску услугу према упокојеним. То нас обавезује, да се с поштовањем и љубављу односимо према гробовима наше браће и отаца. Јер пут њихов пут је и наш. Бог њихов Бог је и наш. А Бог њихов, Бог отаца наших, једини, свети и бесмртни, јесте Бог живих а не мртвих. Јер су Њему сви живи, рече Господ. Докле год иде Његов животворни дах, иде и живот, и у кругу томе све је живо, осим оно што Он намерно одлаже да оживи. А то је баш случај са телима „пре нас починулих отаца и браће наше“. Животворни и неодољиви дах Божји не оживљава сада тела њихова него одлаже њихово оживљење до дана Општег Васкрсења, чекајући нас и синове наше, те да све заједно васкрсне у живот бесмртни.

 ХРАНИЛНИЦЕ, УСИПАЛНИЦЕ, СПАВАОНИЦЕ

 Сама реч сахрана /сахранити/, ова богонадахнута реч сељачка, казује нам суштину гробља. Сахранити значи сачувати. Гробље је, дакле, хранилница, или чуваоница. Чега? Наших ближњих, отаца и браће наше, највећега блага на земљи, блага Божјега. Свако друго материјално благо на нама и око нас не вреди једнога гробља хришћанскога, ни најмањега. Иако изгледа, да је прашина  прашина, то јест да су сви минерали и све немуште ствари уопште на крају крајева онаква иста прашина као и гробна прашина од костију наших отаца. Али није иста. Јер ова је намењена васкрсењу и животу а она је обречена на смрт. То нам казује и реч усипалница. Капелу или кућу на гробљу, где се упокојени стављају пре сахране, Руси називају усипалница, што значи спаваоница. У самој тој речи, опет народној и древној, садржи се једна велика идеја: мртва тела су само успавана тела, успавана а не мртва. Прах од мртвих тела јесте прах што спава. То није, дакле, обичан прах него прах што спава. Ово сведоче и речи ангела Божјег, речене пророку Данилу: „и много онијех који спавају у праху земаљском пробудиће се, једни на живот вечни, а други на срамоту и прекор вечни“ /Дан. 12, 2/. То одговара и речима самога Спаситеља, Васкрситеља нашега, у погледу на умрлу кћи Јаирову и на умрлог Лазара. За умрлу ћерку Јаирову рече Господ: „одступите, дјевојка није умрла него спава“. И зато му се смејаху сви они, који се вазда само на почетку смеју. Тако исто рече и за умрлог Лазара: „Лазар наш пријатељ заспа, него идем да га пробудим“. И у наше време људи би казали  умре, а Господ би и сада као и онда рекао — заспа. Шта заспа? Наравно, тело заспа. Не и душа заспа, како погрешно уче адвентисти. Јер душа нема потребе у спавању ни за овога живота, него делује и у сну, када тело спава. Још мање спава душа ослобођена од тела. А да душе упокојених не спавају, знамо из многих јављања душа из оног света. Тако дакле, сва тела наших отаца и браће у гробовима спавају. И кад се потпуно претворе у прах, опет нису обичан прах — као прах од камена — него су прах успаван, који чека пробуђење. У наше дане скована је једна грозна реч — мртвачница. Та грозна реч треба као да замени ону народну реч — хранилница, усипалница и спаваоница! Но та реч, мртвачница, одговара потпуно целом материјалистичком менталитету неких људи после рата. И да су хтели они нису могли употребити другу реч, реч народну. Јер језик и нехотице исказује оно што је у срцу и у уму. Језик је издајник срца. Језик је њихов објавио смрт, која влада у мислима њиховим, у философији њиховој. Језик им је издајник и судија, по речи Христовој: „Јер ћеш се својим ријечима оправдати, и својим ћеш се ријечима осудити“. Она реч, мртвачница, осуда је својих ковача за неверовање њихово у живот и за веру њихову у смрт. Кад би поверовали Христу, да су Богу сви живи, они никад не би изговарали ону реч мртвачница. И без потребе су је изрекли, пошто већ има народна реч за то — хранилница /од сахрана/ тј. чуваоница, или усипалница, спаваоница.

Но критикујући их због њиховог отпада од вере народне у живот, у апсолутност живота, у свемоћ живота, и у ништавило и привременост смрти, ми их ипак волимо, и у љубави према њима као својима Богу се за њих молимо, да им исправи мисли, и веру у смрт обрати у веру у живот. Да буду једно с народом као што је народ једно с Христом. Сетиће се бар и сажалиће се  сетиће се, како ужасно и ледовито дејствује на мајку, која је једино чедо своје предала Богу, кад јој се каже: твоје дете пренето је у мртвачницу!. И кад се сете, сажалиће се, а кад се сажале одбациће ову језиву реч и заменити је бољом и правилнијом.

 ДА ЛИ СУ ГРОБЉА ТЕСКОБНА?

 Најмногољуднији градови заузимају најмање простора. То су градови упокојене родбине наше, отаца и браће. Хиљаде и хиљаде њих смештени су на пространству једне мале њиве. Њива Божја! Тело до тела, плоча до плоче, крст до крста. „Не зна се цар нити војник, нити богат нити убог“. Може се знати по споменицима и читуљама, ко је ко, али доле, у гробовима све је један успавани, свештени прах. Покојници не протествују, што се градови живих шире на километре, а неки живи протествују, што се градови упокојених шире на метре. Једни од ових протестаната захтевају, да се многа гробља прерију и обрате у паркове. Други опет, једномишљеници ових паркомана, траже, да се тела наше браће и отаца и деце огњем сажижу. Ватромани! „Из разлога здравствених“, вичу једни. „Из разлога економских“ криче други. „Из разлога естетских“, говоре трећи. У самој ствари све из једног разлога  неверовања у живот и васкресење а веровања у смрт, у свемоћ смрти. Па чувајући бојажљиво свој тренутак живовања на земљи /као једини живот, у који они верују/, хоће све да учине, те да одгурну упокојена тела као „опасна“ што даље од свог обиталишта, или да ш спале и претворе у „нешкодљив“ пепео. Да је разлог здравствени илузоран јасно је из искуства наших старих, који су држали гробља око цркава посред градова и села, па су ипак били и здравији и снажнији од данашњег поколења. Разлог економски /т. ј. као да наша упокојена браћа и сестре и оци и матере својим гробовима одузимају сувише оранице за наш бостан/ сасвим је неморалан. Зар се могу за коњске трке одређивати много веће њиве — и то увек равне и плодне — а не може се наћи довољно места за чување тела народа Божјег, овога блага Божјег драгоценог? А естетски разлог отпада за сваког ко има смисла за узвишену лепоту. Јер тешко је наћи лепши призор на земљи него што је храм и гробље око храма. И за просто незнабожачко око то представља лепоту, а кудикамо више за онога коме је дат разум да разуме смисао тога сједињења храма са гробовима. Храм представља и смрт и живот, смрт Христову из љубави према човечјем роду и васкрсење по свемоћи Божјој. Храм означава, дакле, тријумф љубави, тријумф живота над смрћу, и коначно васкрсење тела упокојених народа Божјих /тј. пробуђење и оживљење онога свештеног праха испод гробних плоча/. То не може бити! говоре материјалисти. И ми кажемо: то не може бити вашом силом и вештином. То никад нико нити је веровао нити верује — да ће се то догодити вашом силом и вештином. Али ће се то догодити свемоћном силом Онога, који је створио вас и вашег прародитеља из праха земнога.

Погрешно је пак мислити, да су покојници у гробовима сасвим завршили своју улогу за навек; да су, како се то каже, као војници потпуно избачени из строја. То никако. Завршена је само кратка драма њиховог живота на земљи, али с тим није завршено све. Најважнији догађај још се није за њих догодио, као ни за нас. Ми чекамо два догађаја: упокојење и васкрсење, а они само један  васкрсење. А кад се догоди оно најважније, и они ће учествовати у њему онако исто као и они који се затеку још у телима где гмижу по гробовима предака својих. Тај најважнији догађај, и за њих и за нас — најважнији у целој огромној драми свега човечанства — јесте Опште Васкрсење. И земља ће се тад затрести као што се затресла кад је Христос васкрсао. И још јаче ће се затрести, јер то сва фамилија Божја, сва родбина Христова, васкрсава из гробова. Тад ће „и море дати своје мртваце, и смрт и пакао дати своје мртваце“ /Откров. 20, 13/. „И Бог ће отрти сваку сузу од очију њиховијех, и смрти неће бити више, ни плача, ни вике, ни болести неће бити више“ /12, 4/. А кад сви васкрснемо, радоваће се и небо и земља, тј. и душе и тела, радоваће се и веселиће се она оживљена земља, онај пробуђени прах из гробаља: оци наши и матере, браћа, сестре и деца, и ми са њима, милиарде и милиарде и опет милиарде људских бића, сви упокојени у Христу, крстом прекрштени, опојани и окађени, и под хумке земне сахрањени. А остатак земљине планете, од које се одвоји и узнесе оживљени део као плод од чауре, бациће се у огањ да сагори као нешто непотребно.

 ПРОКЛЕТСВО (ПРОКЛЕТСТВО, С. П.) И БЛАГОСЛОВ

 Стари Римљани изрекли су пословицу De mortus nihil nisi bene /о мртвима ништа осим добро/. То можемо и ми хришћани примити, но са великом разликом смисла и значења тих речи. Стари Римљани просто нису смели зло говорити о мртвима из сујеверја, из страха од њихове освете, од повампирења, или одмазде некога „бога“, носиоца онога зла, којим су се зли људи одликовали у животу. А ми се уздржавамо од злих речи о покојницима не из сујеверног страха за себе него из праве љубави наспрам њих. То Бог љубави, наш заједнички Отац, захтева од нас. И Бог покрива многе грехе наше, па треба и ми да прикријемо, ћутањем и молитвом, грехе наших ближњих. За Светог Арсенија говорило се: „Арсеније покрива грехе свих људи као Бог“. То јест, ћути о гресима а моли се Богу за грешнике, за ближње своје. А упокојени су наши најмногобројнији ближњи. Говорећи зло о њима ми можемо да шкодимо и себи и њима. А опраштајући им, истичући нешто добро и у најлошијим од њих, мислећи благе мисли о њима, и молећи се усрдно Богу за њих, ми тиме истовремено и дајемо и примамо, слично разговору на телефону. Молећи се Богу за њих и чинећи добро у име њихово, ми тиме повећавамо број оних који ће васкрснути у живот вечни. Но да не улазимо даље у то, што би нас одвело у најдубље тајне хришћанске теологије. Довољно је знати, да постоји обострани утицај како малога града живих на велики град упокојених тако и обратно.

 БОГОМОЉА НА ГРОБЉУ

 Није ово нека некрократија што ми говоримо но истинита наука о усопшим, која је потврђена и која ће се потврђивати до Општега Васкрса. Ни некрократија ни виократија — но јединство живих и усопших у једном братству, у једној надежди, једној чежњи и једном ишчекивању. А ишчекивање је  Општи Васкрс фамилије Божје, родбине Христове. Најречитији израз тог ишчекивања преставља богомоља на гробљу. Храм на гробљу није „мртвачница“ него радосна вест како будним тако и успаваним. То је застава победе где изгледају сви побеђени; тријумф живота усред ћутљивог праха и голих костију; огњено слово обећања Божјег, где изгледа све безнадежно. Још од древности хришћанска гробља су била око цркве, и црква у гробљу. Да су гробља сматрана светињом као и сам храм о том пише професор Универзитета г. др. Лазар Мирковић у својој Литургици: „Места где се сахрањивало сматрала су се као света, и стари цареви протегнули су право азила цркве /т.ј. уточишта прогоњенима/ и на гробља. Повреда гробова сматрала се као оскврњење светиње, које се тешко кажњавало“. И римске катакомбе служиле су и за олтаре и за гробове. Јединство гроба и олтара садржи основну хришћанску мисао о жртви и васкрсењу. За велико је жаљење отуда, што нека чак и варошка гробља немају храма. На ком би се другом месту ван гробља могла топлије принети молитва за упокојене: „Још се помолимо за упокојење усопших отаца и браће наше“? Где би се с таквим одушевљењем могла отпевати песма пасхалне победе: „Христос воскресе из мертвих, смрћу смрт попра, и онима у гробовима живот дарова“?

Но осим те литургичне, битне важности богомоља на гробљима, постоји у наше дане и један практични разлог за њихово постојање, који би одстранио како све мниме „разлоге за спаљивање мртвих“, тако и све разлоге за трговину с мртвима од стране неких варошких општина. Јер у богомољама гробљанским могу бити и такозване костурнице, или боље рећи хранилнице, за смештај оних „сувишних“ покојника, које општина сваке пете или десете године избацује из њихових гробова, те поново уцењују њихове сроднике. Зато би цркве на великоварошким гробљима требале да буду простране /ма биле и без кубета/, како би се могле озидати испод њих што веће хранилнице. Ове главне гробљанске цркве са хранилницама, ове катедрале гробљанске на великоварошким гробљима, треба да се подигну општим трошком. Али осим те главне цркве могли би имућни људи подићи о свом трошку мање храмове по гробљу, под које би сахранили не само своје најближе сроднике него уз њих и неку стотину упокојених сиромаха, бедника и просјака, које општина с времена на време избацује, гробове им прекопава и поново продаје. Мислимо да богаташи не би могли учинити већу услугу својим сопственим покојницима него кад би учинили ово дело. Њихови покојници не би се љутили, него би се, на против, радовали у ономе свету, што би тела ништих и убогих била примљена из прогонства и сахрањена заједно са њима у исту гробницу, исту хранилницу. „Гост бијах и примисте ме“, рећи ће Господ у дан Страшнога Суда, у дан Великог Обрачунавања односно дарова које је Бог сваком даровао. Сиромаси су гости не само у овоме граду живих, где смо сви ми привремени гости, него на жалост и на стид чак и у гробовима. Њима општине одређују одређено време гостовања под земљом, па их онда прогоне. Примити ове подземне госте значи примити самога Христа Васкрситеља. И Христос је требао, по суду Јевреја, бити сахрањен у ђубрету варошком ван града, да благообразни Јосиф није примио у своју камену гробницу овога највећег Сиромаха. Због тога дела милосрђа Јосиф је остао славан на небу и на земљи. Не шкоди ако наједном великоварошком гробљу има 50 или 100 и више мањих храмова са општим гробницама, хранилницама. Нека буде гробље читав град од храмова, посвећених рецимо, крсним именима ктитора. То ће бити драго нашим упокојеним оцима и браћи; то и нашој души корисно. Са тим гробницама, хранилницама, под храмовима уштедео би се врло велики простор земље /тамо где је већ мало земље за гробља/. А главно је, избегао би се срам и грех трговине са сиротињским гробовима, и још већи срам и грех обраћања гробаља у паркове и места за увесељавање. Још би се на тај начин сузбила сујета и безумље у подизању веома скупих пирамида и других бескорисних зидарија над појединим богаташким гробовима. Мале црквице са хранилницом за стотине костура једва би што више коштале од „монументалних монумената“ над осамљеним костуром појединих богаташа. /Зар није богаташ био довољно осамљен у своме животу у комшилуку сиромаха, него га још оставити да и под земљом буде осамљен као сиромах у комшилуку богаташа?/. Истина, ови скупи споменици јесу израз љубави заосталих сродника, премда не без сујете, но кудикамо би лепши и кориснији и богоугоднији израз те љубави престављала једна црквица, која би запремала место колико две или три богаташке гробнице, а могла би сместити испод олтара свога стотине покојника. У тим црквицама служила би се заупокојена литургија о задушницама и, рецимо крсном имену ктитора. А ове литургије су од вечне важности за упокојене оце и браћу нашу. У њима би стално горела кандила, без опасности, као сада, да ће их ветар угасити и снег затрпати.

Но да ли се могу на ово покренути богаташи? Да ли се могу уразумити они који ретко кад умеју правилно да употребе своје богатство и у граду живих — да га правилно употребе у граду упокојених? Верујемо, да ће се уразумити, и на ово добро дело покренути, ако истински воле своје покојнике и ако им желе учинити и корист и радост у ономе свету, у који сви ми брзо и незадржано ходимо.

 ЦИЉНОСТ ПРОТИВ БЕСЦИЉНОСТИ

 По учењу материјалиста и такозваних позитивиста — а то су близанци у философији — смрт је бесциљна. Ако је смрт бесциљна, онда је, наравно, и рођење бесциљно, и сав наш живот на земљи бесциљан. Онда би безумно било говорити о гробљу као некој вредности. Онда гробља не би требала у опште да постоје, него би мртва телеса људска требало што пре уништавати огњем као неки „гад“ и пепео просипати у воду. Јер нашто чувати пепео у некаквим урнама и држати га по кућама, ако смрт и гроб и мртвачки прах немају никакве улоге више и никаква циља? Но мало је људи који до краја домисле једну мисао, па кад је и домисле до краја мало их је који се ње држе у пракси до краја. Социјалисти московски пружају нам пример за то. Они су одрекли и Бога и душу и циљ и смисао живота, па ипак су учинили огроман напор, не мањи од најбољих хришћана, да очувају тело свога вође Лењина што дуже у целости. На што ће им то, ако је смрт бесциљна, и мртво тело бесциљно, и гроб бесциљан? Зашто га нису спалили, и прах просули у реку Москву? Нису зато, мислимо, што је на њих стихијски дејствовала неодољива вера великог руског народа у живот после смрти, ма они били и несвесни тога. Ако ли није то, онда су нижи разлози изазвали тај поступак, разлози не љубави према покојнику него пропаганде његовим мртвим телом. Ово би нас подсетило на један библијски догађај кад је неки човек исекао своју мртву жену на комаде и разаслао по свему Израиљу, како би тиме узбудио народ на освету против племена Венијаминова /књига о Судијама гл. 19/, или на онај догађај, кад је Антоније наредио, да се открије Цезарево тело, да би он својим говором над крвавим телом диктатора раздражио народ против убица; наравно, кроз то и себе препоручио за власт. Но како је да је, за нас је у нашем времену очигледна подела људи у погледу циљности или бесциљности смрти. Мале групе без мало у свима народима, мале бројно али моћне повременом влашћу и утицајем држе се бесциљности. Поприште живота за њих је ограничено само на једну једину генерацију, т.ј. на ону која је њима савремена на земљи, пошто прошле генерације они сматрају уништеним и апсолутно мртвим, док нерођене могу остати нерођене. На супрот тој групи стоји Црква Божја са свима народима својим на земљи за циљност како живота тако и смрти. Са смрћу није свршио човек као човек, него је само свршена његова привремена улога у овом телесном животу. Смрти је циљ, да раздвоји душу од тела, и да држи обоје тако раздвојено до времена њиховог сједињења у васкрсењу, у Општем Васкрсењу. Гроб је постеља успаваног праха телесног, који ће као преображен — слично песку што се у огњу преображава у стакло — устати на глас неба, да вечно живи. Трулење тела символ је одсебљавања и потпуног предавања Богу на милост. А Божја милост учиниће од праха отаца и браће наше оно што је најбоље и најжељеније, т.ј. оживеће тај свештени прах и приближити га сасвим Себи. Тај прах, кроз кога је жива душа певала, и плакала, и славила Творца, и показивала доброту према суседима својим — тај прах свештени опет ће послужити за орган живота, орган песме и славе и доброте. Далеко од тога да само једну генерацију рачуна у живе, црква баца погледе на крајеве времена и пространства, и у тим огромним размерама убележава она своје поприште делатности за спасење свега рода људског помоћу Христа. Први човек, који се јавио на земљи, за њу је жив онако исто као и мој сусед поред мене. Ноје и Јаков и Давид и сви пророци за њу су исто тако живи као и деца њена, коју је данас сахранила по целој кугли земаљској. Гробља су спаваонице деце њене, усипалнице многих милиарди отаца и браће наше, хранилнице свештенога праха њиховога, најчудеснија гардероба, где се чува порфира од крви и меса, порфира у којој су становале времено душе најмилијих наших, и у којој ће — само у још улепшаној, очишћеној и васкрслој — опет становати. У ту свету гардеробу биће положена ускоро и наша тела. То треба да нас радује а не жалости. Јер ми одлазимо у већу државу живих него што смо били. Број наших сродника у пратњи ништаван је према броју оних који нас тамо дочекују. Тамо ћемо се сјединити са оцима нашим и братијом. „А шта је тако добро и тако красно но живети браћи скупа?“ Заједно са милиардама браће наше ми ћемо почивати — чекајући. Чекајући док сва деца наша, унуци и праунуци — колико их Творац жели да има — прођу наш пут на земљи и легну уз нас. Зато је разумније радовати се томе него жалостити се, радовати се онако као што се радујемо кад полазимо из наше бедне паланке у неки велики град о чијој смо красоти и чистоти и многољудности само слушали. А град упокојених највећи је град што постоји у овоме свету, и највећа држава, где нас чека безбројна родбина наша и — загрљај Оца отаца наших. Ми смо више странци и усамљеници у овоме свету него што ћемо бити у свету упокојених. Докле се негатори циља смрти ужасавају од смрти ми хришћани, као деца Христа васкрслога, кличемо: „Гдје ти је, о смрти, жалац?“ Ускликнимо, дакле, с љубављу и утројмо: Христова „побједа прождрије смрт“ /I Кор. 15, 54-55/.

Responses

  1. […] – Ово су цитати из беседе – комплетну беседу можете прочитати ОВДЕ – […]

  2. […] – Ово су цитати из беседе – комплетну беседу можете прочитати ОВДЕ – […]


Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: