Арх. Георгије и Рафаил – Против Уније –

Текст 1 : Архм. Георгије К. : „О сједињењу православне Цркве са римокатолицима које припрема Ватикан“

Текст 2 : Архм. Георгије К. : „Узнемиреност због сједињења“ (2007.г.)

Текст 3 : Архм. Георгије К. : „Православно Предање и папизам“ (1979.г.)

Текст 4 : Архм. Георгије К. : „Унија – Метод папоцентричног екуменизма“(2008г.)

Текст 5 : Архм. Рафаил К. : „Унија“

Текст 6 : „Одна Родина“ :  „Тајни кардинали у РПЦ и СПЦ !?“

+++++++++++++++++++++++++++++++++

1. АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори

О СЈЕДИЊЕЊУ ПРАВОСЛАВНЕ ЦРКВЕ СА РИМОКАТОЛИЧКОМ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН

 Пројава пријатељског расположења неких кругова унутар Православне Цркве према римском папи изазивала би мању забринутост код већег броја неравнодушних православних људи, ако би биле приметне некакве измене у политици Ватикана. Међутим унија се све више надвија, првенство и непогрешивост папе декларишу се по сваком поводу, а ватиканска дипломатија чини свемогуће да би помогла обједињење са православнима на основу одлука Флорентинског и Другог ватиканског концила, који су позивали православну браћу „шизматике“ – да се врате у окриље „истинске“ папске Цркве.

Папизам, који узима у обзир не само одлуке Седам Васељенских Сабора већ, пре свега, повезан је са одлукама четрнаест сопствених „васељенских“ сабора, не може да тражи други пут за сједињење са православнима, осим њиховог „враћања“. Тако, у одлукама Другог ватиканског концила. Без обзира на неке незначајне кораке Ватикана према православнима, догмати о папином првенству (примату) и непогрешивости, не ограничавају се и не утишавају, већ напротив, придаје им се већи значај у односу на одлуке Првог ватиканског концила.

„Други ватикански концил није престао да придаје велики ауторитет папином положају, при чему иде до тог степена, да су неки његови усхићени поштоваоци на Сабору почели сматрати, да Глава Цркве већ није Христос, већ Петар, а кроз њега и папа“[1] Што се тиче промене погледа римокатоличке цркве, треба имати у виду да „реч иде о промени спољашње политике и друштвеног вида римске цркве, а не о унутрашњој реформи њеног вероучења“.[2]

Саме римске папе с времена на време потврђују бескомпромисну одлучност папизма да одбрани своје догмате. Тако папа Павле VI у својој првој посланици након изабирања „Ecclesi amsuam“ (од 6 августа 1965 г.)“ изјавио је: „Греше они, који мисле да ми одбацујемо своје привилегије, које нам је дао апостол Петар“.[3] И папа Јован Павле II у посланици „Lumen Orientalis“ (од 25 марта 1995 г.) потврђује то исто: „Свака дискусија о могућности обједињења Цркава претпоставља беспоговорно признавање папиног првенства, које је установљено од сране Бога, као „вечног“ видљивог начела и основе јединства“.[4] Тако да је тешко гајити илузије о могућности достизања договора између римокатоличке и Православне Цркве на основу њеног модернисања, већ само на основу Апостолске Вере, оне вере, коју је до данас сачувала Православна Црква.

Свако, ко пажљиво проучава стадијуме који су прошли односи православних и римокатолика, примећује да Ватикан има план, који ће се постепено остваривати, док се не догоди „уједињење“. О плану Ватикана да оствари уједињење православних и католика професор Јован Кармирис је писао „Папа Павле VI и њему блиски католички богослови, су израдили одлично осмишљен, широки програм римоцентричног екуменизма, блиског латинској еклисиологији“.[5]

Митрополит перистерионски Хризостом појашњава, о каквој врсти уједињења се говори: „Браћа католици директно или индиректно дају да се схвати да Православна Црква може да се обједини са римокатоличком посредством консолидације, а слично и паралелним процесима који постоје између ње и унијата.“[6] Познати грчки богослов. о. Јован Романидис говорио је поверљивом разговору са католичким бискупом, који му је говорио о плану Ватикана, у сагласности са којим обједињење Цркве не долази са врха (то јест не кроз епископе, богослове и дијалог између њих) већ одоздо – посредством такозваног народног екуменизма.

За остварење римоцентричног плана већ су предузети следећи кораци.

1. Скидање анатема из 1054. године, али не и одбацивање спорних догматских позиција.

2. Размена посета црквене јерархије и дарови у виду Светих Моштију и Икона које је Ватикан донео. На тај начин, ствара се утисак, да је Ватикан пријатељски расположен према Православљу.

3. Отпочињање богословског дијалога. Његов циљ је – узајамно признавање Тајни, свештенства и апостолског прејемства, и као коначно, признавање Цркви као „сестара“.

4. Без обзира на прекид међуцрквеног дијалога, у вези са унијатским проблемом (Балтимор, 2000 године) он је био обновљен без решавања проблема Уније. (Штавише, унијати су учествовали у дијалогу са православнима као пуноправни учесници процеса преговарања). Очигледно је, да иако се унија као метод уједињења на речима и осуђује, у стварности се она користи од католика као јединствени пут ка јединству (у сагласности са одлукама Другог ватиканског концила).

Садашњи папа, Бенедикт XVI, у посланици унијатском архиепископу Украјине, Љубомиру Хузару, поздравио је борбу унијата да очувају свој идентитет и независност: „У грко-католичкој цркви, која се налази у пуном општењу са наследником апостола Петра, постоји двоструки задатак, који се састоји у очувању источне традиције у оквирима католичке цркве и помагању зближавању две традиције, сведочећи да оне нису само блиске, већ и састављају дубоко јединство у својој различитости“.[7] У Ефесу, тај исти папа је поново иступио у подршку Уније, „која је по његовом мишљењу најбољи пут ка јединству Цркве“.[8]

Чињеница да је папизам основао унијатске „цркве“ на канонској територији свих древних цркава Истока, сведочи о очувању курса према Унији, као средству и стандарду „обједињења“ и враћања Православних и других исповедања Истока у окриље Рима.

5. Израда, демонстрација и подршка нових теорија, у сагласности са којима се догмати о Filioque, папином примату и непогрешивости, од стране римокатолика тумаче на тај начин, да постају „прихватљиви“ за православне.[9] Пре око 40 година учествовао сам на скупу православних богослова Атине. На тај скуп био је позван и познати клирик римокатоличке цркве, Пјер Дибре. Тада нам је рекао: „Ми формулишемо догмат о првенству папе, на тај начин, да би га ви примили“. Приметио сам да значај има не формулација, већ суштина. Ми никада нећемо прихватити догмат о првенству у том смислу, како га подразумева римски папа.

6. Одржавање православно-католичких богословских конференција, које тобож, промовишу православну духовност и које усађују идеје стремљења ка јединству, без обзира на све догматске разлике.

До сада, већина православних богослова је полазила из чињенице да између Православне и римокатоличке цркве постоје одређене догматске противречности без чијег решавања не може бити никаквог уједињења. Сада и неки православни су почели да говоре о томе, да имамо једну веру, једно предање и да постоје одређени предуслови под којима би могли признати папино првенство.

Овде би желели, пре свега, да нагласимо: Православна Црква никада није признавала, да је након раскола, код православних и римокатолика остала једна вера и једно предање. О томе сведоче велики јерарси и богоносни Оци. Као што су Свети Григорије Палама, Свети Марко Ефески, Свети Мелетије Пигас, Преподобни Никодим Светогорац, Свети Нектарије Егински, Доситеј Јерусалимски и многи, многи други. О томе сведоче и саБорне одлуке православних патријарха из 1848., 1868 и 1895. године. Па и прости православни народ, без обзира на тешкоће турске владавине и систематску латинску пропаганду, а такође и притисак с времена на време од стране Уније, нису мењали своју Веру, већ су остали верни догматима своје Цркве.

Ишчекивано уједињење, које се ево већ неколико деценија пажљиво припрема од стране Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, већ ће само довести до раскола, јер се у основу тог уједињења не претпоставља решавање догматских размимоилажења, не католичко одбацивање својих јеретичких догмата (Filioque, првенство папе, тварна благодат итд) већ њихово нову тумачење.

Наравно, наша заједница, обремењена идејама глобализације и „новог светског поретка“ нема, нажалост, духовну осетљивост православних, који својевремено нису прихватили Флорентинску унију. Али и данас има довољно свесних православних хришћана, који ће се супротставити сваком покушају уједињења, које би се учинило на основу Истине, чуване у Православљу. Забринутост, коју код многих православних изазивају догађаји последњих година, доказује да је православна свест као и раније жива.

Тако да они, који данас стреме уједињењу, треба да се замисле: зар неће, уместо савладавања разлика, они добити раскол једне православне пастве.

НАПОМЕНЕ:

  1. Καρμίρη Ι. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Αθήναι, 1964. Τ. Ι. Σ. 25.
  2. Καρμίρη Ι. Указ. соч. Τ. ΙΙ. Σ. 170.
  3. Ενθ’ ανωτ. Σ. 171.
  4. Παναγόπουλου Ι. Το Βατικανό και η Ένωση των Χριστιανικών Εκκλησιών. Εφημ. Καθημερινη. 30/7/1995.
  5. Καρμίρη Ι. Указ. соч. Τ. ΙΙ. Σ. 170.
  6. Χρυσοστόμου-Γεράσιμου (Ζαφείρη), μητροπολιτου Περιστερίου. Ορθοδοξία και Ρωμαιοκαθολικισμός. Ο αρξάμενος Θεολογικός Διάλογος. Γεγονότα και σκέψεις // Θεολογία. Τ. 53 (1982). Σ. 77.
  7. Καθολική. Φ. 3046/ 18-4-2006.
  8. Ορθόδοξος Τύπος. 8/12/2006.
  9. См.: Γεωργίου (Καψάνη), αρχιμ. Καινοφανείς θεολογικές απόψεις εν όψει των διαλόγων // Παρακαταθίκη. Τ. 43/2005; Δημητρίου (Γρηγοριάτου), ιερομ. Η Ρωμαιοκαθολική Clarification (Διασάφησις) επαναβεβαιώνει το Filioque // Παρακαταθίκη. Τ. 52/2007.

+++++++++++++++++++++++++++++++++ 

2. Архимандрит Георгије Капсанис Игуман Свештеног Манастира Преподобног Григорија, Света Гора

Узнемиреност због сједињења

             Православни началници и екуменисти, пријатељски настројени и учтиви према папи римском, не би изазивали озбиљно узнемирење савести великог броја православних када би уследиле неке од наговештених измена од стране Ватикана. Промене се, међутим, не примећују. Напротив, унија уистину ојачава, примат (првенство) и непогрешивост се изјављују од стране Папе слободно и неумесно, а дипломатија Ватикана ради све што може да подстакне сједињење са православнима сагласно духу Ферарско-Флорентинског сабора и Другог Ватиканског концила, који су позивали „отцепљену браћу“ православне да се врате у папску цркву, јер само заједница са наследником Петра обезбеђује пуну и истиниту црквеност.

Папизам обавезују одлуке четрнаест „васељенских“ сабора, насупрот седам Светих Васељенских сабора недељиве Саборне Цркве, што значи да није могуће договарати се или тражити други облик уније осим „повратка“ православних. Заиста, према одлукама Другог Ватиканског концила утврђујемо да, осим неких безболних и површних отварања Ватикана према православним, примат и непогрешивост не само да се не ограничавају (или макар прећуткују), већ се у односу на Први Ватикански концил ојачавају. „Други Ватикански концил… није пропустио да уздигне и ојача још више папско достојанство, до таквог степена да се, према његовим глорификаторима, заиста створила сумња да глава Цркве није више Христос већ Петар, и преко њега папа“, и, што се тиче његовог отварања, „ради се о мењању спољне политике и представљања Римске цркве, а не о унутрашњим променама њеног учења“.

Доследна упорност папизма у његовим догматима потврђују током времена римске папе. Папа Павле VI је нпр. после свог избора, првом својом посланицом (енцикликом) „Ecclesiam suam“ (6/8/1965), током II Ватиканског концила изјавио: „Варају се они који верују да ћемо ми укинути наше привилегије, које су Богом дате кроз апостола Петра“. И папа Јован Павле II, својом енцикликом „Lumen Orientalis“ (25/3/1995) наставља истим путем, као што коментарише блаженоуснули проф. Јоанис Панајопулос: „Енциклика поново наступа са непомирљивошћу и крутошћу у објави о екуменизму II Ватиканског концила… Сваки разговор о црквеном јединству претпоставља безусловно прихватање папског првенства, које је Бог установио „као трајни и видљиви почетак и основ јединства“.

Тако, дакле, не треба да гајимо лажне наде да је могућ некакав договор на основу неновотарене апостолске вере, која се одржала до данас у Православној цркви.

Проучавајући пажљиво етапе које прате односе православних и римокатолика, може се уочити да постоји нацрт Ватикана, који се поступно примењује док се не оствари „уједињење“. О плану Ватикана за напредовање ка унији пише блаженопочивши прог. Јоанис Кармирис: „Папа Павле VI и око њега римокатолички теолози обрадили су добро изучени широки програм римоцентричног екуменизма, сагласног са латинском еклисиологијом“. Високопреосвећени Митрополит Перистерија, г. Хризостом, разјашњава начин планираног сједињења: „Браћа римокатолици, посредно или непосредно, дају да се схвати да Православна црква може да се уједини са римокатоличком таквим видом сједињења, који је исти или сличан оном који постоји између ње и црквених унијатских група“. Па и о. Јоанис Романидис је изнео да му се римокатолички бискуп поверио да, према нацрту Ватикана, сједињење неће бити са врха, тј. од епископа, теолога и дијалогом, већ вероватно кроз тзв. лаички (световни) екуменизам, односно, преко узајамних контаката и постепеног примењивања светотајинских скужби (intercommunio), које се, барем од Рима, већ остварује.

Сагласно са програмом римоцентричног екуменизма, да сада су учињени следећи кораци:

а) Поништавање анатеме из 1054, без да су укинуте догматске разлике;

б) Размена посета поглавара и уступање светих моштију од стране Ватикана. Тако се ствара утисак да Ватикан изражава наклоност према православнима;

г) Почетак теолошког дијалога сједињујућих. На овај начин је Мешовита богословска комисија дијалога кроз низ заједничких православних текстова – који, међутим, садрже клице међусобних признавања такве вере, таквих уводећих тајни, таквог свештенства и апостолског прејемства од стране православних и римокатолика, што је у суштини признавање двају Цркава као „братских цркава“ – стигла дотле да са свим торжеством у усаглашеном тексту VII Скупштине, „тексту Баламанда“ (23/6/1993), изјави њихов еклисиолошки идентитет на следећи начин: „Од почетка Свеправославних већања и II Ватиканског концила, од новог проналажења и вредновања Цркве као заједнице, колико од православних толико и од католика, промењене коренито претпоставке и, према томе, темељни ставови. Са обе стране се признаје да оно што је Христос поверио Његовој Цркви – исповедање апостолске вере, учествовање у истим Тајнама, пре свега у јединственом свештенству које врши јединствену Христову жртву, апостолско прејемство епископа – није могуће да се сматра као својина само једне од наших Цркава. У оквиру овога јасно је да се свака врста покрштавања искључује“.

Све ово, наиме, признавање римокатолика од стране православних као потпуне и истините Цркве, догодила се и поред пажљивог чувања догматских раздвајања од вере Православне, Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве!

д) После застоја прекида Дијалога због проблема уније (VIII Скупштина, Балтимор 2000), обнова Дијалога, без да је решен проблем уније, штавише, са учествовањем унијата у Дијалогу као легалних саговорника православних. Потпуно је јасно да је унија, осуђена на речима као метод уједињења, прописана, међутим, од римокатолика као једини пут његовог остваривања, сагласан са начелима II Ватиканског концила, и бива толерисана од православних. Независно од усаглашеног у Дијалогу, папе подржавају унију. У вези са унијом познато је скандалозно папско мешање у рад Мешовите комисије дијалога, због чега је дијалог у Балтимору претрпео бродолом. Садашњи папа Бенедикт XVI је, у свом писму унијатском архиепископу Украјине Љубомиру Хузару, хвалио борбе унијата за чување њихове особености, и за унију је додао следеће: „Унутар заједнице са наследницима апостола, којих видљиво јединство гарантује наследник апостола Петра. Украјинска католичка заједница је успела да сачува живо свето предање у његовој целовитости. Да би остала нетакнута са свим њеним богатством драгоценог наслеђа предања, морамо да обезбедимо присуство оба велика носиоца јединствених предања (латинског и источног)… Двострука је мисија која је задата Гркокатоличкој цркви, која се налази у пуној заједници са наследником апостола Петра: са једне стране, да унутар Католичке цркве видљиво сачува источно предање; на другој, да буде наклоњена спајању два предања, сведочећи да се она не само слажу међу собом, већ и образују једно дубоко јединство унутар њихове различитости“.

Исти папа је примио грчког унијатског епископа гратијанопољског са групом римокатоличких епископа Грка, фотографисаних у присуству православног архијереја. Такође је у Ефесу, приликом његове последње посете Турској и Фанару, подржао унију, рекавши да „… према томе, најбољи начин за сједињење у Цркви јесте унија“.

Нажалост, иако су православни на III Свеправославном скупу изјавили да „… су унија и дијалог истовремено непомирљиви“, од оваквог почетка православно-римокатоличког дијалога догађају се недопустиви уступци захтевима Ватикана:

  • јавним саопштењем за време I Скупштине Мешовите теолошке комисије (1980) да „присуство унијата, римокатолика источног обреда, у комисији римокатолика не значи признавање уније од стране православне цркве“,
  • признавање унијатских „цркава“ „текстом Баламанда“. „Што се тиче Католичких цркава источног обреда јасно је да, као чланови Римокатоличке (црквене) заједнице, имају право да постоје и да делују са циљем задовољавања духовних потреба својих верника“,
  • са прихватањем присуства унијата на двостраним контактима, као и последње свечано и почасно присуство унијатског епископа у Фанару, приликом посете папе у новембру 2006.

Упорност папизма, не само да одржава унију, већ и да је спроводи преко унијатске парохије Св. Тројице у Атини и под унијатским епископом (као да нису довољни латински епископ Атине и папски нунције), представља саблазан за православне, не мањег значаја од саблазни инквизиције и сапостојања световне и црквене власти у личности папе, и поред изричите Господње заповести – „дајте цару царево и Богу Божије“.

Чињеница да је папизам установио унијатске „цркве“ и међу свим старим црквама истока (Копта, Јермена, Мелхита, Сиројаковита, Етиопљана) доказује, поред лукавости установитеља и одржаватеља уније, и намеру папизма да сачува унију као метод, модел „сједињења“ и повратка православних и осталих источних хришћана Риму, противно његовој израженој осуди.

е) Припрема, излагање и подржавање новојављених теорија, од којих се Filioque, примат и непогрешивост тумаче од римокатолика на такав начин како би били прихваћени од православних.

Пре отприлике четрдесет година учествовао сам на скупу православних теолога у Атини, на коме нам је позвани, познати римокатолички клирик и угледник Ватикана, Пјер Дипре, рекао: „Првенство ћемо изразити на такав начин да ћете га прихватити“. Критиковао сам га да нас не интересује формулација, већ суштина примата. Не долази у обзир да прихватимо примат у смислу који поима римски папа.

ђ) Организовање заједничких православно-римокатоличких  теолошких конференција као Босе, које, док тобоже приказују православну духовност, гаје идеју сједињења упркос догматских разлика.

Папизам користи школство да би имао утицајана убеђења православних младих, и то оних образованих. Познато је да је папа Гргур XIII 1575. установио у Риму грчки Колегијум Св. Атанасија, који, сагласно са званичним папским актом, за циљ „… најпре жели духовно уздизање Грка…“; затим тежи учењу догмата Римокатоличке цркве и повратак православних „шизматика“ у њен загрљај“. Ученици Колегија су се растурили по туркократској Грчкој и радили на унијаћењу својих православних земљака.

Такође је познато да данас, поред додељиваних стипендија богословима за студије на папским теолошким школама у Риму, у Грчкој ради више папских школа првог и другог степена.

Линија зацртана од Ватикана се следи са тачношћу. До данас је наглашавано од стране православних богослова да постоје догматске разлике између православних и римокатолика, без чијег решавања не може бити сједињења. Сада се од православних истиче да имамо заједничку веру, заједничко Предање, и да ћемо под одређеним претпоставкама моћи да прихватима папско првенство: „Имамо исту веру и исто предање. Главни проблем који треба решити јесте првенство епископа Рима, односно, улога папе“, изјавио је митрополит (Пергамски) Јован. „Верујем да можемо наћи решење. Реч је о прецизном одређивању положаја епископа Рима у склопу свесветске Цркве. Православни су спремни да прихвате идеју о једном свесветском примату и, према канонима древне Цркве, епископ Рима је био primus (…). Неслагање се јавља код једног темељног питања: Може ли епископ Рима да се умеша у живот месне Цркве;“, изјавио је поред осталог и додао: „Не може да се умеша без одлуке донесене у заједници са другим епископима. Укратко, епископ Рима треба увек да делује у сагласности са синодом“.

Овде бих најпре желео да приметим да свест Православне Саборне Цркве никада није прихватила да после раскола православни и римокатолици имају заједничку веру и заједничко Предање. Сведоци те свести јесу велики јерарси и богоносни Оци, као Св. Григорије Палама, Св. Марко Ефески, Св. Мелетије Пигас, Св. Никодим Светогорац, Св. Нектарије Пентапољски, Доситеј Јерусалимац, и многи други, као и Синодска изјашњавања Православних патријараха 1848, 1868, 1895. Али и прост православни народ, и поред патњи за време туркократије, и поред системске латинске пропаганде и притисака који су повремено трпели од Уније, није се одрекао – већ је остао веран догматима и вери своје Цркве.

Уз то, сједињење које се остварује, иако се већ више деценија добро припрема од Ватикана, неће бити прихваћено од већине православних, али ће допринети њиховом расколу, пошто ће бити без суштинског решавања догматских разлика, без одрицања римокатолика од јеретичких догмата (Filioque, примат, тварна благодат, итд.) већ са њиховим претумачењима, на начин безболан за Ватикан и прихватљив од православних.

Наравно, наше посветовњачено друштво, задојено идејама глобализације и Новог доба, нема догматску осетљивост православних који некада нису прихватили одлуке „уједињујућег“ Ферарско-Флорентинског сабора. Међу таквима и данас постоји народ Божји, пророковани остатак савесних православних, који ће се супроставити било којем облику уније која не буде у истини православне вере. Узнемиреност многих православних због онога што се збило у последње време, потврђује да православна савест дела.

Нека, дакле, припазе они који журе ка унији, да можда уместо да сједине разједињено, не разјуре сабрано православно стадо. Драма непрекидних подела, која је пратила исхитрено наметање новог календара у Грчкој цркви, треба да упозори наше црквене вође. Треба још да нас поучи и опрез многих Православних цркава које задржавају стари календар, како се не би цепало њихово стадо.

Објављено је да је Васељенски патријарх позвао папу да присуствује наредној Скупштини Мешовите богословске комисије Дијалога православних и римокатолика у Равени. Теме ће бити озбиљне. Иако смо забринути шта ће се одлучити, надамо се да православни неће подлећи вечитим тражењима папе, да неће амнестирати Унију, да неће признати папи неки облик примата власти и свесветске надлежности, нити прихватити да сарађују у ватиканским нацртима за сједињење, које ће посредно или непосредно искварити неновотарену православну веру.

Св. Гора, 20. јун 2007.

+++++++++++++++++++++++++++++++++ 

3. Архимандрит Георгије Капсанис, Игуман манастира Григоријат на Светој Гори

Православно Предање и папизам

Горди „безгрешни“ човек из Рима одбија да препусти свој положај Богочовеку Христу, јединој истински безгрешној Глави Цркве. Он је потчинио себи све цркве на западу и источне унијате. Православни су остали као једини преостали не-паписти подесни за потчињавање, пошто протестанти нису сачињени од цркава, него религијских скупина.

По питању унијаћења Православне Цркве, Ватикан је променио методе. Наступа са позиција благонаклоности и добрих намера, циљајући на то да задобије поверење Православних, и на тај начин их приволи на прилазак Риму. Укидање анатема, међусобне посете, дозволе папистима да се причешћују у Православним црквама као и Православним да се причешћују код паписта, конференције и заједничке службе, све то служи тој истој сврси.

Паписти верују да Православни, које свет иначе види као слабе, лоше позициониране и неорганизоване (не имајући јаку централизовану управу попут папизма), помоћу тога могу бити лако апсорбовани, као што се то десило са другим древним Православним црквама на Западу, и половином Патријархата Антиохије, која је својевремено поцепана од стране унијата.

Реаговања Православних Патријарха, Епископа, свештенства и теолога по питању папистичких наступања, иду у прилог плановима Ватикана. Пријатељски однос према папистима од стране Православних вођа и теолога, отупљује традиционалну одбојност Православног народа, и припрема Православне за планску, добро замишљену и постепену конверзију у унијате.

Ми не мислимо да наша Православна браћа која сарађују са папистима свесно раде и помажу на извршењу тог плана. Не смемо да заборавимо да непокајани Ватикан има веома дуго искуство у прозелитизму према Православним, институције и школе са специјализованим особљем, као и адекватну финанцијску подлогу. Они такође поседују и одлично дипломатско искуство и организацију. Постоје папистички теолози који прате и познају текуће догађаје унутар Православља боље и од самих Православних, и док се сви представљају као велики пријатељи Православља, они се заправо инфилтрирају у Православље, па чак и у Православне манастире.

Један од прикривених начина подривања Православних убеђења одвија се преко широкогрудог давања стипендија младим и сиромашним Православним теолозима за студирање на папистичким универзитетским институцијама. Какве су намере паписти увек имали, и какве имају и данас, кроз те стипендије, није тешко за разумети. Очекује се да ће у будућности они добити водеће положаје у јерархији и академским круговима теолога, при чему паписти задобијају осигурану благонаклоност према Ватикану. Једном приликом ми познати римски теолог, присутан на конференцији папских и Православних теолога, рече да је присуство Православних теолога који су већинским делом бивши ученици папизма – срцепарајуће.

Такву атмосферу гаје и римокатолички професори. Добили смо информацију да у Регенсбургу, професор Паул Раух који управља Санта Клара институцијом (центар за екуменистичка питања), чита на грчком језику Православни Символ Вере током Православне Свете Литургије, док Православни свештеник служи у присуству Православних верника.

Све то је промовисање такозваног „мирског екуменизма“, као психолошке припреме Православног народа за постизање уније у догледно време, независно од одлука јерархије. Тај „мирски екуменизам“ је већ почео да доноси прве плодове. Православни у иностранству већ иду у њихове цркве, причешћују се и крштавају децу код римокатолика. Где нас све то води, није тешко предвидети.

Да не би сами себе заваравали око њихових стварних намера према Православним, погледајмо шта говоре представници папизма у ретким тренуцима искрености. Познати теолог Ивс Конгар каже да молитве за уједињење „за римокатолике представљају молитве за проширење римокатоличке цркве, која је Црква Христова и Апостолска“, и да „римокатолици остајући ту где јесу, позивају друге да им приђу.“[1]

Колико су непокајани паписти, показује се у њиховој очигледној мржњи према Светом Григорију Палами, очигледне у њиховим публикацијама против тог светитеља. Папизам је дошао у положај тешког болесника од духа антропоцентризма и ортологистике, тако да се са људског становишта, терапија чини немогућом. И иако тако тешко болестан, он не само да истрајава у својој болести, него мењајући тактике прозелитизма, тежи да је прошири и на Православне, који милошћу Божијом још увек остадоше духовно чисти.

Шта је то што тера Православне да наивно упадају у замке папизма и срљају му, као да су они стварно променили своје мишљење и зашто? Да ли је могуће да папе који пребивају у анти-јеванђелским и анти-еклесијалним заблудама буду, као што то наши причају: „свети“, „блажени“, „братски свешеник“, или да имају Апостолско прејемство као што га ми имамо?

За нас Православне који остајемо верни светом Богочовечанско-центричном Предању Православља, сваки папа који усваја горе споменуто, не само да није свети, нити блажени, нити братски свештеник, него је насупрот тога, као онај који искривљује Свето Писмо Богочовека Христа, непријатељ Христов и издајник Православља. Он је до дана данашњег заправо највећа препрека за уједињење у истини Исуса Христа. Он је архијеретик и кривац за вечни грех истрајања у непокајаности, у највећем скандалу Хришћанства – папистичком тоталитаризму.

Црква у Риму није света, јер се није покајала за многе јереси. Она је отпала од Истине и услед тога и од благодати Божије и од Апостолског прејемства. Папа и црква у Риму би постали свети, само након покајања за све њихове анти-јеванђелске јереси, и тада би постали вредни нашег поштовања. Црква је одувек веровала на овај начин, па тако верујемо и ми. Ово је вера коју је исповедио и Св. Григорије Богослов: „оно чему сам научен од Светих Отаца, тако и ја учим.“[2] А ми нисмо нити светији, нити паметнији од великих Отаца: Светог Фотија, Светог Григорија Паламе, Светог Козме Етолског, Светог Никодима Агиорита, па да мењамо побожност Цркве и да исповедамо другачију веру, компромишући оно око чега компромиса нема.

Остајемо са благодаћу Божијом и са благословом Светих Отаца чврсто у свему што смо примили, у чему смо крштени, научени, што исповедамо и верујемо, дошавши на ово место Пресвете Богородице (Света Гора) одбацујући свет – ако ико „… јави вам јеванђеље другачије него што вам јависмо, проклет да буде“ (Гал 1,9).

Схватамо потешкоће клирика и мирских теолога који живе у свету, да разумеју ову поруку. Светски морализам и хуманизам учинио је њихову савест мање осетљивом. Због тога их покорно замољавамо да не суде о овој поруци по мерилима света, него по вечним мерилима Светог Писма и Светих Отаца. Ко смо ми да замењујемо вечне норме Цркве са нашим властитим? Да ли ми то имамо светост, мудрост, аскетизам и исповедништво Светих Апостола, исповедника и светитеља наше вере, па да имамо право да судимо другачије од њих?

Света Гора 1979. године

+++++++++++++++++++++++++++++++++ 

4. АРХИМАНДРИТ ГЕОРГИЈЕ КАПСАНИС
игуман манастира Григоријат на Светој Гори


УНИЈА – МЕТОД ПАПОЦЕНТРИЧНОГ ЕКУМЕНИЗМА

Недавно је папа римски означио за епископа и апостолског егзарха за малобројне атинске унијате, унијатског клирика, господина Димитрија Салахаса, рукоположеног 24. маја 2008. за каркавијског епископа, професора римског института сточних истраживања и члана Мешовите богословске комисије за дијалог између Православних и римокатолика. За атинску унијатску општину тај догађај, очигледно и судећи по изговореној беседи господина Салахаса на дан његовог рукополагања, и саопштења, објављеног на њиховом интернет сајту има веома важно значење. Али за Православне, та чињеница може бити окарактерисана као жалосна и изазивајућа, јер поново враћа у живот проблем Уније, још једном открива намере Ватикана у односу према Православљу и показује, колико је за Православље опасна перспектива такозваних богословских дијалога. То довољно убедљиво показују следеће чињенице.

1. Еклисиологија унијатских општина идентична је еклисиологији на којој се утврђивала Унија из XVI века.

То потврђују речи епископа Димитрија Салахаса, које је изговорио на свом рукоположењу.

У почетку он говори: „Наша заједница саставља мали део Католичанских Цркава на Истоку“. И то је – истина: све унијатске заједнице изашле су из недара Православних Источних Цркава и постале „католичанским“, јер
су прихватиле папски примат и папске догмате. Они себе називају „Католичанским Црквама на Истоку“, јер верују, да их је општење са папом учинило „католичанским“, потпуним црквама, гарантујући им католичанскост, док у исто време друге Источне Цркве, које немају општење са папом (Православне Цркве, антихалкидонске, монофизитске и
несторијанске цркве, које се нису присајединиле Унији) нису
„католичанске“. Оне су, како о њима говори Други ватикански концил, „појединачне или помесне Цркве, међу којима прво место заузимају Патријаршијске Цркве“ (Указ о екуменизму, 14).

Даље у беседи на рукополагању налазимо следеће: „Ми стремимо ка јединству, а не Унији. Други ватикански концил нам говори да су важеће правне норме Католичанских Цркава на Истоку биле установљене „до времена“ тј. до оног тренутка када Католичка и Православна Црква успоставе потпуно општење једна са другом (Одлука о Источним Црквама,
бр. 30) по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“. Онда ми можемо поставити питање: чиме се разликује „стремљење ка јединству“ од стремљења ка Унији? Зар није стремљење ка Унији са еклисиолошке тачке гледишта потпуно идентично стремљењу ка јединству (псеудо-јединству) тј. зар није оно за свој циљ имало достизање црквеног општења, уз услов, међутим, признавања папског ауторитета и догмата, који су објављени на саборима у Лиону, Ферари – Фиренци,
Триденту и др.? Може бити, „стремљење ка јединству“ Другог ватиканског концила и папоцентричног екуменизма претпоставља одбацивање догмата, који су прихваћени од стране тринаест „васељенских“ сабора папизма?[1]
И на крају, како ће без одбацивања свих туђих учења (јереси)
богословски дијалог достићи јединство, не поставши „унијатски“, јер ни до данас нису успели да добију одбацивање нити једне од тих одлука?

Епископ Салахас уверава Православне: „Грчки католички егзархат (има се у виду унијатска заједница Ахарнон коју он води, прим. прев.) категорички одбацује и одбациће сваку прозелитску делатност и додаје: но ја их молим (Православне, прим. ред.) да нам не отказују право на постојање“. Он уверено и јавно одбацује одвратне методе из прошлости и жели да верујемо да је он искрен, када моли да им се да право на постојање као заједници са слободним избором. Штавише, треба бити потпуно свестан, да ми Православни, иако немамо ништа против права сваке заједнице на самоопредељење, ипак наглашавамо да постојање унијатских цркви јесте очигледан доказ да Унија постоји и да свако деловање Ватикана, које потврђује њихово постојање, јесте утврђивање Уније,  независно од тога да ли се остварује законити прозелитизам или не. Унија – то је пре свега еклисиолошки проблем и она нас као таква интересује више од свега. Следи да, пошто Ватикан потврђује постојање Уније, јачајући унијатским црквама право да постоје у њиховом садашњем еклисиолошком поретку, богословски дијалог са стране Ватикана може да има у перспективи, не успостављање јединства Цркве „по обрасцу древне неподељене Цркве првих хиљаду година“, већ успостављање Уније!

2. Ватикан подржава Унију

Без обзира на то што Ватикан лицемерно „осуђује“ Унију као метод сједињења цркава (Баламандски споразум, чл. 1) он је потврђује самим тим што признаје постојање унијатских заједница (чл. 31), јачајући на сваки начин њихово присуство и деловање на канонским територијама Православних Цркава. Зато се питамо: до када ћемо ми, Православни, продужавати богословски дијалог трпећи то чудовишно ненормално стање
ствари? Католици (не сматрајући достојним похвале изузетке, када они, за разлику од Ватикана нису сагласни са Унијом) недоследно осуђују Унију као метод из прошлости и, у исто време, признају унијатске заједнице. Како је могућа осуда Уније и истовремена подршка унијатских заједница, које Унију чине реалношћу на сцени савремене историје?

Ружна делатност папске Уније у прошлости је позната. Подсетимо да су паписти, користећи политичку и војну немоћ Источне империје након тешке венецијанске владавине, поставили прву основу Уније, потчинивши Православне Грке одлукама папског Лионског сабора (1274) за време императора Михаила Палеолога и патријарха Јована Века. Као друга основа, послужио је и тирански захтев папе Евгенија IV да се источни
хришћани, који су се нашли у тешком положају, у потпуности потчине Фераро-Флорентинском сабору (1439). Сем тога, од времена сабора у Бресту (1596) језуити су сличним подмуклим методима учинили да Унија буде велико искушење за Православну Источну Цркву. Унија је патријарха Кирила Лукариса коштала живота, довела до збацивања многих патријараха, откидања из недара Цркве великих заједница у Украјини, Трансилванији, Далмацији, Антиохији и изазвала жестоке прогоне Православних у тим и другим областима, које су контролисали Турци.[2]

У том историјском периоду унијатска пропаганда, организована од стране папа, развија се у две етапе: у почетку као делатност огранка папске курије Propaganda Fidei (Пропаганда Вере), а затим у виду изградње школа (главно место међу њима заузима Колегијум св. Атанасија у Риму),
које воде папски мисионари са циљем не само обраћања у Унију
појединаца, колико промене читавог погледа на свет код Православних, уз помоћ латинофилског деловања многих дипломаца таквих школа.

Али и у наше време Ватикан неприкривено подржава и на сваки начин јача Унију. Од самог почетка богословског дијалога Православних са католицима, унијати улазе у састав Мешовите богословске комисије, без обзира на снажне и непрестане протесте Трећег свеправославног саветовања.[3] Папа Јован Павле II је дао одлучујући допринос оживљавању Уније у Источној Европи. Баламандски споразум (1993.), не говорећи о осталим његовим озбиљним богословским бесмисленостима,
признаје и оправдава постојање унијатских цркви, при чему испод споразума стоје потписи неких представника Православних Цркава.

Папа Јован Павле II у свом поверљивом писму католичком ко-председнику дијалога, кардиналу Едварду Касидију, одбацује позицију коју је Мешовита богословска комисија донела у Балтимору (2000.) у вези са унијатима, и на тај начин доводи дијалог у потпуни ћорсокак. У том писму он пише следеће: „Треба (на заседању у Балтимору) Православнима ставити до знања да се Источне католичанске (подразумевају се унијатске – прим.ред.) Цркве користе код римске цркве са истим признањем, као и свака друга црква која је са њом у општењу“.[4] Тиме је папа изазвао праведно смућење и самостално напуштање високопреосвећеног архиепископа аустралијског Стилијана. Папа Бенедикт ?VI, следећи ту политику, благосиља унијатску украјинску цркву;[5] за време посете Фанару у новембру 2006. године у његовом најближем окружењу је унијатски епископ; штавише, у Ефесу, понтифекс изјављује
да „по његовом мишљењу, најбоље средство за достизање јединства у Цркви јесте Унија“[6], а сада шаље новог апостолског егзарха у Атину!

3. Екуменистичка трпељивост према Унији је, са тачке гледишта еклисиологије, крајње проблематична.

Тобож из разлога да се богословски дијалог не прекине, неки наши Православни предстојатељи чинили су се и чине  неприхватљиве уступке. Смеле и дубоко православне речи константинопољских патријараха, у којима су разобличавали проклету Унију (класичан текст постала је Окружна Посланица против Уније[7] блажене успомене Патријарха Јоакима
III) престале су да се слушају на тлу небогословског „дијалога љубави“ Патријарха Атинагоре. Саборне осуде и посланице источних патријараха против Уније[8] таворе у Аналима црквене историје као полемички документи, који, тобож, не приличе данашњим временима „помирења“!

И пред православном свешћу јавља се питање: на којим богословским основама се утврђује та екуменистичка трпељивост према Унији? Шта се променило у еклисиологији и богословљу унијатских цркава да би њихове епископе и клирике ми сада требало са радошћу да примамо? Када су
унијати показали да су се еклисиолошки променили, било да су у потпуности постали католици, било да су се вратили у окриље Православне Цркве? На који их то начин право да постоје као одвојене заједнице ослобађа од неопходности да се определе у еклисиолошком смислу? Или православни еклесиолошки критеријуми више не постоје?

Без сумње, једино могуће објашњење те екуменистичке трпељивости према Унији јесте склизнуће у некакву, до сада непознату, еклисиологију, која устаје на еклисиологију Православне Цркве и која се саглашава са посветовњаченом свешћу нашег времена.

4. Ватикан користи богословски дијалог као средство саблажњавањаПравославних и промене њихове црквене свести.

И док Ватикан подржава Унију, а унијати се користе признањем од стране неких предстојатеља Православних Цркава,  богословски дијалог се продужује, а разматрање тешког проблема Унијe одлаже се за будућност (Заседање у Београду, 2006). Свест Православних се отупљује, а проблем се премешта из области еклисиологије у област социологије. Кристално чиста православна еклисиологија сваки дан издаје своје позиције и уступа место мутној и синкретизмом испуњеној еклисиологији „братских цркава“. Екуменистички настројени православни богослови су спремни да подрже новаторске погледе на богословска питања, на која су пре неколико векова Свети Оци већ дали чврсте и недвосмислене одговоре, који не остављају места никаквим сумњама. Карактеристични примери таквих погледа, између осталог, јесу преименовање јереси „Филиокве“ у „другачији богословски прилаз, који не дотиче суштину догмата“; називање догматских, моралних и литургијских извртања римокатолицизма „законитом разноликошћу“, представљање папског примата у власти
првенством у служењу и др.

Сем тога, медији упорно позивају побожни православни народ на „помирење“ и обасипају га идиличним сликама „међусобног признавања“, што за последицу има отупљивање његове православне свести, која је раније увек служила као моћна препрека на путу властољубивих тежњи папизма. У име  богословског дијалога чине се, са тачке гледишта Свештених Канона недозвољиве заједничке молитве и богослужења, па до
неприхватљивог целивања на Православној Божанској Литургији и „благосиљања“ православне пастве од стране папе. Као круна канонских преступа послужило је неочекивано евхаристијско општење у мају, у недељу Самарјанке, румунског епископа Баната, господина Николаја са румунским унијатима. Тај догађај је изазвао веома снажан протест румунских монаха у Румунији и на Светој Гори, који су се обратили јерархији Румунске Цркве, а такође и узнемиреност свих Православних
због циљева чијем остварењу би могао допринети овај скандалозни догађај.

На крају, уз помоћ текстова (испуњених намерним нејасноћама и богословских софизама) као текст Заседања у Равени (2007) богословски дијалог између Православних и римокатолика постепено се креће ка признавању папског примата унијатског типа. У вези са тим карактеристичан је интервју кардинала Валтера Каспера, председника Папског савета за остварење хришћанског јединства, који се коментарише од стране француског часописа „S.O.P.“: „На Западу смо имали развој,
који се завршио Другим ватиканским концилом, који је утврдио примат власти и непогрешивост папе, развој, који Православни никада нису примали. Неопходна је дискусија, како да протумачимо те различите развоје, који су произашли на основу првих хиљаду година“. Сем тога, по речима Каспера, неопходно је размислити, како ће функционисати примат Рима у условима када је већ очигледно постојање „два кодекса канонског права“ унутар римокатоличке цркве: „Један за латинску цркву, а други за источне цркве које се налазе у пуном општењу са Римом“. „Сагласно са та два кодекса, примат делује на један начин у латинској цркви, а на други – у источним црквама. Ми не желимо да намећемо православнима поредак који је данас прихваћен у латинској цркви. У случају успостављања пуног општења мора бити пронађен неки нови тип примата за Православне Цркве“, додао је он.“

Достојан пажње је, наравно, и одговор руског епископа Илариона Алфејева на ове изјаве, како се он наводи у коментарима тог истог часописа: „О каквом новом типу је реч?“. Поставља питање руски богослов и износи став да, пре свега, кардинал има у виду „тип, који већ постоји у источним црквама, које се налазе у општењу са Римом“, тј. Унију. „Другим речима, нама се опет предлаже да прихватимо некакво унијатско виђење примата римског епископа“, сматра епископ Иларион. „Ако је то корак ка разрешењу ситуације, онда се веома бојим да такво њено разрешавање неће надахнути Православне, који виде Унију као потпуну противречност њиховом схватању еклисиологије и као издају Православља“. “ Године 1993. у Баламанду католици и Православни су дошли до закључка да Унија не може бити средство уједињења, а сада,
након петнаест година, председник Папског савета за остварење хришћанског јединства призива нас на прихватање унијатског виђења римског примата“, додао је он, закључивши: „Нама не треба нова Унија. Нама је неопходна стратешка сарадња, која би искључивала сваки прозелитизам. Нама је још неопходно продужење богословског дијалога, али не зато да Православни постану унијати, већ за разоткривања еклисиолошких несугласица између римокатолика и Православних“.[9]

Веома је утешно то што се православна свест противи лицемерном тумачењу примата власти. Првенство власти у Католичанској (Васељенској)[10] Цркви припада Васељенском Сабору, о чему је званично говорио 1973. године блажене успомене патријарх Димитрије и што успешно коментарише професор Евангел Теодору.[11]

Хиротонија новог унијатског епископа у Атини собом представља још један снажан и жалостан испад Ватикана против Православља, управо против Грчке Цркве. У последњим годинама примећено удружено деловање унијата (посебно је значајна изјава предстојатеља Светих Православних Цркава)[12] наишло је на типичан одговор Ватикана – отворену подршку
Унији. Опет, пред нама се са новом силом појављује питање: који смисао има богословски дијалог, ако Ватикан поздравља, благосиља и подржава Унију ?

Православни пастири који располажу истанчаним догматским и еклисиолошким критеријумима, схватају да се Православна Црква подвргава руглу, а православна паства излаже опасности, када се богословски дијалози одржавају при таквим околностима. Побожни Православни народ је такође показао забринутост, када почиње да схвата да се након вековних контаката и скоро тридесет година спровођења званичних дијалога не отвара перспектива обраћања римокатолика Православној Вери и њиховог враћање у окриље Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве, тј. Православља, већ се само износе уверавања о „православности“ римокатолика.

Очигледно је да се Православни народ ниуком случају неће сложити са таквом перспективом. Он трпи до извесног времена, да у Цркви не би дошло до превремених раскола, али нема намеру да прихвати саборно потврђивање онога што се дешава супротно Канонима. Тим више, нема намеру да трпи уступке у догматским питањима и њихово саборно озакоњивање. Непроменљиви и чврсти критеријуми за православни народ
јесу догматско учење Васељенских Сабора и Светих Отаца и канонско уређење Православне Цркве. Сваки пут када православни хришћани виде да се насрће на та два стуба Православља, они се жалосте, тугују срцем и моле Господа да сачува Своју Цркву, да покаже Своје епископе чуварима
Божанских Догмата и Свештених Канона, моле се да не дође тренутак, када ће се догодити одлучење од црквеног општења оних људи који одбацују „једном предану веру“, јер по речима Источних Патријараха, Православни народ поседује посебну свест: „… код нас ни Патријарси, ни Сабори никада нису могли да донесу нешто ново, јер је као заштиник Вере увек иступало само тело Цркве, тј. сам народ, који је желео да његова религија остане у векове непромењива и сагласна вери његових Отаца.“[13]
——————————————————————————–
НАПОМЕНЕ:

[1] Да то није тако погледај чланак архимандрита Георгија „О СЈЕДИЊЕЊУ
ПРАВОСЛАВНЕ И РИМОКАТОЛИЧКЕ ЦРКВЕ КОЈЕ ПРИПРЕМА ВАТИКАН“ (Γεωργίου
(Καψάνη), ἀρχιμ., Καθηγουμένου Ἱερᾶς Μονῆς Ὁσίου Γρηγορίου Ἁγίου
Ὄρους, Ἀνησυχία γιά τήν προετοιμαζομένη ἀπό τό Βατικανό ἕνωση
Ὀρθοδόξων-Ρωμαιοκαθολικῶν / Παρακαταθήκη, Τ. 54 (2007).

[2] Види радове: «Унија јуче и данас» (Ἡ οὐνία χθές καί σήμερα
(συλλογικός τόμος π. Γ. Δ. Μεταλληνοῦ, Δ. Γόνη, δ. Ἡ. Φρατσέα, δ. Ε.
Μοράρου καί ἐπισκόπου Βανάτου Ἀθανασίου Γιέβιτς), ἐκδ. Ἁρμός, 1991);
«Историјски преглед разлога и последица сједињења православних
Трансилваније са католичком црквом (Унија у Трансилванији од XVIII до
XXI в.) (Ἀμβροσίου ἐπισκόπου Giorgiou, Ἱστορική θεώρηση τῶν αἰτιῶν καί
τῶν συνεπειῶν τῆς Ἕνωσης τῶν Ὀρθοδόξων τῆς Τρανσυλβανία μέ τή
Ρωμαιοκαθολική Ἐκκλησία, ἔκδ. Πουρναρᾶ, Θεσσαλονίκη 2006); «Црквена
самосвест православних након пада Цариграда до почетка XX в.»
(Γεωργίου (Καψάνη), ἀρχιμ., Καθηγουμένου Ἱερᾶς Μονῆς Ὁσίου Γρηγορίου
Ἁγίου Ὄρους, Ἡ Ἐκκλησιαστική Αὐτοσυνειδησία τῶν Ὀρθοδόξων ἀπό τῆς
Ἁλώσεως μέχρι τῶν ἀρχῶν τοῦ 20οῦ αἰῶνος. Στό συλλογικό τόμο
Εἰκοσιπενταετηρικόν (ἀφιέρωμα στόν Μητροπολίτη Νεαπόλεως καί
Σταυροπόλεως κ. Διονυσίου), Θεσσαλονίκη 1999); Јаницка унија и
политика Ватикана јуче и данас (Τιμοθέου Ἰ. Τιμοθεάδη, Ἡ Οὐνία
Γιαννιτσῶν καί ἡ πολιτική τοῦ Βατικανοῦ χθές καί σήμερα. Γιαννιτσά,
1992).

[3] Ἰ. Καρμίρη, Ὀρθοδοξία καί Ρωμαιοκαθολικισμός, τομ. ΙΙ, Ἀθῆναι 1965, σ. 38.

[4] Εὐαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες ἐπισημάνσεις τοῦ καρδιναλίου
Walter Kasper γιά τίς ἐπαφές μεταξύ Ὀρθοδόξων καί Ρωμαιοκαθολικῶν /
Ἐκκλησία, τ. 4 (ἀπρίλιος 2008), σ. 287.

[5] Новина Καθολική, φ. 3046 (18.04.2006).

[6] Новина Ὀρθόδοξος Τύπος (08.12.2006).

[7] Новина Ἐκκλησιαστική Ἀλήθεια (31.03.1907)

[8] Види. Παπαδοπούλου-Κεραμέως, Ἀνάλεκτα Ἰεροσολυμιτικῆς
Σταχυολογίας. Τ. 2, Βρυξέλλες 1963, σ. 314, 389, 395-396. Такође Ἰ.
Καρμίρη. Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεῖα τῆς Ὀρθοδόξου Καθολικῆς
Ἐκκλησίας, τ. ΙΙ, Graz-Austria 1968, σ. 821-859 [901-939] и 860-870
[940-950].

[9] S.O.P., t. 327 (април 2008), p. 7-9. Види такође сличне изјаве
ВалтераКаспера у чланку Евангелоса (Εὐαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες
ἐπισημάνσεις τοῦ καρδιναλίου Walter Kasper…, цит. горе, σ. 281-289),
који сведоче да је то постојана политика Ватикана.

[10] То јест Православној. За разлику од римокатолика Православни у
овај назив укључују не само васељенскост, већ и свеобухватност
истинске Цркве, пуноћу Истине која се у њој садржи, спасавајућом за
сваког човека и на сваком месту. – прим. прев.

[11] Εὐαγγέλου Δ. Θεοδώρου, Πρόσφατες ἐπισημάνσεις τοῦ καρδιναλίου
Walter Kasper…, цит. горе, σ. 287-288.

[12] Θεωδόρου Ζήση, πρωτοπρ. Οὐνία: ἡ καταδίκη της, ἔκδ. Βρυέννιος,
Θεσσαλονίκη 1993. Κωτσιόπουλου Κ., Ἡ Οὐνία στήν ἑλληνική θεολογική
βιβλιογραφία, ἔκδ. Βρυέννιος 1993. У историју Цркве већ су ушли
класични текстови на ту тему: „Окружна Посланица против Уније“ и три
посланице унијатима епископа теодорупољског Георгија Халавдзиса,
архиепископоа атинског Хризостома Пападопулоса. (види. Φύσις καί
χαρακτήρ τῆς Οὐνίας, ἔκδ. Φοίνικος, Ἀθήνησι 1928).

[13] Ἰ. Καρμίρη. Τά δογματικά καί συμβολικά μνημεῖα,.. σ. 920 [1000].

+++++++++++++++++++++++++++++++++

5. Архимандрит Рафаил Карелин

УНИЈА

Свети Јован Златоусти у тумачењу „Дела апостолских“ говори да је највећа опасност за Цркву одсуство гоњења.

Када су се демонске силе обарале на Цркву у виду непосредног протеривања, гоњења и терора, и нехотично гонитељи су служили као филтер кроз који се одвајала шљака од руде и тим огњеним испитивањем непријатељи Цркве сами су чистили Цркву, то јест ослобађали је од номиналних хришћана и од беспринципијелних прагматичара, који у Цркви траже сопствену корист и каријеру.

Када гоњења престају тада као да се подижу преводнице и бране и корито реке пуни водом, но заједно са том водом тече накупљена прљавштина. Када престају гоњења и јавно мњење почиње да бива трпељиво (толерантно) према хришћанству, па чак и да га подстиче, тада се дешава другачији рушилачки процес изнутра: Црква губи своју духовну чистоту и у њеним редовима се појављују људи који су по свом духу и животу потпуно туђи Цркви: једни од њих гледају на Цркву као на експериментално поље и, уместо да се уче у Цркви, почињу њу да уче; други се претварају у црквене дипломате; трећи се у Цркви баве трговином; четврти задовољавају своје частољубље и тако даље. Када на станици објављују да треба хитно прећи из једног воза у други, тада најбрже трче и заузимају удобна места они чији су кофери празни. Разуме се, ми уопште не желимо да кажемо да такви елементи преовлађују у Цркви, они чине мањину, али мањину која шири непријатан мирис, и зато се у Цркви појављују нови проблеми – то је унутарцрквена борба за чистоту Православља.

После реформи Константина Великог, који је дао слободу Цркви, наступио је нови период перманентне борбе са јересима и искривљавањима хришћанског учења, период у коме није била мања одговорност и опасност него за време гоњења, када се водила борба за опстајање Цркве.

Данас као да видимо негативан одраз историје Цркве почетком IV столећа, с том разликом што је у периоду Сабора и Отаца Црква имала велике подвижнике и дубоке богослове који недостају нашем времену. Али Црква у својим недрима има неисцрпну силу, која надокнађује нашу немоћ – то је благодат Литургије и црквено Предање. Ко живи у њиховој благодатној струји тај може православљем свога срца да разликује истину од заблуде, светлост од таме и чистоту вере од подмукле лажи.

Сада је наша земља подвргнута експанзији рационалистичких и мистичких секти, од којих је већина настала у протестантском свету, као резултат његовог непрекидног распарчавања и подела. Друге секте имају паганско порекло и представљају реформисано учење будизма, хиндуизма, кришнаизма и тако даље. Ти „духовни цигани“ као бучна гомила скитају по нашој земљи.

Док је прелазак у протестантске секте очигледно повезан са одрицањем од Православља и променом традиције и целокупног начина живота, постоји и друга скривенија и замаскирана опасност од католичких мисионара, који тврде да човек може остати православним и ако се прихвати католицизам у форми уније. Ове идеје су популарне у одређеном делу „околоцрквене“ интелигенције – привремених „сапутника“ који нису укључени у духовни живот Цркве, ретко учествују у храмовним богослужењима и не држе се елементарних правила Цркве, а у исто време сматрају да имају права да уче Цркву, па чак и да иступају у њено име.

У високим светским школама некомпетентни предавачи, од којих су неки још недавно критиковали хришћанство са атеистичких позиција, сада иступају са изјавама о томе да је Грузија погрешила што у своје време није прихватила унију. Они тврде да би примање католицизма приближило Грузију европским земљама и самим тим допринело њеном процвату. Али, прво, у религији људи треба да траже само једно – истину, независно од тога да ли је она, земаљски гледано, ко-рисна или није. А приступати религији као средству или инструменту за остваривање било каквих земаљских циљева већ је профанација и знак материјалистичког мишљења. Хришћанство и Православље нису ситниш у рукама човека којим може да обавља трговачке трансакције. Већ такав приступ показује низак морални ниво и беспринципијелност тих псеудохришћана. Али ипак размотримо два става:

1) може ли неко остати православан ако прими унију;

2) да ли је унија себе оправдала чак и као инструмент политике и као „кључ“ за улазак у Европу.

Реч „унија“ значи савез, али у суштини никаквог савеза тамо нема. Унијатима је остављено право да чувају своју традиционалну православну обредност, али да уједно прихвате све католичке догмате и да уђу у јерархијску структуру католичке цркве. На тај начин, унијат је католик источног обреда. То је хибрид који је израстао на грани католицизма. За католике унијат јесте католик, али нижега реда; за православне – одступник од вере својих отаца.

Сами православни обреди, отргнути од православног живота, од догмата и литургике, постепено али неизбежно деформишу се и зато богослужење савремених унијата, украшавање храмова, иконопис и литургијски напеви све више задобијају карактер еклектичности. Унијати су дужни да механички прихватају нове догмате које прогласи католичка црква.

Но окренимо се сада другом питању, које је од највећег значаја за наше опоненте: да ли је унија заиста гарант процвата, јединства и безбедности народа?

У периоду од XII-XV века византијски императори учинили су неколико покушаја да придобију европске државе за помоћ у борби са османлијском агресијом. Главна снага за јачање тог савеза требало је да постане црквена унија са Римом. Међутим, ови покушаји су дали сасвим супротан резултат: до поновног уједињења са Западом није дошло, али је зато настала разједињеност међу самим Византинцима. За оне који су искусили јарам католика – крсташа власт муслимана изгледала је мање тешка од власти Рима.

Православни патријарх је уживао одређена права па чак и поштовање код муслимана који су освојили Јерусалим, али после стварања Јерусалимског краљевства крсташа у Палестини патријарх је морао да напусти свети град. Унија 1448. године буквално је деморалисала грчки народ и створила опозицију против императора-унијате, коју је предводио прослављени јунак, адмирал Лукарис. Већ су при опсади Константинопоља противници уније узвикивали: „Боље турбан султана, него тијара папе“. Што се тиче Запада, он није пружио никакву стварну помоћ. Рим је равнодушно, чак и са притајеном злурадошћу, гледао агонију Византије.

У Украјини је унија изазвала не мање трагичну поделу народа. Фактички Украјина се поделила на два дела: западни – унијатски и источни – православни, услед чега је дуго времена била поприште међусобних раздора. Велики део Јермена који су живели у Турској прихватио је католицизам, али за време геноцида 1915. године, када је било истребљено два милиона Јермена, католичке земље нису покушавале да спасу своје једноверце, иако су у Турској биле немачке и аустријске војне јединице, које су од раније биле добро обавештене о злочину који се припрема и које су постале очевици крваве трагедије.

Шта би било са Грузијом кад би прихватила унију? – Исто то: унутрашња подела и супротстављање. Главна снага народног јединства Грузије била је – Православна Црква. Унија би допринела претварању религиозно и етнички јединствене земље (исте психолошке основе) у низ кнежевина које се боре једна против друге, што би објективно појачало исламизацију Грузије.

Саба Орбелијани је примио католичанство да би ступио у везу са владама западних земаља и да би добио помоћ за Грузију, али осим дугова, ништа није донео из Европе.

Код нас постоји сумња да је велики део присталица уније у ствари далеко како од Православља тако и од католицизма. Ти људи, више од уједињења цркава, желе лекове поклоњене од реда „Сестре Терезе“ и бесплатна путовања у Европу од некакве „добротворне“ западне организације. Немају они чега да се одричу и немају шта да изгубе.

Преузето из књиге „Умеће умирања или уметност живљења“ Архимандрита Рафаила Карелина у издању библиотеке „Образ Светачки“ стр. 336-339

„Тајни кардинали у РПЦ и СПЦ?“ текст од 16. новембра 2008.

+++++++++++++++++++++++++++++++++ 

6. „Одна родина“ – текст од 16. новембра 2008

Тајни кардинали у РПЦ и СПЦ?

1959 Конгрес САД донео је закон који је био резултат сарадње власти САД и римокатоличке цркве. Његов иницијатор био је проф. језуитског универзитета у Вашинтону – Лев Добрански – украјинац. У складу са тим законом сваке године у Америци обележавају у трећој недељи јула месеца „Недељу поробљених народа“ (Латвија, Украјина, Естонија, Белорусија, Поволожје, Казакија, Туркестан). Без обзира што је комунизам срушен Русију и даље сматрају непријатељем.

Украјина је у плановима садашњег папе Бенедикта ХVI дужна да пређе под пуну (испрва сакривену) контролу латина. Политика Ватикана иде у неколико праваца а циљ им је један – интеграција православних и грко-католика у једну „цркву“ ради каснијег сједињења са Римом.

Главну улогу у процесу одвајања украјинског дела цркве добио је патријарх Константинопољски. Данас Ватикан и константинопољски патријарх имају исту политику, у њој нема хришћанства и у основи те политике је – јеретички екуменизам.

Почетком 20 века при Папи Пије Х у Ватикану је развијена идеја „источног обреда“ за коју су говорили да је то „мост по ком ће Рим ући у Русију“. Тај обред је допуштао следеће: примати у унију православне духовнике, који имају остати на својим местима у православним храмовима, који не морају помињати филиокве (римско изопачење Символа вере) и не морају помињати папу. Тражило се само једно – признање римског првосвештенства.

После фебруарске револуције, кад су се у Русији сложиле погодне прилике, у Риму је саздана Конгрегација за источну цркву, на чијем челу је био Бенедикт ХV, где су обједињењене све снаге католика „источног обреда“. Тада је у Риму отворен Источни институт (касније део Григоријанског универзитета) а у белгијском месту Шеветон почео је да делује католички манастир Св. Крста византијског обреда (са циљем припреме бенедиктанаца за прављење манастира у Русији). Тамо је остваривана тачна имитација Православне литургије и црквеног живота. Те институције данас су главни центри за припрему теолога за Православни Исток.

Касније се „идеја источног обреда“ допунила новом тактиком Ватикана – тајним католицизмом (криптокатолицизмом) чији аутор је био француски језуит епископ де Ербини. Циљ – гутање Православне Цркве римокатолицизмом уз најмање напоре. Начин: постављање на патријаршијски престол епископа, који је дао тајну заклетву Риму (прешао у римокатолицизам) са циљем даљег потписивања уније са Ватиканом.

Тактика криптокатолицизма и «источног обреда» крајње искусно се примењује данас у политици папе Бенедикта ХVI, при ком католицизам, избегавајући отворене конфликте и снажно спољње деловање, остварује постепеније и дубље продирање у Православни свет.

Делатности неких представника РПЦ (а и СПЦ – нап. П.В.) толико се не слажу са православним погледима и моралним нормама, да се и невољно намеће мисао о њиховој припадности тајним католицима. Не треба сада ћутати и покорно следити за пастирима који презиру и не воле своје овце, који их воде у широк пут погибељи. Спаси Господе од таквих „учитеља“.

http://www.rossija.info/ Источник: «Одна Родина»

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s

%d bloggers like this: