Летопис Грачанице од Ненада В. Ковачевића

Ненад В. Ковачевић, парохијанин Грачанички:

Л Е Т О П И С  Цркве Грачанице код Ваљева (1984г.)

Црква Грачаница – Срез Ваљевски

 

         Данашња црква, подигнута је на месту старе цркве, која је имала винограде и подруме. Ова стара црква је разрушена, али не до темеља, о чему сведочи и фреска у олтару – испод које постоји фреска првога храма темеља, што се и сада види. Храм је порушен и имање су Турци разделили околним домовима.

Прва црква је била манастир, те се и данас овај храм у народу народу назива Манастир Грачаница. О томе говори усмено предање, које је још и данас свеже у народу овога краја. О томе постоје и материјални докази. Тако и данас, једно место јужно од храма, носи назив Арханђелско брдо – што одговара, јер данашњи храм, као и тадашњи манастир, били су посвећени Светом Архангелу Михаилу (08. новембар). Даље, постоје данас још и калуђерске њиве и калуђерски подруми. Данас су то пећине, на којима се виде трагови камених зидова. Међутим, тај простор се данас не налази на црквеном имању.

Предање постоји, да су три брата Немањића сазидали три цркве: Јовањску, Грачаничку и Пустињску. Па када су браћа дошла, да виде чија је црква најлепша, задивили су се лепоти цркве Пустињске, и старија браћа рекоше млађем брату: Лепа ли је, пуста ти остала. Због тога се, како каже предање и ова црква прозвала Пустиња.

Историја Епископа Никанора II ков. ст. 28 каже, да је Пустиња подигнута у XII веку, па самим тим, можемо претпоставити да је и Грачаница подигнута у томе добу.

За време Кочине Крајине, Турци на челу са Буштаили-пашом Скадарским, опустошили су овај крај и калуђери су се од турског зулума разбегли, а манастир Грачаница била је разрушена и тако опустела. То је било у XVI веку.

Обнову манастира Грачанице, сада предање приписује Милосаву, који је био син неког Веселина, који је заједно са својим братом Мијаилом дошао из Бесеровине (Ужички Округ) и населио се на запуштено манастирско имање.

Њега су Турци заробили и одвели на Скадар, где се научио од Турака трговини. По повратку у Грачаницу, он је тај свој посао и продужио и имао много успеха.

На месту старог манастира Грачанице, постојале су зидине обрасле травом и дрвећем, и тамо где је био олтар, била је порасла липа. То је посматрао Милосав са осталима, са брдашца Грачанице, који је засеок Тубравића, и ово су схватили као своју опомену, да су они дужни, да обнове цркву, а поготову што су били и подигли своје домове и засновали огњишта на манастирском имању.

Он, Милосав, у договору са осталима подигоше скромну цркву на месту старог манастира. Нису имали свога свештеника, него калуђери из манастира Пустиње опслуживали су ту парохију. Први свештеник који се помиње у овом добу је поп Недељко Нешо Ковачевић који је био унук од синовца Милосава, обновитеља цркве, и учио је школу код неког проте Пантелије Димитријевића у Буковици.

Дакле, тачан датум када је обновљена црква Грачаничка не зна се, али се зна, да за време Кочине Крајине црква није била обновљена, јер Милан Ђ. Милићевић у свом делу „Кнежевина Србија“ говори о тајнама у Округу Ваљевском, али цркву Грачаницу не спомиње.

Али, 1826. године, пропутовао је кроз Србију Јоаким Вујић, који је посетио многе цркве, па је 15. октобра 1826. године био и код цркве Грачаничке, долазећи из манастира Пустиње. Каже, да је био код нове цркве у Грачаници, и да су обновитељи ове нове цркве, Вукосав Веселиновић и Милосав Ковачевић. Јоаким је ноћио у Стубу у Томићима, када је дошао и видео нову цркву у Грачаници. Тамо где се Милосав населио на манастирско имање постоје само Ковачевићи и Веселиновићи.

Дакле, ова црква је подигнута и обновљена после Кочине Крајине 1788.године, а пре 1826. године, када је Јоаким Вујић походио наше крајеве.

Година 1817. је највероватније година када је црква подигнута, јер то је време ослобођења од Турака и те су године подигнуте и многе друге цркве и обновљене богомоље у Србији.

Ова црква је остала све до 1930/31. године, када је порушена до темеља и поново президана и подигнута нова са кубетом. Стара обновљена црква имала је облик лађе, са дужином од 17 метара, ширином од 5 метара и висином од 5,5 метара. На себи није имала ни звоника ни кубета. Иако по стубовима, који се налазе око певнице, види се да су, обновитељи имали намеру да подигну и кубе и звоник, али нису имали довољно материјалних средстава.

Црква је била покривена даском граничевом, све до 1922.године, а тада је даска скинута, јер је већ била почела да трули. Кров је био спуштен и покривен црепом, имала је и плафон од дрвета. Оваква црква захтевала је преправку и реновирање. У ту сврху 08. септембра 1920.године, за време свештеника Александра Јеремића, основао се при цркви један фонд, ради корените преправке цркве и израде новог иконостаса. Први приложници овом фонду били су Чедомир Марјановић из Стуба са прилогом од 1.000 динара, далеке 1930.године.

Тај фонд је доцније увећан прилозима парохијана ове грачаничке парохије и издашном помоћи свих парохијана приложника овога светога храма.

Године 1931. приступило се генералној оправци храма, када је поправка и завршена.

Пре тога рађена је црква у Лелићу, задужбина Блаженог Епископа Николаја, и на иницијативу проте Александра Јеремића, основао се при цркви један фонд, ради корените поправке цркве и израде новог иконостаса.

То је била иницијатива бившег пароха грачаничког Александра Јеремића и сада члана Врховног Суда, који не престаје водити бригу о својој бившој парохији; и ови мајстори прелазе, по завршетку лелићке цркве, на реновирање цркве у Грачаници.

Радови на рушењу храма започети су 1930.године, пошто је народ целе грачаничке парохије самоиницијативно, преко својих представника, одржао скуп код цркве. Тада је био свештеник Љубомир Марковић – Поп Љуба, који је био остарео и изнемогао, и није се могао посветити обнови и раду око цркве.

Одмах је формиран Грађевински Одбор за поправку цркве, на чије чело је стављен веома угледан домаћин, добар Србин и православац, Марко Ђедовић из села Стуба.

Припремљен је распоред, шта које село мора да приложи и допринесе, да би се ова црква обновила. Тако је село Стубо имало да сруши стари кров и зид цркве, онај део који је био оштећен и склон рушењу. У даљем раду село Стубо да изради сигу и циглу за кубе. Село Тубравић је требало да припреми креч, село Ровни и Кунице песак и камен, а село Брезовице грађу за кровну конструкцију и остало.

И тако се прешло на рад око реновирања храма, у пролеће 1930.године. реновирање је трајало скоро целу годину, јер је имало пуно тешкоћа око материјала и новчаних средстава, која су тада била прилично оскудна.

Очевици, причају да је срушен предњи део храма, управо кровне конструкције, али нико није хтео срушити олтар, односно таваницу над олтаром, и то све из страха од слабог материјала и из побожности.

Радило се свих празника, сем недеље. Опет, очевици причају и сведоче о чуду, које се десило на Усекованије, када су мајстори зидали над самим олтаром. Наједанпут светлост у снопу, као варнице, дошла је са истока, око 10 часова пре подне, и радници су уплашени одмах напуститли започети посао, у дубоком побожном размишљању.

У Одбор су поред Марка Ђедовића из Стуба ушли још и ови агилни и пожртвовани Срби и православци: Милосав Ђуричић из Тубравића, Антоније Ковачевић из Тубравића и Светислав Милутиновић из Брезовица, који су поред осталих, својом ангажованошћу и иницијативама понели главни терет око обнове цркве Грачанице. Даље, велику услугу за обнову цркве, учинио је и гвожђар Милан Матић из Ваљева, који је материјално помогао рад за време обнове цркве.

Марко Ђедовић, као председник грађевинског одбора и као човек и личност од утицаја, много је допринео овом узвишеном послу. Он је радио и на обнови школе у Стубу. Антоније Ковачевић као благајник и стараоц из Грачанице, са Павлом Томићем из Стуба, допринели су много у свему, а понајвише су се материјално жртвовали. Код Антонија су радници који су радили  на обнови цркве налазили све што им је потребно, и преноћиште и јело и пиће, тако да је Антоније у многоме задужио овај свети храм у Грачаници. Код њега су становали и сви свештеници, јер парохија није имала никада свога стана.

Милосав Ђуричић из Тубравића, као и његови претходници, био је дубоко одан цркви и као такав, за цело време учествовао је не жалећи ни труда ни одмора, као ни материјалних средстава, а и тим пре, што је он као мајстор познавао ток рада.

Радове је изводио Коста Јанковић – Македонац, зидар из Струге са својом групом од три обична радника. Чланови из црквеног одбора кажу, да на тако доброг човека нису никада наишли. Радом и марењем, много је допринео да се обнови црква у Грачаници.

Нова обновљена црква остала је у темељу и по простору и по димензијама иста, сем висине кубета и галерије за хор. Олтар је раније био раван, док је сада то издигнуто.

Црква има све протоколе за уписивање: рођених, умрлих и венчаних, почев од 1837.године, па до данашњих дана.

Први свештеник који је водио евиденцију је поп Недељко Нешо Ковачевић из Грачанице. Од 1837 – 1878. године, он је први водио књиге и први поп био у Грачаници. Умро је 1878. године и његов гроб налази се североисточно до самог олтара. У старе дане имао је више капелана: Симеун Илић становао у Ваљеву, доцније Андрија Јовановић становао у Ваљеву, а иначе парох из Ћелија. Затим, Илија Поповић, кратко време боравио у Грачаници, умро 1925.године као архиепископ Колубарски – Мионица.

После смрти попа Недељка Неше Ковачевића, био је свештеник Јован Ристић херцеговац, а после њега Владимир Томић из Стуба, син ћелијског свештеника Јеврема Томића из Стуба, који је убрзо умро.

После је дошао Јевта Поповић, парох грачанички и био од 1880 – 1895. године, родом из Пријепоља. Учествовао је 1875. године као организатор херцеговачког устанка под називом „Бабунска разура против Турака“. Његовог рођеног брата су Турци посекли још док је био у Пријепољу. На једном надгробном споменику, у селу Стубо, пише: „Јевта Поповић прота и војвода херцеговачки“ где су се они настанили са породицама.

Из Грачанице прота Јевта Поповић – Кувеља одлази за пароха у манастир Ћелије у Лелићу. А 1903. године опет се враћа у Грачаницу и остаје све до 03. јула 1912. године када умире и бива сахрањен код Ћелија у Лелићу. Велики је поборник био борбе против Турака, радио је много на ослобођењу, али му није било суђено да дочека жив слободу.

Василије Поповић, син проте Јевте Поповића – Кувеље био је парох у Грачаници од 1896 – 1903. године, када је отишао у парохију у Ћелије у селу Лелић, заменивши се са оцем Јевтом Поповићем.

Од 1912 – 1926. године, дошао је за пароха у Грачаницу Александар Д. Јеремић родом из Јошеве, рођен 1880. године и живео до 1939. године, када је умро у Ваљеву. После парохије у Грачаници, отишао је за судију Духовног Суда у Охрид. Оставио је врло леп глас у народу и стекао велики углед као човек и као свештеник у целом крају. Нарочито треба подвући и истаћи, његов пожртвован рад на обнови цркве 1930. године., а нарочито на изради иконостаса. Иако далеко од своје бивше парохије грачаничке, он је не заборавља, већ одржава писмени контакт са истакнутим људима, утиче на њих и даје инструкције за рад, прикупљање прилога, до самог завршетка радова на обнови цркве.

На иконостасу има много приложника из Битоља и Охрида, Срба који су тамо живели. Заслуге за то има Александар Д. Јеремић, као заиста редак свештеник. Као пензионер дошао је из Охрида у Ваљево, где је и умро 1939. године. Пред смрт се много интересовао, преко садашњег свештеника Живка Крупниковића, о стању у Грачаници, а и о народу овога краја, својих бивших парохијана, које до смрти није заборавио. И још једно да додам. По причању мога деда Антонија Ковачевића, отац Александар је, док је становао код њега, многе воћке калемио. Сећам се када ми је причао ђед, да је те калеме, поп Аца калемио, а такви калеми су били реткост, јер поп Аца их је доносио из сваког места и калемио тако да је о свему учио и наше људе. Написао је и историјат цркве Грачанице код Ваљева.

После Александра Д. Јеремића од 1926. године изменило се више свештеника: па је од 1926 – 1927. године ту био Вукашин Ристивојевић, Љубомир Марковић од 1928 – 1930. године, Богосав Р. Ковачевић од 1930 – 1934. годнне, Бора Ненковић од 1934 – 1935. године, Блажа Ђуровић од 1935 – 1937. године и Живко Крупниковић од 1937 – 1971. године, када је пензионисан и данас живи у Ваљеву. Од 1971 – 1980. године био је Никола Јаковљевић, и од 1980. године до данас, ту је свештеник Чеда Симић.

И на крају овога, црква Грачаница, иако сиромашна свим благом овога света, ипак је сви поштују за највећу светињу у овом крају, и сви који болују од тешких болести, долазе и налазе излечење од својих тешких болести. Многи тешки, неизлечиви болесници, који долазе у овај храм са вером, налазе себи исцељење.

* * *

Црква Грачаница, налази се на лепом скровитом и живописном месту између брда и лепог кањона реке Сушице. Удаљена је од Ваљева у правцу Поћуте око 14 километара, мало је лош прилазни пут до цркве, који се одваја од асфалтног пута Ваљево – Бајина Башта.

Из једне старе књиге штампане 1907. годиине, пронашао сам и ове податке, где пише о свим презименима из нашег краја, где се налази црква Грачаница у Тубравићу.

Ту пише овако: Ковачевићи су се доселили с Гацког из Херцеговине и овом месту дали име Грачаница. Увек су имали по једног попа и ковача, и славе Светог Стефана, њих 17 кућа. Које године су дошли, не зна се поуздано, али се зна да је то било пре Кочине Крајине, када је била сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем у Срем и Банат. Тада су ови крајеви били опустели и напуштени, а из других крајева, емиграцијом долазиле су многе породице из Црне Горе, Босне, Херцеговине, Лике и Далмације и тако даље. Ту су остале многе породице до данашњих дана у овим нашим крајевима.                  

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: