Владика Милутин – Беседа у Грачаници (Аранђеловдан – 2012.г.)

БЕСЕДА ПРЕОСВЕЋЕНОГ ВЛАДИКЕ ВАЉЕВСКОГ МИЛУТИНА

– Манастир Грачаница, на Аранђеловдан 2012. Лета Господњег –

Браћо и сестре, данас смо дошли у овај свети манастир да принесемо Богу бескрвну жртву и да се помолимо Богу за спасење свих нас и спасење оних који су отишли у Вечност, и да се помолимо Богу и за овај свети манастир, посебно.

Осећамо, браћо и сестре, како су то наши стари говорили, како је говорио Свети Владика Николај и многи други, у овом светом манастиру се осећа велика светиња. Када сам први пут служио свету литургију, осетио сам да ово није само обична мирска црква, мада јесте била много година мирска црква, али пре тога је био манастир, и стога сам и одлучио, браћо и сестре, да вратимо стару славу овој светињи и због тога сам и донео одлуку, Божијом вољом, Божијим благословом и Божијим промислом, да ово постане света обитељ, поготово, браћо и сестре, што је по нашем веровању и по казивању светих отаца, и по казивању Светог Владике Николаја, један храм Божији, храмови наши, ако нису пуни народа и ако се у њима  не служи редовно Света Литургија и ако народ не улази у храм Божији и непосећује га, онда ће и они преци наши, који су горе давно отишли, тако говори Владика Николај, молити Господа, да тај храм нема дугог века.

Али овде, браћо и сестре, да не буде тако, и није тако. Овде су богослужења редовна, сваки дан, са нашим монасима драгим, који су овде, и овде народ долази, али нажалост, не тако како би требало – да се загреје овај свети храм молитвом, а знате – Богу је све могуће. Ми смо се данас молили Њему, Спаситељу нашем, једини је Он, а не ми, и једино Архистратиг Божији Михаил, који има ту моћ, да зауставља и низводи воде, да усмерава воде другим токовима, или да је нема. Он то има власт, и учинио је једном, од Бога му је била дата. Стога наша молитва, браћо и сестре, у овом светом манастиру, и молитва наше браће, овде који живе свакодневно, нека буде усрдна, јер, морам да кажем, јавно и отворено – ово је велика светиња и са овом светињом није се лако играти и морамо бити врло пажљиви. Оно што можемо учунити, то је да призовемо оног Свемоћног, који моћ има на свему, над целокупном природом, над свемиром и над сваким људским бићем, да Господ благи, како смо се молили данас у литији, до краја времена сачува ову светињу, ову велику светињу, која је у низу светиња Пустиње, Грачанице и Јовање, па горе, Ћелија, где је наш отац Јустин, манастир који данас исто слави великог Архистратига Божијег Михаила, и горе мало више Лелић и Свети Владика Николај – то су горостаси, који могу да измоле од Бога, све оно што ми истински молимо на прави начин. Поготову Свети Владика Николај – не сме се заборавити, да је он и подигао ову куполу овде, и да је она део живота Светог Владике Николаја, па стога и ова светиња има посебан значај.

Мени је посебно драго, што овде, данас, осећам дух манастирски, не само по проглашењу, него и по декрету, и по томе што смо чули дивно појање наших сестара монахиња. И ово је, чини ми се, први пут овако да, монаси и монахиње почну долазити у овај свети манастир, да су чули за њега, да га обиђу, да га посете, да се помоле и уједно да виде и оне, и ми, сву бол нашу и све ране око ове светиње, које нимало не могу да нас орасположе, и не можемо да имамо ону моћ радости, јер посматрајући то, осећамо да се нешто збива, да се нешто дешава, нажалост, ето онако, по одлуци људи. Али – стога ја и данас, са овог светог места, и званично апелујем, на оне који су ово започели, који су радили, да послушају глас Епархије и глас народа Божијег – да спусте коту, која неће угрозити манастир, да остане ова светиња цела (народ одговара: Амин, Боже дај!), и да се у њој слави Бог, да она не буде сахрањена у воду, јер то не заслужује, а да има и те воде, ако има – али Господ, чини ми се, ускраћује воду и на свој начин упозорава све нас, шта и како треба да чинимо и да радимо.

Зато и вас, браћо и сестре, молим, да молите Христа Бога, Он је једини тај – а не ми, ми мало можемо учинити, Који може да промени ток воде, и свега; и живота, и света, свемира и космоса, јер Он има ту власт, а камоли, једне цркве лепе, као што је ова света црква у Грачаници.

Благодарим игуману оцу Серафиму и његовом брату Сергију, који су овде. Јер нимало лако није им, али не треба ни да траже да им буде лако. Они су и тражили да буду овде, знали су сва искушења, сву тежину крста који морају понети, и остати овде, на овом светом месту, све до краја, ако Бог да, и свог живота, ако буде тако воља Божија. И да служе овде дан и ноћ, да греју молитвом и да миришу тамјаном ову светињу, како би опстала, јер заиста је Грачаница прелепа црква манастирска, прелепи манастир, и дивно је се Богу молити у њему. То смо данас сви осетили, посебно, ми у олтару. Али ништа мање ни ви, у самој светој цркви целој.

Ето, браћо и сестре, није лако, то су све искушења, али ја знам шта говоре свети оци, знам шта је Свети Владика говорио, стога, његове речи употребљавам –  позивам народ овог краја да долази на Свету Литургију и да се моли, јер ако је недељом празна црква, онда ће Господ питати – А, шта ће им црква? Тако говори Свети Владика Николај. И питаће преци наши – А, шта ће им, када им је празна? Ако је она пуна народа, ако се у њој Бог моли истински, ако одавде упућујемо молбе Њему, и молбе Светом Архистратигу Михаилу, да ипак уразуми све нас, и да ипак учини, да одговорни чују глас Цркве Божије и Епископа – останите на коти 333, и имаћете и воду, имаћете и манастир древни, неће се нико плашити за своју будућност, ако буде он тај, који мора да одлучи, и бићемо сви задовољни, и Господ ће нас благословити, и Свети Архистратиг Михаил, који је веома моћан пред Богом. Њему се данас и молимо, да и догодине овде служимо Свету Литургију, и догодине, и после педесет година, и сто година, и да служимо овде Свету Литургију, ако Бог да, све до краја времена, док сунце овде на овој земљи сија (народ одговара: Амин, Боже дај!). Нека буде воља Божија и наша молитва Њему.

Честитам братији и позивам их, да се непрекидно Богу моле. Честитам славу и вама, браћо и сестре, који славите данас Светог Архангела Михаила, и позивам драге сестре, да идуће године опет дођу, јер ћемо служити овде, ако Бог да. И ви, браћо и сестре, у много већем броју, и не само данас, него сваке недеље Божије, кад је Литургија, да сте овде, да се молите заједно са нашим монасима. Још једном благодарим свима, ми смо данас и покропили свету цркву, јер су овде извођени неки радови, па смо је светом водом покропили, да би се Света Литургија приносила, јер, знате кад људи раде, људи не воде често рачуна, па могу и да запале цигарету, можда нису, не знам, и да кажу неку реч коју не треба рећи. А Свети Владика Николај говори – кад се црква гради, као у песми „Зидање Љубостиње“, како се гради – не као ћуприја, као мост, као колиба, него се душа од греха вида и свака реч у цркви када се гради, је реч – ћутање. Јер, ћутање је – тајна будућег века. Некада много причамо, а ништа не кажемо. И овај свет много прича, и не зна шта говори. И ми, хришћани, много причамо, а свети оци кажу: Дјева Марија је постала Мајка Божија – зато што је ћутала. Није такве девојке било до Дјеве Марије, као што је Марија, која је имала такву скромност, такву лепоту ћутања, да је сва била у лепоти ћутања, и само у такво биће, могао се Христос Бог наш уселити и родити на спасење рода људског. Зато нека наша молитва буде, много јача од нашег причања и честог празнословља, и онда ће Господ послушати глас наш и дати нам оно што тражимо и желимо, најпре спасење душа наших, и све остало друго што је потребно, и телу нашем здравље, а изнад свега и пре свега, спасење душе.

Нека, браћо и сестре, ова света обитељ живи, нека надживи све нас, јер то јесте радост и лепота наша, да нас наша мајка Црква, она је мајка наша, и само она као мајка кад надживи децу своју, благо деци, јер она је мајка која чува децу за живота деце своје, призива их у крило, овде их греје, овде их храни, храном скупоценом – крвљу и телом Христовим, храном и пићем, које једино води у живот вечни. Које је опет тело и крв Христова, која крштава оне који долазе на овај свет; и која, мајка Црква, песмом испраћа своју децу у онај, јер мајка зна, да је онај живот, само он, прави живот, да је тамо права радост. И наша мајка Црква зна, и после смрти своје деце, односно упокојења, измолити милост Божију, уколико дете њено, дете Цркве, православни хришћанин, падне у пакао вечни. То је само мајка Црква, глас њен, чуће Онај који је Женик Цркве, а она Њему невеста, Христос Господ, који може из пакла извести, на молитве и молбе Цркве.

Ето, браћо, колика је тајна Цркве, и колика је светиња темеља црквених, и колика је светиња ове саме цркве. И не само ова црква, свака црква, и она катедрала православна, у великим метрополама светским, и оне мале црквице, као што је ова, све је то Црква Христова – и не правимо разлику. Само некада у овако малим црквама, старинским и старим, топлије се Богу молити, јер много векова она памти, много молитава је овде учињено. Ово је лечилиште, ово је болница. А болница је потребна свима нама. Као што има болница за тело, треба да постоји и болница за душу. И није довољно лечити само тело, него треба лечити целога човека. Као што је Христос чинио, проповедао, говорио, упозоравао, позивао на покајање, и тек онда лечио тело. Прво је душу излечио, и онда говорио човеку – Иди, и не греши више, да ти не буде горе!

Ето, без Цркве не може. Ко живи без Цркве, он је живи мртвац, он је већ умро иако живи. Човек без Цркве је костур, који је, како је говорио отац Јустин – врећа меса, иловача и ништа више; човек који је са Богом, са Богом живи, то је човек живота, и човек који је већ одавде прешао духом у Царство Небеско, иако је овде. Зато, браћо и сестре, поред болнице за тело, ми хришћани знамо – ово је наша главна болница. Јер, лек који се овде даје народу, нама свима који узимамо, не може се дати нигде на другом месту. И тај лек, једини он – нема другог нигде, ни у Лондону ни у Паризу, нигде, ни у ма којој апотеци, да лечи од смрти – то је тело и крв Христова! Зато је за нас свагда и увек црква Христова, нешто важно и увек ћемо бити против рушења и обарања, ма које цркве, не само ове, ма које цркве у свету, и против потапања манастира Мораче у Црној Гори. И она је црква наша. И против сваког потапања, и зато апелујемо на Светог Архистратига Михаила, да се он смилује и да помогне људима да изнађу решење, и да воде имају, ако им треба и да црква опстане. Јер нама треба болница вавек, као што је ова. Да осетимо да добијамо лек.

Нека Бог да тако и Свети Архистратиг Михаило, нека нам помогну свима. А ви, браћо и сестре, молите се Господу Богу Светом.

Срећна слава, игумане. Срећна слава, драге сестре. Срећна слава, браћо и сестре. Амин

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: