„Имаш име да си жив, а мртав си.“

„Имаш име да си жив, а мртав си.“

(Откр. 3:1)

Многи се и очигледно старају да буду побожни, али пошто не пазе на речи Божије, као на истинско и савршено правило, не полажући у томе побожност, у чему се она и састоји, већ у оном, што је угодно њиховом слепом разуму и телу и тако упадају у заблуде.

Многи од њих оно што је човек написао, неприкосновено чувају, али оно што је Бог заповедио или запретио, то пренебегавају. Реч и заповест људску чувају, а реч и заповест Божију остављају. Свуда има много таквих заблуда.

Многи сматрају побожним да се уздржавају од меса у среду, петак и друге дане, а други и потпуно ништа не једу у те дане, али од злобе, зависти, клевете, злословља и другог зла, не желе ни један час да се уздрже.

Из познања духовности природе Божије следује, да је човек дужан да Га поштује не стварима, не златом или сребром или другим вредностима, не избором хране и одеће или само видљивим церемонијама, већ духом, то јест, страхом, љубављу, смирењем, трпљењем, покоравањем своје воље, вољи Божијој и другим делима, која је Он заповедио.

Такве жртве су угодне Богу. Дух се поштује духом. Богу није угодно све спољашње и материјално без унутарњег духа. Зато Господ говори: „Прави богомољци ће се молити Оцу духом и истином, јер Отац хоће такве богомољце. Бог је Дух; и који Му се моле, духом и истином, треба да се моле“ (Јован 4:23-24).

Поштујмо Бога, као Духа – духом, вршимо вољу Његову и заповести Његове, принесимо дух скрушени, срце скрушено и смирено за грехе наше. „Жртва је Богу – дух скрушен; срце скрушено и смирено, Бог неће презрети“ (Пс. 50:19). Све напоре хришћанин је дужан да улаже, да би исправио своју душу. Бог говори нашој души, а не телу. Тело – то је оруђе душе, којим она делује. Језик говори, очи гледају, руке чине оно, што душа замишља и хоће. И ако душа буде исправна, то ће и спољна дела да буду исправна. Без душевне заповести, делови тела не делују.

Исправимо душу нашу, као дух, у покорност и послушност Богу. Тада ће и спољашња дела да буду исправна и тако ћемо поштовати Бога нашега духом и истином.

* * *

Шта је то „благочешће“? „Благочешће“ означава благо, то јест, добро поштовање Бога. Јер реч „благочешће“ састоји се из две речи: „благо“ и „часно“. Благо и часно, уједињени у једно, састављају благочешће.

На делу се благочешће показује у добром, истинитом, нелицемерном поштовању Бога. Јер много нас, хришћана, али не сви, поштујемо Бога „благо“; чешће Га поштујемо само устима, док срцем стојимо далеко од Њега; само чувамо лик благочешћа, побожности, а силе Његове се одричемо; само се називамо хришћанима, а чинимо дела незнабожаца. Зар је у томе побожност, да се називамо правовернима, а да следујемо невернима?

Устима исповедамо истиниту веру, а безаконим животом одбацујемо Онога, у Кога верујемо? Челом се поклањамо Христу до земље, а нечистим делима и ругањем Га распињемо по други пут? Зар је у томе богопоштовање? Зар је у томе хришћанство? На сваког од тих се односи реч Господа у Апокалипси: „Знам твоја дела, да имаш име да си жив, а мртав си.“ (Откр. 3:1).

          * * *

Ко су они „који имају обличје побожности, а силе су се њезине одрекли“ (2.Тим.3:5). И ко су они „који се свагда уче, и никад не могу да дођу к познању истине“ (2.Тим.3:7)?

Прво они, који чувају сав спољашњи поредак благочестивог живота, али немају довољно крепке воље, да би и унутрашње расположење своје хранили у складу са истинском побожношћу. Они вољно иду у храм и вољно стоје тамо, али не прилажу напоре, да би и умом стајали неодступно пред Богом. Они побожно падају пред Њега, и не много се помоливши, отпуштају узице ума и он лети, обилазећи цео свет. И испада, да су по спољашњем они у храму, а по унутрашњем стању – њих тамо нема. Остаје само обличје побожности, а силе њене нема.

Други, који, ступивши у област вере, само и делају, само постављају питања – шта је то? Зашто тако? – то су људи, који страдају од празне љубопитљивости. За истином они не теже, већ само да би питали и питали. И налазећи решење питања, они се не задржавају дуго на њима, већ брзо осећају потребу да нађу друго решење. И тако иде дан и ноћ, питајући се и питајући, и никада се у потпуности не задовољавајући одговором. Други јуре за задовољствима, а они за задовољавањем љубопитљивости своје.

Господ је осудио смокву на бесплодност због тога, што је на поглед била само покривена лишћем, што је требало да на њој буде и плодова, којих, међутим, није било (Матеј 21:19). У примени на хришћански живот, лишће означава само спољашња дела побожности и спољашње подвиге, а плодови – унутрашње подвиге.

По закону је тако: спољашња дела морају да исходе из унутрашњих стања. Али по снисхођењу према немоћима, по крајњој мери, склоности морају да се развијају заједно са делима. Ако има дела, а склоности нема и у корену, од тога ће произаћи лажљивост живота, која се састоји у томе, да би се рекло, али не постоји. У почетку, може бити, и нема тог несрећног настројења у мисли, а затим се оно неприметно појављује и собом одређује поредак живота.

Код оног, ко обраћа више пажње на спољашње и пријања му, слаби пажња на срце, умиру духовна осећања и улази хладноћа. На том нивоу замире духовни живот, остаје видљивост побожности – без њене силе. Спољашње понашање је исправно, а унутра – све је супротно. Последица тога је духовна бесплодност: дела се чине, али сва она су – мртва.

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: