ИЗАБРАТИ ЈЕДИНИ СПАСОНОСНИ ПУТ – Сергеј Владимирович Добронравов

Сергеј Владимирович Добронравов

ИЗАБРАТИ ЈЕДИНИ СПАСОНОСНИ ПУТ…

Сергеј Владимирович Добронравов – верујући је човек, који није равнодушан према искушењима са којима се православни данас суочавају. Свестрано је образован: има светско и духовно образовање. Магистар је историјских наука. У интервјуу часопису „Православни крст“ одговорио је на низ сложених и најактуелнијих питања из црквеног живота…

/…/ Како оцењујете данашњи положај Цркве у свету? Какве опасности, по Вашем мишљењу, постоје у савременом црквеном животу?

Непријатељ рода људског свагда се борио с Црквом на два начина: споља – посредством гоњења од стране државних власти и антицрквено настројених слојева друштва, и изнутра – посредством јереси које су ударале на саме темеље вере, као и путем реформи које урушавају канонско устројство Цркве…

Ни наше време није поштеђено, мада оно има своју специфичност. Тако данас у Русији не видимо отворени прогон Цркве од стране државе, као што се то догађа на Западу под видом злогласне толерантности, али видимо разуздани информациони рат који против Цркве воде либералне силе. Што се тиче унутарцрквених борби, главна опасност сада је прикрадање модернизма, многостраног у својим пројавама, као што су: увођење руског језика у богослужење, покушаји ревидирања богослужбених текстова, урушавање канонске дисциплине, лже мисионарство („мисионарске“ литургије, „рок мисионарство“, итд.), и друге. Ипак, најопаснији вид модернизма је – екуменизам. Сваке године наша Црква све активније учествује у раду различитих екуменистичких организација и форума, константно се шири сфера билатералних односа, а заједничке молитве с јеретицима постале су правило.

Уверавају нас да екуменистички сусрети имају за циљ сведочење Православља инославном свету. Ови сусрети трају више од 50 година, што је период сасвим довољан да би се оценили постигнути резултати. Могли бисмо с правом да очекујемо позитивне резултате тих контаката, као што су обраћање у Православље одељених јеретичких заједница или макар значајног дела јеретичких скупина, тим пре што су из историје познати случајеви масовног обраћања јеретика и расколника; на пример, присаједињавање Руској Православној Цркви пољских унијата на крају XIX века или старообредника у другој половини XIX и почетком XX. Но, ми видимо да се ништа слично није догодило. Напротив, масовно се појављују супротни плодови – грубо нарушавање канона, уништавање догматске свести екумениста, и, као последицу тога, потписивање с јеретицима недопустивих компромиса по питању вероучења, што је директна издаја Православља.

Такође мислим да се у току екуменистичких сусрета првобитно декларисани циљ постепено трансформисао. Преовладала је идеја о могућности достизања пуног светотајинског општења, без обзира на дубоке догматске и канонске разлике. До тог циља екуменисти су ближи него икад. У овоме, вероватно, и лежи главни импулс за сазив Свеправославног Сабора – како би се ауторитетом светског Православља прогласило превазилажење хиљадугодишњег „раскола“ и оформила унија.

Шта потврђује ове страхове?

Например, представници већине Помесних Православних Цркава су 1993. године у Баламанду (Либан) потписали с римокатолицима документ којим се проглашава међусобно признање Православне и Римокатоличке цркве за цркве – сестре, а такође и узајамно признавање благодатности светих тајни.

Исте године је у Шамбезију (Швајцарска), у току богословског дијалога између представника Помесних Православних Цркава и монофизита (Јерменска, Сиријска и Коптска „црква“), потписан документ који садржи обавезу страна на међусобно скидање свих анатема које су било када у прошлости изречене, као и успостављање светотајинског општења. У време своје посете Бугарској, 2007. године, Константинопољски патријарх Вартоломеј I прокоментарисао је за бугарску државну телевизију резултате Х пленарног заседања Мешовите православно-римокатоличке комисије у Равени (Италија). Патријарх је, између осталог, рекао: „Ми, православни, спремни смо да прихватимо првенство Рима у облику у ком је оно било тумачено и примењивано<…> у првом миленијуму. Ако ми, уз помоћ Божију, постигнемо сагласност с католичком црквом о значењу термина „првенство“ <…>,  онда Васељенском патријарху неће бити тешко да призна првенство римске катедре и заузме друго место – оно које је он заузимао до раскола“.

И, на крају, навешћу последње саопштење које су почетком децембра ове године пренеле све водеће светске верске агенције: „Папа Бенедикт XVI упутио је писмо патријарху Вартоломеју поводом празника Светог Апостола Андреја, покровитеља Константинопољске Патријаршије, у коме је позвао на „реално и дубоко јединство, чак и ако је оно још увек несавршено“, на единство „засновано не на људским мотивима учтивости или пристојности, већ на нашој заједничкој вери у Господа Исуса Христа“.

Понтифик је такође позвао да се „одлучно крене напред путем који ће довести до успостављања пуног јединства“. На том путу већ је достигнут значајан напредак, но њега треба следити и даље развијати, чак и ако то може изгледати „дуго и тешко… ми намеравамо да наставимо рад у том правцу”, – додао је папа. Папски документ Вартоломеју је уручио председник Папског савета за унапређење јединства хришћана, кардинал Курт Кох, који је с делегацијом из Ватикана, на празник Св. Апостола Андреја, боравио у Истанбулу. Са своје стране, патријарх Вартоломеј је изјавио да је, без обзира на тешкоће, „екуменистички пут неповратан“. Он је, такође, најавио завршетак послова на припреми Свеправославног Сабора, који ће ускоро бити сазван.

Како да се супротставимо таквом развоју догађаја?

Ми морамо проћи између Сциле и Харибде, тј. изабрати једини спасоносни пут, не скренути ни у раскол ни у јерес. А како не бисмо сишли с тог царског пута, неопходно је не само присуствовати богослужењима у дане који су за то предвиђени и приступати црквеним Тајнама, већ и дубоко познавати основе православног вероучења. Зато, као прво, одбацимо сваку млакост и одредимо себи за правило изучавање Светог Писма и светоотачких дела и упоређујмо са њима све што говоре свештеници и архијереји, сећајући се упозорења апостола: „Ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте, проклет да буде!“ (Гал. 1, 9).

Као друго, морамо подстицати свештенике на ревносније служење, на испуњавање њихових пастирских обавеза, а такође напомињати нашим архипастирима да су призвани да буду чувари Христове истине и да морају да испуњавају архијерејску заклетву коју су дали у присуству народа Божијег.

Сада је наступило оно време када здраве науке неће слушати, него ће по својим жељама накупити себи учитеље, као што их уши сврбе, и одвратиће уши од истине, и окренуће се ка гаталицама (2 Тим. 4, 3–4). Ако поверујемо таквим „учитељима“, можемо задобити трагичан удео јеванђељског слепца, који је следио слепе вође. Зато, као треће, морамо да иштемо такве свештенике и архијереје који по свим питањима уче православно, у складу са светоотачким предањем, и сабирати се око њих. Тешко свету од саблазни (Мт. 18,7). Живимо у време највећих духовних саблазни, када нам се понекад чини да нам земља измиче под ногама. Но, ни у ком случају не смемо се предавати унинију. Свако од нас је позван да брани веру и неприкосновеност њених догмата и канона, и од свештенства захтевати њихово стриктно испуњавање. Активно иступати против различитих пројава модернизма, јер се ћутањем издаје Бог! Но, чинити то ефикасно могуће је само пребивањем унутар црквене ограде. Зато неразборито и погибељно поступају они који под изговором саблазни одлазе из Цркве и прилазе овим или оним расколничким групама или стварају самовољна зборишта. То је својеврсно духовно дезертерство. Неопходно је остати унутар црквене ограде и борити се за чистоту вере. С нами Бог!

Шта чинити ако одлука о уједињењу с јеретицима буде донета?

Одлука о унији – то је црта која се апсолутно не сме прећи како не бисмо погинули духовно. Ако се то догоди, они архијереји који прихвате унију – таквим чином одлучиће себе од Цркве и показаће се као вукови у овчијим кожама.

Морамо памтити пророштва великих подвижника благочешћа ХХ века: преподобног Лаврентија Черниговског, Кукше Одеског и других, који су упозоравали да ће доћи време када ће свуда бити храмови, куполе ће бити позлаћене, храмови ће се градити, али се неће смети ићи у њих, зато што благодати тамо неће бити. А благодат ће се повући зато што ће завладати јерес.

Тада ће настати време за поступање по савету Светог Апостола Павла: Изиђите између њих и одвојте се, говори Господ, и не дохватајте се до нечистоте, и ја ћу вас примити (2 Кор. 6, 17). Ако екуменисти успеју да остваре своје зле планове о склапању уније с јеретицима, верујем да ће се архијереји који љубе Бога сабрати на истинском Сабору и предати анатеми све јеретике и одступнике. Црква Божија ће опстати, јер по речима Јеванђеља ни врата ада неће јој одолети. Но, могуће је, она ће представљати пуноту одељених заједница окупљених око правоверних свештеника и архијереја. Неки од великих подвижника благочешћа, на пример Теофан (Бистров), архиепископ полтавски, повезивали су избављење Цркве с личношћу долазећег Цара који ће васпоставити поредак „уклонивши све неистините, јеретичке и млаке архијереје. И многи, премноги, са малим изузецима, биће уклоњени, а нови, истинити и непоколебљиви архијереји доћи ће на њихово место“. Нека буде у свему света воља Божија!

Разговор водио Сергеј Ишјенко

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: