! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

 Нека  живи буду милостиви према мртвима (Архимандрит Рафаил Карелин)

(Наниже – Свети Владика Николај: „Писмо осамљеној  мајци“ и „Лов на праведнике“)

      Једно време сам служио у Преображенској гробљанској цркви у предграђу  Сухумија. После служења у Илорском храму, то је био најрадоснији период мога живота. У Илори сам имао прилику да општим са још живим подвижницима, последњим од оних монаха, који су представљали духовну силу и светост Грузије у периоду дугом шеснаест векова. Они су били слични јесењим цветовима, који шире своје латице, када хладни дах севера погружава природу у сан. Ти подвижници су преживели времена љућих прогона, него оних у те далеке векове, када су мач Тамерлана и сабља Шах-Абаса претварали у пустиње читаве области Грузије због тога, што је народ одбио да прими ислам. У Илори Господ ми је дао да видим живе подвижнике одлазеће епохе, као што је у причи о Амирану путник видео на зиду дома слику која представља бој витеза са аждајама, и затим се неочекивано сусрео са старим витезом, који му је причао о подвизима јунака убијених у бојевима. Илорски монаси личили су му на последње од тих витезова, који су целога живота војевали са чудовиштима и аждајама и на чије животе сада подсећају само слике на зиду.

Касније, служећи у сухумској Преображенској цркви на гробљу, општио сам са монасима, који су тамо били погребени, општио сам не са живима већ са мртвима, не речима, већ кроз непоновљиво осећање њиховог присуства.

Гробље  је посебно место где се време  додирује са вечношћу. Ту другачије  греје сунце, као да са материнском  нежношћу својом топлином загрева гробове. Нарочито је гробље лепо ноћу при светлости месеца. Дрвеће личи на црне силуете, а гробови на подземно станиште мртвих, који у самој ствари нису мртви: они говоре једни са другима, само ми не чујемо њихове гласове. Ограде око гробова личе на огрлице. Црква заливена месечином је као литица од белог камена. Необично осећање: чини се да је црква осветљена изнутра, да се ту по ноћи одвија служба, да се ту моле свештеници, који су служили у Преображењском храму и сада су погребени на гробљу.

То  је некаква Литургија невидљива  очима; чини се да из цркве допире нечујно појање, од кога трепери срце. Ноћни сати на гробљу око храма, то је тајанствен прозор у вечност.

Ја  сам волео старе гробове, дружио сам се са њима; пролазећи поред  неких од њих, ја осећам, да ту леже моји пријатељи, са којима бих желео да попричам о оном свету, који се открива са оне стране смрти. Нека гробна знамења желим да целивам тако како се целива лице старог пријатеља.  И ту опет видим свој велики духовни губитак, двоструки губитак; ја сада разумем да сам се мало молио за мртве, да је моја веза са њима могла бити далеко приснија – тешња. И молим оне који прочитају ове редове: не пролазите равнодушно поред гробова, реците макар две речи: Помени Господе, … Упокој Господе. То ће бити милост покојнику, као када бисте врелог дана пружили путнику чашу хладне воде. Човек има потребу за љубављу, али мртви имају за њом већу потребу него живи. Нека живи буду милостиви према мртвима и нежни према њима у своме срцу.

И тако седећи крај неког непознатог гроба, ја помињем моје наставнике, духовну браћу и сестре, који су пре мене отишли у вечност; њихови гробови су далеко одавде. Ја гледам на овај гроб као на образ њихових гробова. И готово увек у моме срцу је танана туга – ја нисам дао човеку оно што сам био дужан да му дам, ја сам вечити дужник пред мојим пријатељима, самим тим што нисам довољно способан да волим. И зато ја молим безгласне гробове: научите ме љубави. Када у неком моменту Господ даје да се доживи љубав, ти схватиш, да је то истински живот, а све остало је безначајни сан. Само љубав чини живот дубоким, само љубав чини човека мудрим, само љубав даје снаге да се са радошћу носе страдања, само је љубав спремна да страда за друге и да буде благодарна за то као за добитак, само љубав улива ватрену вољу у срце. У друго време, срце је хладно, као камен.

Ја  не умем да волим. Но Господ ми је дао  могућност, као срећу, и у исто време као прекор, сусрета са онима којима је у срцу била нелицемерна љубав, коју су они стицали, као војник плен у рату, у борби са самим собом. Овим људима је постојао и постоји свет. Но у већини они остају непознати свету. И тек после смрти, и то не увек, открива се ко су они.

И ево, ја седим на гробу и помињем  њихова имена; почињем разговор са њима као са живима. Не чекам одговор, тачније, ја сам сувише приземљен  и груб, да бих чуо њихове одговоре. Но за мене је срећа, ако ми у те тренутке Господ даје макар неколико суза, истеклих из мог сухог срца. Ја мислим, да ако чак моје речи и не дођу до њих, то макар би једна суза пала на гроб, неће пропасти без трага: њу ће чути мртви.

Лов на праведнике

Свети Владика  Николај Охридски и Жички

Нико  се не спрема у лов на пудлице. У  лов се иде на моћне коришћу  или штетом. На ретке се дише хајка. Поред тога, ретки су и добра  мета. За гром нема дражи нишанити у  гљиве, добре мете за скакавце. Гром нишани у оно што види. Па ипак, високи борови, вазда у смртној опасности – не завиде гљивама.

Ви  бежите од живота какав јесте, бежите у дужину, у висину, у дубину. Праведници, зашто се онда чудите што вас гоне? Не трче ли пси најрадије за оним ко бежи од њих?

Праведници, ви проповедате сласт, којој се долази горчином. Чујте, ви сте аларм за друштво. Друштво воли да говори о  правди, но не воли да види правду.

Јест, друштво воли да плеше по гвозденом  ковчегу, у коме је правда закључана, но друштво хоће да уједе са седамдесет и седам зуба онога, ко се усуди, да одшкрине ковчег. Мада – мада сви воле да говоре, да правду треба ослободити из ковчега. Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди, него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди, но не воли да види правду.

Ви  сте пробуђени међу заспалим. А  друштвени грозд воли да сања о  правди, но не мари да се пробуди из сна. Зато и уједа онога, ко га буди. Гле, сви буђени су срдити. Успављивање је лако и неосетно. Али буђење…

Ваши  циљеви су далеки, предалеки. Око их не може видети, ни ухо чути, ни зуб  угристи. Зато вас и гоне они, чији су сви циљеви у домашају зуба. Као  што гром силази, да рашчисти кужну  атмосферу, тако и праведници долазе, да рашчисте нагомилану кужност грозда друштвеног.

Заиста, страшљива је ушикана гомила од грома  и грмљавине. Зато је и подигла  громобране, да хвата громове и  сахрањује их у одређени гроб. И  за вас, праведници, подижу се громобрани онога тренутка, кад ваша грмљавина запара ваздух. Благо вама, праведници, ако вас гоне. Кроз гоњење ће вам ваш циљ постати једино сунце, које ће вам светлити. Сва друга сунца ће вам потамнети.

Нека  вас гоне суседи ваши споља и жеђ  ваша изнутра. Тако ћете бити као жедан  лав, који је угледао воду у даљини и јури к њој безобзирно. Што га више муве салећу, и трње чупа и крвави, то лав брже, све брже и све бешње јури ка својој визији. Гле, драж хладне воде у даљини, мелем је његовим ранама. Без тога мелема, гоњени не би издржао уједе мува и убоде трња.

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гоне ли вас, изједначиће вас  са собом. Ако вране не гоне голуба између себе, и голуб ће се осетити  враном.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да ви нисте што и они, нити они  што и ви. Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава  јела. Папрени сте им ви, а они  су вечито трбобољни, те после ждерања  не траже паприку, но киселу воду.

Благо вама док вас гоне. Гоњени привлаче погледе звезда, а не гонитељи.

Свети Николај: Писмо осамљеној  мајци       

Пишеш ми, како ти је тешко што немаш никог од умрлих сродника, да им одеш на гроб. То ти тешко пада нарочито о Задушницама и о Побусаном Пенедељнику. Видиш тада многе Србе и Српкиње где одлазе на гробље, да очисте, украсе и прекаде гробове својих милих покојника, – по прастаром хришћанском обичају. А ти немаш никог свог у Америци, ни живог ни умрлог. Па ти је сва душа у сузама.

Мужа  су ти, велиш, убили нељуди који мисле  да свој живот пордуже одузимајући  туђи и себе усреће туђом несрећом, као што лопов краде суседа да би себе обогатио. Не помишљају на свој блиски крај и на суд Божји. Побегла си, пишеш, из своје Отаџбине – из Туђине у туђину – са два синчића „као две здраве јабуке“. Немањом од пет, а Милом од две године. „Слатка деца моја, два ока у мајчиној глави“. На граници убију ти старијег, а млађи ти умре од мраза негде на путу кроз Алпе. Сахранила си га у једној пећини, да би негда могла наћи његов гроб. Немајући вина ти си расекла своје прсте и крвљу својом прелила си га. Без свештеника, очитала си му све молитве које си знала. Тако си га опојала. И јаукала си, велиш, из свег гласа, – „могла сам тако, јер ме из пећине нико није могао чујти“. Хтела си сама себе убити „али у том наједанпут дође ми на памет што сам некад прочитала у Вашим МИСИОНАРСКИМ ПИСМИМА, да мајка која из жалости за децом себе убије никад неће видети своју децу у оном свету“. Полазила си да идеш па се опет враћала и љубила гробић свог милог сина, и опет полазила и опет се враћала и јадиковала. „Куда ћу без тебе, мило срце моје, како ћу живети без срца?“ Шупља пећина понављала је твој јаук са стотине гласова, и ти си се у страху питала, да ли су то гласови анђела који те сажаљевају или ђавола који ти се ругају? Па се у писму жалиш на Бога: „Зашто ми узе оба ока, оба сина моја?“ Не жали се, кћери, на Бога, не греши. Твој муж се посветио на оном свету због страдања и жртве за правду Божју у овом свету. Посветио се, кажем ти, као што су се посветили и безбројни други мученици српски. Па је муж твој умолио Бога да му узме са земље у рај оба детета, њих да спасе а теби да олакша терет и бригу. Све из љубави оца према деци и мужа према супрузи. Разумеш ли ову тајну?

Саветујем ти, дакле, иди на гробље кад и  други иду. Има дивно уређених српских гробља у Америци. Уредили су их Срби староседиоци  који су гробље сматрали – како и треба сматрати – најсветијим местом после храма Божјег. Да знаш како су красна српска гробља у манастиру Св. Саве, па у Питсбургу два, Св. Саве и Св. Ђорђа, па оно чувено међу  свим православним народима у Сан Франциску (српског добротворног друштва) па оно прастаро у Џексону, у Лос Анђелесу, и на другим местима.

Но  чуј да ти нешто испричам, што  ти може послужити примером. Једних задушница ја сам ходио по огромном и величанственом гробљу београдском. Свуда око мене докле очима  видиш блистале су хиљаде и хиљаде свећа као најлепше цвеће које људи могу посадити у земљу. У тим пламеновима ја сам читао радост умрлих који као тихо певаху: живи смо, живи смо! На крају гробља видех једну познату ми госпођу. Стајала је над неким занемареним гробовима са нечитким споменицима и хумкама без икаквих споменика. Над тим гробовима она беше запалила читаву руковет свећа. Она је скрушено гледала у те свеће и у њиховом треперењу читала радост оних под земљом. И плакала је. Упитах је, ко је од њених ту сахрањен? Нико, одговори она. Муж ми је, вели, скоро премештен у Београд, а сви наши покојници погребени су у месту његовог ранијег службовања. Ја, вели, не могу да одем тамо, далеко је, па сам ето дошла овде на ове непознате гробове и запуштене, да учиним другима што не могу својима. Ваљда ће Благи Бог примити ово и за моје. – Хоће, госпођо, хоће посигурно, рекох и удаљих се размишљајући: Боже, паметна народа! Шта све може човек научити од народа, наученог од Бога!

Иди и ти кћери, и чини тако. И ако  су српска гробља у Америци добро  уређена, наћи ћеш ти свуда неке гробове  запуштене. Баш те гробове посети, очисти, украси, побусај, и помоли се Богу за оне чија тела ту леже и чекају Опште Васкрсење. Посвој те туђе гробове. Учинити задужбину своме велико је дело, а још веће учинити несвоме, непознатоме. А душе умрлих веома су осетљиве на сваку добру реч и на свако добро дело, намењено њима. Милост годи и мртвима као и живим. Но живи често заобрављају указану им милост, мртви никад. Што ти учиниш за те непознате, учинила си за своје синове. Учини тако, кћери моја, и брзо ћеш добити с неба уздарје: вољу за живот, снагу и радост. И кад се обазреш око себе видећеш, да су сви Срби блиски сродници, и да ниси сама у овом свету.

* * *

Пошто написах ово писмо, обузе ме туга због ове тужне мајке. Заиста не може нико туђу тугу ублажити а да један  део те туге не прими на себе. Боже, колико има осамљених душа у свету! У великим градовима светским као у пустињи, и у пустињама аустралијанским као у гробљу. Свака ноћ им је као вечност и сваки дан као нечије туђе време. Као да ништа ни од простора ни од времена није њихово, но све туђе. Обоје под кирију. Једино што им је остало, и што им нико не може одузети то је дубина сећања и висина надања. – Такове осамљене и честите душе утешити и охрабрити треба да буде у програму српске православне акције спасења.

Гурају  вас? Но не расте ли лопта снега  од гурања?

Понижавају  вас? Луд метод! Тиме ће вас дићи.

Лупају  вас? Луд метод! Тиме ће вас очврснути.

Пљују на вас? Луд метод! Тиме ће вас очистити.

Сиромаше  вас? Луд метод! Тиме ће вас обогатити.

Убијају вас? Луд метод! Вратићете им се као  судије. Шта вреди, што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.

Гле, по вама броји васиона време, а  не по њима. По вашем броју васиона  зна, где је почела и где ће престати. Све друго је буђа по ивици њеног часовника.

Не  бојте се самоће. То је главно. Ја вас  уверавам у оно што видим – да нисте  сами. Сви праведници од почетка  света лебде над вама. Једна  моћна војска ваша је позадина, и  ваше лево и десно крило. Моћ те војске није толико у броју, колико у громовима, које држи у руци.

О, како волим што вас гоне. Јер  вас волим. И јер знам да од гоњења растете.

О, како ми је жао што вас гоне. Јер  њих жалим. Јер не знају, да зидају кулу на леђима својим, која ће их размрскати у смрадну гомилу гноја.

Дигните лице своје, нека вас што више попљују. Разголите тело своје, нека вас што  слађе изгребу.

Васиона гледа и ћути. Ваше лице, њено је лице, тело ваше, њено је тело, болови ваши, њени су болови, уздаси ваши, њени су уздаси. Да није тако, браћо, ја бих вам саветовао: мирите се с безбожнцима; мирите се и зароните лице своје у лонац њихов, у коме они гледају почетак и крај васионе.

Шта је земља? Царство је ваше скупље од васионе. Сунца су недостојна да буду стубови вашега царства. А шта је земља, шта сва њена царства?

Земља је, браћо, једна летећа рептилија, што  гризе себе зубима за реп, да би летела и да би се плодила. Просјакиња што  седи на прагу звезда и проси, а  потом се поноси.

Чиме  се поноси ово просјачко робље?

Светлошћу? – Чија је светлост?

Мудрошћу? – Чија је мудрост?

Литургијом? – Чија је Литургија?

Својом  шареном бундом? Не тка ли јој  сунце будну, не тка ли и не пере ли?

Ах, праведници! Ви сте изаткани од странаца, опрани од странаца, набојени од странаца. Погледајте у даљину, ако тражите своју отаџбину. Раширите плућа и удахните „Прану“ светога и мудрога из недогледа, јер Он вас познаје.

Гурните потпетицом земљу, нека се котрља у  својој рептилској погрбљености и страсти. А ви бежите од ње, док вам не ишчезне из погледа.