Монах Антоније

Пред Светом Грачаницом 18.8.2011 г.

Драга, у Христу, браћо, кад ћемо се, ако ли не баш сада, запитати: какви смо ми то Православци и докле се то раширило наше маловерје – да стравично прекопавање Чудотворне Светиње, и то, са јасно рушилачким циљем, баш у овим судбоносним данима који одлучују о будућности Њеној, а, посредно, и нас у Њој, ђаволски – лукаво или лакомислено, безосећајно називамо „истраживањем“.

Православац не сме, пред Богом Страшним, ни помислити на што слично, сем ако се изричита Воља Божија да се нешто Свето откопа, није пројавила многим претходним виђењима и чудесима.

А, ови овде, са полицијом насрнули „стручњаци“ – нити имају благослов Божији, нити надлежног епископа, нити побожног народа, нити је, пак, неки Свети подвижник дошао из пустиње са нарочитим указањима да се нешто Свето овде откопа – и то, као благослов и награда Божија за општенародно покајање и повратак Вери и чистоти Православног живљења.

Па, о, људи Светога Саве, у шта смо се ово изродили, да Манастир који су стричеви Светога Саве зидали на чудотворном месту овом – сами данас рушимо – много страшније рушимо него што су нам их у историји икада рушили и Турци и Албанци и Католици. Сетила се постКомунистичка Србија да измисли, чак, и ископавање Светих темеља под изговором наводног „истраживања“ и лукавог „премештања“, које у Православној духовности, не да не постоји, него је – скрнављење над скрнављењима!

Па, на Светој Гори су у Турско време, чак, и монаси често оружијем бранили Манастире од Турских и гусарских пљачкаша, па, у Русији, и дан – дањи, непрегледне колоне народа иду пешке и по неколико стотина километара на поклоњење Светињама уочи сваког већег Православног празника.

„Завод за заштиту споменика“, то Комунистичко копиле које је оскрнавило многе Светиње по Србији а многе и многе пресудило потопити по Србији, само нам, све више и више, свима прикупља гњев Божији, и рушитељима и „истраживачима“ и немим гледаоцима. Јер, комунисти и, данас, њихови наследници – масони, никада не праве језеро у Србији ако ли притом неће потопити неку велику Светињу Господњу. Ако ли се то и даље допусти, због греха наших, хајде бар сада да сви заједно покажемо Господу да Је нисмо претходно оскрнавили… па ћемо јој у покајању понова касније пронаћи Свете темеље и сузама малтер мешати, ми и деца наша, ако ли Православно потомство уопште и заслужимо.

Православнима није битно који је то Светитељ похрањен у земљи, или која је Светиња покопана, већ како да је не увреди и измоли благослов Њен себи на исцељење.

Кажу „стручњаци“ – можда ће ископати нешто вредно!? Шта ће нама Православнима да и ископамо Светињу ако ли не копамо кад Господ благослови и нареди, но кад безбожници науме и испланирају. Па, и католици-паписти су попљачкали многе Православне Светиње у време, назови, „крсташких“ ратова. Подруми и катедрале Ватикана су препуне отетих моштију Православних Светитеља, па, јесте ли икада чули да неке од њих тамо у духовној туђини чудотворе, као што то ове наше овде чине јер им је угодно у Православљу Божијем и Светим Црквама Његовим. Не, него тамо чекају као сведоци оптужбе – за страшни дан Суда.

Дакле, вајни „Завод“, је овде послала аферашка ЈП „Колубара-Ро(в)ни“, која, поред нас млитавих верника, хоће данас да рови по овој Чудотворној Светињи Божијој, као да су они власници Светиње, а, у ствари, раде то без благослова Божијег, па, онда и без благослова надлежног епископа, те, и без благослова и мирења народа са тим безбожним чином.

Ко ли је у праву: да ли Сами Господ Бог који је благословио Свето Место ово, од чега су се благословили и видљиви зидови ови које Светитељи Њему у Славу подигоше ради тога да их временске неприлике не ометају при молитви на Светом Месту, или, пак, ђаво и његови које је потстакао да под изговором, наводног, „истраживања и премештања“, преносе камење кад им се ћефне и остављају тиме оскрнављеним Свето Место Његово.

Ако „Завод“ данас није скрнавитељ и рушитељ кога је послала „Колубара-Ровни“ да заједнички дрско истражују „драгоцености“, питам их где су били да помогну када је ова Света Црква годинама пропадала и прокишњавала, где су били да бар поравнају гробове које њихове комунистичке колеге раније преораше и напустише 80-их, где су били када је багер приватника просекао пут кроз средњевековно гробље Цркве да би прошао вадити шљунак из реке, где су били када су кости 200 Грачаничких покојника које однеше, после вишегодишњег неуспешног „испитивања“ у гаражи „Истраживачке станице Петница“, без сахране покушали бацити у јаму поред Светиње…

Све ово јесу свенародни злочини, али нису ништа у поређењу са овим скрнављењем Чудотворне Светиње Грачанице. Сада, у временима страшне експанзије греха људског, када цели свет безглаво хрли у невоље, хоће ли нам већма требати Грачаничког Благослова да нас малене и грешне сачува на овој прометној светској раскрсници или баруштинске воде са проклетог језера које је потопило Светињу Божију.

Без невоље нема Богомоље – рекоше нам Свети Преци, али се сада у гробовима преврћу, када им овакви потомци, ем, грехом невоље себи привлаче, ем, се још и усудише, и поред многих опомена, да и саме Богомоље предачке руше.

Народна Православна мудрост бруји речима: „Будите потомци да би сте били Преци“, иначе, ће нам шљива постати свенародно дрво са превеликом крошњом.

Православно братство за заштиту Православне Вере и Светиња србских – ИстиноЉубље –  

+++

(Православни летак из 2002 год., али, нажалост, константно актуелан)

 „ВАПАЈ НАРОДУ СВОМЕ“ – ПРАВОСЛАВНО БРАТСТВО СВЕТОГ АРХАНГЕЛА МИХАИЛА ГРАЧАНИЦА

Вапајно моли народ Божији православни да даноноћно излива молитве Господу Исусу Христу за спас Његове међу нама грешнима превелике Светиње манастира Грачанице код Ваљева.

Молимо Верне Господу и светитељима Његовим Србе да са свих крајева земље Србије, а најпре из епархије шабачко-ваљевске, свакодневно (ако устреба и годинама у што већем броју посећују ову светињу и тако покажемо пре свега пред Господом, али и пред целим светом, да нам је преко стало да сачувамо православну веру светосавску, а исто тако да Црква Божија не може бити роб државе (нити појединих црквених великодостојника). Јер у овом демократско-сатанистичком веку кришом су потопљене највеће наше светиње које ни турци ни шиптари не успеше затрти – овчарско Јовање, задужбину свете Јелене у Газиводама, манастире Драговић у Далмацији, Бањани код Тузле, манастир Пиву (сви демократски потопљени у «мирно време» комунизма), онда овчарско Преображење, а сенка потопа надвија се чак и над Студеницом, Морачом, и наравно ваљевском Грачаницом.

Творац све твари, Господ, Једини је и Истинити њен Власник, а камо ли Својих Светиња, а знајући да је у Светом Писму написано: „Глас народа је Глас Божији“, мора се питати сав народ Православне Србије да ли је за рушење манастира Грачанице (јер том великом преваром безбожника, али и срамном немоћи црквених личности није урађено никада ништа при потапању многих других наших Светиња).

Велика лаж је да Православне Светиње у којима се већ врши Свесвета Литургија могу – прекопавањем – назови «истраживати» (овај сатански термин се код наших светих предака зове – скрнављење светиње, јер Православни верници се усуђују такнути у Светињу, и тада – са великим страхом Божијим, тек после многих чудеса и откровења Божијих која их јасно упућују шта је Воља Божија да се учини), још је већа лаж да се Светиња може «премештати» (то је пред Богом у ствари рушење једне светиње, чије Свето Место негда за навек Богом благословено, у овом случају, остаје у муљу језера и прављење нове цркве од тог истог камена – а и камење ћемо у овом случају двоструко оскрнавити премештањем и полуголим туристима који ће купајући се над темељима светог храма улазити у у ту нову цркву на обали).

Дакле свако прекопавање цркве у којој се редовно служи Света Литургија, улазак цивила из некаквог „Завода“ када они хоће да прекопавајући (не дај Боже!) Свети Престо траже нешто  (ми православни хришћани, не знамо шта) и «премештају» манастир било где, зове се код наших Светих Отаца јасно – поругањем, скрнављењем Светиње, које ми као народ Светог Саве не смемо прихватити без општег народног плача, вапајних молитава, поста и свакодневног посећивања своје светиње Грачанице код Ваљева која као манастирска Црква припада целом побожном Православном србству који је њен највећи а у овом случају изгледа и једини – Чувар.

Највећи «Штит Вере Православне» наш Свети Владика Николај бринуо се и сам о овом манастиру – утирући нам тако стазу кроз ову „мрачну шуму демократије и људских права“. Свети Владика је дозидао кубе на Светој Грачаници, топло се молио у њој, упоређујући је по светости са Светом Гором (назначио је окупљеном богомољачком братству, да ће „манастир овај за неко време претрпети велико искушење“), те стога са највећим правом можемо рећи свима онима који су кренули на поклоничка путовања, било на Свету Гору или другде, Свети Владика Николај, најсветији Србин уз Светог Саву (речи оца Јуситина – Вас позива народе Божији из целе Србије, као што је позивао 1938. године у Ваљево на борбу против латинског конкордата (сада се то зове екуменизам), позива да сви молитвено похрлите у манастир Грачаницу код Ваљева. (Без обзира ако чак наиђете на, од ваљевског свештенства, затворена врата Цркве – Ви да се помолите у порти Свете Цркве).

Похитајмо Вери и Нади у загрљај, јер, обратимо пажњу, Свети Владика Николај пореди Грачаницу са Светом Гором, говори да ће наићи велико искушење, па, по том – указујући нам пут, велики Прозорљивац српски украшава је дозиђавајући јој прелепо византијско кубе…

Сатана прави преко наивних србских људи брану више Ваљева, како би нам запретио и духовно рушењем храма Светог Архангела Михаила, а и физички јер је то и велика опасност за сам град (Јер, брана је на трусном подручју, јер се саставне пукотине великих плоча Јадранске и Јадарске додирују на само пар км од ове бране која је прављена да издржи земљотресе до 8 степена рихтера, а баш је ова зона процењена на могуће такве потресе. Уместо да молимо Бога да нас такво што не снађе, ми би да уклонимо из те потенцијално опасне зоне и велики Његов благословени штит и лечилиште које нам је оставио – Грачаницу нашу) Стога Вас позивам браћо Срби да у Ваљеву ми, уз Божију помоћ, направимо једну чврсту, а за безбожнике невидљиву брану која ће заустављати и обуздавати све „воде са запада“, које прете потапати Веру Отаца у Србаља.

Једна суза Пресвета Владичице наше Богородице ће нас спасити, ако је настројењем душа наших и исповедништвом уста наших заслужимо… тако ће нам у томе помоћи и вечити, а увек нови, победник над сатаном и многобројном војском његовом – Свети Архангел Михаило.

         Богу Нашем нек је слава у векове векова. Амин.   Православни верници братства Грачаница јесени 2002 г.

+++

 Срам Вас било од авве Јустина

(назови „монах Антоније“ – поводом саблажљивих изјава појединих црквених великодостојника иако из 2003 г. – и данас веома актуелно)

(почело молбом Св. Сабору за престанак потапања манастира по Србији, а наставило мирним протестом испред Патријаршије против екуменистичке свејереси појединих епископа СПЦ-а)

Зар ће немаран указивати на ред и лењив позивати на бој за Христа? Или ће трулежан указивати на вечност? Да ли ће можда смрад описивати врлину? Или ће незнање указивати на Икону Непознатог? Боже, зар ће грешан и никакав монах бранити православље од црквених великодостојника?!? И може ли уопште бити да „нико“ говори о Свудаприсутноме и „ништа“ о заступницима Његовим?

Не знам, не верујем, неће …

… Али, ако се немар позива на Ревнитеље, и незнање позива на Учитеље, ако се грех позива на Мученике, и ако се садашњи заштитници Истине понашају као да нема светих пре њих, да нема пуноће Љубави пре њихове љубави, ако они постану „живи догмати православља – сами по себи“, ако постану „православни менаџери“ новог, модерног, широког духа (тј духа старе злоће) и ако они тим новим духом почну да поје мало стадо жедно Духа Светога, е онда свако може приложити своју лепту у борби за Истину.

Стога почнимо кратким уводом. Ко је тај назови монах?!?

Грешни монах Антоније, иначе рођени Ваљевац, заволевши монашки пут из завичајног манастира Грачанице ваљевске одлази у манастир Троношу, где бива искушеником две и по године – за живота смерног старца архимандрита Антонија Ђурђевића. После старчевог упокојења благословом епископа рашко-призренског и косовско-метохијског г. Артемија прелази у манастир Црну Реку где се монаши и бива само годину дана. Наступајућа косовска искушења по благослову епископа Артемија дочекује у метохијском манастиру Зочиште код Ораховца, затим после доласка „ратоборних хуманиста са Запада“ и повлачења српске војске са Косова и Метохије, учествује као возач манастира Грачанице у спашавању заосталих Срба од „западног лицемерја“ и „илирског“ ножа. Потом после краћег боравка у Црној Реци годину и по дана проводи у „ораховачком гету“, тј. у једном углу града Ораховца, са српским народом препуштеном Богу, самима себи, свакодневним шиптарским нападима и запад(нутим) НАТО – заштитницима. Када су се напади и киднаповања јадних Срба знатно смањили, епископ Артемије у Ораховац шаље народу свештеника, а монаха Антонија враћа у манастир Црну Реку као економа (епитропа манастира). У Црној Реци се са благословом владике креће у изградњу конака за многобројно монашко братство, са благословом купују се (половна) кола за манастир Црну Реку. Прославља се слава Светог Архангела Михаила и са благословом преосвећеног владике Артемија монах Антоније одлази послушањем за Београд, како би у повратку у Ваљеву регистровао поменуто возило које је носило ваљевске таблице.

У Ваљеву монаха зазиче запрепашћујућа прича, наиме да се у манастиру Грачаница Ваљевска, из које је он пошао монашким путем, служи последња литургија и да се манастир сутрадан руши због изградње акумулационог језера, и да је „премештање“ манастира „благословио“ епископ шабачко-ваљевски г. Лаврентије (без знања и сагласности Св. Сабора Епископа СПЦ). Немогући срцем поднети ту вест, а пошто по канонима СПЦ „епископ нема права да се меша другом епископу у епархију“, а да би српском роду испричао прикривену истину и тако евентуално био трун на „Божијем тасу“ за заштиту ове велике Немањићке светиње – одлучује се да се не врати у матични манастир Црну Реку како не би његов владика г. Артемије сносио пред Сабором одговорност за мешање његових монаха у ствари друге епархије.

Погођен медијским неистинама о немањићком манастиру Грачаници Ваљевској, као да је она „млада парохијска црква“, да „нема фреске“, затим запањен чињеницом да епископ Лаврентије са својим свештенством пласира такве неистине и нико за тих неколико година колико се та фамозна, више туристичка него сврсисходна брана код Ваљева (на трусном подручју) прави, не може да верује да нико није ништа рекао о овој највећој и најстаријој Немањићкој светињи западне Србије. Бива затим одбијен од стране епископа шабачко-ваљевског г. Лаврентија, његов предлог да се питање одбране манастира пренесе на Сабор Епископа СПЦ, као и да се 60-годишњи злочин потапања манастира по Србији, комунистичким притисцима на поједине владике, напокон прекине (јер по вери православној предањској један владика не сме без Св. Сабора ни земљу манастирску продавати, а камоли храмове премештати и рушити, као досад срушене и „премештане“ манастире Преображење, Јовање, Чпиље, Драговић, Бановиће …). На пријему код владике Лаврентија увидевши његову искључивост и неправославну занесеност „овим веком“ (спрега са министром полиције), решава се да уз одбрану потапаних манастира по Србији потегне и питање екуменистичке јереси међу епископима СПЦ-а. Пише са народом, који је у међувремену организовао у „Братство за заштиту православља и светиња Србије“, писма – молбе патријаршији СПЦ, шаље видео касету на којој се види како владика Лаврентије љуби руку римском јеретику папи (израз светих отаца православних), одлази да моли Његову Светост патријарха за помоћ и бива одбачен и избачен (између осталог треба навести да је Његова Светост потписала 1978. год. потапање манастира Чпиље око кога је било највеће средњовековно православно гробље на Балкану, као и рушевине дворца Св. Јелене Анжујске у језеру Газиводе док је био епископ рашко-призренски, (не помињем ово као осуду већ као злочин који се мора кад тад државним законом, а на молбу Св. Сабора СПЦ заувек обуставити). Затим, покушава доспети на медије „нове српске демократске тираније“, и пошто бива од свих презрен као назови „секташ, зилот и фанатик“, а видевши да су кола српска колективно пошла супротно светим оцима православља – ка бездану пакленом, препун туге одлучује се изаћи са педесетак православних верника испред патријаршије и молити да делегација СПЦ сачува православни образ од „претераног љубљења са јеретицима“. Телевизијски представљен као фанатик, у новинама извитопереног лика, са немогућношћу (и даље) ропском српском роду исказати не себе, већ светог Саву и све свете, које данас неки покушавају истерати из Србије, како би српски род, заборавио своју веру светохристосавску и прихватио нову екуменосатанску.

Ко је тај монах!?! У ствари – ко сам ја!?!

Е сад, то је једно најнебитније питање у целој овој свесрпској причи. То питање постављају само они које Истина боли. Битно је следеће – да ли ја причам нешто своје или светоотачко, да ли причам Истину или лаж, да ли треба следовати светим Васељенским Саборима Светих Христових или садашњим појединим модернизованим епископима СПЦ?!?

Двадесети век је век великог пораза људског, век срамног одрицања од Христа, век смућивања верних и лукавог прикривања Истине – век гордељиве лажне љубави. Неко ће рећи: шта сад овај бунца, али тај неко неће засигурно бити православни хришћанин и иза њега неће сведочити светоотачко предање.

На пример, Господ је имао 12 апостола и један од њих је био Јуда, СПЦ је имала у прошлом веку сигурно 120 епископа и нико (ко није желео) није рашчињен, сви су „били свети“ – невероватно! Свети оци Васељенских Сабора ограђивали су православну Истину светим догматима, проклињали јеретике, а данас када се много брже живи, данас када је Истина веома прикривена лажима, данас када је ђаво стицавши искуство у борби са православнима достигао врхунац лукавог лицемерја, данас „карауле“ догмата око СПЦ-а су празне, епископи чувари су, једни поспали, други посрнули, трећи умом подетињили – па лукавим јеретицима по белом свету „на силу нешто проповедају“, а овце Христове по тору српском вијају вуци пет нових „равноправних са православљем братских религија“. Ој, кукавно српство угашено! Ој, Србијо зар те више нема!?

Сто Срба сто вера (!), а наши епископи навалили наводно да оправославе лукаве латинске јеретике. (напомена – причам искључиво о односу према јеретичком свештенству, а не о њиховом јадном народу) Кажу – „луди монах је против дијалога“. Нико није за некакво зачаурење православља, али нико се од светих отаца није никада „љубио и дружио“ са јеретицима, јер то доводи до саблажњавања и самог јеретика (јер му дајемо важности, њему и његовом лажном учењу), а такође и саблажњавање њиховог и нашег народа. Јер, где се то дружи Истина и лаж, шта оне имају заједничко – како се слаже Христос са Велијаром?

Такви покушавају да ставе православље Христово као једну у низу религија. Свети Јустин ћелијски сведочи да је екуменизам свејерес, тј. организовани скуп свих досадашњих јереси, које су безброј пута проклете од светих отаца, затим да је папа јеретик, секташ. А да иронија буде већа – два назови ученика авве Јустина (који се позивају на авву само када им за њихове тренутне планове треба) одлазе код – како папу називају „његове светости у сестринску римокатоличку цркву“. Простије речено – требало би да их је срамота светог авве Јустина!!! Али, не …

Ко још поштује речи Јеванђеља: „Човека јеретика по првом и другом саветовању клони се, јер се такви изопачио и греши, сам је себе осудио (посл. Тит. 3.10). Или српске пословичне „с ким си – такав си“. Нека би се на свеправославном нивоу, све помесне православне Цркве организовале, и за живота свакога новога папе, послале по две делегације које ће га (папу) опоменути искључиво теолошким доказима на његово отпадање од Цркве Христове и плачно молити да се врати ради многобројних Христових оваца које је он повукао у понор јереси, тј. лажног веровања у – лажног бога. А не да као ови наши данашњи „православни менаџери“ саблажњавају сав људски род, дружењем Истине (православне) и лажи (јеретичке), и чак насилном тражењу наводно заједничких ставова (екологија, људска права, ратови …).

У крајњем објашњењу – можемо ли ми наћи једну заједничку тачку са ђаволом (?) – не дао Бог; а хоће ли сатана прихватити са нама (?) – хоће, све ће прихватити, само рецимо неки мали православни догмат неће – зато што он добро зна (за разлику од наших епископа) да када трунка лажи упадне у истину она сва постаје лаж, прикривена лаж.

Преосвешћене владике Амфилохије и Иринеје, како ћемо вам следовати кад за јеретика (али и злочинца српског) кажете „његова светост“, за проклету светим оцима римокатоличку секту (она је од 1870. г. обична секта) кажете „сестринска црква“, како ћемо вам веровати да сте православни, када је се са православљем „размахивао“ и владика шабачко –ваљевски Лаврентије па је напослетку са својих 36 свештеника (поседујем видео запис) целивао папи руку и водио своје свештенике са црквеним хором шабачким да се још и моле у катедрали-гробу усташког надахњивања Степинца газећи тако по још свежим српским ранама старих и нових Јасеновачких Мученика. Хоћемо ли за сваком Вашом делегацијом слати по једног детектива да би знали шта сте тамо стравно радили?

Наравно да нећемо. Јер …

Јадни народ испред патријаршије у тузи, ћутке, са исписаним јеванђеоским плакатима Светог апостола Павла, Вас моли да „не идете од нас“, моли Вас да се организује Ванредни Сабор Епископа СПЦ-а, да се на Сабору сједините око Цркве Христове Светоотачке, да одговорите јединствено (а не већински) на захтев да: прво – иступите из екуменистичког Светског Савета „цркава“ (јеретика), друго – да опоменете или рашчините по канонима е. Лаврентија, треће – да се прекине са потапањем манастира по Србији појединачним потписима владика, четврто – да објасните Србима шта је светоотачко код светог владике Николаја – а шта не, пето – да се боље Црква (Тело Христово) огради од лукаве демократије која уништава националне народне особености (самим тим и православље), шесто – да не зидате цркве од страних донација, седмо – да се заувек избаци излишно питање новог календара, осмо – да се вратимо на благослов светих отаца, да се у свештенике рукополажу достојни хришћани не пре 30-те године старости и девето – да се пре свега извинемо господи Англиканцима на неблаговременом обавештавању о немогућности њиховог служења у православном храму, као и да се они (англиканци и други) јасно и гласно пред српским народом назову напокон јеретицима, а затим се ту на крају каже: Целивајући Вам деснице клањамо Вам се као Светоме Сави, али очекујемо и дела слична делима Светог Саве од вас.

Такав један скуп мира и брижне љубави према својој Цркви, скуп који позива на јединство епископата, на доношење Ваших заједничких Саборских одлука (које се деценијама не решавају), а будући спречени редовним средствима доћи до Вас – морали смо нажалост изразити на улици пред један од Ваших важних и како кажете убудуће „честих одлазака у …(неповрат !?)“

И шта се десило? Верни народ моли да не идете код јеретика – а Ви кажете да идете код „његове светости“. Ми Вас молимо да нас не саблажњавате са онима који су као јерес римокатолицизма проклети на осмом сабору св. Фотија Великог 880. г., већ да се организује Девети Васељенски Сабор (као што је девет чинова ангелских) и то против екуменизма, а Ви проклете „вође пропасти“ зовете – „сестринском црквом“ (чак екуменски владика Лаврентије позива на медијима на „осми сабор“ све јеретике на заједничарење). Молимо Вас ми да опоменете непокајаног е. Лаврентија, – а Ви радите исто. Молимо да јеретике Англиканце (благосиљају хомосексуалце и производе жене у њихово свештенство) назовете јеретицима, а епископ Иринеј каже како су наши теолози који су спречавали јеретике да скрнаве храм Св. Симеона Мироточивог својом „службом“ 25. 12. 2002. г. у патријаршији наводно „дошли да виде сличности нашег и њиховог богослужења“ (иронија са истином или сатанизам?), затим, на другом месту каже како и неки јеретици пентекосталци имају „добрих теолога али су такве орјентације“ (Бог да прости, али чисто булажњење г. Буловића). Ми Вам сведочимо историјски а савремено да је Ватикан духовно – јерес, а телесно – политика, Ви нам прво „политички“ обећавате како нећете ићи код папе, већ само код његових заменика (није шија него врат), да би ми на крају чули, (пре или после приватног ручка код папе?) изјаву митрополита Амфилохија радио Риму да је „време за папину посету Србији, само је треба добро осмислити како би донела добре плодове“ (вероватно јабуке које ће да једу екуменисти из нових ЕВАнстоуна). Стога, ако га (папу) нове демократско-безбожничке власти зову то је њихова ствар, али мученичка СПЦ нема право да буде прва православна помесна Црква која ће јересиначалника папу позвати на дружење дајући му тако важност и као верском вођи и као политичару. Овај садашњи лукави папа, је благосиљао сецесионистичке тежње и благословио рат – рату (тј. Србима у Босни), пре пар година када је долазио у Грчку на позив власти, хтео се лажно поклонити и лицемерно љубити наводно „свету Грчку земљу“, пре неки дан је благословио магијски филм за замајавање деце – „Хари Потер“, простије речено тај папа би благословио и самог ђавола, ако би од тога имао неки политички поен. Стога папа у Србију – да, али у српски затвор – на покајање!

Знајући да је двадесети век, век горде непослушности светим оцима православља, јер се прејемници апостола Христових данас праве паметнији и љубавнији од светих отаца чијим догматима Истина Христова ограђена почива неокаљана. Присећамо се да је смирени свети Николај Чудотворац ударио (чак) шамар јеретику Арију због његове одлучности у новачењу црквеног учења, а да ови наши данас таквима љубе те исте „јеретичке образе“. Видимо да се и данас безбожничка држава понаша слично комунистичком диктаторском режиму – који је до 1958. г. изабрао два патријарха СПЦ-а (1958. г. Саборска одлука Духом Светим о избору за патријарха СПЦ-а епископа Хризостома, притиском УДБ-е је преиначена у избор г. г. Германа (!!!) – (ово је сведочење авве Јустина), такође се меша у црквене ствари (екуменизам). Знајући од светог апостола Павла да је: „Један Бог, Једна Вера и Једно Крштење“. Такође знајући да је Тело Антихриста – демократија (уништава националне народне карактеристике) и да је Крв Антихриста – хуманизам (лажна копија милостиве хришћанске љубави, не Бога ради, већ људи ради), а да је Дух Антихриста екуменизам (екуменизам – лажна вера) је ђавољи доказ да нема и није ни било Бога, јер се све вере уједињују у заједницу равноправне, – дакле, према томе, ни једна није била истинита, па онда ако ни једна није била истинита, тако ни Бога нема, скраћено речено сваки екумениста је безбожник. Знајући да од свега овога треба да чувате бесцен богатство „ковчега завета светосавског“, – Ви, о, епископи СПЦ-а, да га чувате и дајете жељнима и жеднима Истине, а не да га као највећу небоземну створену бисерну скупоценост Божију разбацујете незаинтересованим свињама белосветским, јер, верујте Господу, оне ће га преврћући и загледајући погазити, и на крају доћи и растргнути Вас. (а можда и нас!) )Мт. 7.6.)

Ако сте заборавили на нас, уплашите се бар за Вас саме, те на Сабору епископа СПЦ-а вратите се бистром извору реке православне, тј. Духу светих отаца Васељенских сабора, и избистрите набујалу замућену реку православља, коју Ви све више мутите уливајући и друге реке у Њу, иначе: Хоће ли бити новог Ноја после потопа Свете Србије!?! Господе Помилуј. Амин.

На Светог Фотија Великог  фебруара 2003 г.                                                                                        Грешни монах Антоније

+++

МОЛИТВА ЗА ГРАЧАНИЦУ

(Зашто овако нашироко стављамо тензију на непокајање и немо потапање манастира по Србији? Зато што се срамним ћутањем овим издаје вера и Господ упорно одгурује од нас и деце наше, и у овоме учествујемо готово сви почев од свештенства па до сваког крштеног Србина на по се. И још зато што ће Грачаница Ваљевска, негдашњи велики Богоугодни манастир Божији, вероватно, по духовним сигналима Божијим, бити кап која је прелила огромну чашу злодела наших свенародних и појединачних.)

О Грачанице Цркво бела, како ли су те у прастара времена називали свети Срби који су те по вољи Божијој на чудотворном месту овоме покајањем зидали, а непребројни монаси из тебе се, о лествице нам спасоносна, ка Надсветом и Сведоброиспуњујућем жудно пели и привлачили молитвом уском ти путу све нас бивше и будуће. Ти јеси истинита слика, рентгенски снимак, на смрт оболеле душе српске. О ти велики бели манастиру, Твоје монахе данас „мајке“ и „очеви“ српски абортусом поубијаше, а што им се по охолом плану и испили из утробе грешне то у нехришћане и незнабошце одгојише, деца твојих светих парохијана данас традиције ради сврате ти „у пролазу“ једном Годишње да се окамењена земним трудовима, немолитвена срца – „достојно“ Причесте, заборавише те најближи и полакомише на нове путеве које би потапањем твојим придобили и користи материјалне које би уловили проклетим језером потапања твога. Нема кога да те плакањем ожали, а камоли од Бога наново измоли, да исповеди ране твоје, животом и душом одбрани. Ти која имаш три слоја темеља и два слоја фресака, пет часних рана твојих које, пред Богом, о светости твојој сведоче, светости твојој коју грехослепи Срби данас не виде и у слепилу своме сједињују се са вековним трудовима сатаниним да тебе, велику рану његову, напокон уруше и униште. Мисле Разсрби да ти нећеш бити ни прва ни последња светиња која се испречила пред саможивим потребама њиховим, мисле они, ти притворни православци, они који услед греха им не виде величину светости твоје, али …Богоугодност места твога умногоме указује да ће судба твоја бити слика судбе Србинове, јер си Господу који у теби многа Чуда сатвори, нарочито омилела молитвама Свесмиреног слуге а опет и Свеогњеног Војсковође Божијег Михаила и свих светих монашких душа које те додатно молитвено облагодатише. Те, стога, – шта Срби учине са заповестима Божијим учиниће и са тобом, а учиниће исто и са собом, јер „који се постиди Мене и Мојих Речи у роду овоме прељуботворном и грешном, и Син ће се постидети њега кад дође у слави Оца свога с (Михаилом и) анђелима светима“(Мар.8.38). Покају ли се још више ће те убелити и облистати сузама својим, и напунити те оправослављеном децом својој, и бићеш опет Лавра монаха, разграната многим ти прастарим скитовима и испосницама кањона Сушице, у славу Божију а на радост и спасење будући покајане, само Христу верне краљевине Србије. А ако би те Срби потопили у водурини подивљалих страсти својих и сами би се расплинули душом у грехом призивајућем и греха ради долазећем царству антихристовоме, царству чији демоножитељи продају веру за вечеру, који попуштају поруге на Господа „само да не буду гоњени за Крст Христов“ – „којих је крај погибао, којима је бог трбух, и слава у срамоти њиховој, они мисле само оно што је земаљско“(Филиб.3,19). …
…Једни „побожни“  о ранама твојим Грачанице ћуте, другима „побожнима“ је свеједно – „може и Црква, а не би било лоше ни вода“, трећи такође декларативно „побожни“ би још и да се окористе несрећом твојом, да добију нови пут, боље место на обали (ваистину проклетог језера)… И шта рећи сем : О, безумних нас Срба, који се још гордо прсимо на све стране како све знамо, све умемо, све сами, све својим рукама, знојем, умом, сами… док у том сатанском самопоуздању не изгубисмо и веру и сам разум; многи и многи кажу да верују – и то само ради почасти у јавности, а Бог им је само лепа реч, а ако је случајно и више, е, тад је конкуренција и сметало које не да „миран“ грехољубиви сан. Свети Симеон каже : „Многи се запање када кажем да већина хришћана не воли Христа Бога“. Покајмо се браћо јер смо у себепоклонству отишли даље од свих народа, и лицемерјем предалеко се удаљили од светог Саве, од Христа. Кад човек пресахне искреном вером и молитвом Христу, Сведобром и Свежртвеном Творцу, постаје ваистину глупљи од животиње, јер демони траву не пасу али се хране душама охладнеле вере и молитве, душама таквих.

Хоћемо  ли летаргично, учмале вере, молитве  и савести ћутке гледати срамоту која се чини Господу, а тиме и нама самима, и потом шизофрено мирно пити проклету воду којом се ништи светиња Божија, или се још додатно болесно увесељавати купањем повише ње, одгајивати и благосиљати покољења водом срамног, страшљивог, издајничког маловерја нашег, водом – симболу нашег заједничког уступања места греху, сатани и проклетима његовим. Браћо, свејадна би нам била покољења одгајивана на темељима порушених и поруганих Богумилих дела светих праотаца наших. О народе, па цело Небо и сви свети са земље сведоче, да ако охладни веза са Јединим Извором свега добра, неће бити ничега(!), а камоли наших маловерних, тј. неверних складишта воде над Светим местом Његовим…

….И, стога, Србијо – покајносузно уздахни и проговори  не саглашавајући, не саучествујући  и не мирећи се са рушењем  Богомданих Светих Места створених  ти и датих ради твога срећања  и напајања Господом Богом,  Животом нашим. Амин, нека тако што пре буде. Богу нашем нека постане угодно узношење Му славе и хвале из васкрслих из греха новоскрушених срца српских у, очуваним Му у Славу, спасења ради нашега, – Светињама Његовим. Опет и опет, сви заједно од срца уздахнимо – Амин – Боже што пре дај.

+++

МОЉЕЊЕ ДРУГО

…Који  год призна (исповеди) Мене пред људима, признаћу и Ја њега пред Оцем својим који је на небесима(Мат.10,32)“. Стога  немогуће је Србијо да истину говориш када кажеш „верујем и славим Бога у срцу своме“, када на делу Га се одричеш и ћутке посматраш помпезно играње непријатеља над Светињама Бога Твога. Христос Господ, када је говорио о свом другом доласку с неба рече и „Када дођем хоћу ли наћи веру на земљи(Лук.18,8)“. Другим речима, запитајмо се, постаје ли то земља заиста паклено врење душевних немира у овом казану страсти људских, које ће завршно закувати сам сатана у телу антихристовом – кога је час већ настао. На делу је потпуно свесно греховно отуђење човека од Бога, тако да Господ не може ни помоћи и спасти, јер Га ретко ко хоће и призива, већ безмерним гресима род људски ће сам све веће и веће невоље привлачити на себе. Јер грех је воља сатанина, ко више греши тај му више служи, а он слугама својим плаћа све већим мучењима истих. И тада када људи буду од греха савршено обневидели и Бога, – што протерали од себе, што заборавили, што заменили разноразним лажибоговима, тада ће велики бити онај који поред опште саблазни очува веру у Сведоброг Господа, те ће се тада спасити свако ко вером само призове Име Господње (Јоил 2,32). Јер ће људи учинити заједничко поклоњење злу крајњим грехољубљем својим, те ће Бога Истине и Љубави толико избрисати из молитава и сећања, да ће се Прогнани са земље Господ још и оптужити како се не брине више о људима, а нарочито ће се зароптати земља тада када стасају велике невоље зрелих плодова крајњег греха људскога, тада када људи грехом учине да на земљи буде „крв, огањ и пушење дима“ а на небу се „сунце у таму претвори и месец у крв, – тада пред долазак Великог и Страшног Дана Господњега“, а то тада, по огромности садашњег људског зла, лако може постати и – сада(!).

Стога, сада Господе, не часи посетити нас благодаћу Твојом, да се Њоме у вери, љубави и дуготрпљењу  учврстимо, сада у овим временима  када су дани година наших најблискији сличношћу са страшним сликама Књиге Откровења Твога, усади нам Христе страх побожни Твој који, вазда недостојан – једино страхује пред Тобом, али, истовремено и Тебе Љубав нашу учини свагда живећим у смерним одајама срца наших, како би нас тиме препознао Господе када нам пристигнеш са Небеса – Ти претходницом бљештећег Крста са Светима Долазећи, нека би нас тада све, на очуваним темељима Светих Места Твојих стојеће у молитви затекао, верно до краја чекајуће Те Љубављу Твојом вечно загрлио. Господе помилуј и Сам нас спаси да у вери Ти и љубави никад не застанемо и не клонемо. Амин.

Responses

  1. Pomoz Bog , oce Antonije,
    iako nisam sa vama stalno bitno je da istomislimo i da cemo uz Boziju pomoc i
    i pomoc Nasih Svetitelja Save,Ave i Srbskoga Zlatoustoga pobediti istinom i d
    ce se svim posastima kako spolja tako i u nasoj kuci stati jednom za svagda na put jer ovo je nasa jedina majka Srbija.
    Od Boga Vam dobro zdravlje i srecu i oprostite meni gresnom zbog latinice jer sam tehnicki prilicno nepismen .

    • Свако добро у свако време од Господа Бога нашега – ти било!


%d bloggers like this: