Крсна Литија 9.10.2010

Следи скраћени текст Извештаја са конференције о најави Крстоносне литије дан уочи и Литије из Саборне Цркве на сам дан „параде“октобра 2010 г. – са сајта Борба за Веру, а испод њега и интегрални комплетни (не)објављени говори учесника-организатора.

(Линкови са видеом конференције су под доњом категоријом Аудио и видео везе)

 

ИЗВЕШТАЈ СА КОНФЕРЕНЦИЈЕ ЗА ШТАМПУ У ПРЕС ЦЕНТРУ ПОВОДОМ ЛИТИЈЕ У БЕОГРАДУ

Поштовани посетиоци,

Као што је и најављено, у Пресс центру је данас одржана конференција за штампу поводом Литије у Београду. На конференцији су говорили организатори Литије – отац Антоније, Ранко Гојковић (дописник „Руске Народне Линије“) и Мирослав Вујанић  (Богомољачки покрет).  Излагања оца Антонија и Ранка Гојковића доносимо у прилогу, док ћемо излагање Мирослава Вујанића објавити накнадно – када нам буде достављено. Такође доносимо и позив организатора свој духовној деци Светог Саве да узму лично учешће у Литији.

Како сазнајемо, данас око 9,00h четворочлана делегација верног народа предала је у Патријаршији у Београду листе са потписима (око 15000 потписа) потписника писма – апела упућеног Патријарху Иринеју.  Да подсетимо, у писму се Патријарх „умољава да тражи од власти забрану одржавања параде мужеложника“.

Уредништво Борбе за Веру

 +++

 

Браћо и Сестре, Београђани, Срби, децо Светог Саве, Господ Бог да Вам је у помоћ!

Места нашег, православног сабрања увек су били свети храмови, а не паркови; али у овом небивалом саблазном случају који се као тамни облак надвио над Небом нам Светосавским, када се отвореним скрнављењем обесвећују улице српске, принуђени смо одржати Литију Часнога Крста баш тим путањама куда је ђаво планирао своју погану параду у недељу, са молитвом Господу и осве-ћењем улица како би се од душепогубне параде одустало и како би све ове минуле саблазни имале што мање штете по душу народну!

Место и време сабрања:

Субота, 09. октобар 2010  Београд 

Окупљање и почетак Литије је на углу улица Немањине и Ресавске подно Парка у 10х и 45мин., потом ће се са Часним Крстом и иконама и свим светињама које ће хришћани понети са собом из домова својих,  поћи напред у Име Божије, Немањином, па десно у Кнеза Милоша, потом поново десно у Масарикову, па около СКЦ кроз парк, све до полазне тачке, где ће се одржати Молебан за спас српском народа.

Недеља 10. октобар: Ко од хришћана буде желео да изрази своје негодовање и на сам дан „параде“, а како би све лепо и блачестиво било, те како би се православни у групи молитвено држали хришћанских норми понашања и оградили се од било каквих неприличних дружина, саветујемо такве Христољубце да се помолимо у недељу, 10. Октобар 2010. у 09.00 сати – у Саборној Цркви у Београду на Светој Литургији. Потом би са иконама у рукама, које би понели са собом из домова својих, заједно пошли у мирно и молитвено изражавање крајњег негодовања због најављеног гажења Светог Јеванђеља улицама града Светог Стефана Лазаревића.

Придружимо  се позиву за спречавање тзв. „геј параде“ у србском главном граду Београду, али у миру и на молитвени светосавски начин. Браћо и сестре, следимо пример Светих Срба који су се у невољама увек обраћали Богу и Он им је помагао! Следимо и ми овај свети пример и учинимо малу жртву како бисмо умолили Господа да спречи тзв. „геј параду“. Припремимо се пре свега молитвом, постом (на води), покајањем. Позовимо на исто дело наше свештенство, монаштво и ближње.

Дођимо  у Београд на молитвену Светосавску литију – Крстни ход и Молебан за спас србског народа и у одбрану Светог јеванђеља у име православља а не било каквих организација! Слава Богу на висини, на земљи  мир, међу људима добра  воља!

 +++

 Излагање оца Антонија у Пресс центру 7. октобра 2010.

Помаже Бог, браћо и сестре, господо и даме!

Добре дане, Господом дароване, желим свима – заслужили их или не.

Ако је наш народ, вером у Христа и Светитеља Саву, сачувао свој идентитет, и свој данашњи благослов у виду наше државе, ко је тај ко се усудио да пред народом овим и пред прецима нашим небесним, изврне правду, разврати морал, похули на Јеванђеље, сем онај који је заборавио историју српског гордог узношења и потом неминовног покајног страдања.

Нисмо ми незнабожачка, већ православна земља. Православље није једна од религија, већ Једина Вера у Јединог Господа; то није религијска теорија већ животовање у Светости Духа Светог јединообитавајућег у Јединој Цркви Његовој. Зар ми, који смо наречени да будемо „светлост свету који у тами ходи“, да пригрлимо и допустимо таму овога света да нам из дана у дан све више гута наслеђену светосавску светлост? „Онај слуга који је знао вољу Господара свога, и није приправио нити учинио по вољи Његовој, биће много бијен“ (Лука 12,47). Зар смо толико огуглали душама да се не сећамо казни које су постигле Содом, Гомор и Помпеју, због греха овога. Стога је и најава Крсног хода улицама овог грешног града, пре свега молитва Господу да се чаша греха нашега не прелије, да нас проклетство које својим тврдовратим гресима, али и неактивностима у борби са злом, призивамо, не прекрије. Ова Литија је молитва Господу који нас Једини може спасити, да нас не препусти завршно злобним демонима чију вољу, нажалост, по негда светој земљи овој, кооперативно, једни извршују, а други допуштају.

Драго ми је што на овој конференцији могу нагласити да у данашњем збору предавача нема припадника ни једне организације. Српске организације су као нигде никад у свету показале једну ћудљиву способност: уклањање из својих руководстава свих моралних а невластољубивих интелектуалаца, и све ово, изгледа, не само из зависти као негда када разапињаху Христа: „Тај дан помирише се Пилат и Ирод“, како стоји у Јеванђељу. Морало доћи и ово време да преко пута Вас, драга господо, у овако важним моментима седе сада само обични самоиницијативни хришћански борци, јер нама у Србији данас превасходно недостаје – управо слобода. Наш бивши „Светосавски народ“ робује данас, пре свега, под греховима свога човекопоклонства, насупрот веровања и угађања Господу Богу.

Господ Христос рече „познајте Истину и она ће вас ослободити“. Е, па, управо су Истина и чист живот залог слободарског духа народног, и управо је то оно чега су се Срби данас умногоме одрекли. Чистог живота се одричемо допуштањем оваквих парадних скарадности, и осталих медијских блудних и надобудних мерила вредности. А чистоте Истине се постојано одричемо унијатским парадирањем већине српских екуменских епископа који у страсном загрљају са папистичким свећеницима гуше данас душу народну  (Православље српско); са свећеницима, који по учењу свих Светитеља наших, не само да немају исправну веру и да нису никаква „црква“ пред Богом, већ католике ни у Хришћане нису убрајали због кривоверја и зловерја њихова.

Запамтите, од ове гнусне недељне параде само је ова екуменска пропапска медијска парада епископа СПЦ већа саблазан и веће проклетство пред Богом! Али, ево, за разлику од прве, управо се ова друга тихо и на мала врата деценијама све више угурава у чистоту Православља, тако народ наш непознавајући проклетство екуменизма, управо сведочи о свом греху основног непознавања православне вере своје.

Наша вера је Христоносна, светоотачка, Истина Православна, а не вера либерална, папска, унијатска, екуменска, или синодска.

А овде имамо паралелни ход у истом смеру српских екумениста и хомосексуалаца, јер и екуменизам је неприродно духовно сједињење, духовни блуд истине и лажи, а педерастија неприродни телесни. Видите да и једни и други величају сопствену „љубав и широкогрудост“, скрећући пажњу са крајње болесног самољубља. Једни помреше за страсном „љубављу“ ка латинским јеретицима – папистима,  али, у случајевима домашњих разобличитеља њихових унијатских интереса, очас су у стању распети најближег сабрата, нпр. Артемија и његово монаштво. А о „љубави“, тј. о ултра самољубљу других, која се пројављује олаким променама мноштва саблудника – боље да и не говоримо. За последња, отпадничка, времена рода људског Господ рече: „Умножиће се безакоња и охладнеће љубав многих“. Видите ли, лицемерја грдног! – пред нама је двоглава аждаја,  два вида изопачености немерљивог самољубља и самовољног интересног безакоња, а притом, прикривају се, ни мање ни више, под светим Именом Божијим – Љубав.

Многоречје у љубави је знак њеног недостатка, јер човек нарочито прича о ономе што почиње да губи и машта о ономе што му је далеко. Што би се рекло обичним српским говором, кроз уста Боре Ђорђевића, „прича о љубави обично угњави“, јер љубав воли, жртвује се, добрим делима говори, али и прети и кара када се љубљени прикучују злу. Екуменизам и хомосексуализам су два прста руке на телу антихристовом који пристиже у свет баш како га још Апостоли најављују пророштвом, да неће доћи док се претходно свет не уједини у злу и лажи.

Саблазни морају да дођу, али тешко ономе преко кога долазе. Где су православне организације данас, где је мноштво свештеника да подржи ово богољубиво дело отпора енормном ширењу зла!? –  нема их, јер немају благослов од умуклог екуменског Синода… Синода који је СПЦ схватио не као Цркву, не ни као друштвену организацију, већ без имало страха Божијег, као своју личну својину, са толиким убеђењем непогрешивости, да је и папа у лукавству једва нешто испред њих у овом безбожном такмичењу. Иду дани, и већ настају, када ће непроменљиви источлани Синод све православце, етикетиране као антипаписте и антиглобалисте, све видније ућуткавати и кажњавати, простије речено – прогонити, а ћутке посматрати белосветске саблазни.

Стога, погледајте на делу страховладу проевропског и пропапског и екуменског Синода СПЦ. Наиме, од многих епископа који су свесрдно против ових срамних парадирања, ни један да смогне храбрости јавити се да је жив данас и овде. Проблем параде се годинама не покреће на Саборима свих епископа како би се лукаво препустило да либерално морални Синод у ходу током године решава све проблеме, па и овај. И ево како пропаганду крајњег антијеванђеља пропапски Синод решава – сабласним и саблазним ћутањем.

Ако је Свети Јован Крститељ био исте вере са Синодом СПЦ, како је то он живот свој положио пред надобудним царем Иродом? – јер, док му глава би на раменима језик изговараше: „Не можеш ти имати жене брата свога“.

Може се слободно рећи да се Синод прећутно сложио са геј парадом, иако ће се, принуђен данашњом јавном предајом потписа, сигурно ускоро дипломатски оградити од параде. Да ли је Патријарху и Синоду неоподно потребан јавни притисак народа, и поред видне накарадности антијеванђелске параде, да би штитили веру нашу, или притисак јеванђелске савести, ако је још поседују.

Да ли ће сутра омађијани њиховим теолошким неправославним заврзламама, свезнањем и папском непогрешивошћу народ српски, уколико се не снађе јавно огласити штитећи Православље. Ако народ не пружи отпор промени Православља планираним уједињењем са римским јеретиком папом, тзв. унијатством, екуменизмом, или како ће га већ назвати, хоћемо ли заједничким ходом погубити и душе своје. Јер Свети Оци сведоче да истинског спасења душа без Православља, запамтите, нема!

Дакле, екуменска диктатура Синода у СПЦ непосредно је произвела не само страшна неправославна екуменска вртирепна папоманска дејства, типа минулог унијатског екуменисања Патријарха Иринеја по Бечу, већ и овим, својим бедним ћутањем, умногоме припомогла поспешењу организације геј параде.

Величина репресије пружања отпора одржавању параде срама, може се упоредити само са кампањом пропаганде унијатског екуменизма српских епископа са све новим екуменистичким Патријархом српским пред којом су уклоњени сви правоверни опоненти. Ако има слободе новинарства у Србији, онда испаде (да се нашалим) да сте ви најнеинформисанији сталеж у нас, јер ево овом приликом вас обавештавам да се мирна окупљања православаца против екуменизма одржавају сваким радним даном већ пуних пет месеци пред зградом Патријаршије, непрестано све од пролећњег бурног заседања Св. Сабора, док се једном месечно по најмање двеста до триста људи, и поред медијске блокаде, скупи на молитвеним протестима сваке прве суботе у месецу у 13 часова.

Да ли би неутрални српски медији, који цензуришу све иоле православно и национално, умерено и са резервом обавестили јавност о овој скарадности? Наравно да не. Пропагирање настраности би трајало све до следеће „параде“, стога је веома битно да се ова битка између Православља и сатанизма у целости добије и да се парада никада и не одржи./…/

Вековни јеванђелски морал у Србији био је до скора борити се и савлађивати сопствене страсти уздржањем, молитвом и Причешћем, а јавни морал јесте заштитити друштво од јавног пропагирања распусних самољубивих страсти појединаца, који било да су на власти, било да су мањина. А јавни морал је, наводно, чак, загарантован Уставом.

Ако је неко одмалена склон хомосексуализму, или каквим другим неприродним изопаченостима, Православни Хришћанин зна да то не може бити без неокајаног греха родитеља му који се пренео на потомство, а не да је теоријом случајности рођен као такав. Да је то вид запоседнутости демоном и да се то да излечити само у Православној Цркви покајањем и Светим Тајнама. Мајка не бије дете да би га повредила већ да се уклони од зла и буде боље, а мајке и очеви који негују душевне страсти своје деце својим аминовањем сатиру децу своју не помажући им немоћнима у опирању овом сопственом им злу.

Ако су по традицији заказали политичари, ако је поново заказао екуменски Синод, где су вајне српске организације Хришћана које позивају на превасходно потребну молитву Богу за помоћ, ко ће сада повести народ у Крсни ход за спасење његово, да ли нас тројица? Да ли свештеници који стрепе над својом будућношћу од страховладне сенке свудаприсутног Синода, Синода који, изгледа, једино није присутан у бојевима за истину православну насупрот екуменских многоликих лажи?

И, ето, пар појединаца са надом на Бога решило се да позове народ на опште молитвено и посно покајање те да Литијним опходом умилостиви Господа да нам обустави даље ширење епидемије ових општесаблазних греха, чак, иако већина народа то упорно и не иска у Бога, већ у људима. Није истина у бројности него у Христу Богу, стога, не бојте се Хришћани, очекујемо вас у припомоћ овом основном делу исповедања сопствене јединствене вере коју поругују непријатељи Христа Спаса и противници чојственог српства нашега. А ако се међу нама и један молитвеник мио Господу пројави, спасиће Господ и града овога и државе ове, а да ли ће нас у Литији бити 5, 50 или 5000 – не битно. Амин. Амин. Амин.                                                               Монах Антоније (Давидовић)

 +++

Излагање Ранка Гојковића на конференцији за штампу  у Пресс центру

ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ И ПОРОДИЧНЕ ВРЕДНОСТИ

У ситуацији када нам је разорена држава, уништена војска, привреда у расулу, Црква пред унијатском провалијом, западним христомрзитељима ни то није мало. Ударили су на последње што нам је остало, последње што нас још може сачувати као народ, ударили су свим могућим средствима на српску породицу и њене вредности.

Деца нам се од првог разреда основне школе уче неком новом језику. Наметљиво наметање „толеранције“, „трпељивости“, „узајамног разумевања“… што одговара потребама данашњице, од малих ногу децу учи испразном и неискреном обраћању. И према чему треба да нам деца буду толерантна и трпељива? Према неморалу, криминалу, злочину, насиљу над телом и душом, насиљу над хришћанском истином?

Као и све лажи, које углавном стижу са запада, и прича о толеранцији и трпељивости је само лицемерје а двојни стандарди су видљиви и слепцу. Тако се за Србе увек веже термин екстремиста, а код Шиптара или Муслимана у Санџаку, ради се о провокацијама. Нас и нашу децу уче да буду трпељива и толерантна према свим гадостима и појавама које нам препоручује западна идеологија. Од нас се тражи да будемо трпељиви према онима који скрнаве наше светиње, изругивају се са нашим хришћанским моралом, нашом културом, традицијом, благочестивошћу и при том траже да се према таквима односимо толерантно. Уз то, либерално-демократски проповедници те западне „етике“ уопште не скривају своју нетолерантност и чак и отворену мржњу према свему што је свето за Србина. Тако долазимо до апсурда, да ти демагози, препуни приче о тоталитаризму других, сами стварају систем потпуног идеолошког тоталитаризма. Пуни су приче о братству а нису спремни ни за какво одрицање а камоли жртву за брата свога. Себе зову људима широких погледа, а у ствари су бескрајно горди, непринципијелни, неодговорни. То су у суштини распаднуте личности, без идеала, којима је једино мерило вредности лична корист и страст.

Одговорност медија овде је огромна, јер преко њих стижу стравичне саблазни за нашу омладину. Због тога би новинари увек требали имати на уму Христове речи, да је тешко онима који ове малене саблазне, па бар када се ради о породичним вредностима и моралном здрављу наше деце, одбију слепу послушност и имају  моралну границу у пропагирању нечега што се дубоко коси са хришћанским погледом на свет Поједини медији (који су углавном у потпуности у рукама људи који су потпуно изгубили хришћански поглед на свет) нам од деце праве такве распаднуте личности, мале лицемере. Уче их да се лажно смеју, лажну заклињу, лажно верују, да су лажно скромни…

Данас у тоталитарном демократском друштву толерантност у ствари педставља губитак савести. Човек се бесомучно, од малих ногу дресира да постане зомби који не зна да размишља, да сумња и процењује. Под плаштом толеранције, људских права и слобода човека утире се пут тоталитарном систему поклоњења страху и лажи.

Међутим, погледајмо пример шта значи толерантност код православних хришћана. Велики руски гениј, Александар Сергејевич Пушкин, одрастао је у либералној породици, са оцем масоном, уз порнографију и разузданост. У својој младости је написао богохулну поему о Пресветој Богородици, за коју су Руждијеви „Сатански стихови“ дечија игра у степену богохулства. Митрополит Московски Филарет (касније светитељ) у тренуцима духовне кризе Пушкинове, на његове малодушне стихове пише му посланицу у стиху где му говори да његов велики дар који је добио од Бога, није предвиђен да заврши у малодушности, него да је предвиђен од Творца да донесе добробит своме народу, држави и вери. И шта се дешава. Од богохулника, чија су се дела цензурисала, Пушкин се у прогонству, у истинском додиру са народним животом и његовом вером, преображава у верујућег човека који се залаже за цензуру и који почиње да исмејава своје дојучерашње пријатеље из ложе. Наравно да му они такав преокрет нису опростили и знајући његов темперамент, ангажују бисексуалца да га провоцира и на крају убије.

Ево шта о цензури каже руски свештеник Александар Шумски:

„Што се тиче цензуре, то је уопште, благотворна ствар. Моралног васпитања без цензуре не може ни бити. Када се укине цензура, настаје либерални тоталитаризам, у то сам убеђен. Чак и Александар Сергејевич Пушкин је говорио да је цензура неопходна. Па зар то није ауторитет за поштовање? Пушкин, који је сам био подвргнут цензури! Али као паметан човек, као човек који је много видео, много преживео, он је говорио о њеној неопходности, он је схватао везу цензуре са моралним васпитавањем народа. Јер морална цензура уопште не умањује човекову слободу личности, пошто, што је цензура строжија, тим ће човек бити строжије васпитан. Шта је то личност? То је унутрашња строгоћа, ниво личности се оцењује могућношћу да себи забрањује. Што је човек више у стању себи забранити, то је он духовно развијенији и обратно, што је он попустљивији према себи, то је он мање развијен. Одсуство ограничења омогућава развој либералне личности, то јест, омогућава распад те личности, стварање антиличности. Либерална личност – то је индивидуа која егоистички живи, и не размишља ни о чему осим о својим интересима. У таквим случајевима личност човекова се распада“ – сматра пастир.

Поменути руски пастир, клирик храма светог Николе у Хамовицима у Москви, отац Александар Шумски, овако пише о неопходности заштите породичних вредности:

„Породица је последње што нам је остало. Последња традиционална вредност. Ако ми дамо и породицу, ту нам је крај. На западу породица више не постоји. Тамо још постоје родитељи са децом, морални рак је појео породицу и већ се понегде јављају такве страхоте као што је инцест. Међу елитом европских земаља, све чешће се појављују декларисани хомосексуалци, који не крију свој порок, већ напротив, афирмишу га. На западу популаризација једнополних односа подрива саме темеље породице. Код нас је, на срећу, тога мање. Некада је на западу било здравих снага, али је њих остало веома мало, мрвице. Ја мислим да више ништа не може спасити запад, зато треба да се дистанцирамо од њега, као од области заражене кугом. Ми морамо знати да је породица наш последњи бастион, то је највећа тајна, где се одиграва Божије дело, она привлачи благодат Божију. За породицу се морамо борити до смрти“ – закључио је јереј Александар Шумски.

У прилогу достављам превод дела текста Анатолија Артјуха, преузет са Руске Народне Линије (www.ruskline.ru) од 13.09.2010.године. О овој застрашујућој статистици се у Србији уопште не говори:

(Одломак из текста „Квири и манијаци као адепти хомосекти“ Анатолија Артјуха, публикован на Руској Народној Линији www.ruskline.ru  13.09.2010. године)

Доктор из САД Брајан Клауес цитира узнемиравајућу статистику, која показује да су код осам од десет намонструознијих масовних злочина у САД, убице били хомосексуалци и да су хомосексуалци (декларисани) одговорни за 68% свих масовних убистава. Следећи списак од девет највећих серијских убица-хомосексуалаца, од који осам спадају међу десет највећих серијских убица по Клаусеовим изворима, побројани су у његовом тексту и касније презентовани у многим дебатама приликом расправа о правима гејева.

Иако су различити извори сведочили да је Бонин силовао мушкарце и у армији, претећи при том оружјем, при последњем хапшењу је био ухваћен на месту злочина, приликом силовања,  упркос свему томе средства јавног информисања нису смела да индентификују Бонина као геја. Стандардна геј реторика одбацује да се насиље над дечацима карактерише као хомосексуално понашање. Злочинац је био декларисани хомосексуалац у својим сексуалним односима са одраслима, али је јавност пажљиво избегавала да геја назове гејом.

Содомисти су увек плашљиви, лажљиви и агресивни. Сваки наступ против ширења хомоидеологије, одмах се жестоко блокира а на оне који се осмеле да подигну свој глас, да би пробудили заштитни инстикт здраве већине, одмах се лепи етикета хомофоба. И последице су често трагичне. Као пример може нам послужити судбина познате певачице Доне Самер. Она је 1983. године, на концерту јавно изјавила да је СИДА казна Божија за хомосексуализам и одбила је да на свој нови албум уврсти песму посвећену хомосексуалцима. Због тога се против ње одиграла права завера: у току вишегодишњег апсолутног бојкота њена каријера и судбина су били сломљени.

Не чуди што је мржња и агресија содомиста усмерена према Православној Цркви, која такве грехе, посебно содомски, сматра тешким грехом. И неки од њих у свом демонском нападу још више погоршавају свој положај, покушавајући не да се избаве од греха, него од људи који искрено желе да спасу њихове потонуле душе.

Ма како содомисти себе називали, суштина остаје иста. Хомосексуализам јесте – „култ смрти“, то значи то је претња нашим породицама, друштву, држави, човечанству. И нека они себе зову „гејевима“ и „квиријама“, суштина се не мења. По односу према содомистима, оцртава се као нигде, деморализација нашега друштва.

Ранко Гојковић

 

 

 

(Наниже следи интегрални текст од кога је само подебљане делове монах Антоније прочитао на конференцији за новинаре која је одржана поводом најаве организовања Крстоносне Литије улицама Београда под предводништвом оца Жарка Гавриловића дан пре „параде“, али и најаве организовања ненасилног противљења и на сам дан срамне „параде“ другом Литијом из Саборне Цркве,а све, пак, у знаку исповедне Православне обавезе сваког светосавског Србина; Одмах испод овог текста налази се и текст говора брата Ранка Гојковића новинара Руске Народне Линије под насловом Либерални тоталитаризам и породичне вредности)

„Прес центар“ дана 7.окт. 2010 – (опширније) најава Православне Крстоносне Литије против „геј-параде“

Монах Антоније:

Помаже Бог браћо и сестре, господо и даме, сиротани и имућни, и добре дане Господом дароване желим свима заслужили их или, чак, и не.

Ако је наш народ вером у Христа и Светитеља Саву досад сачувао свој идентитет и свој данашњи благослов у виду наше државе Србије, ко је тај ко се ово усудио данас, пред народом овим и пред прецима небесним нашим, изврнути правду, развратити морал, хулити на јеванђеље? Ко је то, сем неки свесни непријатељ наш или домаћа закупљена придворица која је заборавила турбулентну историју нашег рода, честих времена српског гордог преузношења и потом неминовног покајног страдања. Да ли је тај, ово сада, пренебрегава,презире или отворено хули на њу..

Мислим да су духовна копилад из рода нашега, пре свега,  из потаје вребајући антихристови масони, потом, распродани политичари, папски екуменисти, геј лобисти… и да подгрупна разноврсност њихова и дубина надмености и злобе њихове досеже до самих дубина паклених, које је једино сам ђаво подробније од њих спознао.

По гнусној раскалашности најављена геј парада тренутно наизглед предњачи својим пошасним дејством на основне темеље опште прихваћеног вековног православног морала нашег. Јеванђелска реч Господња је под најновијом, досада не бивалом, претњом јавног срамоћења, ниподаштавања достојанства народа светосавског и хуле на Веру његову. И, све то, пред очима народа који је до пре неку деценију ту Реч носио у срцу своме и Њоме и само због Ње и желео дисати.

Нисмо ми незнабожачка већ православна земља. Православље није једна од религија већ Једина Вера у Јединог Господа, то није религијска теорија већ животовање у Светости Духа Светог јединообитавајућег у Јединој Цркви Његовој. Ми који смо наречени да будемо „светлост свету који у тами ходи“ – зар ми да пригрлимо и допустимо у себе таму овога света да нам, из дана у дан, све више гута наслеђену светосавску светлост?

„Онај слуга који је знао Вољу Господара свога, и није приправио нити учинио по Вољи Његовој, биће много бијен(Лука 12,47). Зар смо толико огуглали душама да се не сећамо казни које су постигле Содом, Гомор и Помпеју, због греха овога. Стога је и ова најава Крсног хода улицама овог грешног града, пре свега молитва Господу да се чаша греха нашега не прелије, да нас проклетство које својим тврдовратим гресима, али и неактивностима у борби са злом, призивамо, не прекрије. Ова Литија је молитва Господу који нас Једини може спасити, да нас не препусти завршно злобним демонима чију вољу, нажалост, по негда светој земљи овој, кооперативно, једни извршују а други допуштају.

Драго ми је што на овој конференцији могу нагласити да у данашњем збору предавача нема члана ни једне организације. Српске организације су као нигде никад у свету показале једну ћудљиву способност: уклањање из својих руководстава свих моралних, родољубивих а невластољубивих, а опстајање искључиво шићарџијских и властољубивих, и све ово, изгледа, не само из личних зависти као што се негда када разапињаху Христа: „тај дан помирише Пилат и Ирод“, како стоји у Јеванђељу, већ и по вољама свудањушкалог ДБ-а.

Нажалост, тако стоји право стање ствари и међу  садањим наслеђем ове доскора велике шпијунске комунистичке републике. Тако да је морало доћи и ово време да преко пута Вас, драга господо, у овако важним моментима седе сада само обични самоиницијативни хришћански борци, јер нама у Србији данас ропство је толико да су све веће родољубиве организоване армије шпијунима разбијене, али, како нам ради душевног и телесног здравља превасходно недостаје – управо слобода, поново је потреба за ускоцима и комитама неопходна. Наш бивши „Светосавски народ“ робује данас, пре свега, под греховима свога човекопоклонства, насупрот веровању и угађању Господу Богу.

Господ Христос рече „познајте Истину и она ће вас ослободити“, е, па, управо су Истина и чист живот залог слободарског духа народног, и управо је то оно чега су се Срби данас у многоме одрекли. Чистог живота се одричемо допуштањем оваквих парадних скарадности, и осталих медијских блудних и надобудних мерила вредности. А Истине се постојано одричемо унијатским парадирањем већине српских „екуменских“ епископа који у страсном загрљају са папистичким свећеницима гуше данас душу народну – Православље српско. Сви наши Православни Светитељи латинске свећенике, не само да нису сматрали правовернима и да не припадају Јединој Цркви Божијој, већ католике ни у хришћане нису убрајали због кривоверја и зловерја њихова.

Запамтите, од ове гнусне недељне геј-параде само је ова екуменска пропапска медијска парада епископа СПЦ већа саблазан и веће проклетство пред Богом, али, ево, за разлику од прве која хули отворено, управо се ова друга тихо и на мала врата деценијама све више угурава у чистоту Православља, тако народ наш непознавајући проклетство екуменизма, управо сведочи о свом греху основног непознавања Православне вере своје. Једна делује отворено украшавајући отворене ране своје, а друга тихо напада ткиво, као рак, невидљиво, изнутра. И још, видљива рана је увек последица унутрашње, парада ова посредна је последица дављења Православља у мутним унијатским водама екуменизма већине српских епископа. Наша вера је Христоносна Светоотачка Истина Православна, а не вера либерална, папска, унијатска, екуменска, или Синодска.

„Пут за пакао је поплочан добрим намерама“, речи су библијске. Нисмо ми у овој сали мерила вредности истине и лажи, добра и зла, већ је то Христос Бог и, посредно, Његови Светитељи. А овде имамо паралелни ход у истом смеру српских екумениста и хомосексуалаца, јер и екуменизам је неприродно духовно сједињење, духовни блуд истине и лажи, а педерастија неприродни – телесни.

Видите да обоји величају сопствену „љубав и широкогрудост“ скрећући пажњу са крајње болесног самољубља. Једни помреше за страсном „љубављу“ ка латинским јеретицима – папистима,  али, у случајевима домашњих разобличитеља њихових унијатских интереса очас су у стању распети најближег свога сабрата. (нпр. Артемија и његово монаштво). А о „љубави“, тј. о ултра-самољубљу других, која се пројављује олаким променама мноштва саблудника боље да и не говоримо. За последња, отпадничка, времена рода људског Господ рече: „умножиће се безакоња и охладнеће љубав многих“. Видите ли лицемерја грдног, пред нама је двоглава аждаја,  два вида изопачености немерљивог самољубља и самовољног интересног безакоња, а , при том, прикривају се, ни мање ни више, него под светим Именом Божијим – Љубав.

Многоречје у љубави је знак њеног недостатка. Човек нарочито прича о ономе добру које почиње да губи и машта о ономе што му је далеко. Што би се рекло обичним српским говором кроз уста Боре Ђорђевића „прича о љубави обично угњави“, јер љубав воли, жртвује се, добрим делима говори, али и прети и кара када се љубљени прикучују злу. Екуменизам и хомосексуализам су два прста масонске канџе на телу Антихристовом „који пристиже у свет“ баш како га још Апостоли најављују пророштвом да „неће доћи“ – док се претходно свет не уједини у злу и лажи. Ово су два „антихристова масонска прста“ који ослепеше очи Светосавске народа нашега.

Саблазни морају да дођу али тешко ономе преко кога долазе. Где су православне организације данас, где је мноштво свештеника да подржи ово богољубиво дело отпора енормном ширењу зла, нема их – јер немају благослов од умуклог екуменског Синода… Синода који је СПЦ схватио не као Цркву, не ни као друштвену организацију, већ без имало страха Божијег, као своју личну својину, са толиким убеђењем непогрешивости, да је и папа у лукавству једва нешто испред њих у овом безбожном такмичењу. Иду дани, и већ настају, када ће непроменљиви источлани Синод све православце, етикетиране, као антипаписте и антиглобалисте, све видније ућуткавати и кажњавати, простије речено – „праведно прогонити“.

Масонској глобалној елити и њиховим српским политичким заморчићима је јасно да духовни смрад неће проћи улицама Белог Стефановог Града ако СПЦ не одћути Своје – пред Господом обавезујуће јавно оглашавање поводом овога. Стога, погледајте на делу страховладу проевропског и пропапског и екуменског Синода СПЦ, наиме: од многих епископа који су свесрдно против ових срамних парадирања, ни један да смогну храбрости јавити се да је жив данас и овде. Проблем параде се годинама не покреће на Саборима свих епископа како би се лукаво препустило да либерално морални Синод у ходу током године решава све проблеме, па и овај. И ево како пропаганду крајњег антијеванђеља пропапски Синод решава – сабласним и саблазним ћутањем. (Проговори једино Митрополит и то на само два дана уочи параде и то само зато што му новинарка Печата јавно преко интернета постави отворена питања недељу дана раније – прим. уредништва). Чак и ако се лукавом дипломатијом и огласе насупрот паради, у последњи час, ипак неће избећи одговорност пред Богом Живим за свесно саучествовање неблаговременим пружањем отпора општој актуелној саблазни. Ако је свети Јован Крститељ био исте вере са Синодом СПЦ како је то он живот свој положио пред надобудним царем Иродом, јер, докле му глава би на раменима језик изговараше: „не можеш ти имати жене брата свога“.

Либерализам у сфери вере православне назива се екуменизам. А екуменизам је по учењу светих отаца скуп свих јереси уједно – свејерес, а наш нови Папијарх, хоћу рећи Патријарх, иначе и председавајући светог Синода, дичи се данас пред јавношћу да је убеђени екумениста. То је ново помодарство, то је јавно прљање Православља српског, сада чак, од већине епископа СПЦ, већине, јер годинама једни друге предлажу и рукополажу плански освајајући власт у Сабору СПЦ, а умножавање своје већине неминовно води ка диктатури али и осталим нехришћанским екуменским смеровима.

Откако је Христовог благослова над земљом српском умољеним нам Светим Немањићем Савом, православни су знали да је Православље једно и једино, као што је Један Бог и једна истина и једна Црква, а да су све остале вере лажју демонском заведене и у пропаст приводеће. Зато је садашњи екуменизам притајено снајперско убијање истине, а меткови су лукаво признање да наводно и друге вере поседују делове истине и могућност спасења. Истина је истина само кад је апсолутна, Истина не подноси сједињење ни са најмањом лажју већ нестаје у њој, то је удео свих неправославних демонизираних религија, са којима Православље никакве додирне тачке нема, а нарочито не према зловерним лукавим Латинима како их је наш народ по делима вере њине и прозвао, вазда штитећи Веру Праву од наметаних нам папских унија.

Дакле, екуменска диктатура Синода у СПЦ непосредно је произвела не само страшна неправославна екуменска вртирепна папоманска дејства, типа минулог унијатског екуменисања Патријарха Иринеја по Бечу, већ и овим, својим бедним ћутањем, умногоме припомогла поспешењу организације оваквих геј парада. Тако се на делу показује да је екуменска распусност у Православљу узроковала и узроковаће умножењу многих нових безакоња. Екуменизам је одступање од Православља или ради ужитака или ради претњи овог века „који у злу лежи“, то је кривоверна слаботиња којом се потстиче умножење зала и саблазни. А чисто Православље је зид који је досад родољубиво очувао градове Србије, и даће Бог, и очуваће до овоземног нам краја.

Величина репресије пружања отпора одржавању параде срама, може се упоредити само са кампањом пропаганде унијатског екуменизма српских епископа са све новим екуменистичким Патријархом српским пред којом су уклоњени сви правоверни опоненти. Ако има слободе новинарства у Србији, онда испаде, да се нашалим, да сте Ви најнеинформисанији сталеж у нас, јер ево овом приликом вас обавештавам да се Молитвена окупљања Православаца против екуменизма одржавају сваким радним даном већ пуних пет месеци пред зградом Патријаршије, непрестано све од пролећњег(2010г.) бурног заседања Св.Сабора, док се једном месечно(сваке прве суботе у месецу у 11 час.) по најмање двеста-триста људи, и поред ваше медијске блокаде.

Да ли би, назови, неутрални српски медији који данас, изгледа, цензуришу све иоле Православно и национално, сами од себе, умесно и са добронамерношћу обавестили јавност о духовној погубности ове парадне скарадности. Наравно, да не би, већ би притајено или отворено, наставили пропагирање промоције ове настраности све до следеће и следећих „парада“. Стога је нама Православнима веома битно да се ова битка између Православља и сатанизма у целости добије и да се парада никада и не одржи.

Екуменизам, државним апаратом планирани раскол у СПЦ, хомосексуализам, антихристово логорско биометријско жигосање целога наивног народа српског кроз нова документа, све су то опсесивни пројекти мозгова данашњих јадних масонских покусних кунића – тј. српских политичара. Ускоро, изгледа, нова пословица српска постаће ово: „кога политичара убију, знак је да је са масонске био прешао на српску страну“.

Да ли народ српски схвата да је ова најављена парада јавно исмевање и понижавање једног древног народа и његове Вере, јер оваквим промотивним парадама се доприноси сејању све веће мржње између супроћених страна, али и пропагирању аморалних норми васпитавања надолазеће омладине. Да не помињем овде и тренутно ровито социјално стање, тако да све ово изгледа као нека нова веома промишљена антисрпска замка. Вековни јеванђелски морал у Србији био је до скора: борити се и савлађивати сопствене страсти уздржањем, молитвом и Причешћем, а јавни морал је: заштитити друштво од јавног пропагирања распусних самољубивих страсти појединаца, било да су на власти, било да су мањина у друштвеним заједницама. А јавни морал је, наводно, чак, загарантован Уставом. Ако моралне вредности Јеванђеља Сина Божијег Христа тренутни српски изроди успеју извитоперити у својим медијским мешалицама истине и лажи, онда је и шљива големо дрво за оне Србе који претекну катастрофалне последице које следе, као што следише и сваку минулу древну епидемију непокајаних народних греха.   

Ако је неко одмалена склон хомосексуализму или каквим другим неприродним изопаченостима, Православни хришћанин зна да то не може бити без неокајаног греха родитеља му који су се пренео на потомство, а не да је теоријом случајности рођен као такав. Да је то вид запоседнутости демоном и да се то да излечити само у Православној Цркви покајањем и Светим Тајнама. Мајка не бије дете да би га повредила већ да се уклони од зла и буде боље, а мајке и очеви који негују душевне страсти своје деце својим аминовањем сатиру децу своју не помажући им немоћнима у опирању овом сопственом им злу. Пред очима нам покушавају мењати закон Господњи, и оно што је јеванђелски окарактерисано као зло, јавном пропагандом представљају природним и добрим. Обод оваквих крајности су шаренолике екстремне страсти, али је центар периферије тог круга, на коме су и поменути екуменизам и хомосексуализам,  јесте само крајње извитоперено самољубље и ништа више.

Због свега овога данас је готово срамота бити члан било каквих организација, од европских друштвених до екуменских Синодских, јер су све злоупотребљене основним непријатељима Православља – масонима и демонима. Нови Патријарх уме да папује по Бечу а не уме да сам прозбори коју насупрот ове антиправославне параде, већ ми из народа треба да му пишемо писма и молбе да се огласи против свих оних антихришћана и антисрба који ово организују и подржавају.

„Двери српске“, просто не умеју, у „медијским представама“, да се одбране од констатације разноразних водитеља који им, као непријатно, приписују организацију скупљања потписа, што смо у многим градовима Србије, па и у Кнез Михаилово, ми сами, поједини ревносни Православци самоиницијативно организовали. Дакле, да разоткријемо, Двери српске, са скупљањем потписа у Кнез.М. и по градовима Србије, немају никакве везе, већ је то дело самоорганизованих хришћанских заједница које је, између неколицине, потстакао, и овде присутни, брат Мирослав, да се напише писмо Патријарху и скупе потписе за њега, како би Га ободрили да пружи што јачи отпор скарадној идеји организовања параде.

Ако су по традицији заказали политичари, ако је поново заказао пропапски Синод, где су вајне српске организације хришћана које позивају на превасходно потребну молитву Богу за помоћ Ко ће сада повести народ у најављени Крсни ход ради спасења његовог и потомства му, да ли нас тројица? Да ли свештеници који стрепе над својом будућношћу од страховладне сенке свудаприсутног Синода – Синода који, изгледа, једино није присутан у бојевима за Истину Православну насупрот екуменских и масонских многоликих лажи.

И ето, пар појединаца са надом на Бога решило се да позове народ на опште молитвено и посно покајање, те да Литијним опходом баш планираном трасом параде, умилостиви Господа да нам обустави даље ширење епидемије ових општесаблазних греха. Па, чак, иако већина народа то упорно и не иска у Бога, већ у људима, ипак, Господе помилуј нас.

Не, није Истина у бројности него у Христу Богу, стога, не бојте се хришћани, очекујемо вас у припомоћ овом основном делу исповедања сопствене једине нам и јединствене Вере коју поругују непријатељи Христа Спаса и противници чојственог српства нашега. А ако се међу нама и један молитвеник мио Господу пројави, спасиће Господ и града овога и државе ове, а да ли ће нас у Литији бити 5, 50 или 5000 – не битно.

Полиција је уредно обавештена о молитвеној Литијној поворци Светосаваца, али услед ситног неспоразума, заједно смо се пребројали у данима и најавили скуп 4 дана раније уместо пет, на шта су нам они са видним закашњењем, и то, засада, усмено, најавили да је скуп забрањен. Како Господ да, ако смо доспели до тога да се у Србији спречи молитвени скуп а омогући сатанистички, онда би то био одличан показатељ стварног стања ствари. Али надајмо се да ће наша искрена и топла вера у Христа истопити њихове пендреке. Тако да од сада иако ја нисам директни подносилац захтева полицији, морам објавити, да од овога момента, скидам сваку одговорност са потписаног подносиоца захтева и преузимам сву одговорност за сва даља дешавања на себе пред органима спровођења овог чудног реда и још чуднијег поретка у коме живимо.

И, на крају, напомена: пред Вама није говорио ни Иринеј Буловић, ни Радован Биговић, ни Мирко Ђорђевић, ни Живица Туцић, а како ћете ми име наденути сами проберите само да не буде ни екуменско, ни папско, већ православно. Амин.

(После детаљнијег најављивања програма Крстоносне Литије за 9.10.2010 г. (дан уочи параде), монах Антоније је, такође, позвао православну јавност да и на сам параде, после Свете Литургије из Саборне Цркве, са иконама и свећама крене у ненасилан али непоколебљив конкретан вид Православног отпора и неслагања са репресивним мерама државног режима у организовању ове сатанистичке церемоније која вређа и верска и уопште људска осећања свих, са додатним душепогубним трајним утицајем на формирање васпитања најмлађих.)

 

Православни Новинар „Руске Народне Линије“ брат Ранко Гојковић:

ЛИБЕРАЛНИ ТОТАЛИТАРИЗАМ И ПОРОДИЧНЕ ВРЕДНОСТИ

У ситуацији када нам је разорена држава, уништена војска, привреда у расулу, Црква пред унијатском провалијом, западним христомрзитељима ни то није мало. Ударили су на последње што нам је остало, последње што нас још може сачувати као народ, ударили су свим могућим средствима на српску породицу и њене вредности.

Деца нам се од првог разреда основне школе уче неком новом језику. Наметљиво наметање „толеранције“, „трпељивости“, „узајамног разумевања“… што одговара потребама данашњице, од малих ногу децу учи испразном и неискреном обраћању. И према чему треба да нам деца буду толерантна и трпељива? Према неморалу, криминалу, злочину, насиљу над телом и душом, насиљу над хришћанском истином?

Као и све лажи, које углавном стижу са запада, и прича о толеранцији и трпељивости је само лицемерје а двојни стандарди су видљиви и слепцу. Тако се за Србе увек веже термин екстремиста, а код Шиптара или Муслимана у Санџаку, ради се о провокацијама. Нас и нашу децу уче да буду трпељива и толерантна према свим гадостима и појавама које нам препоручује западна идеологија. Од нас се тражи да будемо трпељиви према онима који скрнаве наше светиње, изругивају се са нашим хришћанским моралом, нашом културом, традицијом, благочестивошћу и при том траже да се према таквима односимо толерантно. Уз то, либерално-демократски проповедници те западне „етике“ уопште не скривају своју нетолерантност и чак и отворену мржњу према свему што је свето за Србина. Тако долазимо до апсурда, да ти демагози, препуни приче о тоталитаризму других, сами стварају систем потпуног идеолошког тоталитаризма. Пуни су приче о братству а нису спремни ни за какво одрицање а камоли жртву за брата свога. Себе зову људима широких погледа , а у ствари су бескрајно горди, непринципијелни, неодговорни. То су у суштини распаднуте личности, без идеала, којима је једино мерило вредности лична корист и страст.

Одговорност медија овде је огромна, јер преко њих стижу стравичне саблазни за нашу омладину. Због тога би новинари увек требали имати на уму Христове речи, да је тешко онима који ове малене саблазне, па бар када се ради о породичним вредностима и моралном здрављу наше деце, одбију слепу послушност и имају  моралну границу у пропагирању нечега што се дубоко коси са хришћанским погледом на свет Поједини медији ( који су углавном у потпуности у рукама људи који су потпуно изгубили хришћански поглед на свет) нам од деце праве такве распаднуте личности, мале лицемере. Уче их да се лажно смеју, лажну заклињу, лажно верују, да су лажно скромни…

Данас у тоталитарном демократском друштву толерантност у ствари педставља губитак савести. Човек се бесомучно, од малих ногу дресира да постане зомби који не зна да размишља,  да сумња и процењује. Под плаштом толеранције, људских права и слобода човека утире се пут тоталитарном систему поклоњења страху и лажи.

Међутим, погледајмо пример шта значи толерантност код православних хришћана. Велики руски гениј, Александар Сергејевич Пушкин, одрастао је у либералној породици, са оцем масоном, уз порнографију и разузданост. У својој младости је написао богохулну поему о Пресветој Богородици, за коју су Руждијеви „Сатански стихови“ дечија игра у степену богохулства. Митрополит Московски Филарет (касније светитељ) у тренуцима духовне кризе Пушкинове, на његове малодушне стихове пише му посланицу у стиху где му говори да његов велики дар који је добио од Бога, није предвиђен да заврши у малодушности, него да је предвиђен од Творца да донесе добробит своме народу, држави и вери. И шта се дешава. Од богохулника, чија су се дела цензурисала, Пушкин се у прогонству, у истинском додиру са народним животом и његовом вером, преображава у верујућег човека који се залаже за цензуру и који почиње да исмејава своје дојучерашње пријатеље из ложе. Наравно да му они такав преокрет нису опростили и знајући његов темперамент, ангажују бисексуалца да га провоцира и на крају убије.

Ево шта о цензури каже руски свештеник Александар Шумски:

„Што се тиче цензуре, то је уопште, благотворна ствар. Моралног васпитања без цензуре не може ни бити. Када се укине цензура, настаје либерални тоталитаризам, у то сам убеђен. Чак и Александар Сергејевич Пушкин је говорио да је цензура неопходна. Па зар то није ауторитет за поштовање? Пушкин, који је сам био подвргнут цензури! Али као паметан човек, као човек који је много видео, много преживео, он је говорио о њеној неопходности, он је схватао везу цензуре са моралним васпитавањем народа. Јер морална цензура уопште не умањује човекову слободу личности, пошто, што је цензура строжија, тим ће човек бити строжије васпитан. Шта је то личност? То је унутрашња строгоћа, ниво личности се оцењује могућношћу да себи забрањује. Што је човек више у стању себи забранити, то је он духовно развијенији и обратно, што је он попустљивији према себи, то је он мање развијен. Одсуство ограничења омогућава развој либералне личности, то јест, омогућава распад те личности, стварање антиличности. Либерална личност – то је индивидуа која егоистички живи, и не размишља ни о чему осим о својим интересима. У таквим случајевима личност човекова се распада“ – сматра пастир.

Поменути руски пастир, клирик храма светог Николе у Хамовицима у Москви, отац Александар Шумски, овако пише о неопходности заштите породичних вредности:

„Породица је последње што нам је остало. Последња традиционална вредност. Ако ми дамо и породицу, ту нам је крај. На западу породица више не постоји. Тамо још постоје родитељи са децом, морални рак је појео породицу и већ се понегде јављају такве страхоте као што је инцест. Међу елитом европских земаља, све чешће се појављују декларисани хомосексуалци, који не крију свој порок, већ напротив, афирмишу га. На западу популаризација једнополних односа подрива саме темеље породице. Код нас је, на срећу, тога мање. Некада је на западу било здравих снага, али је њих остало веома мало, мрвице. Ја мислим да више ништа не може спасити запад, зато треба да се дистанцирамо од њега, као од области заражене кугом. Ми морамо знати да је породица наш последњи бастион, то је највећа тајна, где се одиграва Божије дело, она привлачи благодат Божију. За породицу се морамо борити до смрти“ – закључио је јереј Александар Шумски.

У прилогу достављам превод дела текста Анатолија Артјуха, преузет са Руске Народне Линије (www.ruskline.ru) од 13.09.2010.године. О овој застрашујућој статистици се у Србији уопште не говори:

 

(Одломак из текста „Квири и манијаци као адепти хомосекти“ Анатолија Артјуха, публикован на Руској Народној Линији www.ruskline.ru  13.09.2010. године)

Доктор из САД Брајан Клауес цитира узнемиравајућу статистику, која показује да су код осам од десет намонструознијих масовних злочина у САД, убице били хомосексуалци и да су хомосексуалци (декларисани) одговорни за 68% свих масовних убистава. Следећи списак од девет највећих серијских убица-хомосексуалаца, од који осам спадају међу десет највећих серијских убица по Клаусеовим изворима, побројани су у његовом тексту и касније презентовани у многим дебатама приликом расправа о правима гејева:

-Доналд Гарви: 37 убистава… помоћник медицинске сестре окривљен за 37 убистава у државама Кентаки и Охајо. Психолози су сведочили да је „Гарви испричао да је он хомосексуалац“ (Њујорк Тајмс, 17. август и 20. август 1991г.)

-Џон Вејн Геки: 33 убиства… декларисани хомосексуалац… убио 33 младића и деце и сахранио их код себе. (Њујорк Тајмс, 22 фебруар 1980. године)

-Патрик Вејн Керни: 32 убиства. „Њујорк Тајмс“ га је описао као „декларисаног хомосексуалца“ и „злочинца хомосексуалца који је убијао кесама за смеће“. (Њујорк Тајмс, 27. јули 1977. године)

-Брус Дејвис: 28 убистава… убио 28 младих људи и дечака после секса са њима. (Њујорк Тајмс, 4. октобар 1972)

-Карл и Хенри Брукс: 32 убиства. Дин Карл, Елмер Вејн Хенри и Дејвид Овен Брукс су били чланови тексашког хомосексуалног ланца мучитеља-убица који су ухватили и измасакрирали 27 младих људи. (Њујорк Тајмс, 27. јули 1974. године)

-Хуан Корона: 25 убистава… декларисани хомосексуалац, који је убио 25 мушкараца, радника емиграната. (Њујорк Тајмс, 4. октобар, 1972. године)

-Џефри Дахмер: 17 убистава… окривљен за педофилију, декларисани хомосексуалац, који је саблазнио 17 младих људи и дечака у свом стану, а затим их убио расчеречивши их. Он је појео делове тела својих жртава… Дахмер је био активиста у организацији за права хомосексуалаца и учествовао је у парадама поноса. Мајкл К. Белоу „Полиција сматра да је оптужени убио њих 17“ (Часопис Орегон, 26 јули 1991 године) Такође, рођаци у случају Дахмера  изјављују слично. УСА Тјудеј, 6 август 1991. године. Такође октобар 1991, засновано на породичним писмима.

-Стивен Крафт: 16 убистава…убио је у најмању руку 16 младих људи, после примања наркотика, ухваћен у содомији и мучењу својих жртава. (Роберт Л. Мајро: „Највеће серијске убице у земљи“ – Часопис Вандерер, 31. октобар 1991. године)

-Вилијам Бонин: 14 убистава… мучио је и убио 14 младих људи… имао је секс са својим жртвама пре и после тога, пошто су умрли. (Роберт Л. Мајро „Највеће серијске убице у земљи“ – Часопис Вандедер, 31. октобар 1991. године)

-Бонин је био кажњен смртном ињекцијом у затвору Сан Квентина у Калифорнији, 23 фебруара 1996. године. Бонин, такозвани „убица аутопутева“ убио је најмање 21 дечака и млађег човека, бацајући њихова тела по калифорнијским аутопутевима. (наш званични извор је споменуо само 14) Пошто је почетком 1970. године Бонин био у затвору због силовања дечака, Бонин се зарекао да „у будућности неће бити никаквих живих сведока“.

Иако су различити извори сведочили да је Бонин силовао мушкарце и у армији, претећи при том оружјем, при последњем хапшењу је био ухваћен на месту злочина, приликом силовања,  упркос свему томе средства јавног информисања нису смела да индентификују Бонина као геја. Стандардна геј реторика одбацује да се насиље над дечацима карактерише као хомосексуално понашање. Злочинац је био декларисани хомосексуалац у својим сексуалним односима са одраслима, али је јавност пажљиво избегавала да геја назове гејом.

 

Томас Хамилтон, Даблин, Шкотска, је најкрволочнији британски масовни убица у савременој историји. Хамилтон је убио 16 деце у основној школи, 13. марта 1996.године. Како пише Њујорк Тајмс, Хамилтон је упражњавао секс са дечацима. Протеран је из бојкхауста 1974.године „због његовог недоличног понашања у логору бојкхауста“. Касније је Хамилтон основао клуб својих дечака. И опет су се деца жалила „да им се он превише приближавао, терајући их да скину кошуље да би их фотографисао. Растројен тиме што је обележен као изврашћенац, он је решио да се освети грађанима Даблина убијајући децу.

У хомосексуалном насиљу „геј против геја“ које није било забележено ни у нацистичкој Немачкој, сада је ухваћен Гаетан Дугас који је непосредно одговоран за то што је убио више од хиљаду мушкараца-хомосексуалаца, свесно их убијајући АИДС-ом. Посредно, он је можда одговоран за десетине хиљада, у крајњем случају можда и стотине хиљада смртних случајева од СИДЕ. Један од најпознатијих преносиоца СИДЕ, Дугас је био познат као „пацијент нула“ зато што је он изазвао многе од најранијих инфекција. (Clowes:97).The Columbus of AIDS. National Review, November 6, 1987:19).

Содомисти су увек плашљиви, лажљиви и агресивни. Сваки наступ против ширења хомоидеологије, одмах се жестоко блокира а на оне који се осмеле да подигну свој глас, да би пробудили заштитни инстикт здраве већине, одмах се лепи етикета хомофоба. И последице су често трагичне. Као пример може нам послужити судбина познате певачице Доне Самер. Она је 1983. године, на концерту јавно изјавила да је СИДА казна Божија за хомосексуализам и одбила је да на свој нови албум уврсти песму посвећену хомосексуалцима. Због тога се против ње одиграла права завера: у току вишегодишњег апсолутног бојкота њена каријера и судбина су били сломљени.

 

Не чуди што је мржња и агресија содомиста усмерена према Православној Цркви, која такве грехе, посебно содомски, сматра тешким грехом. И неки од њих у свом демонском нападу још више погоршавају свој положај, покушавајући не да се избаве од греха, него од људи који искрено желе да спасу њихове потонуле душе.

 

Ма како содомисти себе називали, суштина остаје иста. Хомосексуализам јесте – „култ смрти“, то значи то је претња нашим породицама, друштву, држави, човечанству. И нека они себе зову „гејевима“ и „квиријама“, суштина се не мења. По односу према содомистима, оцртава се као нигде, деморализација нашега друштва.

 

Advertisements

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: