Молитве за Православну Патријаршију

Молитве Светосаваца за Православну Патријаршију су истовремено настале трудољубивом ревношћу побожних ради заштите угроженог Православља, а истовремено и спонтано, то јест, нису биле планиране већ су биле условљене случајем прогона владике Артемија који је јасно, још и на самом почетку, назначавао неминовно сурвавање народа у ледене воде црквеног раскола.

Како је раскол, као и увођење многих јеретичких учења појединих епископа лавина коју нико не спречава, ране које нико не лечи, боли које нам се непрестано увећавају и надодају и то „са благословом“ из самог епископата, народ, пре свега Христу веран, одавде неће престати молитвено да вапије Богу и да кука пред људима док зло и раздори не почну лечити од оних који су на то позвани.

Саблазни су веће ако долазе од значајнијих властодржаца или великодостојника, а ми овде упорни смо Христа ради јер нам савест не дозвољава седети у својим топлим одајама када се Христова наука и поредак Цркве обезличава и срамоти. Тако да ћемо се ми малени одавде, са радосном хитрином, одмах повући само уколико епископи почну лечити ране Цркве које јој сами лакомисленошћу и злурадошћу наносе.

А до тада, уколико се епископат поврати Светоотачком Предању, лако ћемо ми  малени бити оквалификовани као пси који су маркирали погрешно легло звери, или, пак, уколико се не дај Боже стање  небриге и страшљивог човекоугађања у епископату настави овако непрестано погоршавати, ми овде одстојаваћемо дужност трубача који поспана чеда Божија буде на послушност Православном Христу а не људима.

Ако нам Господ Православље не сачува, то значи да није имао ради кога. Покажимо Господу да желимо истину и чистоту и помоћи ће нам па макар само један међу Србима био праведан. Мирни, овдашњи, молитвени протести (против оних који сопственим властољубљем и гордошћу урушавају Цркву запосевши на кормило Њено), не теже решевати већ указати на све већу погибељност деценијског црквеног проблема Овде се Светосавцу сваком умирује сопствена савест због одговорности досадашњег неревновања за Веру којим смо допринели оволиком степену саблазни и млаковерности многих. Много је лакше пилатовски опрати руке и отићи одавде неголи опстајати овде када те непрестано сви или игноришу или руже.

Ако би по земаљски гледали и планирали овде нам, пред Патријаршијом, нема перспективе за нешто конкретно постићи, али ми смо упорно ту, јер очима душе погледамо само на помоћ Неба  а устима и телима (савест умирујући) увек отвореним и спремним на дозивање ближњих са литице погибли и разобличавање демоноликог зла које се под видом добра подвукло под Место Свето. Они који виде колика нам се пропаст спрема задовољни биће и самим избегавањем катастрофе а о награди такви ни не сањају, јер уколико чудом Господњим не дође до епископског и свенародног уразумљења, свима радосног уразумљења, биће свима наразумљиве опште погибли.

Ко је истински уд Цркве нека се жртвује за здравље болесних удова, јер нема функционалног, Светог Сабора који би имао улогу непогрешивог хирурга у одсецању неизлечивих органа, стога је неопходно речима и делима добронамерно указивати на тежину болести појединих а нарочито важнијих органа, све док или не оздраве на радост свих или не иструну и сами отпадну на очиглед свих и тугу малобројних. У духовном свету у недостатку оваквог Црквеног Хирурга довољно је алармирати све органе да се припазе ширења болести из указиваног жаришта, и тај опрез ће их очувати у здрављу докле се бура не стиша и Сам Господ сва искушења не потопи у мирној луци Његове Свете Воље. Амин.

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: