! СПАШАВАЈУЋИ ГРАЧАНИЦУ – СПАШАВАМО СЕБЕ !

БЕСЕДА ПРЕОСВЕЋЕНОГ ВЛАДИКЕ ВАЉЕВСКОГ МИЛУТИНА

– Манастир Пустиња, на Ваведење 2007. Лета Господњег –

Ево нас, браћо и сестре, на овај диван дан, дан посвећен Матери Божијој, у овом светом храму, светог манастира Пустиње, једном од најлепших манастира Епархије Ваљевске, па и шире. И једном од најстаријих манастира наше српске цркве. И због тога, браћо и сестре, надам се да и ви, заједно са мном, осећате светињу овде велику и осећате јако присуство Духа Светога, како је излива на све нас који смо данас овде били, Богу се молили. И који се излио на Свете Дарове, на хлеб и вино, које се данас претворило у тело и крв Христову, коју ћете, мало касније, примити у себе и на тај начин, најбољи начин могући, се сјединити са Господом Исусом Христом, Богом нашим. То нам је остало. То нам је вера наша. То нас учи вера наша и то нам је остало од наших предака. Јер су и они тако чинили, браћо и сестре, и окупљали се, да би се обожили и да би се што боље припремили за онај живот вечни, јер сви морамо признати да смо, ипак, овде само привремени гости. Од данас до сутра. А већ сутра, не знамо шта може бити и не знамо када ћемо кренути у онај свет, у вечну отаџбину, тамо где нема плача, бола, суза, смрти и уздисања. Где је вечност и бесконачни живот и где нема ове светске вреве, ове буке људске и свега овога што видимо сваки дан око нас, па и међу нама хришћанима, на жалост. Не зна се данас, где је горе и где је црње у свету. Да ли код незнабожачких народа, да ли код исламског света или на жалост, код нас, који се зовемо хришћани. Зашто је то тако, сви знамо добро, и да не говоримо једни другима.

Ово сам вам рекао као увод, зато што желим да кажем, да једини смисао живота вашег, нашег живота, људског, једини смисао твој, кад је црвено слово, недеља, једини твој посао који треба да извршиш тог дана је – да дођеш у свети храм. Јер, тако су чинили наши стари и тако су постајали светитељи. Браћо и сестре, чињеница је да је тужно и претужно стање, да су нам цркве празне недељама, да свештеник служи и да је двоје, троје народа у цркви. Тужно је и претужно, да поједини свештеници не служе Литургију, јер страха Божијег немају и везани су за земаљске ствари и кад нема двоје, троје народа, онда врше неку скраћену Литургију, изобразитељну. Сматрају, што би то радили, што би се мучили сат и по времена. Јер, тако се народ понаша, а свештенике рађа српска мајка, и не могу свештеници бити анђели а народ да не буде свет. Кад је то спојено једно са другим, онда је лепо и дивно бити човек на земљи, и предивно, браћо и сестре. Ако је другачије, баш не вреди живети овде на земљи, и узалуд постојимо.

Отац Јустин, кад је служио недељама – а напољу велики снег а он сваке недеље проповеда и говори Јеванђеље Христово, а сестре га моле да не проповеда, јер нема баш никога у цркви, празна црква, хладно је, а он стар, да се не би прехладио, да дуже живи и да буде здравији – одговарао је сестрама: Шта то причате, сестре. Никада црква није празна. Када се Литургија служи, црква је пуна анђела. Али је наша катастрофа и срамота, наша немогућност да их видимо, а они су у цркви. Препунха је црква анђела и арханђела, када се Литургија приноси, био ти, брате или сестро, присутан или не. Зато ће анђели на дан Страшног Суда сведочити да је Литургија била и зато свештеник мора да служи недељом Литургију, јер тада ће Бог бити судија, али праведни судија, а не осветник, јер ће судити праведно. Јер како ми желимо, како живимо, тако ће нам Господ и судити. Јер Он није зликовац и није осветник. Он је Бог љубави. Али једног дана, када дође други пут, да суди и живима и мртвима, мора показати правду. Јер тако треба да буде, тако је речено и тако ће бити, браћо и сестре.

Зашто је важно долазити у свети храм, браћо и сестре? Или, зашто је опасно, не долазити у свети храм? Ево, више примера има. Ја ћу само један изнети. Постоје хиљаде и хиљаде примера. Питам вас, браћо и сестре, и питам оне, који не знају баш довољно, и да би за свагда упамтили. Кад  је Мајка Божија уведена у храм јерусалимски? Колико је година имала и шта ће Она у храму јерусалимском? Имала је само три године, дете мало. Уведена је тамо где свештеник није смео улазити, само једном годишње и то са бескрајно много дима у кадионици, да светлост са светиње не би спалила очи његове.

Шта се десило даље, браћо и сестре? Па зар старим родитељима, Јоакиму и Ани, није било жао оставити своје дете у цркви, у храму јерусалимском? Јесте им било жао. Они су желели децу, нису их имали до дубоке старости. А када су добили дете, Богу су се заветовали. А, шта се ми, овај род људски, заветујемо Богу, данас? Заветовали су се,  да ће своје дете, ако им Бог подари, поклонити храму. Да служи у храму до своје двенаесте, тринаесте године. Да се ту васпита и да онда изађе из храма и да настави живот даље, у браку, рађајући децу, или без брака, већ како је ко, као и данас, како се ко опредељивао.

Браћо и сестре, поставља се једно питање, не само у манастиру овом данас, и не само у породици вашој, а било би дивно када би ви сваки дан поставили ово питање у вашој породици, у вашој кући, а видећете зашто.

 То питање је: Зашто се рађа дете? Да га гледаш – Боже сачувај. Да ли је оно твоје? Није. Дете је Божија својина, не твоја, родитељи драги. Али је дете дар Бога, дар теби. Највећи дар Божији. Зашто ти је дато дете? Да му ти све даш – тако ћеш га убити. Ти си родила дете, мајко, и ти, оче, зато што сведочиш да на тај начин, кроз Свету Тајну брака, ти постајеш помоћник Божији у стварању и продужетку овога света. Ти си то. Зато отац, мајка и деца јесу симбол Свете Тројице. Ти, оче, и ти, мајко, кад ступаш у брак и рађаш децу, продужујеш дело Божије. Колика је светиња брак! Али ти рађаш дете, да га обликујеш, као што уметник, вајар, обликује неки лик. Да га извајаш тако, да оно личи на Бога. То је циљ рађања деце. А данас – сами одговорите себи.

Зато је Мајка Божија у трећој години дошла у храм јерусалимски. А где боље можемо да се васпитамо, браћо и сестре, и ми владике српске, и монаси, и свештеници и ви, благочестиви народе? Где то можемо најбоље да научимо, какви треба да будемо? У светом манастиру, у светој цркви, на Светој Литургији – у присуству Бога Живога и мноштва анђела и безброј светитеља Божијих. Ово је највећи и најбољи универзитет. Ово је наука која никада не умире. Ову науку су тираније светске, па и задња, комунистичка, уништавале и прогласиле да је Црква Божија “мрак“. А Св. Саву су истерали из школе и натерали га поново у цркву само,  јер су говорили: То је мрак, и не треба нам. И где је Св. Сава био? На таванима. Спаљивана је слика његова.

Читам неки дан, једну дивну књигу, светитеља Божијег, који каже: Бог не кажњава, то није његова природа. То није својствено Богу. Али казна постоји. Ономе ко превише иде далеко, искушавајући Бога и играјући се са правдом, Господ попушта искушење и дозвољава казни, а то је правда, да дође и да удари бичем по ономе који чини зло. Не да га убије, него да га отрезни од лудила, које је у њему.

Зато, браћо и сестре, свагда и вазда кажите, и када вам је најтеже, и када вас гоне, и када говоре на вас ружне речи, и када лажу на вас, говорите: Слава ти, Господе. Ти ме то опомињеш, да будем бољи. И сетите се речи Христових: Ко хоће замном да иде, нека се одрекне себе, узме крст свој, и  иде замном. А не, лагодан живот. Јер, ко хоће себе да сачува – изгубиће се. А ко себе изгуби, за овај свет – сачуваће се. Овај свет каже: Он је луд, он иде сваке недеље у цркву, он се причешћује, он пости. Благо нама, када кажу да смо луди. Јер, апостол Павле каже: Ми смо луди, Христа ради. Како је то дивно, како је то лепо, браћо и сестре, бити луд Христа Бога ради, који је уствари врхунска мудрост.

 И не само ми школовани, него ено и чобанина на Медведнику и Јабланику, који носи у торбици, кад је пост – посну храну, кад није пост – мрсну храну, и он се помоли Богу и пева песму на врх планине, чува стадо своје, посматра небо плаво и чудесно саздан свет. То је човек. Ако има Бога у себи и тако живи, велики је мудрац онога и овога света.

Погледајте, браћо и сестре, како је васпитана Мајка Божија. Драге сестре, Она је ваше огледало. И ви, драга браћо, исто тако. Не зна се, шта је боље на њој. Да ли њен поглед – увек усмерен ка земљи? Да ли њена скромност? Да ли ћутање њено – стално је ћутала? Да ли молитва њена – стално се Богу молила? Да ли одећа њена – која је пример одеће, пример одевања наших сестара, наших мајки, наших девојака, наших кћери? То је васпитао храм јерусалимски. Васпитана је у храму. Свештеници су је васпитали, до свога, неког, малог пунолетсва, не оног великог. Али у ствари, свемогући и свевидећи Бог је изабрао Марију, јер је знао да ће Она пристати да буде, престо Цара Небескога, да њена утроба буде храм Духа Светога, да роди Спаситеља света, да понесе у себи Онога кога небо не сме носити, кога херувими и серафими узносе на горње светове.

Немамо, браћо и сестре, речи да опишемо Њу. Ја не би нипошто смео да се усудим, да описујем Мајку Божију у детаље, каква је била. Рекао сам вам само онолико колико историја пише о њој, каква је била.

Но, браћо и сестре, хајдемо мало на другу страну. Прошло је много векова, прошле су многе земље и многе су државе  и народи нестали. Фараонова царевина, држава Египат је нестала. Богови, фараони, умрли су. Пирамиде њихове, чудо су технике онога времена, а и данас. Техника се чуди – како, али све је, браћо и сестре, прах и прашина, све песак завејава, време поткопава. Лопови су покрали све што је било у пирамидама. Многи су умрли улазећи унутра. Отрови су из њих испуштени. Све пролази сем Неба и земље. Где је фараонова душа? Где је фараон, који се градио Богом. Прах и прашина, или пак специјално припремљена мумија, која лежи у неким европским или светским центрима кугле земаљске.

Где је Матер Божија, браћо и сестре? Сунце неба. Мајка земље и свих људи. Кћери српска, бирај – пут Мајке Божије, или пут пакла. Хоћеш ли, кћери српска, да чујеш сву музику овога света и да кажеш да је рокенрол лепа музика – ти си мртва, кћери српска. Хоћеш се обући као што се облаче, данас, кћери светске – ти не постојиш, кћери српска. Хоћеш ли да учиш науку – ништа нећеш знати. Шта је наука овога света? И то је мудрост и то треба. Не треба да буде човек нешколован и необразован, али пази само једно – не заборави да је Јеванђеље Христово, наука прва. Да је оно и алфа и омега. Да је несрећни Дарвин, такве гадости и глупости говорио, да данас његови наследници и синови говоре, да је лаж и да је Дарвин лаж. А ми, пре тридесет година учисмо, да је Дарвин отац науке и да је он показао све. Није он ништа друго, до обичан мртвац у гробу. Сурвао се са својом хипотезом. Нема је, није истина. А где је Христос, браћо и сестре, и Богородица – вечно је Царство Његово и вечно царује.

Када сам прошле недеље био код Његове светости Патријарха Павла, да га посетим, благосиљао је и нас епископе и свештенике и народ ваљевске епархије. То је могао да каже. Онда је ћутао, јер не може и тешко говори. Ћутали смо и ми, седели поред њега и посматрали то свето и чудесно лице, најсветијег Патријарха, како многи говоре данас. Изговорио је само неколико реченица. Између осталих рекао је и ову: Вечно Цраство Христово. Ето, браћо и сестре, сви знамо, ко је он и сви знамо, како је живео. И човек при крају живота, када већ одлази, њему је, у његовом уму, цело биће његово, и даље је опседнуто вечним Царством Христовим.

Браћо и сестре, шта се то дешава у српској земљи? И шта се дешава у целом свету? Зашто млад човек од осамнаест година и двадесет, пали бакљу и трпа је полицајцу у уста? Јуче, прекјуче, кад је било. Како то може да учини човек? Како могу да се бију тако, уместо да се радују спорту, који је добар за тело људско. И ноћас су двојицу убили у Београду. Два Србина су нестала. А разбојници су их убили. Убили себе, и убили и њих. Шта је то, Србијо, зар можеш да убијаш своју децу? Шта је то, омладино, кад немаш мир и да не уживаш тамо где можеш да уживаш? Шта је то, браћо и сестре? Сваки дан неко некога убије у овој земљи нашој, земљи Св. Саве, а шиптари аплаудирају и говоре: Тако треба. Па и мајке српске убијају децу нерођену. И погледајте Србију, на што личи. Смеју нам се непријатељи и ево их куцају, за који дан траже, да кажемо да никада Косово и Метохија нису били наши.

Каже светитељ кога читам: Пази, да ли ми нисмо криви због тога, и да ли се то гнев Божији испуњава, односно, она правда долази по своје. Јер, немојте речи: Ми смо бољи данас. Јесмо, али недовољно, недовољно, браћо и сестре.

То што се убијају, што ти данас не смеш да пошаљеш своје дете градом Београдом, или Ваљевом, или Новим Садом, јер је опасно изаћи ноћу, а омладина управо излази ноћу и окупља се управо тамо где се и убијају – у демонских храмовима, шта је то? Тотално погрешно васпитање.

Имаш дете своје, Бог ти га дао. Поведи га сваке недеље у цркву. Поведи га док је мало, док сиса. Дете то памти, дете осећа тамјан. Дете осећа присуство Духа Светога. Кажеш да те не слуша. Тачно је то. А, што те не слуша. Зато што, док је било мало, дао си му све да ради што хоће. Ту је грешка, браћо и сестре. Ако ти детету даш све у животу, упропастићеш га. Погледајте мајку, са којом сам разговарао и рекао јој: Сестро, твоје се дете дрогира. А она каже: Није оче, није то, није то, лажу. Кад је оно дошло да умире, она је дошла да тражи опроштај, па је казала да, не само да је то крила, јер је било срамота народа – јад и беда, него је и сама давала новац детету да купи дроге, јер је дете било тиранин. Морала је, иначе би је дете убило. То није један пример, браћо и сестре. Пуна је штампа и телевизија тога, сваки дан. Зато, кад ти је Бог дао дете, васпитај га како треба. Не дај му, све што тражи. Оно не зна. Али, ти знаш. Али је страшно тешко, ако то родитељ не зна.

И на крају, браћо и сестре, најлепши пример васпитања у историји света, од Адама до краја времена, када буде Бог зауставио историју и поломио њен точак, најлепши пример васпитања јесте Марија, Мајка Божија.

Слава Богу, што смо данас овде. Хвала вама, што сте дошли, да се помолимо Њој, мајци нашој. Слава Богу, што овај манастир слави Њу, Мајку Божију. Браћо и сестре, славите Матер Божију сваки дан.

И на крају, да вас замолим: Волите децу своју Христом, не на земаљски начин. Приносите их стално, васпитањем у присуство Бога и васпитајте их, ни мање ни више, него по Јеванђељу Христовом.

Срећан вам празник. Све вас поздрављам. Од Бога вам желим свако добро и нека Мајка Божија буде заштитница свих вас, а посебно мајки, које васпитавају и гаје малу децу.

Амин, Боже дај.